Tiho Prokopić, gitarski virtuoz: Ja sam onaj čovek iz Misisipija koji ide sa plantaže i nosi gitaru vezanu kanapom

Tiho Prokopić, gitarski virtuoz: Ja sam onaj čovek iz Misisipija koji ide sa plantaže i nosi gitaru vezanu kanapom

"Bluz je lako svirati, ali teško osetiti". To su reči, može se reći i stihovi jednog genija, muzičkog inovatora. Do danas on važi za najboljeg rok gitaristu svih vremena.

"Moj cilj je da se sjedinim s muzikom i čitav život posvetim toj umetnosti", govorio je gitarski bog. To je upravo uradio, a i dalje čini naš današnji sagovornik kojem je Džimi Hendriks istinski heroj. 

Tiho Prokopić je gitaru uzeo u ruke tek sa 18 godina i kao samouk muzičar završio na prestižnom Berkliju. Sada praši bluz po američkim prerijama i širi ljubav sjedinjen sa svojim instrumentom.

− Rođen sam pre 38 godina u Titogradu, u državi koja više ne postoji. Porodica se preselila u Novi Sad kad sam imao dve godine i moje detinjstvo je vezano za Grbavicu. Odrastao sam u umetnički emancipovanom ambijentu, okružen knjigama, pozorištem, pločama... Roditelji i dva starija brata su bili entuzijasti, pazili me, odrastao sam uz kvalitetnu umetnost. Tako je od malena u mene ušao kreativni duh i počeo sam da razmišljam o umetničkom izrazu. Već kao klinac sam birao šta ću da slušam i čitam i shvatio sam da mi je bitno da se izrazim, najiskrenije i podelim to s ljudima. Vrlo brzo mi je bilo jasno da mi se sviđa individualizam – započeo je svoju životnu priču gitarski virtuoz.



Da li se sećaš kad ti se sve to složilo u dečijoj glavi?

− Bio je to interesantan momenat i dalje mi je neverovatan kad ga se prisetim. Možda sam imao šest godina kad me je najstariji brat naučio da puštam ploče, što je za mene bilo maestralno znanje. Jednog momenta ostao sam sam u sobi, listao ploče i izvukao jednu braon boje na kojoj je bio čovek koji svira gitaru. Ispostavilo se da je to Džimi Hendriks, a na fotografiji mu je mali crveni kardinal sletao na vrat. Ništa nisam znao o muzici, a toliko sam bio impresioniran i opčinjen jer sam shvatio da je on u jednom ushićenju sreće. Šta je više kul od toga, možda biti astronaut? Pustio sam ploču i, da ne zvučim previše ezoterično, nešto me je zaposelo kad sam čuo taj zvuk. To je početak mog nekog individualnog izraza, da se snimi film, napiše knjiga, svira gitara…

Priča, zaista zvuči neverovatno?

− Taj zvuk mi je bio neverovatan i dan danas je, zar ne? Kao čovek, trudim se, na svakodnevnom nivou, da zadržim tog dečaka u sebi i nikad ga ne ispustim. On je taj koji je kreativan, koji se igra, pleše, deli tu ljubav s ljudima. Najvažnija misija ljudskog bića je, po mom skromnom mišljenju, da u životu pronađe u čemu emituje najveću ljubav. Može to biti umetnički izraz, roditeljstvo, biznis… sve zavisi od njegovog htenja i tendencija. Moj izraz je zvuk i kad sviram emitujem najveću ljubav za ljude koji to slušaju. To ne znači da je ne emitujem u drugim segmentima života, ali u tom momentu sam najčistija duša, srećan i iskren.



Ipak, gitara nije odmah postala tvoj život?

− Hteo sam muziku da koristim za filmske kreacije pa sam upisao režiju na novosadskoj Akademiji umetnosti. Nisam se tu pronašao i napustio sam studije na svoju ruku, bez znanja porodice. Na Akademiji imaš mentora i on ti je sve u životu. Nije mi se dopalo da slepo pratim nečije vođstvo na taj način, a njegova tendencija je bila dosta mračna. Sartr, Kafka, sukob, nasilje, mnogo negativne energije, a moj neki prerogativ je da snimam filmove i lečim ljude slikom. Nije me podsticao već spoticao. Prirodno je da kao klinac, generalno, imaš problem sa autoritetom, ali sam shvatio ukoliko nastavim da pratim taj put, da će se moja duša izobličiti na način koji ne želim i da ću možda postati neko ko ne želim da postanem. Izašao sam s njegovog časa, uzeo dokumenta i napustio Akademiju. Moram reći da sam imao stipendiju, da mi je jedan studentski film dobio malu nagradu u Budimpešti i bilo je neke nade za mene kao budućeg filmskog reditelja (smeh).

Veoma hrabra odluka za jednog mladog čoveka?

− Inače, mlađi sam sam godinu dana jer mi je u krštenici greškom upisana dvojka umesto trojke, tako da sam na Akademiji bio sa 17 godina. Jeste, neverovatno duboka odluka za jednog mladog momka. To je bio dug dan za mene, sedeo sam u parku bar osam sati i shvatio da je muzika moja ljubav. Od tada, ona je postala moj život i posle toliko godina od susreta sa pločom Hendriksa, uzeo sam da sviram gitaru. Pre toga nisam svirao, ali odlučujem da mi to bude životni poziv, a ne hobi. Potpuno se predajem gitari, sviram je svaki dan, od ujutru do uveče. Samouk sam i učio sam uz uvo. Kasnije je došla edukacija uz knjige i video-snimke, da bi se ispostavilo da imam apsolutni sluh, iako ne znam kako se to meri (smeh).



Izgradio si karijeru ovde pre odlaska na Berkli?

− Brzo sam shvatio da se ovde jako teško opstaje od profesionalne muzike pa sam progutao gorak kamen i otišao u Beograd. Svirao sam sve i svašta za novac, a vraćao se u Novi Sad i bavio džezom i bluzom kad sam u frižideru imao hrane. Već sa 23 godine bio sam svoj čovek i živeo od sviranja po Jugoistočnoj Evropi. Svirao sam s jednim čovekom i odjednom me je bilo na svim televizijama. Gitara me je vodila svuda, pa sam svirao i sa rumunskim orkestrom, Bugarima, razne gipsi melose… U Novom Sadu smo napravili bend GunSale, čist rokenrol i izdali album "Newborn rokenrol". Dobro smo uzdrmali scenu, bili i na balkanskim listama, otvarali koncerte za Partibrejkerse, Atomsko sklonište, Dadu Topića… Posle je svaki član benda nastavio svojim putem, a meni se pojavio Berkli za koji nisam ni znao šta je (smeh).



Otkud ti na audiciji za američki univerzitet?

− Od početka mog sviranja hteo sam da odem u Ameriku i sviram bluz. Ekipa me je već zezala da sam "American boy" koliko sam pričao o tome i ubeđivala da se manem maštanja jer mi je dobro i u Srbiji. Drug mi je javio za audiciju u Beogradu koja je bila i te kako ozbiljna, za mene pomalo i zastrašujuća. Trajala je sedam dana, bilo je prijavljeno 600 ljudi iz celog regiona, a 90 odsto njih su već bili akademski muzičari. Jedan dan je bio posvećen samo engleskom jeziku, a trećeg dana su nas zatekli istrumenti na bini i bez koncepta su nas bacili u vatru da sviramo po grupama, džemujemo. Izašao sam na binu vrlo inspirisan, počeo moju verziju na gitari Majlsa Dejvisa. Profesor Greg Badolato je valjda bio ponet mojim izvođenjem i zasvirao je saksofon sa mnom. On je kao klinac svirao sa Džonom Koltrejnom, više nije među živima, a kasnije smo postali i prijatelji. Ostao sam na sceni 35 minuta. Kad sam završio, tresao sam se od silne energije. U hodniku mi je prišao direktor za internacionalne programe i rekao da više ne moram da dolazim, da sam prošao. Dobio sam ogromnu stipendiju i to je bio početak moje američke avanture.

Mora da si se osećao neverovatno kad si čuo da si primljen?

− Prvo nisam verovao, a onda sam shvatio da je moguće kad najiskrenije daš svoj umetnički izraz da uspeš. Posle skoro devet godina, potpuno mi se otvaraju vrata za Ameriku. Trebalo mi je više od godinu dana da izađem iz Srbije. Nažalost, umetnost je danas privilegija dobro materijalno obezbeđenih osoba. Ne kritikujem nikoga, ali je to istina u Evropi i Americi. Mnogo je lakše sedeti u Njujorku i pisati poeziju kad mesečno dobijaš ček na 6.000 dolara od porodice. Nekad nije bilo baš tako jer 99 odsto mojih muzičkih heroja je došlo iz radničkih porodica, kakva je i moja. Moja priča je, bila i ostala, da dolazim iz naroda. Svaki čovek je roman, a ja sam ovo uradio sam, uz podršku univerzuma, Boga, nazovite to kako hoćete.

Nažalost, umetnost je danas privilegija dobro materijalno obezbeđenih osoba



Kako je izgledao tvoj prvi susret s Amerikom?

− Odlazim sa 25 godina i posle tri meseca shvatam da Amerika koja je izmislila električnu gitaru kulturološki više ne haje za nju, koliko sam očekivao. Rep, semplovi i elektronska muzika su dominantni. Vrlo je slabo interesovanje ljudi za analognim izrazom. Bluz, džez, rokenrol za klince su nešto staro, dok su im u prvom planu matrice. To je bio ozbiljan kulturološki šok za mene, da nastavim da sviram to što sam svirao. Snašao sam se, nisam isključiv, seo sam i naučio programe koji uopšte nisu laki i ušao u vode elektronske produkcije. Izrazio sam se i kroz robota (smeh). Snimao sam semplove za pozorišta, reklame, radio stanice i to mi je dosta materijalno pomoglo. Takođe, ukapirao sam da su ovi naši prostori 40 godina iza tog nekog sveta koji nam je možda umetnički uzor.

Ostao si dosledan gitarskom zvuku?

− Zahvaljući gitari obišao sam skoro celu Ameriku, dobijao angažmane i svirao s bendovima. Hiljade ljudi to radi u Americi, ali moraš biti vredan da bi uspeo.Uli Džon Rot, Pet Trevers, Gatri Govan, Stiv Mors, Double Trouble-bend Stiva Rej Vona, sa svima njima sam svirao. To mi je vrednije od bilo koje diplome. Tomi Šenon, basista tog benda, svirao je na Vudstoku sa Džoni Vinterom koji je bio Hendriksov prijatelj. Bio sam na korak od Džimija (smeh). Stivijev brat mi je poklonio masku koju je koristio kad je snimao "Vudu čajld". To ne može biti slučajno. Ubeđen sam da duša nikad ne umire, pa su možda Džimi i Stivi sa mnom. Zašto da ne. Te studijske gaže i gigovi su neverovatna privilegija koju sam imao, ogromno i prelepo iskustvo, ali nisu nešto što sam stvarno želeo. Za mene je mnogo vrednije i važnije što sam napravio mali bend i sviram američku muziku za američku publiku, a iz Srbije sam.



Kakav je posao studijskog muzičara preko bare?

− Džez, bluz, fank i rok se najviše traže i sve sam svirao osim klasike i kantrija. Uđeš u studio i misliš da ćeš svirati deset sati, a kažu ti samo ovaj deo iz određenog tonaliteta i tutnu ti u ruke drugu gitaru. Dobiješ kafu, ček i ideš kući. Sve je to posao, ne interesuje ih tvoj izraz, čak neki traže da ne budeš kreativan. Studijski muzičari koje sam sretao su surovi profesionalci, ali duhovno izgledaju kao silueta sa Fejsbuka. Iskusio sam i tu stranu šou biznisa, ali skromno govoreći, najzahvalniji sam što sam ostao na svom putu i neću ga menjati gde god da se nalazim. Kad ustanem ujutru i ako sviram gitaru, taj dan mi je protkan srećom, a život ispunjen.

Bluz je znači ono što te vozi?

− Ne bih da zvučim previše tehnički, ali postoji pet grana tog bluz drveta. Alabama, Misisipi, Luizijana, Čikago i Teksas, a mene je ovaj poslednji privlačio i to je bio moj cilj od početka. Tako da sad živim u Ostinu i imam svoj trio. Sad se vraćamo na Hendriksa i ploču koju sam kao klinac pustio. Bubanj, bas i gitara, bluz rok trojka. To ja zovem organskom muzikom bez veštačkih aditiva. Bluz je muzika bliska čoveku. Ja sam verzija onog čoveka iz Misisipija koji ide bos sa plantaže pamuka i na ramenu nosi gitaru vezanu kanapom. 



Reci nam nešto o svom bendu.

− Bend se zove Midnights Bleeding Heart i postoji tek tri godine. Bubnjar je mlađi od mene, a upoznao sam ga na Floridi. Bio je kapiten bubnjarskog tima u svojoj školi, čak je i pobedio na nacionalnom takmičenju. Pravi vunderkind, ali mu se smučilo da svira tehnički, pa sam mu ja nekako upao u život. Basista je malo stariji od nas i ceo život svira, a ujedno je i tonac. Radio je za nas kad nam se prethodni basista povredio i uleteo je u priču. Odmah smo kliknuli i to je to, igra sudbine. 

Koliko ti teško padaju ta stalna putovanja?

− Težak je to posao, stalno putuješ i nije za svakoga. Koliko je inspirativno, toliko je i zamorno. Veliki je porez na tvoj privatan život. Iz super urbane sredine, okružen hiljadama ljudi, vraćaš se samovanju. Ta dva ekstrema se stalno menjaju i treba to nositi. Definitivno je finije imati porodicu, decu, sedeti kod kuće i uživati u čarima normalnog života.



Da li ste možda izdali neki nosač zvuka?

− Album benda je bio spreman, kao i 20 ugovorenih svirki, ali nas je pandemija blokirala. Srećom pa živim s članovima benda i džemovali smo. Šta drugo da radiš, kad šest meseci nisi mogao da izađeš iz kuće i kiflu da kupiš. Kao satarom su nas odstranili iz našeg gruva. Najviše su muzičari žrtvovani u ovoj pandemiji i naša profesija je prilično upropašćena. Ako je jedna Metalika izgubila pola milijarde dolara, šta da kažu manji umetnici. Inače, imam dva izdata albuma. Jedan je "Singer songwriter" na kojem pevam i sviram akustičnu gitaru, a drugi je elektronska muzika.

 Kako pronalaziš izdavača na tako velikom tržištu?

− Pre pet godina registrovao sam malu izdavačku kuću i sve ide preko nje, od ugovaranja turneja do potpisivanja ugovora. Tri godine mi je trebalo da to sve uradim, mnogo papirologije je u pitanju, ali ne možeš da budeš na muzičkim platformama bez određene produkcijske pomoći. Tako se pravno zaštitiš, a i budeš načisto s američkom vladom jer se porez plaćati mora. Ako ne slediš sistem, neće te biti, a prihod moraš prijavljivati koliki god da je. Što se više penješ, pritisak je sve jači. Kadija te tuži, kadija ti sudi. Nema u muzičkom svetu ljubavi, sve je posao. Bez obzira da li si virtuoz ili sviraš harmoniku, producent te vidi kao džak para.

Nema šale u zemlji snova?

− Muzička industrija je poprilično mračna. Najlepši deo ovog posla je kad sam na bini i sviram za ljude, sve ostalo je borba. Čuli smo šta je sve ispričala Britni Spirs, maske su pale. Kad je reč o Americi, shvatio sam da koliko god bio dobar muzičar, vrata će uvek pre otvoriti njihovim ljudima, nego nama. Prosto je tako. Nemojmo se zavaravati da je Amerika zemlja snova. Ne verujem da zemlja snova postoji, nego da se snovi prave i ostvaruju na individualnom planu.



Koja gitara ti više odgovara, akustična ili električna?

− To su dve potpuno različite stvari. Komično govoreći, moraš da budeš malo šizofren muzičar da bi obe doveo do određene virtuoznosti. Izgledaju slično, ali su dijametralno različite jer im je kreativni izraz drugačiji. Moram priznati da mi je električna draža.

Koliko ih imaš i koji model preferiraš?

− Doneo sam dve električne i jednu akustičnu, a u Americi imam još toliko. U principu ih je previše jer na kraju sviraš jednu ili dve. Dobro je da malo promeniš kad na jednoj uhvatiš korenje ili kada menjaš stil sviranja. Najviše sviram Stratokastera, imam ga već deset godina i na njemu sam proveo 30.000 sati. Jasno da mi je Fender Stratokaster omiljeni model. Sam naziv je moćan, bacaš mreže u stratosferu, izdržljiva je, svirao ju je Hendriks, napravljena je pre 60 godina, kompanija njene inženjerske mere čuva u sefu, a mnogi su pokušali i da je kopiraju. Udarila je pečat u vremenu i to se ne menja.



Shvatili smo da su Hendriks i Rej Von tvoji heroji?

− Njih dvojica su mi najveći uzori što se tiče stila sviranja. To su dva tragična čoveka koji su žrtvovali svoj život za umetnički izraz. Ne vidim ništa časnije i hrabrije od toga jer život nije za kukavice već da se živi. Oni su možda nešto najbolje od gitarskog zvuka što je Amerika izvezla u svet. Slušam naravno i druge virtuoze kao što su Ravi Šankar, Erik Sati, Pako de Lusija, Bah, Toni Lordače... Nekad se produvam i elektronskom muzikom, a zabavno mi je da slušam i eksperimentalnu muziku. U poslednje vreme slušam bugarske horove, balkanski melos je predivan, ali njih dvojica su baza.



Duo klasičnih gitara u Muzeju Vojvodine


Tiho je pre odlaska u Ameriku, povremeno imao duo sa bratom na akustičnim gitarama. Sada s prijateljem Ivanom Ostojićem sprema koncert za kraj aprila.

− Radim trenutno u Novom Sadu sa fantastičnim muzičarem Ivanom sa kojim sam već svirao pre nego što sam otišao na Berkli. Stoga nema lepše stvari nego da zasviramo opet, dok sam ovde. Pripremamo koncert za 29. april u Muzeju Vojvodine. Sviraćemo na akustičnim gitarama i biće tu isprepletanih raznih melosa. Od flamenka, preko francuskog džeza, do nekih naših kompozicija, što bi rekli jedan world music repertoar. Nastup će biti polukamernog tipa. Akustična gitara mi je draga i predstavlja mi izazov. Nadam se da je predstojeći koncert samo prvi od mnogih koji će se desiti. U neku ruku, sviraćemo i naš bluz jer zašto ne koristiti naš melos kad nam je blizu srca, a i krajnje je lep – poručio je Tiho.


Koja je razlika između gitariste i virtuoza?

− Ne mora virtuoz da bude brz svirač. Maestro virtuoz je za mene kad 50 odsto života u potpunosti posvetiš muzici i onda ćeš znati kad si postao virtuoz. To je totalna kontrola individualnog izraza na instrumentu, a svirac zna kad to ima. Previše tehnike može da te odvede u stranputicu jer robotička navežbanost nije virtuoznost. Kad sviram pokušavam da ne razmišljam mozgom, nego dušom. Kako starim, primećujem da sam sudbinski vojnik organskog izraza i dodira sa humanošću. Bi Bi King je znao dve skale i svirao tri tona, ali je veći virtuoz od mnogih koji sviraju brzo. Uspeo je duhovno da spoji muziku kroz sebe i kad čuješ njegov ton, to i osetiš.



I, eto tebe u Srbiji posle 12 godina?

− Nedostajala mi je Srbija, prvenstveno ljudi i porodica. Ovde su mi brat i majka sahranjeni, otac i brat žive u Novom Sadu, a tu su i prve ljubavi. Čim sam došao, otišao sam na Tvrđavu i malo sedeo. Mnogo romantičnih emocija se sad u meni budi. Zagrizao sam tamo kao ajkula i što više grebeš, sve više ti se otvaraju vrata. Bilo je vreme da se malo vratim, ali i ovde radim, spremam koncert. Tu sam već tri meseca i ne žurim nigde. Želim svojoj zemlji i publici da pružim ljubav kroz muziku jer moja misija je da spajam ljude.

Kako ti deluje Novi Sad posle toliko vremena?

− Ljudi su jako uplašeni, otuđenost je velika, mnogo je straha, retko se govori "dobar dan" i to treba menjati što pre. Trka za novcem je dominantna svuda, a pandemija je steroid koji je tu negativnu energiju eskalirao do neverovatnih granica. Uticaj zapada na ove prostore je jako negativan. Uzima se najveće smeće koje ovde postaje kul, iako tamo nije. U toku je ogroman napad na čoveka. Globalna izolacija može dovesti do potpunog kraha ljudskog roda. Strašna je to mašinerija protiv koje se možeš boriti samo revolucijom. Videćemo kako će se sve završiti, ali moramo imati veru i nadu.



Na koji način da se izborimo za slobodu?

− Jako je važno da sebe i decu uklonite od negativnog umetničkog izraza i promocije palih vrednosti. Najniži mogući izraz, koji više nije ni ljudski, pušten je preko medija u mase i ako se ne zauzda ta kočija, sledi nam totalni pad. Narod je u lancima i zakucava se u vrtenje stražnjice, drogu, pare, materijalne stvari koje postaju prašina, umesto da pogleda u večnost i gleda ka svetlosti. Treba biti hrabar, boriti se ljubavlju, ne klonuti duhom, izdići se od niskih frekvencija. Ne budite davljenici.

Oceni vest:
14
2

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Smi

    pre 47 dana i 21 sat

    Madafaka

    Oceni komentar:
    0
    2