Severina Prostran Miletić: Zbog žrtve mog čukundede Svetozara Miletića svi potomci se drže jednog zaveta

Severina Prostran Miletić: Zbog žrtve mog čukundede Svetozara Miletića svi potomci se drže jednog zaveta

Da je ponosna na to što je direktni potomak čoveka tako značajnog za Novi Sad, dokazuje činjenica da je čuveno prezime ostavila sebi i svojoj deci da bi ga sačuvala, ali i nastojanje da dostojno nastavi neka od njegovih dela. Šta je to što javnost o Miletiću ne zna, koji je zavet porodice Miletić kojeg se drže sve posleratne generacije, šta joj je "veliki deda" ostavio u amanet i još mnogo toga zanimljivog, saznajemo iz razgovora sa našom sugrađankom u porodičnom salonu porodice Miletić.

Severina Prostran Miletić rođena je 10. februara 1972. godine u Novom Sadu, na rođendan svog čukundede Svetozara Miletića. Diplomirala je glumu na novosadskoj Akademiji umetnosti, a postdiplomske studije pozorišne produkcije završava na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Radila je u Pozorištu mladih, nakon čega ulazi u svet organizacije i produkcije, boraveći u inostranstvu. Osnivačica je i koordinatorka Dečijeg kulturnog centra Novog Sada.

Svetozar Miletić ima 10 živih potomaka. Poznato je da je znameniti sugrađanin imao devetoro dece, od kojih su u životu ostali samo najstarija kćerka Milica, koja se udala za Jašu Tomića, borila za ravnopravnost i osnovala prvi žensi časopis "Žena", i sin Slavko, koji je postao doktor i iz čije linije je naša sagovornica. Slavko je imao dva sina, a stariji – Svetozar, po zanimanju arhitekta, bio je Severinin deda, otac njenog oca Slobodana Bobe, koji je bio četvorostruki i najmlađi dobitnik Brankove nagrade za poeziju, omladinski prvak Jugoslavije u tenisu, najmlađi dramaturg SNP-a i omiljeni asistent na predmetu Svetska književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Povodom 273. rođendana Novog Sada i 195. godišnjice rođenja Svetozara Miletića sa Severinom smo razgovarali o njenom slavnom pretku iz jedne sasvim druge vizije, ali i nastavku njegovih ideja u današnjem vremenu.


Kada je vaš stric, kardiolog Slavko Miletić, preminuo, pisalo se o tome da je loza Miletića ugašena, jer su u poslednjoj generaciji ostale samo žene. Kako vi gledate na to?

– Kada sam to pročitala, prvo što mi je palo na pamet je da su i dalje ostali recidivi odnosa prema položaju žena. Ne mislim da smo mi kao žene manje vredne, kao što ni Milica Tomić nije bila manje vredna. Njen doprinos ženskoj emancipaciji u pretprošlom i prošlom veku je ogroman. Ono što je važno je da smo se nas pet okrenule svojim poslovima na najbolji mogući način. Simonida, najstarija čukununuka "velikog dede", kako ga mi u familiji zovemo, je profesor doktor poljoprivrednih nauka, njena rođena sestra Milica je baletski pedagog u Rimu, Jelena, je završila filologiju i radi za Ujedinjene nacije u Beogradu i moja rođena sestra Aleksandra, flautistkinja – solista je Opere u Barseloni. Iza nas ostaju i naša deca: Relja (diplomirani arhitekta – prvi diplomac u porodici na kojeg smo ponosni), Ana Đurić (student ekologije), Jelena Napolitano (učenica gimnazije u Rimu) i, na kraju, moje ćerke Zara (učenica Jovine Gimnazije) i Gala (osnovac), koje, pored očevog, nose i prezime Miletić.

Doprinos Milice Tomić ženskoj emancipaciji u pretprošlom i prošlom veku je ogroman


Kako je biti direktni potomak jedne tako značajne i uticajne istorijske ličnosti? Na koji način vas to prati kroz život i da li ste poreklo više osetili kao breme ili kao dar?

– Odnos prema porodici Miletić se menjao kroz vreme i varirao je od idolopoklonstva do potpunog zanemarivanja. To zanemarivanje, koje je bilo prilično bolno, dešavalo se posle Drugog svetskog rata, te je porodica bila izgnana iz Beograda, a Rodoljub Čolaković jedva je uspeo da izdejstvuje da moj deda, koji je bio arhitekta, ne bude prebačen na Kosovo, već da se vrati u Novi Sad. Stalno se provlačilo pitanje da li je zbog prezimena Miletić podoban, i deda je u jednoj od tih tranzicija i umro. Tada je porodica živela u deljivom stanu, zajedno sa jednom partizanskom porodicom, kao u filmovima. I moj otac je u tom periodu, kao Miletićev potomak, uvek bio negde skrajnut. S obzirom na to da je bilo antagonizma u odnosu na tadašnji režim, moj tata je vrlo često bio pozivan na razgovore zbog nekih izrečenih rečenica. Deo života sam provela u vremenu socijalizma, ali je to vreme meni prijalo, iako sam već u osnovnoj školi osetila na svojoj koži deo tog problema, nisam imala tu vrstu bremena. Moja mama Dunja nas je čuvala i vaspitavala u duhu jugoslovenstva, kako bismo što bezbolnije prošli kroz taj period. Kad je devedesetih krenulo buđenje nacionalnog zanosa, često su me pozivali da prisustvujem raznim događajima u gradu. Najdraže u celoj priči mi je to što je porodica ostala vezana i nijednog trenutka nije bilo razdora. Uvek su se negovala porodična okupljanja i ona su i bili prilika da mi, kao klinci, čujemo sve te priče.


Porodica Miletić ima i svoj porodični zavet?

– Još od vremena nakon Drugog svetskog rata držimo se porodičnog zaveta da se niko od nas ne bavi politikom, smatrajući da to nije nešto što nosi sreću. "Veliki deda" je ceo život posvetio borbi za svoje ideje, a nije ih sve priveo kraju, što je, verujem, i dovelo do pomućenja njegovog razuma. Tu se i oseti veličina njegove žrtve. Srećom, uspeo je da motiviše druge i ostavio je naslednike u Milici i Jaši, koji su kasnije te ideje realizovali.

Koje su to vrednosti koje su Miletići oduvek gajili?

– Na prvom mestu ljubav, osećaj pripadnosti porodici i zajedništvo, a zatim i negovanje tradicije koja nas povezuje kao narod. Kroz sva ta vremena koristili smo ćirilicu kao pismo i toga se držimo i dan-danas. Oduvek su se proslavljali Božić, Uskrs, slava, venčavali su se u crkvi. Kada su, devedesetih godina, ljudi masovno krenuli da se vraćaju crkvi, meni je to bilo simpatično, jer sam odjednom osetila da nisam usamljena u tome što se kroz moju porodicu dugo pre toga negovalo. Pored ljubavi, intelektualni duh je nešto što je takođe prenošeno s kolena na koleno. Mi smo peta urbana generacija koja se i dalje svega toga drži. Uz to, mislim da je svaku generaciju pokretala vizija o budućnosti.

Koliko je "veliki deda" bio plemenit i velikodušan čovek možemo zaključiti na osnovu činjenice da je kao advokat branio siromašne i plaćao im taksene marke


Šta je ono što vi znate o Svetozaru Miletiću, a što javnost ne zna ili slabo zna?

– Naši savremenici obično ga zamišljaju kao visokog i krupnog čoveka, verovatno i na osnovu monumentalnog spomenika na Trgu slobode, ali činjenica je da on nije bio visok. Nije bio viši od 172 centimetara, a imala sam i neki njegov frak koji je meni kao desetogodišnjakinji bio pasent. Bio je izuzetno nežan i brižan otac, čak su i mnoge njegove intimne uznemirenosti bile zbog situacije gde su imali puno dece, od kojih su malobrojna ostajala živa. To je taj emotivni momenat koji ga stavlja u kontekst čoveka, a koji se ne provlači kroz biografije. Kroz porodicu su prenošene priče da je "veliki deda" kao dete bio uvek umeren i po strani, a u igri je uvek on bio medijator, taj koji je "sekao" i mirio zavađene strane. Upravo ta mudrost i mirnoća su ga krasili, uz borbenost o kojoj se već dosta zna. Zanimljivo je i to da je prodao kuću u kojoj je živeo sa porodicom da bi se omogućilo dalje izdavanje lista "Zastava", toliko mu je bilo važno da se srpska reč čuje. To koliko je bio plemenit i velikodušan čovek možemo zaključiti na osnovu činjenice da je kao advokat branio siromašne i plaćao im taksene marke. Nije ni čudo što ga je narod toliko voleo. Zato se Miletić može posmatrati samo u kontekstu vremena u kojem je živeo.

 


Ukoliko bismo ga, ipak, izvadili iz konteksta tog vremena i nekim "vremeplovom" prebacili u sadašnjost, šta mislite, kako bi prošao danas? Koliko bi bio zadovoljan sadašnjicom, šta bi menjao?

– Ako bismo to učinili, ne bismo mogli više govoriti o imenu naroda, niti o kulturnoj emancipaciji, jer Vojvodina već ima svoj prostor u okviru Srbije. Ta njegova ideja je ostvarena. Međutim, interesantna mi je njegova ideja o sinergiji svih Južnih Slovena i mislim da bi on danas bio za negovanje srpstva, ali i povezivanje i saradnju među narodima. Obrazovanje i kultura bi i dalje bili njegova priča, a naše trčanje za profitom i materijalnim stvarima nikad ne bi bili u fokusu. U članku "Značaj Matice srpske" deda je napisao: "Narod jedan onoliko važi koliko na merilu obrazovanosti ljudske preteže. Obrazovanost čini narod jedan dostojnim članom ljudstva, daje mu i naznačuje mesto u istoriji svetskoj među narodima koji ljudstvo k savršenstvu vode."

"Narod jedan onoliko važi koliko na merilu obrazovanosti ljudske preteže"


Znači li to da verujete da bi mu se dopala ideja Jugoslavije?

– Čini mi se da bi mu se dopala ta ideja. Ne znam da li bi mu se dopao čitav koncept koji je postojao, ali bi mu se dopala ideja o tome da nas je puno u jednoj državi, jer to daje snagu, sa takvim se zemljama teže manipuliše. Moguće je da bi zaključio da ponovo idemo u neki jaram, u nekakvu služnicu, zato što smo "polupismeni" i mali. On bi uvek gledao širi kontekst. Pored emancipacije i ujedinjenja srpskog bića, video bi i širu priču. Svestan da kao mali ne možemo opstati, težio bi ujedinjenju, ali uz očuvanje sopstvenog identiteta.


Pre nekoliko meseci pojavio se i film o Vašem čukundedi, "Ime naroda", u režiji Darka Bajića.

– Žao mi je što je taj deo o njegovom doprinosu kulturi u filmu skrajnut i nije prikazan, a smatram da je to vrlo važan momenat, a sa druge strane veći deo filma posvećen je njegovom mentalnom posrnuću. Ako je priča trebalo da bude o njemu, onda bi možda bilo bolje da se više obradilo vreme kad je bio u naponu snage i kada se o njemu pevalo. Ljubomir Bandović, koji glumi "velikog dedu", uspeo je da ga predstavi onakvog kakvog smo ga zamišljali.


Ko bi danas u Novom Sadu mogao da bude novi Miletić?

– Ne bih rekla da danas nema energičnih i pametnih ljudi. Ono što meni fali u našem društvu je pristojnost, poštovanje, mera i gospodski pristup, a najviše poverenje i altruizam. Kod njega je bila prisutna žrtva za ono za šta se zalagao, a pitanje je koliko ljudi je danas spremno da se žrtvuje. Njegovo odbijanje da prihvati da postane predsednik Matice srpske – da svojom suviše istraknutom ulogom u društvu ne bi navukao na nju, pored postojeće sumnjičavosti, i gnev mađarskih vlasti – govore u prilog tome. On nije ostavio ništa od materijalne zaostavštine, sve svoje je uložio. Od njega mi imamo samo njegove ideje i biblioteku, ali nam je to ono najdragocenije. Misija kreće od naše dece i tu ne smemo biti kratkovidi. Moramo da ih obrazujemo i razvijemo kritički odnos prema svemu, ali da on bude utemeljen na nekom znanju i moralnim vrednostima . Dosta se oslanjamo na neke stvari iz prošlosti, treba da ih slavimo i poštujemo, ali treba da imamo vizije za rešavanje problema u budućnosti koji su u najavi. Potrebno je ponovo vratiti poverenje u školstvo i kulturu, na koje treba da se oslanjamo.

Kod njega je bila prisutna žrtva za ono za šta se zalagao, a pitanje je koliko ljudi je danas spremno da se žrtvuje


Šta biste poželeli našem gradu za ovaj rođendan?

– Budući da je drugi naziv za Novi Sad iz onog vremena "Srpska Atina", volela bih da se ta kultura oživi. Da se vrati taj duh iz prošlog vremena i razmišljanja o ljubavi prema gradu, od urbanističkog dela, koji je danas jedan od najgorih momenata, preko prihvatanja urbanih vrednosti. Vidan je primitivizam u svakodnevnim odnosima i međusobnom ophođenju. Vaspitanje, obrazovanje i edukacija dece su najbitniji, a to se prilično zanemaruje u trci za materijalnim.



Dečiji kulturni centar Novi Sad postoji od 2010. godine. Odakle ideja za njegovo osnivanje i kako doprinosi malim Novosađanima?

– Ukazala se prilika da boravim u Nemačkoj, pošto je moja sestra radila u Filharmoniji nacija, gde su sarađivali sa puno mladih umetnika iz celog sveta. S obzirom na to da dobro govorim strane jezike, četiri godine sam bila tur-menadžer, gde sam stekla važna životna iskustva. Vratila sam se baš 5. oktobra 2000, uz nadu da će u zemlji biti nešto bolje i istog dana sam radila organizovala intervju sa Zubinom Mehtom u Sava centru. Osećala sam da su produkcija i organizacija za mene, te sam stupila u kontakt sa Institutom Adižes i radila za njih. Kada sam dobila decu, počela sam da razmišljam o tome šta je važno za njih u budućnosti, a da je legat nečega iz prošlosti. Shvatila sam da Novi Sad nema neko sistemsko bavljenje neformalnim obrazovanjem dece i da fali sinergija između institucija kulture i udruženja koja se bave decom na kvalitetan način, te sam zajedno sa jednom poznanicom započela ovu misiju. Vremenom su nam se priključivali saradnici iz različitih oblasti, pa se to razgranalo u različite segmente, od muzičke i pozorišne redakcije, do šaha i fotografije, gde najmlađi Novosađani pohađaju radionice. Sve funkcioniše po projektima, s obzirom na to da nismo budžetska institucija, već udruženje građana. Tada se rodila ideja o interesantnim sadržajima i aktivnostima koje bi trebalo ponuditi deci kada su na raspustima i nastali su "Novosadsko dečije leto", a potom i "Zimzarije" i dalje je sve istorija. Takođe, radimo jako puno edukativnih radionica iz oblasti tradicije, nauke i različitih životnih tema, gde se trudimo da klince sklonimo sa telefona i društvenih mreža. To sam osetila kao svoju misiju! 

"DVOJNIK" KARLA MARKSA: "Pre desetak godina, u šetnji Najlon pijacom, na tezgi kod jednog prodavca ugledala sam omanju bistu mog čukundede, kakve su se u to doba držale na radnim stolovima u kancelarijama. Upitala sam prodavca da li zna ko je to, da bi on odgovorio: 'Kako ne bih znao, pa Karl Marks!'. Kupili smo tu bistu za sitne pare i sada stoji na njegovom, odnosno sada mom radnom stolu" – priča nam uz osmeh Severina Prostran Miletić.


Na šta ste najponosniji kada je u pitanju vaše poreklo?

– Na ona dela mog čukundede u vezi sa kulturom. Znamo da je u vreme njegovog delovanja Matica srpska prebačena u Novi Sad, da je bio predsednik Srpske čitaonice u okviru koje je osnovano Srpsko narodno pozorište i okupio intelektualnu elitu koja je imala zadatak da iznedri taj nacionalni zanos. Oko njega su bili ljudi poput Laze Kostića i Jovana Jovanovića Zmaja, koji je i upoznao mog pradedu i moju prabaku i bio kum mom dedi. Naravno da sam ponosna.

Ne mogu da ne primetim vrlo impresivnu biblioteku u vašem porodičnom salonu. U pitanju je porodično nasleđe?

– Sećam se razgovora sa ocem o tome zašto mi imamo tako puno knjiga, a nemamo ni vile ni vikendice. Tada mi je rekao da sve materijalno dođe i prođe, jer se dobro sećao kad su imali zgradu u Beogradu, koja je srušena sa prvom bombom koja je pala na prestonicu. Uvek je govorio da je dragoceno samo ono što nosimo sami sobom – mislio je na glavu i znanje. To je meni i svojevrstan moto. Upravo ono što naučimo decu ih kasnije određuje u životu.


Kroz Vaš salon, kao mesto sastanaka i razgovora, prošla su mnoga poznata imena, intelektualna i umetnička elita, sa kojom su se Vaši preci družili, svako u svom vremenu?

– U doba "velikog dede" tu su dolazili Laza Kostić, Jovan Đorđević, čika Jova Zmaj, Novak Radonjić, Kosta Trifković, salon mog dede posećivali su Aleksandar Deroko, Bogdan Nestorović, Đorđe i Ivan Tabaković, Rastko Petrović, a prijatelji mog oca bili su Vlada Veličković, Aca Popović, Danilo Kiš, Zoran Hristić, Radomir Konstantinović, Dejan Mijač, Egon Savin...


Šta Vam je još ostalo u nasleđe od čukundede, ali i ostalih predaka, a njegovih potomaka?

– Ostala su neka pisma i političke prepiske, što od Miletića, što od Jaše i Milice. Čukundedin pisaći sto je u mom salonu, kao i njegov ogromni portret koji je radila unuka njegove sestre Draginje, Nadežda Petrović. Gomila knjiga koje su sakupljale generacije unazad i vizija da treba da vodimo računa o našoj deci i naučimo ih da razmišljaju. Vreme je da mu se odužimo. Velika mi je želja da napravim Miletićev legat i centar za obrazovanje i edukaciju dece i mladih i nadam se da ću za života to uraditi – Miletić je bio lučonoša međ' zvezdama "Srpske Atine"!

Svetozar Miletić (1826-1901) bio je doktor prava, advokat, novinar, najmlađi gradonačelnik Novog Sada, revolucionar i jedan od najuticajnijih političara. Potekao je iz malog vojvođanskog mesta, Mošorina. Otac mu je bio čizmar, a deda po majci učitelj, te ga je majka, iako domaćica, svesrdno podržala u obrazovanju. Bio je najbolji đak Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu i Evangelistički licej u Bratislavi, te studije u Pešti. Poznat po svom borbenom duhu, smelosti, postojanosti i energiji, širio je revolucionarne ideje i zalagao se za ostvarenje srpske Vojvodine. Među najznačajnijim delima za koja je zaslužan je proglašenje srpskog jezika kao zvaničnog, preseljenje Matice srpske iz Pešte u Novi Sad, osnivanje Srpskog narodnog pozorišta i Gradske kuće. Pokrenuo je uticajni list "Zastava" i Srpsku narodnu slobodoumnu stranku. Uživao je veliku popularnost u narodu, a od strane ugarske vlasti je hapšen i zatvaran, te mučen psihički i fizički, od čega se nikada nije oporavio. Spomenik ispred Gradske kuće na Trgu slobode podignut njemu u čast, simbol je Novog Sada od 1939. godine, kada je postavljen.


Razgovarala:
Svetlana Bogićević
Fotografije: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
40
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Vita

    pre 27 dana i 7 sati

    Svetozar je rođen 10. februara ali po julijanskom kalendaru, dakle 22. februara po kalendaru koji danas koristimo. Iako je baš zgodno za vašu priču, Severina ipak ne deli rođendan sa pradedom a vi nemojte potcenjivati čitaoce.

    Oceni komentar:
    10
    5
  • Marta Gudalj

    pre 26 dana i 19 sati

    Bravo, Severina. Dostojna si naslednica svog cukundede i svih Miletića. Upoznala sam Te kao mladu devojku, a sada vidim da si postala prava dama, zrela intelektualna ličnost. Bravo, bravo.

    Oceni komentar:
    0
    15
  • Dana

    pre 26 dana i 18 sati

    Da, biće da to ipak nije taj datum rođenja. Lepo bi bilo da, kad već tako cenite uspomenu na ovog čoveka, navedete tačan datum kad je rođen. Matične knjige Srba u Austrougarskoj vodile su evidenciju po julijanskom kalendaru.

    Oceni komentar:
    4
    4
  • Severina

    pre 26 dana i 18 sati

    Datum rođenja deda Svetozara iz krštenice je 10. februar po starom kalendaru, a Vama hvala na brizi i preciznosti. Drago mi je da vam se ostatak teksta dopao!

    Oceni komentar:
    0
    16
  • Marko

    pre 26 dana i 18 sati

    Hvala na ovom lepom intervjuu
    Kao u stara dobra vremena

    Oceni komentar:
    0
    14
  • Vera

    pre 26 dana i 15 sati

    predivan intervju, prosto je rečeno ono što je najvažnije, uopšte za čoveka, a zaboravljeno.

    Oceni komentar:
    1
    12
  • Nevenka Dombrovski rodj Dobrin

    pre 26 dana i 9 sati

    Imala sam priliku prisustvovati nekoj od Vasih poseta mom rodnom selu Mosorinu i upoznati Vas,mislim da je rec bila o stogodisnjici posto to bese pre dvadesetak godina.
    Citajuci ovaj razgovor setila sam se reci koje je vrlo cesto recitovao moj deda ,takodje Svetozar

    Oceni komentar:
    0
    3
  • Dragan Ević

    pre 25 dana i 22 sata

    O baš mi drago da sam saznao šta je sa mojim malim komšinicama iz Platonove 8 sa trećeg sprata.Divna familija iz mog vremena sećam se svih,gos. Miletić njene mame čika Slavka i Bobe. Često sam im išo u nabavku ko klinac a vaša pra baka bi me ponudila sa sitnim kolačićima.Divno je da se čuje još nešto o vama čuvajte našu istoriju a vas dve se sećam kad ste se rodili Simonida i Simona bile ste ko male lutkice pristojne,slatke i lepo obučene.Otac i vaš čika boba predivni ljudi nisam vac zaboravio,želim vam svako dobro.

    Oceni komentar:
    0
    6