SRĐAN ŠVELJO U RALJAMA TABLOIDA: Doživeo sam nepravdu, a mediji su me linčovali 

Početkom 2020. godine, dok svet još nije bio svestan da će ga zadesiti horor zvani pandemija korona virusa, naš sugrađanin je preživeo pravi pakao. I to u režiji države, odnosno celokupnog državnog aparata.

Naime, Srđan Šveljo uhapšen je 29. januara 2020. godine i od tog momenta, dve godine je proveo u pritvoru i zatvoru zbog, kako je navedeno u presudi, prikazivanja, pribavljanja i posedovanja pornografskog materijala i iskorišćavanja maloletnika za pornografiju i polnog uznemiravanja. 

Tabloidi su ga odmah nemilosrdno napali s monstruoznim natpisima, suđenje je bilo zatvoreno za javnost, očigledno kako ta ista javnost ne bi znala šta se dešava sa sudskim procesom, pa se tako suđenje odvijalo u tabloidima gde je svašta objavljivano, a najmanje utvrđene činjenice. Ovo je njegova ispovest o košmarne dve godine.

− Te večeri, oko 22 sata, vratio sam se autobusom sa Jabuke gde sam bio kod prijatelja. Ušao sam u taksi, da bi nas ubrzo intervetna jedinica zaustavila i legitimisala, navodno kao rutinska kontrola, a zapravo su čekali mene. Otišli smo u moj stan i nisam pretpostavljao o čemu se radi. Znao sam da je po medijima bilo najavljivano hapšenje nekih biznismena i političara, pa je spomenut i modni kreator, ali se nisam osećao prozvanim jer nemam veze s celom pričom, koja je očigledno bila organizovana. To sam shvatio u stanu dok su me inspektori ispitivali, kad je počeo da mi zvoni mobilni telefon. Prijatelji i porodica krenuli su da me zovu jer se na portalima pojavila vest o mom hapšenju, iako još uvek nisam bio uhapšen. Znači, sve je bilo spremno, samo se čekao znak. Prvih 48 sati sam bio smešten u Bačkoj Palanci i to mi je bilo teže nego dve godine u zatvoru jer nisam znao šta se dešava i verovao sam da ću uskoro ići kući. U Palanci sam razmišljao i o opciji zatvora i naravno da su mi kroz glavu prolazile slike zatvora iz filmova. Posle ta dva dana odvode me na sud, gde sam saznao za šta me terete, ali sam i dalje verovao da su pogrešili, da će me pustiti kući. Međutim, dobijam pritvor od mesec dana i odlazim u zatvor na Klisu – započeo je priču Srđan. 

U ćeliji sam uspeo da napravim neki svoj mikrokosmos, da mi bude dobro

Kako je izgledao prvi susret sa zatvorskom ćelijom?

− Ušao sam u mračnu sobu, TV je bio upaljen i video sam samo gomilu ljudi na malom prostoru. U ćeliji je bilo nas deset. Devet ljudi sa kakvima se u životu nisam sretao, neverovatan spoj različitih profila. Dobar psiholog bi sve dao da se nađe u takvom okruženju zarad izučavanja. U tih 16 kvadrata je i WC, sve ti je u ćeliji. Ljudi su se smenjivali, a ja sam tu proveo deset meseci. Dnevno imaš sat vremena šetnje, ali prvih pet meseci nisam izlazio u dvorište jer nisam hteo da neko iz druge ćelije nešto dobaci i dođem u neprijatnu situaciju. I kad sam kasnije počeo da izlazim, nije mi prijala šetnja. Zidine, žica, čuvar, mali prostor… nisam se osećao dobro. U ćeliji sam uspeo da napravim neki svoj mikrokosmos, da mi bude dobro. Kad mi je pritvor produžen na još mesec dana, shvatio sam da neću izaći da se branim sa slobode i to zbog pritiska medija, koji je prva dva meseca bio ogroman. Onda sam odlučio da poradim na sebi, da taj boravak nekako učinim dobrim po mene. 

Nisi imao neprijatnosti sa čuvarima i ostalim zatvorenicima?

− Ne mogu ništa loše da kažem za čuvare i policiju. Takođe, u ćeliji me niko nije popreko pogledao, dobacio nešto. Znali su zbog čega sam tu i vrlo brzo su shvatili da to nema veze s istinom. S nekima sam postao dobar, pa smo i dan-danas u kontaktu. Gledajući njih, učio sam mnogo o sebi. Bilo je tu i svađe, mrzeli smo se ponekad jer smo svi u situaciji gde moraju isplivati tvoje dobre i loše strane, ali nikad nije došlo do konflikta. Prisutna je ogromna tenzija, ljudi su nesrećni, odvojeni od svojih, mnogo je tu bola, tuge, suza. Ja te ljude nisam gledao kroz dela koja su učinili već ko je kakav čovek, a moja navodna (zlo)dela su mala maca naspram njihovih. Zatvor pomalo podseća na vojnički život, ali je drugačije jer smo svi povezani mukom, krstom koji svako od nas nosi tamo i ne zna se čiji je teži. Ne mogu da kažem da mi je u samom zatvoru bilo loše, kao da me je nešto čuvalo.

I pregurao si nekako "gužvu" u ćeliji?

−  Kad si 24 sata zatvoren s devet ljudi i živiš po pravilima, nema tog life coucha da te nauči kako da preguraš deset meseci. Znao sam da mi je učinjena nepravda koja mora kad-tad da se ispravi. Osećao sam se čisto i mirno u duši. Mogao sam da zaspim, nije imalo šta da me "ždere" jer nisam počinio krivično delo. Usmerio sam se na čitanje i pisanje. Pre četiri godine sam imao operaciju srca i od tad nemam strah od smrti, pa se ni zatvora nisam bojao. Nekako sam preuzeo ulogu na sebe da pomognem tim ljudima, makar tako što ću ih saslušati, napisati im molbu ili pismo. Jednog sam naučio i da piše. Možda mi je i najveći uspeh u zatvoru, ne to što sam ga naučio da piše, već što je čovek počeo da izvlači iz sebe neverovatnu poeziju, da sam bio zapanjen.  

^{Pre pet godina kada Srđan nije ni pretpostavljao šta će ga snaći}

Šta ti je bilo najteže u tih prvih deset meseci? 

− Bilo mi je teško noću, pogotovo u početku. Dosta sam plakao, ne mogu reći da nisam. Bilo je i depresije dok nisam shvatio da ću ostati duže. Falio mi je moj život, porodica, prijatelji, mirisi, ukusi, muzika naravno. Bila su mi mučna sva saznanja šta pišu o meni i da javnost nema prilike da čuje nešto drugo. Mediji su me linčovali i razapeli. Posle 20 dana od mog hapšenja, otac mi je preminuo. Bio je bolestan, a medijska hajka je bila samo inicijalna kapisla. Mogao sam da idem na sahranu, ali sam odustao jer nisam hteo da skrećem pažnju na sebe. Neko bi objavio fotografiju, bio bih centar pažnje i nisam mogao da zamislim da me mama vidi s lisicama na rukama u pratnji dva policajca. Smrt oca me je dobrano poljuljala, ali sam imao priliku da se sam sa sobom isplačem.

Nakon toga si bio i u kućnom pritvoru?

− Od novembra do maja sam bio u kućnom pritvoru, kad mi je izrečena presuda na dve godine. Nisam bio ni svestan da će se to desiti. Taj period kod kuće je bio čudan, ali je bilo lepo jer sam bio sa mamom. Kad je presuda postala pravosnažna, odlazim u Kazneno popravni zavod Sombor, što je blaža varijanta od zatvora. Tu boravim osam meseci. Za Sombor me vežu lepe uspomene i jako volim taj grad jer sam u njemu živeo četiri godine, te nisam dopustio da mi ovaj drugi boravak pokvari tu sliku.

Boravak u Somboru mora da je bio lakši?

− Da, to je otvoreno odeljenje. Dobio sam jedno od najlepših radnih mesta, u stolarskoj radionici. Pravio sam suvenire, fijakere, štafelaje, satove, ramove koji su se prodavali u turističkoj organizaciji. Mogu reći da sam izučio zanat. U somborskom zavodu više od 20 godina postoji likovna kolonija u kojoj se okupljaju slikari, ali i umetnici iz svih zatvora. Svaka kaznena jedinica pošalje svog predstavnika da se takmiči. Ja sam predstavljao Sombor. Dobio sam pravi atelje na korišćenje gde sam odlazio svako popodne posle radionice i pravio kolaže. Prijatelji nisu verovali kad sam im pričao kako provodim vreme. U konkurenciji 15 zatvorenika, osvojio sam drugo mesto i dobio nagradu. 

 Nisam imao pravo da tražim uslovni otpust zbog dela za koje sam osuđen i jedan sam od retkih zatvorenika koji to nije mogao

Nije bilo prilike da ti se smanji zatvorska kazna?

− Posle 2/3 odslužene kazne svi zatvorenici imaju pravo na uslovni otpust, pa pišeš molbu sudiji. Ja nisam imao pravo zbog dela za koje sam osuđen i jedan sam od retkih zatvorenika koji to nije mogao. To mi je teško palo. Pregurao sam celu moju kaznu. Stalno su me zatvorenici pitali: "Kad ti je daska?". Onda sam saznao da je izraz "do daske", zapravo pitanje kad ti je kraj kazne. Na slobodu sam izašao 29. januara ove godine.

Dokumentarni film Aleksandra Reljića "Do daske"



− Pri kraju služenja kazne, mogao sam da izlazim i vikendom. Mesečno dobiješ 48 sati, pa ih sam rasporediš. Aleksandar Reljić je počeo da snima film dok sam još bio u istrazi, što se upotpunilo kućnim pritvorom, vikend otpustima i konačnim izlaskom na slobodu. Možda je to bio jedini način da mi se nekako pomogne. Ispričana je priča jednog čoveka, šta mu se sve desilo i u njoj nema mržnje. Premijera se očekuje do kraja godine, a s njim ćemo možda malo zatalasati. Mada, širu javnost više i ne zanimam jer je posle mog slučaja bilo toliko sličnih i gorih događaja, a ljudima je puna glava monstruma, zločinaca i kriminalaca – rekao je Šveljo. 

I sad si opet slobodan čovek?

− Trebalo mi je malo vremena da dođem sebi. U tom nekom pozitivnom stanju održali su me prijatelji i saradnici koji su ostali uz mene. Pojavili su se i neki ljudi iz prošlosti, neki novi su isplivali na površinu, a ima i onih koji su se povukli jer jednostavno nisu hteli da se povezuju sa mnom. Nisam imao vremena pre zatvora, pa sam sad uspeo da sagledam svoj život, razmišljam o okruženju, ljudima, postupcima, poslovima… Trenutnom postavkom stvari sam i više nego zadovoljan jer sam se vratio poslu, puštao muziku na Exitu, imam puno planova. Osećam da sam bio izolovan od korona virusa kao i ceo svet, samo što sam bio na drugom mestu.

Možda zbog godina, zrelosti, ali ja sam nalazio slobodu i u zatvoru

Kakav je osećaj biti lišen slobode?

− Uopšte nisam imao taj osećaj. Ne znam kako sam to uspeo. Možda zbog godina, zrelosti, ali ja sam nalazio slobodu i u zatvoru. Znao sam da se u svom univerzumu osećam slobodno, imao sam sopstveni mir. Ja sam isti onakav kakav sam bio i pre, samo što sam doživeo nešto ružno, nepravedno, a i novo, pa sam sad možda samo jači. Ljudi na Klisi su plakali kada sam odlazio, a u Somboru sam dobio aplauz i svi oni su mi pomogli da imam svoj mir. Sa mnogima zatvorenicima sam ostao u kontaktu. To su kao vojnička prijateljstva koja će ostati zauvek. 

(Ne)smatraš da su ti oduzete dve godine života?

− Neću to tako da doživljavam jer onda ne bih bio u raspoloženju u kojem sam sad, bio bih pun nezadovoljstva. Pre bih rekao da su mi uskraćene dve godine života, ali sam ih ja ipak pametno iskoristio, iako nisam očekivao da ću to tako izneti. Smisao života je da mi danas bude lep dan, a boravkom u zatvoru to se samo pojačalo. Nisam kivan na državu, mada se taj osećaj s vremena na vreme pojavi, ali uvek nadjača vera da će se istina jednom saznati. Mnogo je strašnije šta su mi uradili mediji. 

I da se dotaknemo presude?

− Ja jesam slikao te momke, oni jesu dolazili kod mene, bili smo drugari i nema šanse da bi mi oni tako nešto uradili. Od pet krivičnih dela za dva sam oslobođen – za neovlašćeno držanje psihoaktivnih supstanci i nedozvoljene polne radnje. Tražili smo oslobađujuću presudu i stigli smo do Ustavnog suda, jer je na svim sudovima do sada odbijena. Sa medijima je malo mučno i stresno, jer se suočavam sa svim što su pisali o meni. Podneli smo oko 25 tužbi i to će trajati godinama.

Ceo život ću imati znak pitanja iznada glave zašto i ko je to uradio

Zašto ti je to urađeno?

− Sve što radim je transparentno i verovatno je u tom trenutku neko trebao da bude iza rešetaka, a ja sam negde bio najzanimljiviji i nisam imao zaštitu. Ceo život ću imati znak pitanja iznada glave zašto i ko je to uradio. Nemam odgovor. Svakog momenta nekom to može da se desi. 

Da li si razmišljao o napuštanju Srbije?

− Ne, nemam od čega da pobegnem, ništa loše nisam uradio. Volim Novi Sad i u njemu sam od 1994. godine. Njujork je želja od davnina jer sam se boraveći u njemu osećao kao svoj na svome, ali nemam 30 godina da bih sad išao i krenuo ispočetka. Uvek sam zbog posla imao dilemu Novi Sad ili Beograd, ali sam ostajao ovde, nekako ušuškan. Sad sam presekao da se selim u Beograd i verovatno ne bih prelomio da se nije desio zatvor. Sad mi treba taj beogradski tempo jer se mnogo ideja stvorilo za ove dve godine.   

Zabeležio: Dejan Ignjić

Foto: Aleksandar Jovanović