U čemu je fora sa indeks sendvičem u Novom Sadu

Nedavno sam čula da postoje ljudi kojima nije problem da iz Beograda ili okolnih mesta sednu u auto i dođu u Novi Sad isključivo da bi tamo pojeli indeks sendvič. Okej, jeste dobar, ali ne baš toliko.

Za mene je, recimo, posle velike količine alkohola i skakanja u gradu, odnosno u danima kada je Novi Sad zaista bio grad za provod, bio dobar i običan sendvič. Ili bilo šta kalorično, po mogućstvu masno i mesnato, da upije bar poslednje tri, apsolutno nepotrebne dunje. Jednom sam čak jela i ćufte. Glad ne pita.

Logičniji su mi bili oni Beograđani koji su vozom u 8 i 20 uveče dolazili u Novi Sad samo kako bi izašli, žurku započinjali već u kupeu, a noć završavali indeks sendvičom na nekom od kiosaka brze hrane u centru grada. Potom bi se jutarnjim vozom vraćali u Beograd, a uz ukupne troškove puta ipak prolazili jeftinije nego da su izašli u glavnom gradu. Nisam sigurna da se to i dalje dešava, jer realno, ko bi se cimao da dođe u Novi Sad za skraćenu i osakaćenu verziju provoda do jedan sat posle ponoći?

Iako Novi Sad gubi na popularnosti, indeks se i dalje drži. Retko je doba dana kada možete da vidite prazne šaltere na kojima se prodaje indeks sendvič, a takvih mesta postoji i previše u gradu. Jedna od večnih polemika je gde je bolji sendvič, Vanesa ili Mirjana. Ja prednost dajem Vanesi, ne znam iz kog razloga, jer neke prave razlike između svih indeks sendviča u Novom Sadu zapravo i nema.

Ne baš kratka istorija ovog novosadskog hranljivog zaštitnog znaka kaže da mu je prvobitna namena bila da nahrani jadnu studentariju koja nije imala više obroka na kartici za menzu, pa odatle i njegovo ime. Moram priznati da mi ta etimologija nikada nije pala na pamet, valjda sam ga prihvatila pod tim imenom, kao i druge opštepoznate pojmove za čija se imena ne pitaš kako su nastala.

Za retke neupućene, indeks sendvič pravi se u dve veličine, u maloj i velikoj kifli, zatim se filuje različitim premazima i salatama, uz prašku šunku, kačkavalj i šampinjone koji se greju na plotni, pa zajedno sa morem priloga ponovo zagrevaju. Onda ga halapljivo jedeš tu negde oko kioska sa brzom hranom ili usput, jer ti taksista ne dozvoljava da jedeš u kolima, da ti slučajno ne kane pavlaka ili kečap na čiste presvlake ili da ne namrviš.

Nadmeni novosadski karakter umnogome je uticao na to da indeks sendvič postane toliko popularan i da se od naizgled običnog sendviča stvori maltene kult, pa se nekad čak naziva i specijalitetom. Nešto kao jedna od previše stvari kojima se Novosađani ponose. Neko treba da im kaže da je to, zapravo, običan sendvič, mada mu se mora priznati da je ukusan. I nije više za studente jer je, recimo, u neka stara vremena kada se tek pojavio, čega se sećaju starosedeoci Novog Sada, koštao značajno manje nego danas, a sada je na nekim kioscima skuplji od ostale brze hrane.

Recept za ovaj sendvič proširio se po još nekim gradovima u Srbiji, ali osim u prvim danima nakon pojavljivanja, nije postao naročita poslastica. U Beogradu, recimo, nije nikad zaživeo, da li zbog njegove običnosti ili činjenice da je produkt rivalskog grada. Jasno je da pljeskavicu nikad neće moći da skine sa trona, iako može lepo da te nahrani.

Ljudi sa strane koji dođu u Novi Sad, a u čijem se mestu niko nije dosetio da ukrade koncept indeks sendviča, budu u fazonu, šta vam je sad pa to? Klasična novosadska brza hrana, po mom mišljenju možda nastala iz antičke potrebe Novosađana da budu drugačiji od drugih, pa su izmislili svoju brzu hranu. Zapekli salamu i u sendvič dodali šampinjone, pa mu dali ime. Međutim, ljudi koji ga tek probaju, zanemare činjenicu da je to samo sendvič koji se sprema na malo drugačiji način, pa ga brzo zavole. Opet naglašavam, indeks sendvič jeste ukusan i dobro dođe kad si gladan.

Slažem se da je sendvič najbolji izum ikada, a posle prevelikog broja pojedenih indeksa počinjem da verujem da je indeks njegova usavršena verzija, nešto kao ajfon 6. U krajnjem slučaju, lokalpatriotizam je oduvek bio prisutan u Novom Sadu, te ne čudi koliko su Novosađani ponosni na svoju verziju omiljene Džoijeve hrane i kako će svakog turistu ili brucoša iz provincije rado uputiti na indeks, a neki će čak i poslednje pare dati na njega.

Opravdano ili ne, ali indeks je bio i ostaće jedan od zaštitnih znakova Novog Sada i uzrok kršenja mnogih dijeta. Posmatrano s vedrije strane, bolje indeks nego neka pretenciozna hipsterska hrana, od indeksa bar niko nije ostao gladan.

Tekst preuzet sa : http://www.vice.com/

Autor: Aleksandra Aleksić