Tibor Pap, preživeo na respiratoru: Sve sam morao ponovo da učim – da hodam, govorim, pišem

Tibor Pap, preživeo na respiratoru: Sve sam morao ponovo da učim – da hodam, govorim, pišem

Sada već svi znamo osobe koje su imale Kovid-19, sa slabijim ili težim posledicama. Međutim, retko koji pacijent se "izvukao" nakon što je 35 dana bio priključen na respirator, zbog obostrane upale pluća i kritičnog stanja. Predstavljamo vam Novosađanina koji je veliki borac, jer i nakon situacije u kojima mu je život bio u opasnosti, nije izgubio osmeh i vedrinu. Sada se uspešno oporavlja i spreman je da ispriča svoju priču.

Tibor Pap je rođen 1970. godine u Novom Sadu, a mnogim sugrađanima je poznat kao čovek koji se bavim muzikom u organizatorskom smislu: decenijama radi ozvučenje i rasvetu za koncerte, organizuje karaoke, pušta muziku... Svojevremeno je bio tehničar koji namešta instrumente kultnog benda "Ekatarina Velika", kao i muzički urednik na nekadašnjem radiju "Dunav". Pamte ga i kao di-džeja iz diskoteka "Paradiso", "Kogo" i subotičke "Lifke". Poslednjih 20 godina okrenut je najviše ka organizaciji karaoka po novosadskim lokalima, s obzirom na to da poseduje svu potrebnu opremu.

Ipak, tema intervjua sa našim sugrađaninom nije prisećanje na Novi Sad i njegovu muzičku scenu iz nekih lepših vremena, iako nema sumnje da bi na sve te teme imao da kaže mnogo toga zanimljivog. 

Na žalost, povod za razgovor je činjenica da je Tibor čovek koji je koronu upoznao iz najgoreg ugla – sa respiratora. Svoje iskustvo, od prvih simptoma virusa, preko respiratora pa sve do kućnog oporavka, bez zadrške deli sa čitaocima portala Moj Novi Sad.


 

Šta mislite gde ste i kako dobili ozloglašeni korona virus?

– Moja pretpostavka je da se to desilo na poslu. Već godinama radim kao službenik obezbeđenja u PIO fondu, u isplatnoj službi. S obzirom na to da je od početka pandemije tamo zabranjen ulaz strankama, dužnost mi je bila da stojim kod vrata i preuzimam potvrde, što znači da sam bio u kontaktu sa velikim brojem ljudi. Naravno da sam nosio masku i rukavice i koristio dezinfekciona sredstva, ali znamo da se ovaj virus  može dobiti i malom nepažnjom, recimo ako mahinalno dotaknemo nos.
 

Kada ste osetili prve simptome i kakvi su oni bili?

– Sredinom jula, bio je petak, završio sam s poslom i stigao kući, sve je bilo ok. U subotu ujutru probudio sam se sa osećajem da imam temperaturu. Pošto je toplomer pokazivao 38 stepeni, popio sam paracetamol, ali temperatura nije spala ni u nedelju, a te večeri osetio sam da pomalo gubim čulo ukusa. Nazvao sam ćerku i zeta, koji su me sutradan, 13. jula, odvezli u kovid ambulantu u Zmaj Ognjena Vuka.

 Ispred Infektivne klinike je bilo milion ljudi, svi kašlju i kijaju, a niko maske ne nosi 


Kakvo je Vaše iskustvo iz kovid ambulante?

– Izvadili su mi krv i uradili rendgen pluća. Iako su rezultati testa pokazivali da sam negativan na Kovid, zbog stanja pluća dali su mi uput da se javim u Infektivnu kliniku, gde sam odmah otišao. Ispred je bilo milion ljudi, svi kašlju i kijaju, a niko maske ne nosi. Čekao sam jako dugo, na red sam stigao tek oko 19 časova. Doktorka na prijemu je pogledala nalaze koje sam doneo i saopštila mi da treba da ostanem da ležim na Infektivnoj.
 

Šta se dalje događalo na Infektivnoj klinici?

– Iste večeri su me primili na odeljenje, gde sam prespavao. Sutradan ujutru urađen mi je rendgen. Imao sam tada oko 135 kilograma, pa su se bolničari dobro namučili da me u nosilima prenesu, s obzirom na to da na Infektivnoj nema lifta, a noge su mi već tada otkazale. Narednih dana stanje mi se rapidno pogoršavalo, da bi me 17. jula prebacili na bivšu Ortopediju, gde sam završio na aparatima. Zajedno sa mnom, iz istih razloga prebacili su i dve žene i jednog momka od tridesetak godina, za kojeg sam posle čuo da je umro.


 

To znači da ste za samo četiri dana od testiranja i prijema bili na respiratoru?

– Tako je. Pluća su mi otkazala, i to oba plućna krila, a za njima i jetra, pa bubrezi. Bio sam u vrlo kritičnom stanju.
 

Niste bili hronični bolesnik, budući da kažu da su oni pod najvećim rizikom od komplikacija?

– Ne. Sem gojaznosti, nikakav drugi zdravstveni problem nisam imao.

Sećam se da sam sanjao, kao kad regularno spavam

Kako ste se osećali dok ste bili na respiratoru? Čega se sećate tih dana?

– Jedne večeri nisam mogao da nadišem. Kad su mi dali bocu sa kiseonikom, osećao sam se super, pa sam i zaspao. Posle toga se više ničega ne sećam, jer sam, kako sam posle saznao, bio danima u komi, a imam osećaj da sam spavao jedan dan. Sećam se da sam sanjao, kao kad regularno spavam. Čak sam imao i smešan san, kako ležim u nekoj hali na kraju Dunavske i u posetu mi dolaze Peđa Stojaković i Tajson. U snu su čak hteli i da se slikaju sa mnom (smeh).


 

U tom periodu bili ste životno ugroženi, što ste, naravno, saznali tek kad ste se probudili iz kome. Kako su lekari tada opisivali Vaše stanje?

– Među dobrim prijateljima imam i neke medicinske radnike,pa su se u tom periodu raspitivali za moje stanje kod čelnih ljudi i saznali da mi lekari prognoziraju jako male šanse za preživljavanje. Pošto sam ipak, kao što vidimo, preživeo, kažu da je za to zaslužno jako srce.



 

Kako je sve teklo nakon buđenja iz kome?

– Probudili su me u Kliničkom centru, gde sam ležao još nekih nedelju dana, jer se čekalo da budem dva puta negativan, kako bi me primili u Kamenicu. Gledao sam kako čoveka, koji je samo odjednom počeo da se guši, reanimiraju na moje oči, a svega ostalog se sećam kao kroz maglu.
 

Na Institutu u Sremskoj Kamenici praktično je počeo Vaš oporavak?

– Moram reći da je na Intenzivi tamo sve savršeno organizovano – od dežurnog osoblja do higijenskih uslova. Bio sam nepokretan, jer su mi, dok sam bio u komi, atrofirali mišići, pa su mi praktično drugi ljudi pomagali oko higijene. Čak su mi i zube čistili. Nisam mogao da govorim, jer sam imao kanilu u grlu, niko još uvek nije mogao da me posećuje, niti sam smeo da koristim mobilni telefon. Prvo sam non-stop bio na kiseoniku, a kasnije sve manje. Tamo nemaš šta drugo nego da neprestano gledaš u plafon. Nisam osećao nikakve bolove, jedino nisam mogao da hodam. Međutim, kad su me prebacili na Poluintenzivu, u plućima su mi našli gnoj, koji su mi drenirali kroz leđa. E, tog bola se jako dobro sećam, plakao sam kao dete. Zbog toga sam završio na odeljenju za sepsu, odakle su me otpustili tek kad u plućima nije bilo traga gnoja.


Kako ste se snašli kad ste se konačno vratili kući?

– Kada su mi rekli da idem kući, prvo sam se obradovao, dok se nisam setio da živim sam, a da neko vreme neću biti u stanju da se brinem o sebi. Nisam verovao da mišići mogu tako brzo i u tolikoj meri da atrofiraju. Ništa nisam mogao sam, ni na toalet. Sve sam morao ponovo da učim: da hodam, govorim, pišem... Srećom, meni bliski ljudi su se dobro organizovali da mi pomognu, pa su se smenjivali moji ćerka i dvojica kumova, muzičari Bubika i Željko. Po prirodi sam optimista, pa se zato sve vreme psihički solidno držim.
 

Dva meseca ste kod kuće. Još uvek se oporavljate. Kako se sada osećate?

– Morao sam učiti ponovo da dišem, govorim i da hodam, bukvalno. Ćerka mi je angažovala privatnog fizioterapeuta, pa redovno radim vežbe. Hvala bogu, uspeo sam da stanem na svoje noge negde u septembru. Leva ruka mi je bila u potpunosti neupotrebljiva, pa nju još uvek razrađujem. Na peti sam dobio dekubitus od ležanja, praktično otvorenu ranu koja se zagnojila i sad i to lečim, dolazi mi patronaža svaki dan. Kada sam pre mesec dana bio na kontroli u Kamenici, oblio me je hladan znoj i pao sam u nesvest od napora. Lekari su mi rekli da pre februara ne razmišljam o povratku uobičajenom životu i radu. Prošetam malo po stanu i to je to. Uz pomoć štapa siđem dole sa prvog sprata, stignem do parkinga ispred zgrade i moram da se vratim. Ne mogu da nadišem vazduh, brzo se umaram, kad malo duže pričam moram da ispauziram. Organizam je iscrpljen, "baterije" su se ispraznile i ne mogu još da se vratim u normalan tok života. Jedina dobra stvar u celoj priči je što sam skinuo 30 kilograma, nisam se prepoznao kad sam se prvi put pogledao u ogledalu.


 

Dodatna otežavajuća okolnost je i to što ste ostali bez posla?

– Bio sam zaposlen preko Ugovora o privremeno-povremenim poslovima, pa sam, kako je isteklo tri meseca od poslednjeg potpisivanja, dobio otkaz. Pošto više nemam prava na bolovanje, ostao sam bez ikakvih primanja. Kad se oporavim do kraja, ostaje samo nada da ću uspeti da nađem neki posao. Da nemam ćerku, ne znam kako bih, već bi mi isključili struju. To je strašno, jer niko nije želeo da se razboli od Kovida.
 

Nakon svega, šta biste poručili našim sugrađanima?

– Ljudi su nepoverljivi, zafrkavaju se, kuju teorije zavere, nisu svesni ozbiljnosti ovog virusa dok neko njihov ne prođe ovako kako sam ja prošao. Poručio bih da vode računa, da nose maske i zaobiđu masovna okupljanja. Sve što rade, rade prvenstveno sebi i svojima. Ova bolest može da bude zaista teška. Pamet u glavu. Iskoristio bih i priliku da se zahvalim svim doktorima koji su me lečili i medicinskom osoblju koje me je negovalo.


Razgovarala: Svetlana Bogićević
Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva Tibora Papa

Oceni vest:
40
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Optimizam

    pre 12 dana i 4 sata

    preporucila bih da covek trazi invalidsku penziju, makar privremenu, jer je u pitanju "povreda" na radu zbog koje nije u stanju da radi neko vreme.... kaze da je bio u kontaktu sa mnogo ljudi na radnom mestu gde se najverovatnije razboleo

    Oceni komentar:
    1
    18
  • Milan

    pre 12 dana i 3 sata

    Interesantno je da je uvek preporuka da se nose maske. Niko do sada nije preporučio da ljudi, recimo, regulišu telesnu težinu, da se više kreću, vežbaju, nešto malo sporta rekreativno, da umesto buljenja u Tv prošetaju itd...

    Oceni komentar:
    18
    16
  • Maska malo morgen

    pre 12 dana i 37 minuta

    Da vam dam jedan primer, da ipak Bog, viša inteligencija i neka kosmi;ka Sila odlu;uju sve.
    A ne struka. Struka radi šta može, ali ne zaboravimo da je ista ta struka proizvela ovaj virus, kojeg priroda kao takva ne bi sastavila.

    Elem, razbole se čovek kod nas, u firmi. Od Corone. Koridrao, naskroz.
    Ono što jeste zanimljivo, to je da je ON bio jedan od onih plašljivih, koji je STALNO nosio masku i čak i u WC išao sa njom.
    Mi ostali, iz njegove blizine, ne razbolesmo se. Možda zahvaljujući baš toj maski, jer on nije mnogo sejao viruse okolo.
    Ali, kao što vidite, maska čuva ostale a ne vas.

    Ta njuškica koju nosimo, konstanto prikuplja masno-vodene pare koje izdišemo.
    A one su fino ugrejane na telesnu temperaturu, tako da virusi svake vrste, a i bakterije vrište od zadovoljstva kada se nalepe tu. I kopuliraju i umnožavaju se.
    A onda mi to udišemo.
    Dakle, maska samo kad mora. Izdišite kroz nju, ali ako je ikako moguće udišite van nje.

    Oceni komentar:
    17
    7