Teofil Pančić: Novi Sad je štelovan prema mom mentalnom sklopu

Vrsni tumač svih stvarnosnih pluralija, kako književnih i političkih, tako i mentalitetskih, rođen je 6. jula 1965. godine u Skoplju.

Novinar, kolumnista i kritičar Teofil Pančić svoje kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u brojnim listovima i časopisima iz Srbije, sa eks-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. Bio je urednik nedeljnika "Vreme" i radio kao politički komentator Radija "Slobodna Evropa". Dobitnik je novinarske nagrade "Jug Grizelj", 1999. godine. Član je Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV). Trenutno živi i radi u Novom Sadu i kako kaže – Beograd je ostavio iza sebe.

Susret sa njim ovenčali smo intervjuom nakon ovogodišnje regionalne manifestacije "Book Talk", posle koje je srdačno i vedro odgovorio na nekoliko pitanja koja smo mu postavili…

Zašto se danas podozrivo gleda na elitističke krugove u Srbiji?

– Elitizam je kod nas još u doba socijalizma dobio negativnu konotaciju kao da je to izdvajanje ljudi po nekim spoljnim obeležjima statusa, ali to nije onaj pravi elitizam, jer kada je o njemu reč u kvalitativnom smislu, misli se naravno na ljude koji su vrhunski u svojim profesionalnim parametrima i etičkim kvalitetima i takva vrsta elitizma ne bi trebalo da bude nešto od čega bežimo, nego naprotiv, to je ono na čemu su sva društva koja su prosperirala bazirala svoj uspeh. Samo definisanje elite nije nešto oko čega ćemo se svi složiti. Do neke mere je to ipak i subjektivno. Sam pojam elite je kontroverzan. To su ljudi koji nisu ničim uprljani i iza sebe imaju neki rad i neka kvalitetna dela, pa njih možemo da gledamo kao ljude koji bi ipak trebalo da se pitaju  za određene stvari u društvu.

Elitizam je kod nas još u doba socijalizma dobio negativnu konotaciju kao da je to izdvajanje ljudi po nekim spoljnim obeležjima statusa

U čemu se ogleda razlika između pisaca koji jure književne nagrade i onih koji to ne čine?

– Teško mi je to da odredim jer sam i sam često u poziciji da odlučujem o nečijim nagradama kao deo žirija, ali naravno da svako ko se bavi proučavanjem književnosti i pisanjem o književnosti, da on ne sme da vodi računa o motivima pisaca – da li oni jure za nagradama ili ne, to je za nekoga ko čita i vrednuje potpuno nebitno. Bitan je tekst, bitna je knjiga. Bitno je ono što u knjizi postoji, a ne ono što učitavamo u knjigu na osnovu toga šta mislimo o piscu ili šta sam pisac misli o sebi i kako se postavlja prema nagradama, ali proučavajući ljudske karaktere među kojima se krećemo, ja bih ipak skrenuo pažnju na to da to nije tako jednostavno, jer kad vidite ljude koji se upadljivo trude i nastoje da vam dokažu da im nije stalo do nagrada, to su vrlo često baš oni koji jure nagrade.

Da li smatrate da kultura, između ostalog, treba da ima i zabavan karakter?

– Umetničko delo ne može da bude dosadno. Ne može niko da kaže da je delo dobro, a da je dosadno – prosto, to isključuje jedno drugo. Sa druge strane, razume se, mora da postoji i recipijent koji je u stanju da primi to umetničko delo. To što je nekom čoveku određena simfonija dosadna, nije dokaz protiv te simfonije, ali nije takođe ni način da kažemo da umetnička dela treba da budu zabavna ako pod zabavom ne smatramo nešto plitko i estradno. Nećemo reći da je Don Kihot estradan, ali je veoma zabavan. Prirodno je da književno delo, pozorišna predstava, film, da ima u sebi i taj element koji nije jedini. Element zabavnosti ili duhovitosti je nešto što je strašno važno. Kada sam bio mlad, voleo sam da imam osećaj da pisac vodi računa o meni kao čitaocu i onda kada sam i sam počeo da pišem, nastojao sam da uzvratim na isti način čak i kada pišem o najtežim stvarima koje same po sebi nisu nimalo vesele, da ipak u tekst ubacim makar neku jezičku igru što će čitaoca malo da zagolica.

U odnosu na standard mogućnosti su nam male. Da li živimo tako što prevazilazimo sopstvene mogućnosti?

– Mislim da to radimo permanentno od kada znam za sebe u nekoliko režima, u nekoliko država, u nekoliko sistema – uvek smo to radili. To je nešto na šta su osuđena sva društva osim možda onih najbogatijih i najrazvijenijih, a u društvima koja su manje razvijena i koja kaskaju uvek ima onih pojedinaca koji ograničenja nametnuta okolnostima žele da probiju i razume se da oni moraju stalno da skaču iznad pretpostavljenog standarda većine i ponekad udaraju glavom o plafon, što ume da zaboli, ali to je uglavnom cena koju vredi platiti.

Čini se da se sa jedne strane nailazi na defetizam u društvu kada je u pitanju budućnost Srbije, a sa druge strane na prividno pozitivan stav, tako da prosečan građanin ostaje zbunjen, jer ne zna kome da veruje – da li onima koji nam prognoziraju lepe vesti ili, pak, onima sa mračnom vizijom. Kome vi pripadate?

– Zavisi. Nekad sam prepodne jedno, a popodne drugo. Niko od nas nije prorok, niko nije vidovit, tako ni ja ne znam šta će biti sutra i zavisi ko šta definiše pod tim šta je bolje, a šta gore. Nemam definitivan odgovor na to niti mogu sebe da svrstam na jednu ili drugu stranu, to zavisi od suviše mnogo okolnosti. Ono što ja mogu da kažem, to je da čovek treba da nastoji da živeći i oblikujući svoj život i pronalazeći sebi mesto u društvu, da uvek gleda da uzima ono što je dobro u tom društvu i da to bude deo njegovog života, a ono loše da ne usvaja i da to ostane izvan njega. Ako se okružuješ dobrim ljudima, pozitivnim stvarima koje te nagone napred, onda ćeš i u lošim okolnostima moći sebi da obezbediš dobar život, sa druge strane, ako si sam taj ko uvek pada na ono što je loše, onda čak i u najgorim okolnostima možeš svoj život da upropastiš i svedeš ga na nešto čime nećeš biti zadovoljan.

Ako se okružuješ dobrim ljudima, pozitivnim stvarima koje te nagone napred, onda ćeš i u lošim okolnostima moći sebi da obezbediš dobar život

Kakva je novosadska sredina kako za život, tako i za rad?

– Moja priča sa Novim Sadom je dugačka, zapravo traje od kada znam za sebe i ja sam ovde dolazio, odlazio, živeo sam u mnogo gradova, ali on mi je najintimniji od svih. Doživljavam ga kao mesto koje je za život veoma prijatno zato što je to grad koji je napravljen po ljudskoj meri jer nije previše ni veliki ni mali i zato što je mentalitet ljudi prilično prijatan, blagorodan, neagresivan, tolerantan i prosto je način na koji ovde ljudi provode vreme organizaciono, porodično, kao i način na koji komuniciraju i iskazuju simpatiju, pa čak i antipatiju, negde odgovora mojoj mentalnoj frekvenciji. Novi Sad kao da je štelovan prema mom mentalnom sklopu, tako da se uvek osećam jako dobro ovde i kao kod kuće. Beograd sam potpuno ostavio iza sebe…