Senka Bajić, zaštitno lice planinskog borda u Srbiji: Sa osmehom u najopasnije izazove

Senka Bajić, zaštitno lice planinskog borda u Srbiji: Sa osmehom u najopasnije izazove

Iako to možda ne biste pomislili kada je vidite na nekom koncertu sa mašnom u kosi, Senka Bajić je devojka koja se odlično snalazi u ekstremnim uslovima. Šta više, „ekstremno“ je njena omiljena reč. Šampionka je u ekstremnom sportu, fakultet je praktično „oduvala“ sa visokim ocenama, a ekstremne prirodne pojave i hazardi koje izučava na doktorskim studijama bolje da se klone pred njenim nogama.

Ove godine osvojila je treće mesto na Svetskom prvenstvu u planinskom bordu u Nemačkoj, što je rezultat sa kojim nije potpuno zadovoljna, jer je navikla da pobeđuje. Pre toga je dva puta bila vicešampion sveta, a prva je u Evropi. Poslednji European Mountainboard Bordercross Challenge osvojila je u junu ove godine u Sloveniji kada je pobedila predstavnicu Italije, dotadašnju svetsku prvakinju, a to nije prvi put da je ugrabila ovo zlato. Naime, ova evropska takmičenja koja su kod nas bila održana 2010. i 2011. takođe je osvojila, a pritom ima i dva zlata sa balkanskih „Dirt Master“ takmičenja. No, sve to su samo noviji rezultati iz planinskog borda, jer kada bismo dodali sve ostale medalje koje je osvojila na snegu, verujemo da bi počelo da vam se muti pred očima od silnog blještavila.

Specijalno za portal mojnovisad.com, Senka, koja danas u jednoj novosadskoj teretani radi kao lični trener, objašnjava kako se kod nje rodila ljubav prema ovim opasnim sportovima.

- Sve je to imalo neku prirodnu putanju. I kao mala sam se uvek više radovala zimi i snegu nego moru. Porodično smo išli na skijanje, a moji roditelji (Miroslav i Marina Bajić) su oboje skijaši. Ja sam kasnije sa skija prešla na snoubord, što je došlo prirodno. Pokušala sam i sa skejtom, ali sada više nemam ni vremena za to. Tata je uvek bio taj sportski tip u našoj porodici. Bavio se rukometom, a i dan danas rekreativno igra tenis. Od tenisa sam krenula i ja. Zatim sam trenirala i odbojku, i najviše sam volela odbojku na plaži. U početku sam mislila da će se odbojkom na plaži baviti leti, a zimi snouboardom, ali isprečili su se neki drugi planovi i odbojka je otišla na neku drugu stranu. Kada sam već postala aktivna „bordašica“ na snegu, pozvao me je Predrag Marcikić iz srpskog udruženja za planinski bord (Mountainboard Serbia), i predložio da probam taj njihov sport i da im se pridružim. To sam uradila i jako mi se svidelo, pa sam se zapitala zašto da ne primenjujem ovo malo češće - sa osmehom priča Senka.

Kako su izgledali prvi treninzi sa novom ekipom?

- Počeli smo od Tvrđave, jer je naša staza u početku bila kod Lovotursa. Tamo smo se spuštali subotom, a nedeljom smo išli do Bukovca gde staza još nije bila završena. Tu smo mi početnici prelazili krivinu po krivinu. I danas vežbamo na Bukovcu, s tim da to sad izgleda malo drugačije. Bajk park je na drugoj strani od naše i on izgleda baš svetski, odlično su sredili svoj deo i zaista volim da idem tamo. Bajkeri su nam izlazili u susret i davali nam da vežbamo na njihovoj stazi i svaka im čast na tome. Kad je uporedim sa terenima koje sam viđala u svetu, mogu reći da je naša staza zaista super, ali bi trebalo češće da se radi na njoj. Stvar je u tome što sve radimo sami. Staza mora da se čisti i uređuje, i svaka čast mojim ljudima u timu koji su tome baš predani, ali bilo bi bolje kada bi se staza sređivala na redovnoj bazi, a ne samo pred neka takmičenja. To je jedina oficijelna staza kod nas i duga je oko 750 metara. U suštini, ovaj sport može da se vozi bilo gde i ljudi su pokušavali da naprave staze i na drugim mestima, ali ova je jedina prava.  

Koji su po tvom mišljenju najveći izazovi planinskog borda i gde leži razlika između njega i snouborda? Da li u nečemu više uživaš?

- Ovi sportovi su poprilično slični, ali se tehnički ipak razlikuju. U snoubordu mogu svakog trenutka da zakočim, lakše je, dok u planinskom bordu prvo mora da se savlada tehnika kočenja. Planinski bord je, u tom smislu, ekstremniji od snouborda jer se pada na zemlju, u tu prljavštinu. Kod ovog sporta zaista svaki detalj mora da se savlada pre nego što uopšte stanete na bord, pa tek onda može da se hvata neka brzina. Gledano sa tehničke strane, u pitanju je baš zahtevan sport, ali se veće brzine ipak dobijaju na snegu. Ne bih mogla da se odlučim za samo jedan od ta dva sporta. Po meni, to je bukvalno jedan povezan sport koji se igra u različitim uslovima i tako uspevam da menjam godišnja doba. Čak je i oprema slilčna.

Kako izgledaju tvoji treninzi pred takmičenja, ali i oni na redovnoj bazi?

- Tu je prvo teretana u kojoj se postiže kondicija i radi se na vežbama snage. Pored toga, imam i tehničke treninge na stazi. Kada je u planu takmičenje, gledam da imam baš detaljan plan pripreme, ali kada nema takmičenja, onda to uglavnom bude oko šest puta nedeljno.

Kada smo se već dotakle teretane, važno je napomenuti da si sada sertifikovani fitness instruktor i radiš kao lični trener. Reci nam kako je došlo do toga.

- Znam puno o programima za treninge jer sam tokom svoje karijere prošla kroz sve to, i shvatila sam da nekome i ja mogu sve to da pokažem i da utičem na nečiju karijeru, na nečiji napredak i zdravlje. Trenutno radim kao lični trener i time se sada aktivno bavim. Radim sa raznim ljudima, a često radim i skijaške pripreme.

Kakav je sada odnos između vas bordera i Ministarstva sporta? Ranije si pričala da sve stvari plaćate iz svog džepa, pa da li se nešto u tom smisli promenilo.

- Ravna crta. Ništa se ne menja. Mi sami tražimo sponzore koji će nas finansirati. Tako mi je FTN jednom finansirao put u Nemačku, a tu su i ljudi iz Agromarketa koji su podržali moj odlazak na Svetsko prvenstvo. Red Bul mi je nedavno finansirao put, što je vrlo često u „manjim“ sportovima, ali nisam njihov sponzorisan sportista. Ima tu i drugih primera, i svima sam izuzetno zahvalna na podršci.

Nedavno si izjavila da konačno prolaze momenti čuđenja kada nekome kažeš da se baviš „muškim sportom“. Reci nam šta ta definicija uopšte podrazumeva? Misliš li da je uopšte validna?

- Uvek sam govorila da nije. Možda se to tako ljudima čini jer ima više muškaraca koji se u tim sportovima takmiče nego što ima ženskih takmičarki. Ali sada su stvari malo drugačije, sve je počelo da se širi. U skorije vreme svaki put vidim neko novo žensko lice na takmičenjima, ali to je ipak češće u inostranstvu. Ima tu raznih devojaka, raznih doba i iskustava, što je odlično, jer nije ovaj sport ništa drugačiji od drugih. Istina je da kada stavim svu tu opremu na sebe ne izgledam baš ženstveno, ali mi opet vozimo na istoj stazi i sa tehničke strane nema nikakve razlike, samo što nas ima manje. Nekada sam volela da se takmičim sa muškarcima jer smo na oficijelnim takmičenjima podeljeni, ali onda sam jednom tako polomila ruku i rekla sebi „Pa, Senka nećemo više“. Takmičenje sa momcima dođe kao super trening, ali to je to.

Postoji li uopšte neki poseban rivalitet među ženama u ovom sportu?

- Mislim da tu preovladava čisto poštovanje. Tu smo, u istom smo sportu, nema nas previše. Mislim da tu ne treba da ima puno neprijateljstava. Interesantno je to u nekom smislu, jer smo prijateljice, ali pre svega vozačice na takmičenjima. Kod muškaraca je to možda opuštenije.

Posle svih osvojenih medalja, sada te bije baš jak glas. Kako te posmatraju suparnice?

- Kada odem na takmičenje ne obraćam pažnju na te stvari, jer sam skoncentrisana samo na takmičenje i na svoju vožnju. Uvek se vodim onim „Ako pobedim prvo sebe, pobediču druge“. Zato ni ne pokušavam uopšte da gledam na te stvari, jer onda ne mogu da se fokusiram na ono što mi je najbitnije.

No, nije to samo stvar fokusa, jer dobija se dojam da i sreća tu igra nekakvu ulogu. Objasni  nam koliko je bitan faktor sreće u ovom sportu?

- Izuzetno je bitan, kao i u svakom sportu. Planinski bord je takav da je tehnički jako zahtevan i to u svim elementima koji čine taj sport. U disciplini kojom se ja bavim, a to je trkačka disciplina „Borderkros“, učestvuje po četiri devojke u svakoj trci. Tako se ponekad može desiti da neka devojka padne, da se dve sudare, da neka prođe. Takav je sport i zato sreća uveliko utiče na svako takmičenje, a desi se da i mene zaobiđe. Na primer, za vreme kvalifikacija za European Mountainboard Challenge koji je kod nas održan 2012. godine, polomila sam ruku. Što je najgore, bilo je to baš za moj rođendan. Kada sam stigla u Hitnu pomoć, doktori su videli karton i nisu mogli da veruju kakav sam „poklon“ dobila.

Iz tvoje priče je primetno da ne voliš da gubiš, pa reci nam kako se uopšte nosiš sa porazima? Takođe, uzmimo u obzir i činjenicu da si i fakultet završila sa vrlo visokim ocenama, a sada si na doktorskim studijama. Da li to znači da sebi uvek postavljaš izuzetno visoke ciljeve?

- Taj momenat nakon poraza bude jako težak. Bude mi teško kada shvatim šta se sve izdešavalo, ali kasnije, kada se utisci slegnu i kada sagledam situaciju, uvek se trudim da naučim iz tih loših situacija, ma kako to zvučalo kao kliše. Zato dan posle nastavljam sa treningom, još intezivnijim. Stvar je u tome što uvek pokušavam da dam sve od sebe, gde god bila i šta god radila. Naravno, imam i ja tih loših, lenjih dana i takvih treninga, ali kada bih radila samo onim danima kada sam super, ne bih nikada dospela tu gde sam.

Sa druge strane, bojiš li se povreda?

- Povrede su jednostavno deo sporta i nisam sigurna postoji li sportista koji se nikad nije povredio. Na bordu sam uvek u zaštitnoj opremi, ali znam da to uvek može da se desi i, na kraju krajeva, moguće je da će se dešavati  i u budućnosti. Svako treba da bude svestan toga. Najgore mi je pala ona situacija koju sam malo pre pomenula, kada sam polomila ruku za svoj rođendan usred kvalifikacija. Ali, nakon svake povrede ostaje cilj da to treba da prebrodim i ojačam u teretani. Povrede se mogu desiti i kad sam najviše pripremljena. Svesna sam da u svakom trenutku mogu da se dese, ali ne smem da razmišljam o tome jer onda gubim fokus.

Reci nam nešto više o tvojoj akademskoj karijeri.

- Završila sam studije zaštite životne sredine, ali sada sam na trećoj godini doktorskih studija zaštite na radu, a bavim se upravljanjem rizika od katastrofalnih događaja.

Dakle, s jedne strane su katastrofalni događaji, a sa druge ekstremni sportovi. Možeš li uopšte da povežeš ta dva sveta?

- Da, diplomski rad mi je bio o snežnim lavinama, tako da sam uspela nekako da ih povežem. Uključujem se polako u tu sferu, u toj sam i u sportskoj priči. U suštini, sve to mi je jako zanimljivo.

Kakvi su tvoji planovi za narednu godinu kada je o sportu reč?

- Polako stiže snoubord sezona koja kreće krajem decembra, tako da uskoro treba da pregledam kalendar trka i napravim plan o tome na kojima ću se od njih takmičiti. Odmah potom kreće sezona takmičenja u planinskom bordu gde me očekuje sledeće Svetsko prvenstvo, a ono će se održati baš ovde u Novom Sadu u septembru.

Tekst: Branka Malenica

Oceni vest:
1
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

OK Vojvodina servisne informacije novi sad odbojka Vreme u Novom Sadu Spens Isključenje struje elektrovojvodina novosadska policija Republički hidrometeorološki zavod tajne horoskopa novorođenčad novosadsko porodilište novosađani detelinara Srbija horoskop isključenje vode isključenja struje Elektrodistribucija Novi Sad vojvodina ns seme bez struje vremenska prognoza novi sad bez vode bebe horoskopski znaci vremenska prognoza novi sad betanija klinika za ginekologiju i akušerstvo JKP Vodovod i kanalizacija