ULICA ILIJE OGNJANOVIĆA ABUKAZEMA: Gradska prečica prepuna apsurda (FOTO)

ULICA ILIJE OGNJANOVIĆA ABUKAZEMA: Gradska prečica prepuna apsurda (FOTO)

Smeštena u samom centru grada, Ulica Ilije Ognjanovića je zanimljiva po mnogo čemu. Ne tako dugačak sokak, u jednom delu i jednosmeran, ipak ima dve raskrsnice. Što zbog navike da kolima uđemo u radnju, što zbog sve većeg broja vozila, intezitet saobraćaja je za ovu uličicu zabrinjavajući. Iako na obodu pešačke zone, ovde često dolazi do saobraćajnog kolapsa kao da je reč o prometnom bulevaru.

U ovu lepu, atraktivnu i neverovatnu ulicu, može da se uđe iz neobično puno pravaca, zavije iz krivine, stvori iza ćoška, izleti iz prolaza ili strči stepenicama. Česta je prečica do samog centra, Dunavskog parka, bioskopa, Riblje pijace… Dva različita naziva, mnoštvo pasaža i haustora, pa čak i stepenike ima. Gledano po kućnim brojevima, njen kraj je kod Bulevara Mihajla Pupina. Tu je slepo crevo za automobile, a za pešake i bicikliste zanimljiv prolaz sa stepenicima i biciklističkom rampom. Prijatnog tu hlada ima, što je iskoristio lokal "Kombinat", pa napravio baštu na dva nivoa. Spust niz ulicu, ali i pogled, kvari nasađena trafika što je produkt prosperitetnih poteza gradskih vlasti, pa je jedna od mnoštva zasađenih na neverovatnim mestima, iznikla i na drugom kraju ulice.



Ipak, mural "Kosa" utiskuje šmek svetskih gradova i zaista je uživanje za oči, a da se čula upotpune i napravi predah ispred zidnog crteža, zadužen je kiosk sa sad već čuvenim novosadskim proizvodom, Indeks sendvičom. U "slepom" delu ulice, smeštena je i Gradska poreska uprava, a nekada smo se tu gurali da uzmemo mobilni telefon i broj. Skrili su se tu i hostel i apartmani za izdavanje. U istoj zgradi su smešteni Gradski odbor Srpske napredne stranke i Gradski odbor Saveza udruženja boraca NOR-a, slučajni apsurd.




Kao i u većini vremešnih ulica sa starim zdanjima, fasade otpadaju na sve strane, a umesto brige o njima, jedino brinu prolaznici da izvuku živu glavu. Na kraju ulice je tabla sa natpisom Ulica Ilije Ognjanovića dok već na sledećem ćošku stoji Ulica Ilije Ognjanovića Abukazema. Jedan u nizu apsurda koji krase ovaj sokak.



Naravno, da je reč o istoj istorijskoj ličnosti i da je opet nemarnost nadležnih u glavnoj ulozi iliti "ko će se svega setiti". Uspeh je što je sačuvano stablo Koprivića, naš spomenik prirode. Ranjen, sa vidljivim hirurškim intervencijama, ali sačuvan. Ono je jedino preostalo od nekadašnjeg drvoreda koji je tu postojao pre više od jednog stoleća.


 
Na prelasku u drugi deo ulice, puca pogled na Katedralu, Tanurdžića palatu, Banovinu, hotel "Putnik", ali i na izbledeli bilbord sa porukom "Srbija se saginjati neće". Nedostatak kolora ukazuje koliko dugo se uspešno odupiremo saginjanju. Prolazi se pored taksista, podzemnih kontejnera, gužve, automobilskih sirena…U središnjem delu ulice dominira hotel, a svoje mesto su našli i škola, turističke agencije, laboratorija, frizeraj, galerija i udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera i distrofičara Južnobačkog okruga.




Sad već, može se reći davno, u podrumu je bio čuveni kafić "Forma", stecište finog sveta, sa klavirom u centralnom delu lokala, pa je atmosfera u njemu bila nepojmljiva za današnje suludo vreme. Ima u ulici i restorana, još hotela, advokatskih kancelarija, klinika, pekara, prodavnica zdrave hrane, marketa, bircuza…



Skriveni parking iza poduže sedmospratnice podseća na neka stara vremena, a tu su i nanizani pasaži ka Zmaj Jovinoj ulici koji čuvaju zaboravljeni Novi Sad. Većini su data imena. Prolaz Srđana Aleksića, Ivana Hajtla, Milana Mladenovića, Vlade Divljana. Na kraju odnosno početku ulice koja tu prestaje, postoji i prolaz do Dunavske ulice načičkan buticima i radnjicama. Lep je taj skriveni naš grad.


 
Ipak, tu se smestio i "Lupus", najčuveniji novosadski urbicid koji nas opominje da je tanka granica između očuvanja starog jezgra i njegovog uništenja zarad profita. Pogled na zgradu Sokolskog doma i širinu sportskog terena je mnogo prijatniji i mirniji od zagledanja u pomenuto urbanističko ruglo, a kuća sokolova opstaje tu od 1936. godine. S obzirom kolika je mržnja gradskih oca prema zelenilu, može se reći da ulica znamenitog Novosađanina ima drveća.



Ko je bio Ilija Ognjanović Abukazem?

Gospodin Ognjanović je bio književnik i lekar, rođen 1845. godine. Savremenik Laze Kostića, Svetozara Miletića, Jovana Jovanovića Zmaja koji mu je i prilepio nadimak Abukazem, po arapskom vraču Abu Kazemu. Ognjanović je često objavljivao pod ovim pseudonimom, da bi ga 1866. godine dodao svom prezimenu. Školovao se u rodnom gradu, Karlovcima, Pečuju, Budimpešti i Beču, a još kao učenik novosadske gimnazije počeo je da objavljuje književne radove i uređuje đačke listove.



Njegovo poznanstvo sa Zmajem imalo je presudan značaj za njegov život i rad, a pritom je bio njegov glavni pomagač i saradnik pri uređivanju nekoliko listova. Njegov život nije bio nimalo lak. Njegovo poreklo potiče iz jedne od najstarijih ratarskih porodica Novog Sada, rano je ostao siroče, a iškolovao se zahvaljujući izdašnosti bogatih ljudi, Tekelijanuma, Matice srpske i pre svega Marije Trandafil. Hirurgiju specijalizuje 1873. godine, a potom se vraća u rodni grad gde je sve do smrti radio kao "sreski fizik slobodnog kraljevskog grada Novog Sada".

 

Čika Jovine pošalice

Zmaj i Abukazem su u raznim listovima za koje su pisali, izdavali ih i uređivali, objavljivali i narodne šale koje su ih oduševljavale iako ispričane stotinak godina pre njih. Međutim, i sami su znali da se našale u narodnom duhu. Za razliku od Zmaja, Abukazem je bio potpuno ćelav, pa kada su se jednom prilikom posle dosta vremena sreli, radosno se pozdraviše. Zagleda Abukazem prijatelja i kaže: "Ništa se nisi promenio"! A Zmaj odgovori: "Ni ti. Pet godina se nismo videli, a ti se ni za dlaku ne promeni".


Abukazem je bio vrlo svestran čovek. Oštri satiričar je pratio pojave koje su se dešavale u društvu i imao uticaj na razvoj srpske kulture i podizanje svesti srpskog naroda. Isticao se u borbi protiv nepismenosti koja je u to vreme bila rasprostranjena. Bio je jedan od najinteresantnijih hroničara Novog Sada u drugoj polovini XIX veka.


 

On je na šaljiv način opisivao sve zgode i nezgode onovremenog gradskog nobl društva, a te anegdote su se dugo vremena prepričavale po starim novosadskim kafanama. Imao je u štampi stalnu rubriku "Šetnje po Novom Sadu" koja je prikazivala zanimljivu sliku života tog vremena. Ovi autentični zapisi pisani gotovo pre vek ipo su objedinjeni u knjizi koja se može naći u knjižarama ili bibliotekama i vredi pročitati opaske, zapažanja, kritike našeg slavnog sugrađanina. Njegove gradske hronike će vam zapravo pokazati koliko nismo daleko odmakli u promišljanjima, možda čak i nazadovali, a zanimljivo je koliko bi urednika danas imalo smelosti i hrabrosti da objavi ukazivanje savremenih hroničara ako ih ima.


 

Tako je na temu blatnjavih sokaka, dežurni novosadski komentator zapisao kako se neki protive popločavanju ulica u predgrađu: "Šta će paorima granitski kvader? To je samo za gospodu na pijaci, a paori i njihova deca neka se dave u blatu kad idu sokakom i u školu. Iznenadilo me je i to, što se u Beču ulice svaki čas polivaju silnom vodom, pa opet ima u Novom Sadu više blata nego u Beču".



Ilija Ognjanović je ostavio neizbrisiv trag u istoriji Srpske Atine i ovako zanimljiva ulica u centru grada zaslužuje da nosi njegovo ime. Tik pored njegovog mentora i prijatelja, Zmaja.

Oceni vest:
35
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • saja

    pre 15 dana i 19 sati

    Sta je cudno da su Subnor i naprednjaci jedni do drugih,kad oboje svesrdno rade na unistavanju srpske drzave i srpstva.

    Oceni komentar:
    6
    8
  • Gimnastičar

    pre 15 dana i 1 sat

    Odličan tekst, samo jedna ispravka - Sokolski dom postoji i radi od 1905. godine.

    Oceni komentar:
    0
    1
  • gares

    pre 14 dana i 17 sati

    Samo jedna ispravka za @gimnastičara. Sokolsko društvo postoji od 1905. godine, a Dom je izgrađen 1936. godine. Dakle, sve je na mestu. :)

    Oceni komentar:
    0
    1