Tamara Srijemac, novinarka: Opasno je stavljati ljude u isti koš i lepiti im etiketu

Tamara Srijemac, novinarka: Opasno je stavljati ljude u isti koš i lepiti im etiketu

Ona pokušava da ruši tabue i kroz svoj profesionalni rad hvata se u koštac sa duboko ukorenjenim predrasudama u našem društvu. "Žena u kutiji" i Autonomni festival žena samo su neki od njenih projekata kroz koje se bori za iste šanse za sve. Iako je prošla kroz najtežu bolest, želi da o tome govori, jer smatra da svest o prevenciji spasava živote.

Tamara Srijemac rođena je 1980. godine u Novom Sadu, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju "Svetozar Marković", a potom je studirala žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Radila je na radiju 021 u TV produkciji, praksu je imala u nedeljniku "Vreme", da bi se potom zaposlila na RTV Vojvodina, gde je jedan period uređivala "Jutarnji program". Nakon političkih promena i smena u toj kući, a s obzirom na to da je aktivno učestvovala u protestima, "po kazni" je prebačena na radio. Međutim, tu promenu je uspela veoma dobro da iskoristi, jer je sa koleginicom Milicom Kravić Aksamit oformila emisiju "Žena u kutiji", koja traje već šestu sezonu. Iz te priče izrodio se i Autonomni festival žena, čija je jedna od inicijatorki i organizatorki. Majka je dva dečaka, koje vaspitava tako da nije sramota iskazati svoje emocije.


Upravo je završen treći po redu AFŽ – Autonomni festival žena. Kakvi su utisci?

– Utisak mi je da smo nekako izašli iz "geta", jer smo na festivalu videli najrazličitije žene i muškarce, različitih generacija, koji su došli zbog najrazličitijih sadržaja. Prvi dan smo na otvaranju imali izložbu Zombijane Bones, umetnice iz Crne Gore koja je mnogo popularna i već je ona privukla veliki broj ljudi. Bile su tu i naše teoretičarke, poput Maje Solar i Žarke Svirčev, koje su izašle iz tih akademskih okvira i prilagodile priču širim masama, što smatram da je odlično. Prvi put smo ove godine imali i koncerte i time smo privukli dosta ljudi. Nastupali su nam Ida Prester i grupa Elemental, razne kantautorke, ženski horovi, pa i prvi ženski romski bend na svetu, koji su romske devojčice iz publike fascinirano posmatrale. Jako mi je značajno što smo prikazali film "Quo Vadis, Aida?", i to u dve projekcije, što je pokazatelj da ljudi žele da vide taj film i da ipak možemo da se izdignemo iz predrasuda. Jako mi je bitan naš tim žena koji je radio na festivalu jer je svaka od nas utkala sebe: Milica, Jelena, Dobrila, Ilijana...


Kako je pokrenuta ideja za festival i šta on pruža novosadskoj publici?

– Teme kojima se bavimo su položaj žena u Srbiji i rodno zasnovano nasilje, gde se okupljaju organizacije i pojedinci koji se time bave. Milica i ja smo i ovde partnerke, uz Jelenu Anđelovsku, koja je novosadska aktivistkinja i dramaturškinja. Nas tri smo sele, razmenile ideje i 2020. je nastao ovaj festival, i to u vreme korone, kad je bilo veoma izazovno bilo šta organizovati. Uključeno je, naravno, mnogo više žena i organizacija, ali je inicijalna ideja krenula od nas. Festivali su skupi, ali naći ćemo načina da ga i nastavimo.


Odakle kod tebe interesovanje za teme kao što su prava žena, feminizam, ali i položaj osoba sa invaliditetom ili romske nacionalne zajednice?

– Uvek sam kroz život gledala da budem na strani slabijih. Pri tom, nikako ne mislim da su žene slabije, već u smislu marginalizovane grupe. Oduvek me je zanimalo da u javni prostor nametnem teme koje nikako nisu popularne. Nema ličnog motiva, već smatram da svi treba da težimo boljem društvu, a moje opredeljenje je da to činim kroz novinarstvo. Te teme nikada nisu prva vest u informativnim emisijama, obrađuju su uglavnom jednom godišnje, a to nije dovoljno.


Gde je žena danas?

Reći ću da ima još mnogo prostora za borbu i napredak. Imamo neke mikropobede, pogotovo ako pogledamo određenu zakonsku regulativu, poput Zakona za sprečavanje nasilja u porodici koji se menja, potom i Zakona o rodnoj ravnopravnosti. S te strane, postoji svest da su to stvari koje treba menjati i unapređivati i nešto se i pomera. S druge strane, ako pogledamo svakodnevicu, mi i dalje imamu vrlo poraznu statistiku da svake godine bude 30 do 40 žena ubijenih u porodično-partnerskom nasilju, tako da je to možda i najbolji odgovor na pitanje gde je žena danas. Žena je i dalje marginalizovana, žrtva nasilja, u medijima je prikazana kao žrtva ili kao hiperseksualizovana, i dalje nije plaćena jednako kao muškarac na istoj poziciji, tako da tu ima puno posla. Imamo i neplaćeni kućni rad, koji je epidemija stavila u prvi plan, jer je briga o deci i porodici i spremanje kuće uglavnom na njoj.


Koliko su i zašto bitni stavovi javnosti na pomenute teme?

– Mislim da jesu jako bitni i zato se i bavim ovim poslom, jer smatram da novinarstvo, uz svoju informativnu, ima i tu edukativnu ulogu i nastojim da se time tako i bavim. Naročito sad u eri društvenih mreža, kada je praktično svako dobio glas, što može biti dobra stvar ako na to gledamo kao na demokratsku tekovinu, ali s druge strane to je jako plodno tle za širenje predrasuda i nesvesnog usvajanja i prenošenja obrazaca razmišljanja, bez kritičke analize. Tada dobijamo te tipične izjave o migrantima, LGBT populaciji i drugim marginalizovanim grupama. S te strane, mislim da novinari i novinarke moraju biti ti "čuvari kapija" i da smo upravo mi dužni da selektujemo prave informacije i edukujemo javnost.


Za koje predrasude smatraš da su najopasnije po društvo?

– Mislim da su sve predrasude koje se šire na osnovu neke različitosti i podrivaju rasnu, rodnu ili seksualnu diskriminaciju, jednako opasne. Sve ono gde se u javnoj sferi određena grupa ljudi predstavlja kao homogena, u startu je predrasuda koja je jako opasna. Dakle, nisu svi migranti isti, niti su svi dobri ili loši, među njima ima i dece, školovanih ljudi, beskućnika, profesora itd. Isto je i sa LGBT populacijom, kao i drugim marginalizovanim grupama. Jako je opasno stavljati ljude u isti koš i lepiti im etiketu, jer onda gubimo svu raznolikost i sve specifičnosti koje određena grupacija ima.


Koliko se duboko ukorenjene predrasude mogu promeniti?

– Jako teško. Svi imamo neke predrasude, vekovima živimo u patrijarhalnom društvu koje propagira određene kriterijume i vrednosti koji ne mogu nestati preko noći. To je dug proces i možemo očekivati tek da će se u nekim narednim generacijama promeniti. Nametnute su nam uloge, gde žena mora da bude majka, dobra, poslušna, nežna, da trpi, a muškarac glava porodice, ne sme nikad da plače, mora da zarađuje... Onda dolazimo u problem da muškarac koji se ne oseća dovoljno snažno i ne sme da prikaže svoje emocije bude neshvaćen ili neprihvaćen u društvu, baš kao i žena koja na bilo koji način izlazi iz svojih kalupa.


Što se tiče feminizma, sam pojam je podosta etiketiran, te mnogi u glavi najpre imaju žene koje mrze muškarce. Budući da se često baviš tom temom, do kakvog pomaka tu dolazi?

– Pomak će uvek doći za one ljude koji žele da se informišu. Ako će ljudi na prvu da prihvate te fraze i floskule, koje su najčešće neistinite, onda promene neće biti. Ipak, ima mnogo njih koji će odreagovati na neki informativan i edukativan tekst i zato ne treba odustati. Svi treba da pričamo sa ljudima oko sebe, svako u svojoj mikrosferi, a onda svako u svojoj profesiji da se dalje bavi time. Volela bih da se o feminizmu više priča u obrazovnom sistemu, a priča o feminizmu je za mene uvek priča o ljudskim pravima, nikako mržnja prema bilo kome. Smatram da treba dati jednake šanse svima, bez obzira na pol, rod, klasu, seksualnu orijentaciju... Feminizam, zapravo, doživljavam kao strateško partnerstvo između muškaraca i žena. I to treba da bude zajednička borba. Ima muškaraca koji su sjajni feministi i koji kapiraju suštinu priče, kao što je Miloš Đajić iz "Akademije ženskog liderstva", zatim Miloš Urošević iz "Žene u crnom" i mnogi drugi. Suština nije deklarisati se, već živeti po tim principima. Takođe, ne smemo zaboraviti da sva stečena prava mogu vrlo lako da se poljuljaju i zato je važno da budemo svesni svojih prava, te da ih održavamo i unapređujemo.


Koja priča od onih koje ste obradile u emisiji "Žena u kutiji" je na tebe istavila najjači utisak?

– Nikada nismo bile u situaciji da nemamo temu, a položaj žena i marginalizovanih grupa je goruća tema u Srbiji. Imamo deo gde govorimo o problematici tog položaja, ali i segmente gde ističemo žensko stvaralaštvo i uspešne žene. Danas vidim ogroman napredak u novinarstvu kada je u pitanju izveštavanje o rodno-senzitivnom izveštavanju u odnosu na pre šest godina, kada smo mi počinjale. Izdvojila bih serijal o trafikingu, gde smo kroz nekoliko epizoda prikazale ceo fenomen. Donosile smo priče žena koje su preživele taj lanac i svih relevantnih institucija, pa je svako ko je poslušao ceo serijal mogao da stekne kompletnu sliku o tome šta trgovina ljudima jeste. Sa time smo izašli iz "kutije", odnosno radija i išle po školama i drugim mestima u Vojvodini, gde smo pričali sa đacima o tome.


Šta je tvoja profesionalna misija?

– Da makar i jednu osobu nateram na razmišljanje i da pokuša da preispita svoje stavove, kad su u pitanju te ukorenjene predrasude. To vidim kao svoj osnovni zadatak. Takođe, novinarska misija mi je i da nikada ne odstupim od moralnih i etičkih principa i standarda, za koji god medij radila. Upravo takvim novinarkama se i najviše divim. Imam utisak da je veliki broj medija čista propaganda, drugi su na ivici i vrlo malo medija imamo koji se tih standarda drži.


Pored borbe za jednaka prava svih, prošla si i prolaziš i kroz svoju ličnu borbu sa kancerom i smatraš bitnim da to podeliš sa ljudima?

– Mislim da je to još jedan od tabua, a rušenje istih takođe doživljavam kao svoju misiju. Već dugo u našem društvu bolest izjednačavamo sa nekakvom sramotom, što je po meni van pameti. U redu je da neko neće da priča o tome ako to doživljava kao svoju intimu, ali ja mislim da je to sastavni deo životnog ciklusa i da moja priča može nekom da pomogne i nagna bar jednu osobu da ode na redovan pregled. Nedavno sam gledala podkast Snaga uma, gde je novinarka Tamara Skrozza pričala o svojoj Parkinsonovoj bolesti i kako se sa njom nosi i upravo je ona primer kako treba rušiti te tabue, jer ako se ta priča plasira u javnost, gomila ljudi koja ima slične probleme se neće osećati usamljeno, a s druge strane će možda motivisati neke druge ljude da povedu računa o svom zdravlju. Moja mama je čak tri puta operisala rak dojke i ona je dobro, ali mi taj primer govori da budem oprezna. Zaista sam imala tu naviku da jednom godišnjem idem na UZ grudi. Upravo na jednom takvom preventivnom pregledu mi je ustanovljen rak dojke, nakon čega mi je urađena biopsija i operacija, i to sve u godini korone, što je bilo posebno stresno. Dobra stvar u tome je što je karcinom otkriven kad je bio svega nekoliko milimetara, pa je rešeno operativnim putem. Prošla sam i ciklus zračenja i na hormnonskoj sam terapiji, kako se ne bi vratila bolest. U bolnici sam upoznala puno žena koje su primetile neku promenu na grudima, ali se nisu na vreme javile lekaru, jer su sve obaveze stavljale ispred toga i javile su se tek kad je to eskaliralo. Zato mislim da je priča o tome jako važna.


Veoma ti je važna i ženska solidarnost?

– Jako me nerviraju one ustaljene fraze da je žena ženi vuk, jer zaista mislim da nije tako i da ima mnogo ženske solidarnosti na delu. Ja imam celoživotne drugarice, nas pet, Isidora, Sandra, Milica, Ivana i ja se družimo od osnovne i srednje škole, iako su nam se i profesionalni putevi razišli, ali postoji međusobna podrška. U novinarstvu takođe imam svoj krug žena, svaka je u svojoj redakciji, ali dajemo jedna drugoj razumevanje i podršku i uvek smo tu jedna za drugu. Od koleginica bih istakla Vanju Đurić i Natašu Kovačev, tu su i Sanja Kljajić, Kristina Šarić i Milica Kravić. Sve smo se borile za istu stvar na RTV-u, razišle smo se po različitim redakcijama, ali smo sve ostale verne tim etičkim principima i to je vrlo optimistično.

 

Oceni vest:
14
5

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • mns

    pre 97 dana i 19 sati

    bla,bla,bla... a zašto je smenjena? mnoge od njih su sačuvale posao i plate....sad rade manje za istu ili veću platu.... da li im je teško, pa nije! čak im je "upala kašika u med" .... da se ja pitam one bi radile u nekom arhivskom pdeljenju... ovako imaju mogućnost da i dalje blate državu, medijsku kuću za koju rade...

    Oceni komentar:
    9
    6