Tihomir Stanić, glumac: Publika je svuda drugačija, a novosadska ima dušu

Sinoć je u velikoj sali bioskopa Arena Cineplex održana premijera filma "Delirijum tremens" Gorana Markovića. Ovo filmsko ostvarenje realizovano je nakon ogromnog uspeha istoimene pozorišne predstave Beogradskog dramskog pozorišta i nakon priznanja na brojnim festivalima, a prvi put bio je prikazan na velikom platnu u Novom Sadu. Film je snimljen u produkciji RTS-a  po želji doajena našeg glumišta Predraga Pece Ejdusa, koji je, nažalost, dočekao samo početak snimanja.

Glumačku postavu "Delirijum tremensa" čine Gorica Popović, Anita Mančić, Srđan Timarov, Dragan Petrović Pele, Miodrag Miki Krstović, a glavna uloga pripala je Tihomiru Staniću, koji je za ovo ostvarenje nagrađivan više puta. Nakon projekcije, Tihomir je bio raspoložen da za naš portal podeli svoje utiske o filmu, svojoj ulozi i da za kraj poruči lepe reči budućim generacijama...

Kakva Vam sećanja naviru kada se spomenu akademski dani koje ste proveli u Novom Sadu?

– Svega se sećam. U Novi Sad sam došao zato što je moja devojka iz gimnazije došla ovde da studira poljoprivredu. Došao sam za njom, ali ona me je ostavila još dok je trajao prijemni ispit. Ostali smo u kontaktu i ona danas vodi računovodstvo u mojoj filmskoj producentskoj kući "Balkan film" i divno izgleda. Bili smo nedavno na 40 godina mature. Ali, bio sam nesiguran, ne samo zbog toga što me je ona ostavila nego je Akademija za mene bila potpuno novi svet i osećao sam da u mene profesori nemaju poverenja. Kao da mi je verovao samo moj profesor Dejan Mijač i mnogo godina kasnije ispostavilo se da sam u pravu jer mi je ispričao kako je on insistirao da budem primljen. Na drugoj godini sam se već oženio, pa dok su moje kolege išle da statiraju, ja sam išao sa ženom u Belgiju i sedeo na Atlantiku i dosađivao se i čitao. Bili su to divni dani, ali nisam od onih koji se sa radošću sećaju prošlosti. Prošlost me se ne tiče. Ja sam već danas umoran od sutrašnjeg dana. Jedino na budućnost možemo uticati kao i na svoje doživljaje neizvesnosti koju budućnost donosi.

Prošlost me se ne tiče, ja sam već danas umoran od sutrašnjeg dana

S obzirom na to da često pominjete kako je "Delirijum tremens" vaš autobiografski film, koliko Vam je ova uloga pomogla da doživite intimnu katarzu?

– Ova uloga mi je mnogo pomogla. Ovo je autobiografski film mnogih i reditelj Marković kaže da je ovo njegova autobiografija, i ja i Peca… Meni je lično pomogla. U filmu se prikazuje jedan porodični album, a to su moje privatne fotografije kada sam bio mali sa svojom porodicom i majkom. Ovaj film na mene deluje kao psihodrama na glavnog junaka u filmu. Sada kada gledam snimljen film na platnu, uglavnom lovim greške, tražim mesta koje nisam po sopstvenim kriterijumima dosegao, ali ovde skoro da nema takvih mesta i zaista sam zadovoljan. Mislim da će ovo biti film kojim ću, ako poživim još koju deceniju, biti zadovoljan i kada prođe neko vreme.

U jednom segmentu filma govorite kako je gluma od svih umetnosti zapravo umetnost koja najkraće traje. Da li smatrate da su vaše uloge ostale vanvremenske?

– Da, pozorišna umetnost je ona koja traje najkraće jer ona ostavlja utiske u trenutku na publiku. Sve ostalo, filmovi, knjige, slike, mogu da traju vekovima… Ali pozorišna uloga glumca ima samo trenutnog uticaja. Ne znam da li su moje uloge vanvremenske, to će vreme da pokaže. Voleo bih da jesu, ali to će se znati tek kada prođe određen vremenski period.

Ne znam da li su moje uloge vanvremenske, to će vreme da pokaže

U kakvoj je poziciji današnja kinematografija?

– Svet se puno promenio. Svi se snalazimo, batrgamo kolektivno. Ne znam da li će ikome ovaj film biti zanimljiv i da li će ga iko gledati… Rekla mi je mlađa ćerka da će njene kolege gledati… Bioskopsku publiku uglavnom čine klinci, dakle, omladina. Sve je ređe starijih ljudi… Šta zanima publiku to znaju najbolje prikazivači bioskopskih filmova, jer prikazuju ono što im se isplati i što im donosi publiku.

Šta biste poručili današnjim mladim glumcima?

– Ta deca znaju mnogo bolje od nas sve, ali želim da im poručim da što više igraju i glume. Sigurno da dolaze kvalitetne generacije mladih glumaca i verujte, oni su bolji od nas. Nose oni naše najslađe u genima, a znaju nešto što mi nismo znali nikada. Pozitivan sam jer imam decu koja su pametnija od mene i imam vere u buduće naraštaje. Mi stariji što smo mogli da upropastimo, upropastili smo, a sada neko mora i da čuva planetu.

Pozitivan sam jer imam decu koja su pametnija od mene i imam vere u buduće naraštaje

Kako danas doživljavate posete našem gradu?

– Uvek me uhvati nostalgija kada dođem u Novi Sad, naročito kada prođem pored Srpskog narodnog pozorišta. Mnogo je uloga tu odigrano… Publika je svuda drugačija, a novosadska ima dušu.

Razgovarala: Ana Bugarinović
Foto: Aleksandar Jovanović