Tijana Prodanović: Plivam rekom uzvodno i ne odustajem

Dr Tijana Prodanović, Novosađanka, za studente PMF-a prava faca i za mnoge najbolji predavač na Departmanu za fiziku gde je vanredni profesor. Astrofizičarka, pokretač i učesnik brojnih manifestacija za popularizaciju nauke. Komunikativna i nekonvencionalna. Ovo je priča sa njom:

Jedan od najmlađih predavača na Univerzitetu u Novom Sadu dr Tijana Prodanović završila je Jovinu gimnaziju i odlučila se da u Beogradu upiše studije astrofizike. Odluka da se bavi naukom koja u svetu ima imnogo poštovalaca, ali se malo ljudi bavi njom, nije baš prihvaćena sa prevelikim oduševljenjem u njenoj porodici, ali Tijana se nije zaustavila na diplomi i nastavila usavršavanje u Sjedinjenim Američkim Državama na Univerzitetu Ilinoisa u Urbana-Šampejnu gde je doktorirala 2006. godine sa 28 godina. Nakon završenog školovanja odlučila je da se vrati u svoj grad. Bavi se poreklom elemenata u svemiru, kosmičkim i gama zračenjem. Osim nastavnog i naučnog rada, Tijana se aktivno bavi popularizacijom nauke i programski je direktor "Festivala nauke" koji će se održati 9. i 10. maja, a jedan je od organizatora i "Noći istraživača" koja se održava poslednjeg petka u septembru.

Na doktorskim studijama u Americi imali ste sve uslove da „preko bare“ živite relativno lagodnim životom i nastavite svoju naučnu karijeru. I pored toga vratili ste se u Novi Sad u drugačiji visokoškolski sistem. Šta vas je opredelilo u toj odluci i da li ste se zapitali da li je to bio dobar izbor? 
– Bilo je vaganja sigurno. Ali kod mene je to profesionalna defomracija da odluke donosim vrlo analitički, izvagam sve i nema nazad, nema kajanja. Svaki put se setim toga kad me pitaju „da li si belsava, što si se vratila? Mi pokušavamo da odemo, a ti se vraćaš“. Iskreno, nije bila laka odluka. Što se tiče profesionalne strane imala sam tamo mogućnosti i ponude. Ali tamo je to vrlo uigrana mašinerija i sve to „fercera“ prilično dobro i ja bi u tom sistemu našla svoje mesto i bila jedan zupčanik koji bi radio u sistemu, ali sam počela da razmišljam da mi treba nešto više od toga, da mi to nije dovoljno i da to iskustvo koje sam stekla tih pet godina u Americi je potpuno drugačije od onoga što sam ovde iskusila na svojim studijama. Pristup nastavi, ocenama, nauci, svemu... Tamo sam bila proglašavana od studenata za najboljeg predavača pa sam shvatila da bi to iskustvo ovde više koristilo. Jer tamo su svi predavači manje-više dobri i profesori dobijaju evaluacije od strane studenata na kraju meseca i to mora ozbiljno da se shvati, jer to upravni odbor fakulteta gleda i prema tome donosi odluku da nagradi ili sankiconiše predavača. Ovde kod nas toga nema u toj meri i možda se ljudi zbog toga ni ne trude toliko. Shvatila sam da to saznanje koje sam stekla bi našim studentima mnogo više značilo nego studentima tamo i to se nekako pokazalo tačnim. U najkraćem – vratila sam se i trudim se da menjam stvari koje su meni važne u životu i u tom pravcu radim, od načina držanja nastave, odnosa sa studentima, pristupa nauci, sistemu vrednosti... Ne odustajem od toga i ne posustajem.

Kako je iz uređenog obrazovnog sistema doći u Srbiju i probati menjati stvari?
– Ne razumeju svi to. Crpi energiju dosta. To je kao plivanje uzvodno. Ide jako slabo. Nekada ti nije jasno. Dođeš pun entuzijazma i onda shvatiš da ljudi neće promene, da je bolje da ne talasaš. Jedan kolega mi je rekao da činim studentima magareću uslugu, jer studenti vide kako radim sa njima, i onda dođu kod nekog drugog koji ih ubije u pojam. Ono što mi je važno, jeste da moj pristup pozitivno utiče na studente. Kad vidim da su moje interakcije uticale na studente da promene svoje životne stavove, nekako su više animirani, motivisani zbog toga, onda shvatim da je bilo vredno vratiti se. Imala sam gomilu situacija da kažemo „ko me ter'o da se vraćam“, a onda ti momenti sa studentima mi daju za pravo da kažem da sam ispravno postupila što sam se vratila. Njima više to znači nego što bi nekom studentu tamo značilo.

Kako kolege profesori gledaju na mladu osobu koja ima, za njih, nekonvencijalan pristup predavanjima?
– Imam kolege koje je moje prisustvo trglo, pa i oni sad drugačije pristupaju predavanjima. Na početku je bilo možda malo podozrenja, ali sada više ne. Vide da sam drugačija nešto u odnosu na njih, sad ne znaju da li ih to plaši ili ne. Meni je, istina, lakše među kolegama, jer sam studirala u Beogradu i onda sam otišla u Ameriku na doktorske studije. Nisam bila student Univerziteta u Novom Sadu i mislim da mi je lakše jer me starije kolege doživljavaju kao kolegu, a ne kao svog bivšeg studenta koji nikada ne može da bude egal sa starijim profesorom. Dugo vremena treba da prođe pre nego starije kolege počnu mlađe da tretiraju kao ravne sebi. U Americi to nije bio slučaj. Doktorante su profesori na fakultetu smatrali kao kolege, sebi ravnima. 

Otkud interesovanje za astrofiziku?
– Interesovanje za astrofiziku je došlo iz crtanog filma. Imala sam osam-devet godina kada sam na televiziji nedeljom u sedam gledala crtać sa slonom Hortonom. On je išao livadom i začuo je glasove. Glasovi su dolazili iz cveta. Ispostavilo se da u cvetu živi čitav svet. Onda se slon zapitao kako mi znamo da nismo u nekom cvetu? I tu je krenula priča o svemiru, velikom prasku... Ali za dalju ljubav prema astrofizici presudan je bio Stiven Hoking. Ta njegova popularna literatura, poput knjige „Kratka istorija vremena“ i drugih su pisane jezikom koji je svima razumljiv i verovatno se tu rodila moja ljubav prema popularizaciji nauke i shvatila sam koliko je bitno da imaš nekoga koji će ti objasniti nešto na prost i lep pačin. Pogotovo što sam kao student 1999. godine doživela šok kada smo otišli na Horgoš da posmatramo pomračenje sunca, a od roditelja sam dobila informaciju da je u to vreme Novi Sad bio pust, svi su sakriveni u kućama i stanovima. Naučna pismenost ljudi je bila katastrofa, a vlada je preporučivala stanovništvu da se zatvore is spuste roletne. E sad može tebi država i „dnevnik“ da kaže šta hoće, ali ako ti imaš u tom smislu naučno pismenu naciju onda to neće tako proći. Zato su ovakve stvari poput promocije nauke kroz "Festival nauke" i "Noć istraživača" jako važne stvari, iako za to ne dobijamo dinar. Ljudi misle da gubimo vreme na to, ali ja ne mislim tako, mislim da je to izuzetno važno.

Koliko je obrazovanje važno za razvoj zemlje?
– Mislim da je primarno. Ne pričamo o proizvodnji stručnjaka, već o generalnom stanju nacije. Ako imaš kvalitetno obrazovanje imaš kvalitetan temelj na kome onda gradiš neke svoje stavove. Priča kod nas zasniva se na kiču i šundu, da krenemo od televizije, nepostojeće kulture... to je sve odraz našeg dosta lošeg obrazovanja koje je potpuno devalviralo. Ne znamo gde je i kako da ga povratimo. Nauka vas tera da kritički razmišljate i drugačije će vam mozak funkcionisati i u domenu društvene odgovornosti i društvenog delovanja. Da ne idete emotivno u pitanja poput, na primer horoskopa, ili vakcinacije dece, već da logički razmišljate sučeljavajući argumente za i protiv. Kada to izgradite, onda možete da razmišljate ozbiljnije i o političkim kandidatima i o društvenim pitanjima.

U svetlu poslednjih afera sa sumnjivim doktoratima i fakultetskim diplomama, kako gledate na izraženu potrebu ljudi na funkcijama da steknu diplomu po svaku cenu, pod tim mislim na kupovinu diplome i plagijate kojima stiču naučna zvanja?
– To odražava naš stav prema obrazovanju da nije suština obrazovanje, već parče papira koje se urami, što je meni potpuno besmisleno. Tu vidiš sav apsurd, jer ima onih koji žele da idu na doktorat, iako im to zaista nije potrebno. Da li je opravdana investicija ukoliko se investira u titulu, a ta osoba nema nameru da se dalje bavi naukom? Umesto da je bitno znanje koje si stekao, došli smo u situaciju da je znanje potpuno devalviralo. Vidim te silne doktorate. Realno, šta ćemo mi sa tim silnim doktorima nauka? To obara cenu i na tržištu rada, jer će prilikom izbora radnika poslodavac vrednovati stečeno naučno zvanje, a neko ko je zaista osposobljen za taj posao neće dobiti šansu. Mislim da nam treba velika reforma na svim nivoima obrazovanja.

Da sam premijer, a nisam, i da vas pozovem da budete ministar prosvete, da li biste se prihvatili poziv i šta biste prvo uradili?
– Mislim da bih prihvatila, jer sam potpuno svesna da je u pitanju najteža oblast i najvrući krompir, ali ne volim generalno ljude koji samo viču da je nešto loše, a nisu spremni ništa da urade i da se prihvate makar znali da je to suicidna misija. Ali neko mora da se prihvati, ali ne može svako. Ali obrazovni sistem mora da se menja odozdo do gore. Prvo to treba da se zakonski izmeni i da se krene u ozbiljnu pripremu, da ne prođe sve to poput Bolonje koja je nekako papiru izgledala cakum-pakum, a u praksi... Mi smo maheri u formalizmu, da se ispoštuje neka forma, da to na papiru izgleda dobro, a realizacija je loša.

Da se vratimo na Vašu matičnu oblast. Da li je astrofizika zanimljiva ljudima van nauke?
– Astrofizika, kako se ispostavlja, najlakša je nauka za prodati, jer svi se intetesuju za svemir. Ja nikada nisam imala prilike da sretnem nekoga kome nije interesantno šta su zvezde i kako taj svemir funkcioniše i šta su crne rupe. Ne odluče se svi da se time bave naučno, ali sve to zanima. Takve emisije na TV-u najbolje prolaze i kad držim predavanja na tu temu, ljudi slušaju sa posebnom pažnjom i onda im se može puno nauke da im se predaje.

S obzirom da se naučna oblast u kojoj ste bavi svemirom, da li ste poželeli da odete u svemir, da izađete iz zone Zemljine gravitacije? Šta je vaš cilj u naučnom radu?
– Ja sam teoretičar. Nemoj mene u bestežinsko stanje. Sve je to lepo i lepe su fotografije, ali nisam od onih koji bi voleli da se šetaju tamo. Volim taj model na papiru i u kompjuteru. A što se cilja tiče, realno mi znamo četiri do pet posto svemira. Ostalo je ono što mi zovemo „tamna materija“ i „tamna energija“, odnosno - nemamo pojma šta je. Kad je u fizici nešto tamno, to znači da se ne zna šta je baš u pitanju. Dakle tih 96 procenata neistraženih stvari je ostalo i iskreno se nadam da će za mog života biti odgovoreno na to. Mislim da hoće. Imam još dosta ciljeva. Ne mogu sve da uradim što bih htela u nauci. Nekad se zamislim da li traćim svoj kapacitet, ali radiš najbolje što možeš u uslovima koje imaš.

VAŽNI SU MI STUDENTI
Gde vidite sebe za 10 godina? Da li ćete ostati ovde ili ne?
– Bilo je par momenata, prolazila sam kroz faze, nekad udariš o zid, neki put se iznerviraš kada vidiš koliko je sistem poptuno iskrivljen, potpuno loše stoji na nogama, sistem vrednosti je loš, ali da li ću otići, to ne znam. To zavisi od toga šta će se dešavati u nauci, mojim planovima. Radila sam stvari na manjoj skali, više te gerilske akcije. Bitni su mi moji studenti, promocija nauke, a za ostalo ćemo videti.