Slaven Došlo: Život uvek nađe neki novi način da bude komplikovan

Slaven Došlo: Život uvek nađe neki novi način da bude komplikovan

Slaven Došlo je danas jedan od najpopularnijih predstavnika mlađe generacije domaćih glumaca. Prethodna godina je za njega bila izuzetno važna. Predstavio je dva uspešna filma, osvojio Sterijinu nagradu i proputovao čitav region. U Novi Sad se preselio pre nepunih godinu dana na poziv  Emilije Mrdaković, direktorke Pozorišta mladih i tada postao član njihovog ansambla. Trenutno ga možete videti u „Enciklopediji izgubljenog vremena“, „Ožalošćenoj porodici“, „Potpuno skraćenoj istoriji Srbije“, kao i u brojnim dečijim predstavama ovog pozorišta. Nama je sve ovo bilo sasvim dovoljno da ga svrstamo u Gradske face.

 

Slaven je rođen u Somboru gde je u petom razredu prvi put stao na daske čuvenog Narodnog pozorišta. Kao dečak pokušao je da se bavi raznoraznim aktivnostima, ali kaže da je i pored silnih „izleta“ shvatio da nije superbiće, te se na kraju posvetio samo glumi. Kasnije se preselio u Beograd gde je glumu studirao u klasi nenadmašne Mirjane Karanović. Za portal mojnovisad Slaven priča o njegovim počecima, glumačkim izazovima, bespuću na kulturnoj sceni i, naravno, o godini koja mu je promenila život.

 

 

- Oduvek sam bio „zatrovan“ pozorištem jer sam praktično odrastao u somborskom teatru i moja ljubav prema glumi prvenstveno je vezana za tu ljubav prema sceni. Međutim, kako smo krenuli da radimo na „Panami“, mom prvom filmu, otvorilo mi se milion mogućnosti koje film pruža kao medij. Kao glumac filmu pristupaš potpuno drugačije nego sceni, a uz to do samog kraja nisi siguran kakav će biti konačan rezultat. Jedno se piše, drugo se snima i glumi, a treće na kraju ispada. I sve to zavisi od mnoštva faktora, jer cela filmska ekipa učestvuje u stvaranju. To je potpuno drugačija vrsta glume od one u pozorištu. Pola stvari koje na sceni možeš da radiš, pred kamerama ne možeš, tamo je sve svedeno. Meni je film zanimljiv jer se od glumca očekuje potpuna iskrenost. Ako to nije tako, vrlo lako možeš biti razotkriven. Kamera ti je odmah tu, pred tvojim licem. Sve se vidi i čim slažeš, isčezava vera u fikciju – priča Slaven. 

 

Da li je ta razlika došla do većeg izražaja u poslednjih nekoliko godina, budući da pozorišna scena stoji na veoma krhkim nogama?

 

- Volim da radim u pozorištu, osim u Pozorištu mladih, aktivan sam i u beogradskom Pozorištu na Terazijama, kao i u Bitefu. No, situacija u kuturi je krajnje očajna, pa se može činiti da je film možda bolji izbor.  Kada govorimo o filmu, posebno kada je u pitanju autorski rad, on može da bude puno ličnija stvar od pozorišta. U pozorištu je jak uticaj sistema, ansambla, kao i pozorišne politike kuće, ukoliko ona uopšte postoji. Naravno, sistem utiče i na film. Izuzetno je teško dobiti sredstva, pa se zato na jednom projektu radi i čeka po nekoliko godina. Međutim, meni se čini da je krajnji rezultat filma, ukoliko je on dobar, ipak cenjeniji nego neke pozorišne predstave. Mislim da najveći problem leži u tome što ni mi sami ne znamo da artikulišemo ono što nas sustinški zanima. Shodno tome, kriterijume zamenjuju ekonomski parametri, dok iskrena pobuda za stvaralaštvom, koja je najdragocenija, često ostaje bez prostora i ne postavlja se kao prioritet.

 

Sa druge strane, imaš li utisak da kada si na sceni držiš sve konce u rukama?

- Još kada smo na Akademiji sa Mirom radili, rekla nam je: „Vi ćete na kraju da uradite onako kako vi hoćete“. To je jedan kvalitet koji se isključivo vezuje za pozorište. Ti možeš da se igraš dok predstava traje, da menjaš neke stvari iz predstave u predstavu. Može ti se desiti čak i to da od deset predstava, u njih pet možda ne budeš punim srcem.  Jedna uloga nikad nije ista od premijere pa do poslednje predstave. Svaka predstava evoulira.

 

 

Znači li to da bi možda nešto menjao u svojim izvedbama u dosadašnjim filmovima?

 

- Imao sam sreću da radim sa autorima koji dopuštaju da se oko svega dogovorite. Sva tri filma na kojima sam do sada radio, dakle, „Panama“, „Pored mene“ i „Vlažnost“ koja će otvoriti naredni „FEST“, su filmovi koji su imali nešto da kažu. Ti filmovi nisu imali za cilj da nešto prodaju, niti da zabave široku publiku, već su nastali iz potreba autora da kroz njih nešto kažu. Mi smo se za njih ozbiljno pripremali i u tom smislu ništa nije bilo zacrtano, već smo ga mi  zajedno odredili i na snimanju te ideje sproveli.

 

Može se reći da pomenuti filmovi odskaču od neke „norme“ i tematike koja je dugo vladala u našoj kinematografiji. Nije tako čest slučaj da jedan novajlija u filmu dobija tako zahtevne uloge. Da li je izbor sa tvoje strane bio nameran ili se radi o čistom slučaju?

 

- „Panama“ je imala opsežan kasting kroz koji su prošli razni glumci i na kraju se meni zadesilo da budem taj koji će to da iznese. Meni je to bio prvi film i svidelo mi se što razumem o čemu se tu radi. Kasnije, kada sam se uigrao sa Jovanom Stojiljković, mojom partnerkom u filmu, sve je krenulo prirodnim tokom. Nisam to shvatao kao nešto epohalno različito od onoga što se ranije nudilo. Mislim da su sva tri ostvarenja produkt filmske realnosti i smatram da u našoj kinematografiji sada postoji potreba za menjanjem tema i za stvarima koje se ranije nisu govorile. Do toga je došlo jer su se u međuvremenu aktuelizovali neki novi problemi koje je trebalo pokriti. Tako je stvoren čitav taj, nazovimo ga, „novi talas“ u koji, među ostalima, ulaze „Tilva roš“, „Neposlušni“, „Klip“, „Pored mene“ i „Panama“. To su filmovi koji se bave problemima mladih i time šta su devedesete ostavile mladima u amanet, kao i ovim novim, kapitalističkim trenutkom života.

 

Tvoja debitanska ostvarenja se dotiču tema koje se u našem društvu, iz ovog ili onog razloga, obično smatraju za neki „tabu“, a tu prvenstveno mislim na film „Pored mene“ u kojem tumačiš gej lika. Koliko je to za tebe bilo izazovno?

 

- Što se tiče mog rada na filmu „Pored mene“, na samom početku sam imao neku mini-dilemu oko te uloge. To je trebalo da bude moje prvi film, pa sam se bavio time kako će ko na to gledati. No, to su sve bile neke trivijalne, banalne stvari koje nemaju veze sa umetnošću, niti sa glumom. Te nedoumice sam vrlo brzo prevazišao sa ostatkom ekipe. Meni lično to ne predstavlja bilo kakav tabu, ne znam šta uopšte predstavlja problem sa dvoje ljudi koji se vole. Što se tiče scena seksa u „Panami“, ni u jednom trenutku nisam imao problem sa tim, jer je seks vezivno tkivo koje povezuje tu priču. Bez toga, taj film ne bi imao na čemu da stoji, jer počiva na seksualnoj privlačnosti između ta dva lika. U svakom slučaju, kada sam zastao i razmislio, shvatio sam da sam zapravo jako zahvalan na svemu, jer sam u startu karijere dobio priliku da odigram dve zahtevne uloge, a ne nešto što bi možda prošlo manje zapaženo.

 

 

U filmu „Pored mene“ radio si sa svojom profesorkom Mirjanom Karanović. Kako je izgledalo to iskustvo?

 

- To je nama sa klase bio diplomski film, tako je sve počelo. Mira je nama želela da približi glumu pred kamerama i onda smo sa Stevanom Filipovićem, koji je tada radio kao asistent na klasi, krenuli da radimo neke vežbe, čisto da osetimo kako je to biti pred kamerom. Stevan je onda dobio ideju da bi od nas mogao da napravi razred iz srednje škole, i u tome mu se pridružila koscenaristkinja, dramaturškinja Milena Bogavac, pa smo počeli da donosimo neke materijale i na kraju je u priču ušla nevladina organizacija „Centar E8“ koja se kroz svoje projekte bavi društvenim temama i problemima mladih. U međuvremenu se u sve to uključila kuća „Hypnopolis“ i tako je nastao film koji je sada već pogledalo preko 90.000 gledalaca, što je izuzetan uspeh.

 

Osim pomenutog, „Pored mene“ dotiče i druge stereotipe koji su prisutni u našem društvu. Da li je neki stereotip bio vezivan konkretno za tebe, ili za tvoj poziv? Kako je to uticalo na tebe?

 

- Kada sam se preselio u Beograd i krenuo na Akademiju, majka se najviše bojala toga da ću postati boem, alkoholičar. Međutim, to smo prevazišli vrlo brzo, čim sam počeo da pokazujem neke rezulatate. Oduvek je postojao taj neki stereotip o glumcima da predstavljaju neki boemski sloj, ali u novom društvu, sa novim tržištem, to nije ni moguće. Sada se traži glumac koji je vredan, otvoren za nove izazove i fizički spreman.

 

Ti si se, očigledno, u svemu tome dobro snašao, pa te je dočekala velika popularnost. Ipak, sve se to desilo velikom brzinom. Kako se sada nosiš sa tim?

 

- „Pored mene“ je većinom gledala mlađa publika, koja je aktivna na društvenim medijima i logično je da će oni praviti buku o licima koja su videli. To sigurno utiče na neku vrstu medijske pažnje. Da li je opterećujuće? Ume da bude kada želiš da se odmoriš i odvojiš vreme za sebe, ali to je ipak deo svega toga. Trudim da budem osoba prema svim tim ljudima, a ne samo izmišljeni lik sa Instagrama. Starije kolege sa kojima sam sarađivao pričale su mi da će mi se desiti ta neka popularnost, ali ja na početku niti sam verovao u to, niti sam znao tačno kojim se tokom to odigrava. Na kraju sam ušao u celu tu priču i sada pokušavam da balansiram na nekom ljudskom nivou sa svim tim.

 

 

Još jedan projekat u kojem se Slaven do sada oprobao je i sinhronizacija animiranog filma.

- U pitanju je bila sinhronizacija filma „Alvin i veverice“. To je potpuno drugačije od svega što sam radio do sada. Sluhista sam pa mi to nije bio problem, ali kao glumac si navikao da budeš opušten i da govoriš onako kako onače pričaš, a ovde imaš taj neki crtani lik koji nešto radi i kojeg treba da pratiš. Jedino sredstvo koje imaš je glas. Trebalo mi je malo da se uhodam, ali onda je krenulo i rezultat je skroz dobar.

Kako je izgledao trenutak kada si saznao da si dobio Sterijinu nagradu?

- To je bilo za moj rad u predstavi Bitef teatra „Život stoji, život ide dalje“. Iskreno, nisam mogao da verujem da sam je dobio. Pre toga smo bili u Kanu, što je samo po sebi fantastično iskustvo. Kada sam se vratio, ljudi su počeli da mi govore kako ću ja dobiti Sterijinu nagradu, ali meni se to činilo nemogućim. Na kraju se to i dogodlo i ja sad ne znam šta više mogu da očekujem. Nakon toga je usledila povelja za izuzetnu mušku ulogu na „Filmskim susretima“ u Nišu, a „Pored mene“ je dobio Zlatnu arenu u Puli i nagradu mlade publike u Sarajevu. Sva ta priznanja su veoma značajna, u isto vreme i obavezujuća, i velika mi je čast da su poverena meni.

 

Dakle, ove godine si najviše uživao na filmskim festivalima?

- Obožavam filmske festivale jer tamo imaš priliku da upoznaš gomilu ljudi uz svog sveta, povežeš se sa njima, mogu da se ostvare super prijateljstva i saradnje. To je dragoceno. Niški „Filmski susreti“ su jedini festival koji je posvećen glumačkim ostvarenjima, a zatim je tu „FEST“, pa „Festival autorskog filma“ koje jako volim. Ove godine toliko sam puno festivala posetio da sam u jednom momentu, u Nišu, potpuno pobrkao u kom sam gradu. Gledam kroz prozor i vidim neke planine, a ne kapiram gde sam. Zanimljivo je da sam ekipu hrvatskog filma „Zvizdan“ upoznao u Kanu, gde su oni dobili nagradu, a posle toga smo se videli u Puli, pa nakon toga u Sarajevu. Kan ne može da se poredi ni sa čim drugim. Tamo je toliko događaja, ljudi i toliko toga se dešava, a ti ne možeš sve da propratiš jer mnogo toga ti nije ni dozvoljeno. Otkrivanje tih festivala je veliko zadovoljstvo. Takođe, raduju me nove inicijative mladih entuzijasta, naročito kada se radi o prijateljima. Tu bih istakao „Bašta fest“, internacionalni festival kratkog igranog filma koji se ove godine po treći put održava u Bajinoj Bašti i svaki put je sve bolji i kvalitetniji.

 

Kada pogledaš unazad, možeš li da se setiš neke uloge koja ti je nekako prokliznukla kroz prste?

 

- Svaka stvar koja se desi ili ne desi, dogodila se sa razlogom, pa ti ostaje da vidiš gde to može da te odvede. Sve manje i manje stvari doživljavam kao poraz, a sve više kao priliku. To može biti prilika da nešto naučim ili da odem negde gde do tada nisam bio. Naravno da postoje uloge koje sam želeo da iznesem i za koje sam mislio da su namenjene meni, ali se ipak ispostavilo dugačije.

 

 

Kada bi radio adaptaciju neke knjige, koje bi to delo bilo?

 

- Najradije bih se bavio nekim psihološkim realizmom, nekim ruskim piscima. „Idiot“ mi je zanimljiv. Vrlo rado bih radio pozorišnu adaptaciju Hanekeovih „Zabavnih igara“. To bi bilo odlično.

 

Imaš li neke određene glumačke uzore? Koje predstave i nove domaće filmove bi preporučio našim čitaocima?

 

- Uzor može da mi bude i neki naturščik ako me način na koji je odigrao svoju ulogu zaintrigira, a da se ne vezuje za neka konkretna imena velikana u filmu. Što se domaćih filmova tiče, jako volim „Ničije dete“, kao i „Klip“ i „Krugove“. Od predstava bih izdvojio „Balerine“ koje se sada igraju u Srpskom narodnom pozorištu. Njih isto igraju naturščici. Oni nisu vešti glumci, ali to su njihove lične priče i na konto njihove maštovitosti i kreativnosti dobijaš iskrenost koja je super, jer svi oni zajedno učestvuju u stvaranju te satirično-tužne predstave. U Zagrebu sam gledao „Hinkemanna“, odličnu predstavu u Zagrebačkom kazalištu mladih. Volim i Frljićevo pozorište. Meni se sviđa to upiranje prstom na odgovornost svakog pojedinca, a ne sistema, jer mi na kraju, naravno, dođemo do problematike sistema, ali moramo početi od pojedinca.

 

Kako bi uopšte opisao situaciju koja vlada na kulturnoj sceni kod nas u ovom trenutku?

 

- Situacija u kulturi kod nas je katastrofalno loša, što se posebno vidi na primeru pozorišta koja jedva preživljavaju i potpuno su zapostavljena. Znate, pozorište se ne doživljava kao bilo kakav alat društvene manipulacije. Mislim da se uticaj kulture na društvo potpuno zapostavlja, pa dolazimo do situacija kada pozorištima preti zatvaranje,kada nema mogućnost zapošljavanja i, vrlo često, dolazi do utapanja u mediokritetske politike uprava.

 

Rezimiraj nam,  za kraj, godinu iza tebe. Šta se promenilo, a šta si naučio?

 

- 2015. je za mene jako važna. To je bila godina u kojoj sam se zaposlio, godina u kojoj su mi izašla dva filma zahvaljujući kojima sam proputovao po festivalima i shvatio koliko je ceo ovaj region povezan, makar u tom kinematografskom smislu ili kada govorimo o kulturnoj razmeni i saradnji. To je bila godina u kojoj sam dobio Sterijinu nagradu, u kojoj sam se preselio u drugi grad i koja je bila ozbiljna odskočna daska za moju karijeru. Šta sledi dalje – videćemo. Kada ti se desi toliko mnogo stvari u tako kratkom roku ne možeš sve da pratiš i onda si pomalo uplašiš i pojavi se osećaj da nemaš sve pod kontrolom. A onda shvatiš da ni na šta ne možeš da utičeš pa se prepustiš. Tako sam naučio da život uvek iznova postaje na neki novi način komplikovan. Kad god misliš da si ga uhvatio za rep, on se izmigolji.

 

Šta te onda očekuje u 2016. godini?

 

- Prvo sledi „Talent kampus“ na „Berlinskom festivalu“ koji se održava u februaru, gde ću biti u prilici da učim od najznačajnijih imena svetske kinematografije i da proširim svoju mrežu kontakata. Zatim me očekuje premijera filma „Vlažnost“ na narednom Festu, kao i pozorišne obaveze u predstojećoj sezoni. Postoje još neki projekati kojima se radujem i koje očekujem, ali za to ima vremena.

 

Sa Slavenom razgovarala Branka Malenica

Oceni vest:
6
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

sneg AMSS prognoza vremena jp putevi srbije beograd antikoruptivne pilule dunav vremenska prognoza klinika za ginekologiju i akušerstvo Vreme u Novom Sadu 365 antikoruptivne pilule stop korupciji Vreme u Srbiji led na dunavu betanija borba protiv korupcije detelinara novorođenčad ledolomac led elektrovojvodina korupcija Dragana Mitrić - Aćimović novosadsko porodilište znanje je moć bebe isključenja struje RHMZ psihologija korupcije porodilje