Stela Manasijević: Novosadska "Lady Bukowski" i u Grčkoj živi punim plućima

Novosađani su suviše svoji da bi upali u histeriju bilo koje vrste…

Stela Manasijević je Novosađanka koja već dve decenije živi u Grčkoj. Ima ćerku od 13 godina, pet objavljenih knjiga, ne malo književnih nagrada, prevedenu zbirku poezije kultnog grčkog nobelovca Odiseja Elitisa na srpski, ozbiljan šankerski staž i pun kofer iskustava s one strane granice koja većina nas verovatno nikad neće doživeti. U razgovoru za naš portal, kaže da je bilo trenutaka kad je znala da zažali što je otišla.

- Mnogo puta sam zažalila. Kad me je jurila policija jer sam ovde živela ilegalno, kad sam spavala na plaži jer nisam imala prenoćište... Zažalila sam svaki put kad sam bila ignorisana i odstranjena sa šaltera neke ustanove jer moj grčki nije bio dovoljno dobar da se sporazumem sa sumnjivo kvalifikovanom radnicom, kao i kad na Fejsbuku vidim slike svoje stare ekipe sa rečenicom, “ajmo na jedno pivo”. Grčku nisam izabrala. To je bio rulet. Krenula sam za London, ali nisam imala dovoljno para za kartu, pa sam ovde zastala – u dahu je kroz smeh rekla Stela.

Pisanje knjiga u Grčkoj zvuči kao život iz snova.

- Pisanje knjiga u bilo kojoj zemlji jeste život iz snova, pod uslovom da je to vaš san. 

Otkud ideja za prevođenjem Odiseja Elitisa?

- Odisej Elitis je jedan od kultnih grčkih pesnika generacije tridesetih godina prošlog veka. Već je prevođen kod nas, ali je knjiga Marija Nefeli iz nepoznatih razloga ostala nedostupna srpskoj čitalačkoj publici. Verovatno zbog složenosti, što leksičke, što strukturalne jer pesnik upotrebljava i građanski i književni govor, te priča u dva govorna lica, kao muškarac i kao žena. Delo je veoma psihološki složeno. Nikad nisam imala ambicija za književnim prevođenjem. Kad sam radila na zbirci pesama “U reči ćeš se prepoznati” gde sam takođe imala dva govorna lica, slučajno sam od jednog prijatelja Grka čula za Elitisa. Nije me sramota da priznam da tada nisam znala za Mariju Nefeli. Desio se kosmički spoj. Osećaj je toliko bio jak, da sam shvatila, da moram prevesti na srpski jezik. Trebalo mi je dve godine. Bio je to izuzetno težak tekst koji nije podnosio ni najmanje odstupanje. Skrenuti sa linije jednog nobelovca je ravno zločinu, ne zbog Nobelove nagrade već zbog veličine Elitisovog dela. 

Književna kritika te je prozvala “ženski Bukovski”. Živiš i dalje punim plućima, piškiš u kadu…?

- "Lady Bukowski" mi je uvek prijalo, ali, ipak, to je stvar poze. Većina nas je odrasla uz pivo, Bukovskog i rokenrol, i nekako se vrednovalo da što si više andergraund to si više in. Godinama sam živela tu sliku, opijala se do besvesti, psovala na promocijama i bila “wow”. Sve to je, međutim, deo puta. I dalje živim punim plućima, piškim u kadu i ne shvatam život preozbiljno, ali više oko toga ne pravim imidž.

Ima li neke sličnosti između Grka i Novosađana?

- Klonim se generalizovanja jer se ono ne pokazuje kao dobro merilo. U pitanju su uvek ljudi. I Novosađana i Grka ima i ovakvih i onakvih. Ako baš moram da izvučem neku globalnu paralelu, rekla bih da nisu ni nalik. Grci su ipak mediteranski tip ljudi, impulsivni, nervozni, temperamentni. Grci gore na kamenu. Novosađani su ipak u dunavskom toku.

Da li je Novi Sad svetski grad ili palanka?

- Novi Sad je uvek bio varoš. Ima svoj ritam, svoju energiju, boju i miris. U smislu da je svetski jer je centar dešavanja, svi srljaju da žive u njemu, da se čekiraju na Fejsbuku, onda nije. Uvek je tu Beograd da prednjači. Da je grad, jeste. Novi Sad će uvek ostati svoj jer uspešno amortizuje sve pokušaje da se od njega napravi nešto što bi ličilo na kopiju svetskih metropola.

Osečaš se i dalje kao Novosađanka?

- Osećaj pripadnosti i identiteta se menja. Ljudi se vezuju prvo za porodicu, pa za mesta, pa za životni put, za prijatelje, socijalne grupe, verovanja i sve što još usput nađu za šta bi se uspešno moglo vezati. Vremenom shvatimo da je jedina veza koja zaista postoji – veza sa samim sobom. Zvuči kao kliše ali je istina. Identitet je nešto što čovek spozna ako ima sreće. Meni se dogodilo da posle 20 godina života po raznim mestima imam osećaj da sam “kod kuće” gde god da se nalazim. Dobro, priznaću i da to “kod kuće” biva malo drugačije obojeno kad posle 800 kilometara prelazim Varadinski most, gde i dalje piše Ujvidek. To je stvar srca i folkolora. Imam i dalje jednu auru Novosađanke koja je jednostavno upisana u moj DNK, kao boja očiju ili boja Dunava na Štrandu u oktobru.

Kako bi opisala Novosađane?

- Za mene su Novosađani i dalje vrsta iz “Atrijuma” (popularan kafić devedesetih godina prošlog veka u Pašićevoj ulici – prim. aut.). Gledam sad nove “new age” klince i sve je popularnije nekakvo spajanje i prespajanje sa svetskim trendovima koje neminovno vodi produkciji klonova na globalnom nivou, ali ipak verujem da “Gari” negde sedi i mirno iz ćoška prati trendove, i čeka da prođu. Novosađani su ipak suviše svoji da bi upali u histeriju bilo koje vrste.

Ulicama hodaju Lolite s napućenim usnama

Kad je reč o mladim generacijama, naša sagovornica je njima iskreno oduševljena. Kako kaže, ne zna šta se desilo pre – da li je prvo zadnjica postala toliko popularna, pa smo onda počeli decu da tovimo hormonima ili obrnuto?

- Na jedan mračan način sam zainteresovana situacijom, u sociološkom smislu, i iskreno se pitam koji je sledeći stadijum. Mladi trenutno postoje u jednom međusvetu koji egzistira između pojavne i virtualne stvarnosti. Ulicama hodaju Lolite, usne su napućene ispred rođendanske torte sa brojem 3, promena pola će uskoro biti uvedena kao rutina u domovima zdravlja, a antidepresivi će se prepisivati zbog kvara mobilnog telefona. Kolektivna svest ima svoju evoluciju i nove generacije su u skladu sa njom, pa tako verujem da svo ovo bezumlje ima neku krajnju svrhu. Jedino što mi roditelji tinejdžera treba da uradimo je da budemo prisutni, nagonski zaštitimo i bezuslovno volimo – zaključila je Stela.

Razgovarao: Dejan Ignjić
Foto: Privatna arhiva Stele Manasijević