Tragedija na novosadskom šetalištu

Svaki grad ima nešto svoje prepoznatljivo, što nije nametnuto, a što njegovi građani jednostavno pretoče u tradiciju i tu tradiciju prenose generacijama koje dolaze. Jedna od tih novosadskih tradicija je čuveni novosadski Korzo, koji je bio svakako simbol ovoga grada i jedne epohe. Ali, na žalost ostalo je zapamćeno i jedno ubistvo na tom...čuvenom...Novosadskom Korzu.

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Bilo je to sasvim obično zimsko veče, tog 8. februara 1961. godine i ništa nije ukazivalo na taj događaj. Negde oko 19,30 na novosadskom šetalištu ispred robne kuće „Uzor“ Radivoj Knežević, 25-godišnji student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu ubio je hicem iz revolvera 20-godišnjeg Radovana Radu Brankova, autolakirera iz Novog Sada. Ubistvo se dogodilo u vreme kada se nekoliko stotina mladića i devojaka šetalo Korzom.

Knežević se šetao sa još dvojicom svojih drugara, a kraj travnjaka preko puta hotela „Putnik“, pred ulazom u prodavnicu „Uzor“, stajao je Rada sa nekolicinom svojih prijatelja. Prišao im je Knežević i kako piše u ondašnjoj štampi, „drsko im zatražio cigaretu“. Jedan od Radinih drugara, izvesni Sekulović, izvukao je kutiju iz džepa i pružio je Kneževiću. U kutiji je bila samo jedna cigareta. Knežević je tada odgurnuo ruku sa kutijom, dok je od Sekulovića nagovaran da uzme iako je poslednja.

Knežević je nešto opsovao i po licu udario Sekulovića. Rada je odmah braneći druga, istom merom uzvratio. U isti mah nasrnule su grupe mladića jedni na druge. Zapljuštali su udarci na sve strane, i odjednom Knežević se našao sam protiv nekolicine momaka sa suparničke strane. Uzmakao je nekoliko koraka i mašio se rukom za džep. Izvukao je revolver i povikao:

- Odbij! Pucaću!

Brankov je nasrnuo na njega, valjda u uzbuđenju nije ni primetio da Knežević ima oružje u ruci. Naleteo je na Kneževića i još ga jednom udario, ali mu je on uzvratio udarcem drške revolvera i Brankov je posrnuo. Podigao se i čuo je u pozadini bodrenje drugova:

- Udri ga! To je plašljivac MG!

Kada je Knežević video da se Brankov sprema na novi nalet, uzbuđen i uplašen pretećom gomilom opalio je hitac u vis. Revolverski hitac ispaljen iz italijanske „Berete“ uskomešao je šetače koji su počeli da beže. Da li je Brankov u tom stanju i ošamućen udarcem po glavi čuo pucanj, ne zna se. Ustremio se na Kneževića koji je uzmicao.

Odjeknula su još dva pucnja.

Jedan metak zabio se u levi obraz nesrećnog mladića i probio mu lobanju. Drugovi smrtno ranjenog Radovana bacili su se na Kneževića, a on je pokušao da umakne preko travnjaka na drugu stranu ulice. Drugovi Brankova su ga stigli i obasuli udarcima. Da nisu naišla dva milicionera masa bi Kneževića linčovala.

Rada je bio u ropcu kada su ga unosili u bolnička kola, a preminuo je na putu za bolnicu. Radivoje Knežević je milicionerskim kolima odveden u zatvor, teško isprebijan.

Drugovi poginulog Brankova su govorili da je te večeri moralo doći do tuče, “takvo je raspoloženje bilo"... Da nije naišao Knežević, Rada bi se sukobio sa nekim drugim.

“Brankov je bio zdrav i lep mladić, a svoju snagu ispoljavao je u tučama. Bio je vođa grupice mladića sa Podbare, koji su započinjali kavge na igrankama i ulicama. Jedan od drugara pričao je da je Rada tog sudbonosnog dana pre podne, sa nekim drugarima koji su odlazili u vojsku slavio i prilično popio”, a rođeni brat nastradalog Dušan Brankov, govorio je:

- Mi smo krivi, svi mi! - podsticali smo ga da se sukobi sa Kneževićem - tako je pisala ondašnja jugoslovenska štampa.

O Radivoju Kneževiću se pisalo da nije imao dozvolu za nošenje oružja, ali da je bio honorarni milicioner - saobraćajac, i da oni na službenoj dužnosti nisu bili naoružani, niti su izvršni organi, već im je dužnost jedino na određenom sektoru da vode računa o saobraćaju. Za Kneževića se posle pričalo da se preselio u Crnu Goru, u tadašnji Titograd i da je tamo počinio još jedno ubistvo.

Eto to je priča o “ubistvu na novosadskom Korzu”, koja se dugo…dugo vremena prepričavala i komentarisala…a i dan danas neki stariji Novosađani se prisete tog događaja, kada im spomenete.