Todor Toša Jović, snouborder i mauntinborder: Snoubording je opasan, ali to ga čini uzbudljivijim i zanimljivijim

Todor Toša Jović, snouborder i mauntinborder: Snoubording je opasan, ali to ga čini uzbudljivijim i zanimljivijim

Vojvođanska ravnica nije plodno tlo za zimske sportove. Od snežnih zabava ovde najčešće uspevaju samo Sneško Belić, grudvanje ili sankanje na padinama Fruške gore. Ali to ne sprečava najupornije zaljubljenike u adrenalinske sportove da nađu način da savladaju skijanje ili snoubording. Odličan dokaz za to je naš današnji sagovornik, neprikosnoveni Novosađanin, kojem su daska i sneg najbolji prijatelji.

Todor Toša Jović jedan je od dvojice srpskih reprezentativaca u snoubordingu koji se sa svojih 19 godina već može pohvaliti titulama šampiona Srbije u snoubordingu i svetskog juniorskog prvenstva u mauntainbordu. 

Student je Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, koji svoje slobodno vreme najradije provodi na treninzima, spremajući svoje telo i duh za odmeravanje snaga na prestižnim svetskim takmičenjima. Redovan je učesnik, a ove godine i domaćin, rado posećenog "Avalanche Risk City Jam" snoubord i ski takmičenja, koje se tradicionalno održava na platou Spensa. Ovaj jedinstveni događaj okuplja najistaknutije snoubordere Evrope, koji novosadsku publiku uvek oduševe atraktivnim trikovima. Ove godine, peti put zaredom, uživaćemo u njihovom umeću u subotu, 1. februara između 17 i 21 čas


To je bio povod da porazgovaramo sa Todorom o specifičnostima ovog sporta, našim najboljim takmičarima i očekivanjima za ovogodišnji "City Jam".

 
Odakle ljubav prema snoubordingu i kako si počeo da se baviš ovim sportom? 

– Sve je krenulo još kada sam bio mali, recimo sa nekih sedam godina. Bio sam sa porodicom na Kopaoniku i već prvog dana sam probao bord, i to bez instruktora. Onda me je primetio jedan instruktor koji je ubuduće vozio sa mnom i učio me osnovama. Od početka sam uživao da budem napolju i da imam fizičku aktivnost na snegu. Tako sam zavoleo ovaj sport. Danas se uglavnom takmičim u disciplini koja se zove "Bordercross". U njoj se nas četvoro ili šestoro trkamo na stazi, preko raznih prepreka, krivina i skokova do cilja. Pobeđuje onaj koji prvi stigne, ali od tehnike izvođenja zavisi brzina kojom će se proći određeni elementi.

Od početka sam uživao da budem napolju i da imam fizičku aktivnost na snegu

Koliko vremena odvajaš za treninge i gde treniraš?

– Kada sam u Novom Sadu, treniram otprilike pet do šest puta nedeljno. Četiri dana su rezervisana za "Crossfit" a ostalim danima idem na trčanje i plivanje. Na pripreme idem sa reprezentacijama Ukrajine i Češke. Tako da, kada sam na snegu, ustajem ujutru u šest i idem na trčanje, posle toga sam ceo dan na stazi, onda imamo pripremu daske kako bi ona bila brza i nakon svega ide istezanje i trening u teretani.
 

Gde si sve do sada takmičio i kakve uspehe beležiš?

– Takmičio sam se svugde. Krenimo od Kopaonika gde sam već tri, četiri godine zaredom državni prvak u sve četiri discipline – Slalom, Paralel slalom, "Big air" i "Slopestyle". U mojoj disciplini ne mogu da se takmičim kod nas jer nema uslova da se napravi ova veoma zahtevna staza, koja je duga oko kilometar. Češka je jedna od ozbiljnijih zemalja u "Snowboard cross" disciplini pošto imaju bivšu Olimpijsku prvakinju Evu Samkovu. Kod njih sam se trkao i uzeo dva puta drugo i jednom treće mesto na FIS trkama. Dobijeni bodovi na tim trkama se dalje sakupljaju za Svetski kup i Olimpijadu. Od većih uspeha bih još izdvojio treće mesto na školskim Olimpijskim igrama u Francuskoj, tačnije u Grenoblu, a pored toga imam i 15. mesto na Evropa kupu u Austriji.



Koja su to najznačajnija imena snoubordinga u Srbiji i ima li žena među njima?

– Tu je još jedan momak iz Kragujevca, koji je godinu dana mlađi od mene i zove se Matija Milenković. On se takmiči u disciplini "Freestyle" i vozi Svetski kup. Nas dvojica smo jedini srpski reprezentativci. U Novom Sadu smo imali Senku Bajić, koja se nažalost više ne bavi ovim, a tu je i Nina Micić koja je bila na Olimpijadi. Generalno ima prilično malo ljudi koji se bave ovim sportom, verovatno imaju strah od njega.


S obzirom da Vojvodina baš i nije raj za snoubordere, pretpostavljam da je to razlog zbog kojeg si odlučio da se oprobaš i u mauntinbordingu?

– Tako je. Sve je počelo na Fruškoj gori, tačnije u Bukovcu. Tamo imamo stazu za mauntinbording gde sam učio uz trenera Predraga Marcikića. To je jedna od najzahtevnijih staza u Evropi, na kojoj je održano prvo svetsko prvenstvo, a do sada se već održalo četiri puta. 


Koje su sličnosti a koje razlike između ova dva sporta?

– Snoubord više volim zbog snega a i nekako mi je atraktivniji. A za mauntinbording se može reći da je mnogo teži, iz prostog razloga što je opasniji, jer ne padate u sneg nego na zemlju pa je velika verovatnoća da će doći do povrede. Tehnika u osnovama nije ista, jer na snoubordu imate ivice a ovde ste na točkovima. To je primarna razlika ali na većem nivou, prilikom izvođenja trikova i voženja trka, sve je prilično slično.

Lomio sam ruke tri-četiri puta, ključnu kost i nos, pa i dan danas ne mogu da dišem na levu nozdrvu


Koliko često dolazi do povreda i šta je to što se najčešće dešava?

– Ekstremni su su sportovi, pa je normalno da sa sobom nose i povrede. Ja sam lomio ruke tri-četiri puta, ključnu kost i nos, pa i dan danas imam problem jer ne mogu da dišem na levu nozdrvu. Opasno jeste ali to ga čini uzbudljivijim i zanimljivijim. Da bi se u što većoj meri zaštitili od povreda najbolje je da se postepeno trenira i što više dana vozi i vežba jer se tako stiču sigurnost i stabilnost. 
 

Šta biste savetovali one koji tek ulaze u ovu priču?

– Uzmite u obzir da se to što sam rekao da je opasno, odnosi na one koji voze na visokom nivou. Kada počinjete, ne treba da se plašite već da uživate u ovim lepim i zanimljivim sportovima. Ono što bih napomenuo jeste da morate da imate fizičku pripremu pre samog dolaska na sneg i stajanja na bord, jer će vam tako biti mnogo lakše da savladate tehniku. I bitno je da imate želju i volju jer ćete na bordu pasti i ustati 100 puta, ali kada uspete 101. put osetićete neverovatnu sreću. 



Često putuješ u inostranstvo na takmičenja i pripreme, što iziskuje dodatna novčana sredstva. Da li sponzori imaju sluha za tebe?

– Tu i tamo me podrži Skijaški savez Srbije, imam par prijatelja iz Novog Sada koji me podržavaju a tu su naravno i moji roditelji koji su maksimalno uz mene. Na ovom nivou je cela priča oko sponzorstva komplikovana jer se u našoj zemlji otprilike prate samo fudbal i košarka. Imao sam par sponzora za mauntinbord jer sam sa 16 godina osvojio Svetsko juniorsko prvenstvo – slali su mi opremu, dasku, majice, dukseve i slično. Svakako bi mi značila dodatna podrška.
 

Jedan od načina da se promoviše snoubording jeste organizovanje "City Jam" takmičenja. Šta možemo da očekujemo od ovogodišnjeg izdanja? 

– Imaćemo "King rail" gelender koji je jedan od težih za vožnju, jer je prilično dugačak i ima zahtevne prepreke. Prošle godine je uspelo troje ili četvoro ljudi do kraja da ga odvoza, što je stvarno ozbiljno. To nije moja disciplina i generalno se ne bavim time, ali uvek dođem da učestvujem jer na taj način podržavam događaj. Do sada su nam dolazili takmičari iz Slovenije, Hrvatske, Severne Makedonije, Mađarske i ostatka regiona, u proseku oko 20 vozača. I ove godine nam pristiže dosta dobrih takmičara.


U svakom slučaju, gledaoci mogu da očekuju odličnu atmosferu jer će pored samog takmičenja biti organizovane prezentacije raznih stvari, moći će da se druže, nešto pojedu i popiju. Lepo je što se ovakve stvari dešavaju u našem gradu, kako bi se što više ljudi upoznali sa ovim sportom. Zato pozivam sve da dođu i uživaju u čarima zimskih sportova.


Razgovarala: S.S. 

Foto: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
7
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan