ŠTA SE PRIČA PO GRADU: Prisluškivali smo (opet) razgovore Novosađana

Pre nekoliko dana izašli smo na ulicu da vas prisluškujemo. Tako je, nismo želeli da vas intervjuišemo ili anketiramo, ne. Hteli smo da čujemo šta vas ovog decembra brine, raduje ili jednostavno okupira, bez da vas ometamo i bez da vas išta pitamo! Evo kakve smo (ne)obične, vredne, ljudske priče zabeležili.

Kod autobuske stanice u centru grada, nekoliko tek punoletnih dečkića, još prljavi od obližnjeg gradilišta, trčkarali su po rešetkastim ventilacionim otvorima SNP-a. 

- Vidiš, jesam ti rekao! Jesam rekao da ovde duva toplo!

- Juuu, vidi stvarno, milina, bato!

Odmah pored njih, iz gomile okupljene na stajalištu, izdvojile su se tri sugrađanke. Jedna se grohotom smeje dok pita drugu:

- A jesi li ti to rekla onom koji je zadužen to da čuje?

- Jesam, jesam! Pitala sam ja konduktera zašto mi sa Klise svaki dan čekamo bus po sat vremena u oba pravca?! Kaže, "Nema buseva". Ma nemoj? Za Klisu nema, a za Liman i Naselje ima, je li?

- Pa tamo žive gospoda, šta očekuješ? – dovikuje treća.

- Pa znam ja da oni tako misle, tamo gospoda, ovamo cigani!

- Gospođo – jedan sugrađanin pokušava da smiri strasti – nije samo to, nemaju vozača. Ja znam, prič’o sam s čo’ekom, kaže svi im vozači odoše. Oni odu, na primer, u Minhen, i tamo im odma’ treći dan daju da voze za platu od 2.500 evra, a kod nas voze za 50.000 dinara.

- Ma dajte, pa svaki dan po sat i po čekamo! – gospođu nije zadovoljilo objašnjenje.

- Ahaha, Rado, sve si u pravu, ja se od muke smejem, da znaš! – pravda se ona prva.

- Pa smej se ti, ali ja ću ujutru da odem pre posla tamo, da im lepo za dobro jutro sve po spisku! To treba da uradimo svi, a ne samo ja, jedna. Kad bismo svi otišli, onda bi možda neko i čuo problem.

- Tako je! – ubacuje se treća – Ali zašto sutra?! Ljudi, ajmo svi odmah tamo, preko, da se žalimo! Ajte, ljudi, svi koji čekamo već sat vremena, koliko nas je? Ko je ovde još s Klise?

Tajac.

- Džaba ja, Rado, pričam, svi ćute... Evo, vi, gospođo, jeste i vi sa Klise?

- Jesam.

- Evo, neko nek ostane da ne da vozaču da krene bez nas, ako naiđe bus u međuvremenu, a vi, gospođo, ajte sa mnom da im mi sad lepo nanu naninu! Može?!

- Ma, gospođo, sve stoji, bih rado, ali ne mogu ja da im sa vama nanu naninu, ne smem.

- Što ne smete?

- Ne smem da psujem, postim.

Dok se revolucija polako gasila, stizala je trojka za Detelinaru. U autobusu je jedan klinac pitao jednog starca kako je.

- Svaki dan isto. Danica na poslu, deca po fakultetima... Tih osam sati dok sam sâm, ponekad nikako da prođe. Onda sednem na internet, pa tražim recepte, kuvam, šta ću, zanimam se.

- A kako ćerki ide u Zemunu?

- Super, ide za laboranta i otkako se za to uhvatila, odlično je! Kad se setim njene srednje škole, Bože sačuvaj! Da se ona pitala, ne bi je ni završila. Mada, sad joj tamo plaćamo sobu, jedva čekam da diplomira!

- A sin, je l’ zadovoljan on posle one dve godine u Americi?

- Jeste, kako nije, uh! Zadnjih par meseci je samo putovao, iju šta je sve video! I zaradio je, i ostvario neke kontakte, pa ćemo videti... Nek prvo završi fakultet.

Naspram njih, jedna devojčica ushićeno širi oči dok priča majci o predstojećoj novogodišnjoj priredbi:

- Danas smo probali sve! Od početka do kraja! Znaš kako je savršeno, prelepo je! Jedva čekam, biće divno, videćeš! Samo što Ivana neće doći, pa ćemo njen deo izbaciti, kraće će trajati. Ne znam kako će biti to bez nje, bilo bi bolje da i ona dođe…

- O, lepo moje, ne brini se, sigurno će biti super.

Nešto kasnije, pred večeru, u jednom od tradicionalnih novosadskih restorana, lokalni život se odvijao nad šarenim stolnjacima. Dok za prvim stolom jedan gospodin ubeđuje drugog da treba da uloži u njegov biznis jer je prilika dobra, za drugim jedan producent objašnjava pevaču da to ipak nije to, i da ipak neće snimati ništa. Za trećim stolom, jedna devojka, spremna za udaju, objašnjava svojim prijateljima, bračnom paru, kako je upoznala nekog novog. Ovaj je mnogo bolji od onog prethodnog i izgleda da ima ozbiljne namere. Jedino joj je malo neobično to što je druge vere, ali njoj to nije problem, mnogo je bitnije to što je poštuje. Novosadski, zar ne?

U isto vreme, za četvrtim se čuje zabrinuta majka:

- Bila sam u školi, kod nastavnika geografije. Kažem mu da ne znam šta se dešava, da je on do ove godine bio uzoran đak, primernog vladanja. Znaš šta mi kaže čovek? Kaže mi da ga je lupio pubertet! Ja reko’: “Znate šta, lupio je njega, ali lupio je, vala, i nas. On mi na to kaže: “Ništa mi ne pričajte, imam ja kod kuće takvu dvojicu". Nisam pametna.

Jedna upola mlađa mama za petim stolom ljulja kolica i poverava se drugarici:

- Ej, on nema još ni jednu godinu, a ja se već brinem da li će biti problematičan. Znaš kakvi su dečaci, sa devojčicama je nekako lakše, a muškima svašta može pasti na pamet.

- Ma daj, šta pričaš? Jeste sad drugo vreme, ali sve ove brige su brinuli i naši roditelji. Muško da ne pravi probleme, a žensko da sačuvaš.

Dok se na grad i Dunav spušta magla i gosti se polako razilaze, za šestim stolom listamo beleške. Primećujemo da su porodične teme vanvremenske i uvek aktuelne, ali i da su besparica, zaposlenje, lokalni prevoz i emigracija odavno pronašli sigurno mesto u vokabularu naših sugrađana. U trenutku kad sabiranje utisaka privodimo kraju, jedan mlađi muškarac se, za sedmim stolom, obraća starijem prijatelju:

- Ja ne znam kako se ti silni ljudi, što se venčavaju, ne plaše? Ama, kako se ne boje sad, u ovo vreme, da se uzimaju i zasnivaju porodicu?

- Pa ne uzimaju se sad, Zoki, uzimaju se leti, kad je dan duži, ne idu po mraku, idu dok se vidi.

Autorka teksta: Olivera Marić