Tanja Banjanin: Svako me doživljava tačno onako kako ja hoću

Po zanimanju je diplomirana pravnica, ali je pažnju na sebe skrenula kao pevačica upečatljivih vokalnih sposobnosti, snimivši od 1996. godine pa do danas četiri solistička albuma. Od 2006. godine zaposlena je u Izvršnom veću Vojvodine, i majka je Staše i Novaka.

Budući da je rođena u Bečeju, Tanja Banjanin nam otkriva da se ne oseća Novosađankom, iako u našem gradu živi već decenijama. Ipak, kroz dalji razgovor s njom, bilo nam je sasvim jasno da nismo pogrešili proglasivši je za gradsku facu. Otkrijte zašto…

Koliko je muzika koja te je okruživala u detinjstvu i mladosti – muzika 70-ih i 80-ih godina prošlog veka – uticala na tvoj umetnički izraz i potakla želju da počneš da se baviš pevanjem?

- Sigurno da je uticala, što posredno, što neposredno. Stariji ljudi obično kažu kako je u njihovo vreme “sve bilo bolje”, ali imam utisak da je muzika tog vremena zaista bila kvalitetnija – prava pop muzika koje danas gotovo da ni nema u tom obliku – tako da verujem da je ona svakako uticala na moj umetnički izraz. Bavljenja muzikom što se tiče, tu su presudnu ulogu imali moji nastavnici u muzičkoj školi, pedagozi koji su se bavili muzikom i uzeli me pod svoje. Oni su najviše uticali na to da počnem da se bavim muzikom i srodim se s njom.

Ko je prvi otkrio tvoj talenat za pevanje?

- Otkrila ga je Sonja Balog, moja nastavnica muzičkog, danas, nažalost, pokojna. Bila je vrlo ambiciozna i predana, za razliku od, čini mi se, današnjih prosvetara, i već u prvom razredu osnovne škole me je uzela pod svoje, i nije me puštala sve dok se nisam otrgla, negde u srednjoj školi. Godinama kasnije, kad sam već izdala svoj prvi CD i kad bih je srela na Tisi, znala je da me ćušne po ruci zato što pušim, jer je zadržala taj pokroviteljski odnos prema meni, kao da sam dete (smeh).

Kad si počela ozbiljnije da se baviš muzikom? Pre ili posle završetka pravnog fakulteta?

- Bilo je to 1996. godine, kad je izašao i moj debitantski album. Na pravnom fakultetu diplomirala sam 1993, i nakon toga sam neko vreme radila u sudu i  advokturi, a onda sam prelomila i rešila da se bavim isključivo muzikom. Sticajem okolnosti, već 1997. godine  pobedila sam na festivalu u Budvi i potom je moja karijera krenula punom parom. To je trajalo sve do 2006. godine.

Devedesetih godina bilo je mnogo muzičkih festivala širom zemlje, a danas gotovo da ih nema, čak se više ni “Beovizija” ne održava...

- U ovoj zemlji se sve polako gasi, pa tako i festivali. Ako može privreda da nam se ugasi, kako se neće ugasiti jedan muzički festival (smeh). Ali u ono vreme festivali su bili dobri za nas – iako nisam planirala da mi karijera ide tim putem, mada, kad vratim film, to mi sad deluje sasvim logično – tako da me je pobeda na Budvi 1997. definitivno katapultirala i na taj način sam “ušla u mašinu”.

Pop muzika je u to vreme imala širok krug publike, bila je još uvek, da se tako izrazim, “jaka” u našoj zemlji. 

- Bila je jaka, naravno. Bilo je tu i densa i svega, ali je prava pop muzika ipak postojala i slušala se. A danas... Slabo pratim domaću scenu, tako da ne znam koliko ću biti objektivna, ali neki bendovi i izvođači koje danas svrstavaju u pop – meni je to jednostavno smešno. Pomešali smo babe i žabe, i imam utisak da dosta toga ide naopako, a glavni krivci za to su pad sistema vrednosti i opšti pad kriterijuma.

Koliko ima svrhe izdavati album u današnje vreme, kad nam je gotovo sva muzika besplatno dostupna preko interneta?

- Ne znam, zaista, izdavači verovatno imaju neki svoj rezon. Još 2010. godine, kad sam izdala svoj poslednji album “Igra”, to je bilo bacanje para. Zašto bi neko kupovao CD kad može da ga daunloduje s interneta? Sve je to “ćeif”, što bi se reklo, pomalo skup “ćeif”, doduše (smeh). Nema više srvhe izdavati albume, tako da singl koji ću uskoro izbaciti neće postojati u CD formatu, što je vrlo neobično za našu generaciju, već će biti objavljen kao digitalni daunloud. E, sad, zamisli – stvoriš nešto, a to nije opipljivo... Ali za izdavanje CD-a jednostavno nema tržišnog rezona. S druge strane, moja koleginica Lana Toković nedavno je objavila album i sve je urađeno kao u “stara  vremena” (smeh) – omot, knjižica, sve – jer ona, naprosto, jedino tako smatra da je nešto uradila i to je skroz okej.

Jesi li tokom muzičke karijere imala tzv. nepristojnih ponuda, odnosno, ponuda da otpevaš nešto što bi ti možda urušilo umetnički integritet? 

- Nikad, zaista. U tom smislu nikad nije bilo lutanja, a ponuda što se tiče – svako me doživljava tačno onako kako ja hoću, ako smem da primetim, što je skroz u redu (smeh).

Koja su ti prva sećanja vezana za Novi Sad?

- Prva sećanja nisu mi baš sjajna. U ovaj grad sam došla iz Bečeja, u trećem razredu srednje škole, kad sam upisala Karlovačku gimnaziju – koju svi obožavaju osim mene, naravno (smeh). Tamo se nikako nisam snašla, što je, delom, bilo i do mene, jer u to vreme nisam bila baš sva svoja (smeh). Nisam mogla da se uklopim i uvek sam se osećala usamljeno. Zapravo, dugo vremena sam se osećala vrlo usamljeno.

Jesi li tokom školovanja u Gimnaziji stanovala u Karlovcima ili u gradu?

- Naopako! Zamisli da pređem iz Bečeja u Karlovce? To nikako nije moglo (smeh). Naprotiv, ja sam i upisala Karlovačku gimnaziju da bih živela u Novom Sadu, jer je jedna od mojih prvih ambicija bila da odem iz Bečeja. Iskoristila sam prvu priliku da to učinim, ali sam, boga mi, i platila to iskustvo.

Praktično, ti si već od srednje škole Novosađanka.

- Dugo sam ovde, “sto godina”, ali se, izvinjavam se,  ne smatram Novosađankom. Kako da budem Novosađanka kad nisam Novosađanka?

Ali biti Novosađanin nije nešto što se postaje isključivo rođenjem u ovom gradu. Dosta naših sagovornika u ovoj rubrici nije rođeno u Novom Sadu, ali sebe ipak smatraju Novosađanima i mi ih kao takve i prihvatamo.

- Vidiš, ja nisam od te fele. Možda zbog tog mog prvog utiska vezanog za Novi Sad, zbog te moje neprilagođenosti. Moguće je da, u stvari, vučem traume iz srednje škole (smeh)... Ali, ipak se ne osećam kao Novosađanka. Više imam osećaj da sam se ja vama nametnula, nego da ste vi mene prihvatili.

Ipak, živiš ovde već decenijama, dok su mnoge tvoje kolege iz muzičke branše karijeru nastavile da grade u Beogradu. Šta je ono što te sve ovo vreme “drži” u Novom Sadu?- Porodica, način života i svakodnevnog funkcionisanja, logistika... Novi Sad je zgodan za to. Nije prevelik, a nije ni mali, veći je od Bečeja, tu sam malo napredovala (smeh). Ali, da se ne lažemo, svako ko želi da napravi karijeru, pogotovo u ovom poslu, treba da ide u Beograd, tu nema puno filozofije.

S druge strane, Đorđe Balašević je živi dokaz da se uspešna muzička karijera može graditi i iz “našeg malog mista”.

- To jeste tačno, ali on je karijeru počeo u vreme stare Jugoslavije, za vreme Tita, stvorio je publiku u vreme velikog tržišta. Na stranu njegov kvalitet, to nije sporno, već pričamo o objektivnim faktorima, koji su isto važni u ovom poslu.

Koliko često si nastupala po regionu?

- Izuzetno malo, na prste mogu da nabrojim. Ali kako uopšte da nastupim? Gde publika može da me čuje? Isto važi i za inostranstvo, gde se traže isključivo narodnjaci, a ja se tu nikako ne uklapam (smeh).

Ali u Srbiji nastupaš i dalje.

- Nastupam ali, u poslednje vreme, baš retko. Kad sam se zaposlila u Izvršnom veću, bila sam u fazonu, “E, sad ću da radim baš onako kako ja hoću”. I do tad sam radila kako ja hoću, ali sam mislila da ću raditi s manje grča, samim tim što imam redovan izvor prihoda. Međutim, moj entuzijazam je s godinama jenjavao, što je i normalno, uzmemo li u obzir radno vreme od osam do četiri, potom odlazak kući, ručak, provođenje vremena s decom, kuvanje, pranje, peglanje... Jednostavno, sticajem okolnosti sam zapostavila pevanje, a to je rezultiralo time da sad veoma retko nastupam. Nema me ni u medijima, a to je zato što nemam novi CD, a CD-a nema zato što nema para (smeh). Ali, kad pogledaš objektivno, gde da odem, u koju muzičku emisiju? Imamo “Tri boje zvuka”, gde sam bila, ali kuda dalje? Nema gde! Kad me ljudi pitaju zašto me nema na televiziji, kažem im, “Pa, reci, u kojoj emisiji da se pojavim?”, i onda im sve bude jasno. Nemam ništa protiv da jednom odem u neki tok-šou i da pričam o žensko-muškim odnosima do besvesti,  ali da se svako malo pojavljujem u takvim emisijama... neshvatljivo mi je to.

Trenutno si zaposlena kao pomoćnica pokrajinske sekretarke za sport i omladinu. Kakva iskustva nosiš s tog radnog mesta i na koji projekat Sekretarijata si najponosnija?

- U pitanju je mnogo kreativniji i lepši posao nego što sam mislila, i kao što ga mnogi doživljavaju, jer on jeste formalan i dijametralno je različit od mog drugog, muzičarskog posla. Budući da sam pomoćnik za omladinu, učestvovala sam u svim većim omladinskim projektima, neke sam i sama inicirala, koordinirala i vodila, ali smatram da je Akcioni plan politike za mlade u Vojvodini naš najozbiljniji projekat, jer je u pitanju petogodišnja strategija i sadrži sve što planiramo. Da ne govorim da je to bio prvi takav akcioni plan u regionu u ono vreme.

Uvođenje predmeta “reproduktivno zdravlje”, iliti seksualnog obrazovanja u vojvođanske škole, takođe je jedan od projekata vašeg sekretarijata. Kako, kao majka jedne tinejdžerke, gledaš na polemiku koja se u javnosti digla tim povodom?

- Sve što je preventiva, iz bilo koje oblasti, može doneti samo dobro, u to sam ubeđena. Ako decu na vreme edukujemo, usmeravamo i upozoravamo na neke rizike, to može doneti samo dobro, pa tako i u ovom konkretnom slučaju. 

Šta misliš, ko je glavni krivac za to što mladi  danas imaju sasvim pogrešne uzore?

- Roditelji, deca nisu ništa kriva. Oni su ih tako naučili, jer današnji roditelji su deca koja su rasla devedesetih, a svi se sećamo kakve su to godine bile, uzmimo za primer samo muziku pa nadalje. Bilo je to vreme kad su kriminalci podizani u nebesa, možda ne baš bukvalno, ali jesu bili popularizovani kroz medije i to je uzelo maha. Ta deca iz devedesetih vaspitavaju današnju decu, i mislim da u toj činjenici leži odgovor na tvoje pitanje. I sad vidim da mediji, uglavnom, prave katastrofalne greške u tom smislu. Kriminalci se i dalje popularizuju. Legijin intervju? Čemu to? Jer, po meni, to je sve popularizacija i davanje značaja nekim ljudima koje, otprilike, treba baciti na bunjište. A tako je i u svim drugim oblastima života.

Kad već pominjemo medije, poslednjih nedelja aktuelna je priča o smenama na RTV. Koliko si bila zadovoljna doskorašnjim radom pokrajinskog javnog servisa?

- Iskreno, mnogo sam volela da gledam RTV, i baš sam bila videla napredak – i produkcijski i u svakom drugom smislu. Smena što se tiče, svaka vlada jeste na neki način dovodila svoje ljude, i mislim da to nije toliko ni nelogično, ali u ovom slučaju najveći problem je način na koji je to učinjeno.

Vratimo se muzici – na koji način održavaš glas u formi?

- Ne znam, ne činim to, on je, jednostavno, uvek u formi (smeh). Ali, u vreme kad sam nastupala četiri ili pet puta nedeljno, znala sam se raspevavati u kolima. Bilo je to vrlo naporno za moje grlo, to je kao kad odeš u teretanu pa pet sati dižeš tegove. Skoro mi se desilo da sam uzela mikrofon i zapevala – najnormalnije – te mi je prišao jedan kolega i upitao me, “Kako si, Tanja, tako odmah potrefila...”. Jednostavno – ne znam, moj glas radi pa radi (smeh). Ne održavam ga baš nešto i nisam mnogo ni disciplinovana, ali on i dalje radi. I radiće (smeh).

Red je, naravno, da nam predstaviš i svoj novi singl. 

- Pesma se zove “Ljubav se umorila”, balada je, autorka muzike i teksta je Aleksandra Milutinović, dok je za aranžman bio zadužen Voja Aralica. S njim radim već 15 godina i mogu reći da iza novog singla stoji moja, sad već ustaljena ekipa. Pesama što se tiče, ne bežim ni od nepoznatih niti od poznatih autora, jedino mi je važno da pesma bude dobra. Nije mi bitno da li je pesma brza ili spora, već samo da li je DOBRA. Jer, po mom mišljenju, dobra pesma mora imati smislen tekst, a muziku treba da osetim, da mi se nešto desi dok je slušam, da me nešto ponese dok je slušam. E, to je za mene dobra pesma. A, nakon svega, ostaje nada da će i drugi osetiti isto što i ja (smeh).

Predstavlja li taj singl neku vrstu uvertire za tvoj sledeći, peti album?

- Ne volim mnogo da planiram unapred (smeh). Ovom pesmom sam želela da se javim publici, ali se nadam da će iz toga proizaći nešto, da ću malo pokrenuti karijeru, imati više nastupa i ozdraviti psihofizički. A to mogu samo tako što ću se baviti muzikom.

Pevanje te čini zdravom...

- Apsolutno... i jedino. Primetila sam kao da sam počela da se gasim, što ne valja, a muzika je ta koja je u stanju da me izleči. Eto, tome se nadam, i ne verujem da ću više snimati albume, osim ako se neki sultan ne zaljubi u mene i da mi novac da s njim radim šta hoću (smeh). Izdavaću singlove i održavati koncerte,  to je sve.  

Za kraj, kao u nekadašnjoj revijalnoj štampi, upitao bih te šta bi poručila pevačima početnicima, posebno onima koji se bave pop muzikom? U kom procentu je za uspeh bitan talenat, a u kom rad?

- Ako nemaju talenta, neka ni ne kreću u muzičke vode, to se podrazumeva. Ako imaju talenta , onda je potreban jako velik rad, i to ne samo od, na primer, sedamnaeste godine – radi se ceo život. Svo to iskustvo se negde upija i u nekom momentu “klikne”, te shvatiš da si potpuno zreo pevač. Osim mnogo rada, potrebna je i sreća. Ne može se ništa uraditi na silu, potrebno je da se otvore neke karte, ali džabe su se one otvorile ako ne radiš, ili pak džabe radiš ako ti se karte nisu otvorile. Važna je i upornost, kao i posvećenost, koju ja, na primer, nemam. Eto, uzmimo moj primer – ja definitivno nisam bila dovoljno posvećena, jer, da sam bila, ne bi mi karijera poslednjih godina jenjavala, nego bih, verovatno – koliko god da je na našem tržištu i u ovoj “čudnovatoj” konkurenciji teško opstati – bila bolje pozicinirana.  Problem je u tome što bih sve odjednom, malo sam “alava” (smeh). Ja bih i da vodim normalan život, da imam porodicu, decu, da sam preko dana na poslu, da noću pevam i da za to svi znaju, da pevaju moje pesme... e, pa to ne može. Zapravo, može, ali definitivno nisam pozicionirana onako kako bih želela da budem.  Ne žalim jer je to izbor koji sam svesno napravila.  Ali, da podvučem crtu, zadovoljna sam, ipak (smeh). I to je suština svega.

Planiraš li da se u neko doba povučeš iz muzike?

- Nemam planova po tom pitanju jer to kod mene ide dosta stihijski, ali verujem da mogu pevati i u sedmoj deceniji života, kao Tina Tarner. Ali, ako nešto ne znam, onda ne znam šta me čeka.

Razgovarao: Stevan Gojkov