Upoznajte Sirijca koji je baš u Novom Sadu našao šansu za dobar posao!

Upoznajte Sirijca koji je baš u Novom Sadu našao šansu za dobar posao!

Ibrahim Abdo je mladi umetnik iz Sirije specijalizovan za 2D animaciju. Za razliku od brojnih ljudi koji iz naše zemlje beže u potrazi za boljim poslovnim prilikama, on već skoro dve godine živi i radi u Novom Sadu. Šta više, tvrdi da je izuzetno srećan zbog prilike koja mu je pružena i da zaista voli ovaj grad. U razgovoru za portal mojnovisad podelio je sa nama svoje mišljenje o ovdašnjoj startap sceni, našim ljudima, umetničkoj strani Novog Sada koju posebno voli, ali i o teškoj situaciji koja je pogodila njegovu rodnu zemlju i onom dobrom licu kapitalizma koji bi brojne stvari mogao da promeni na bolje.

 

Kako je uopšte došlo do toga da se preseliš u Novi Sad?

 

- To se desilo zahvaljujući poslovnoj prilici koju sam našao na internetu. Kompanija Eipix Entertainment za koju trenutno radim, a koja se bavi proizvodnjom video igara, odjednom je postala uspešna na svetskoj sceni. Tada su tražili nekoga ko je specijalizovan baš za ono što ja radim, a to je 2D animacija, diznijevska animacija, kako volim da kažem. Aplicirao sam kod njih za posao, prihvatili su je, dobio sam radnu vizu i nedugo potom došao ovde i počeo da radim, sada sam u Novom Sadu skoro dve godine.  Pre toga sam radio kao umetnički direktor u jednoj sirijskog firmi koja je takođe pravila video igre, ali za tržište Bliskog Istoka. U Srbiju sam zapravo došao iz Egipta radeći na iOS i Android igrama, baš u momentu kada je tržište rapidno krenulo u tom smeru, priča nam Ibrahim.

 

U tom si svetu prilično dugo. Reci nam kakva je razlika između arapske i domaće startap scene? Jesu li tamo bili podržani od strane države?

 

- Skoro da je isto, samo se radi za drugačije tržište. Ovde su kompanije okrenute američkom tržištu, a postoje specifične stvari koje Amerikanci vole i najčešće su okrenuti ka popularnoj kulturi. Kompanije u Francuskoj i Nemačkoj su okrenute ka lokalnom, evropskom tržištu i tu postoji razlika, takođe. Sirijske kompanije, s druge strane, prave igre za igrače iz arapskih zemalja. Sirija je bila veliki  medijski centar u arapskom svetu. Najpoznatije televizijske emisije, kao i neke od najvećih arapskih medijskiih kuća u Persijskom zalivu su iz Sirije, a njihove emisije uglavnom su bile producirane u Damasku. Iz svih tih razloga, teško je uporediti startap scenu ovde i tamo. Ali, u suštini, svuda je isto. Ukoliko imaš funkcionalnu ideju i možeš finansijski da je podržiš, možeš uspeti.

 

 

Da li si imao neka očekivanja od naše zemlje pre nego što si došao ovamo?

 

- Nisam ništa posebno očekivao, hteo sam da dođem i istražim sam. To što sam dospeo u Novi Sad je dobra stvar, a to nisam očekivao. Znate, ovo je mali grad u kojem se preklapaju mnoge kulture, ima puno arhitekture, aktivna je umetnička scena, a kada provedete ovde dve godine i perspektiva počinje da vam se menja. Nakon nekog vremena ovde, moja perspektiva se nije više poklapala sa onim što sam čitao pre dolaska. Kada čitate o nekoj zemlji na internetu, dobijate utisak da je svuda isto. Svuda ćete naći mržnju, svuda ćete naći rat, ali mislim da se stvari menjaju na bolje. Najvažnije je kako pristupamo kulturi. Ove imate događaje kakvi su Džez festival, Cinema City, Exit. Od jednog malog grada niko ne bi očekivao da izdrži festival te veličine i značaja. Uz to, sviđa mi se što ovde sve ima neku temu, neki umetnički dodir, pa čak i kafići. To je, po meni, ceo paket.

 

Da li se nakon dve godine ovde sada već osećaš kao kod kuće? Šta se promenilo za to vreme? Da li sad primećuješ nešto u našem društvu što možda nisi primećivao kada si tek došao?

 

- Počinjem bolje da razumem jezik. Možda sam ispao malo lenj jer nisam odmah počeo da učim srpski, ali to mi je plan za sledeću godinu. To je uglavnom nešto što treba da se radi na početku, ali ja sam bio fokusiran na posao i većina ljudi oko mene odlično priča engleski, pa sada treba da poradim na tome. Novi Sad je odličan izbor ako želiš da živiš miran život, ako želiš da uživaš u svakodnevnici. Sve je isto, ali se polako menja na bolje. Na primer, tu su neke nove stvari koje se dešavaju. Ima više koncerata, imate važne festivale. No, mislim da bi bilo mnogo bolje kada bi grad imao neki transparentniji plan o velikim stvarima koje će se desiti na polju kulture u narednoj godini, što je odlično za turizam, ali i za stanovnike grada.

 

Primetno je da si zadovoljan novosadskom umetničkom scenu. No, skoro ceo život si proveo u Damasku, drugom najvećem gradu u Siriji. Da li bi ikako mogao da je uporediš sa scenom  u Damasku pre rata?

 

- Imali smo veliki filmski festival i modni događaji su bili česti, bilo je puno izložbi. Zapravo, većina velikih arapskih umetnika dolazi upravo iz Sirije. Naše dve scene je teško uporediti. Vi ste izašli iz rata, iz sankcija, pa možda baš nije ni fer komparacija. Sirija je sada u sankcijama, ali njene komšije joj nisu nametnule sankcije, kao što je to bio slučaj sa Srbijom. I drugo je vreme, mi smo pre rata imali internet. Uz to, Sirija je veoma stara. Tamo nema pravog univerzitetskog grada, kao što je to ovde slučaj, već su gradovi postali kulturni centri zahvaljujuću kulturno umetničkoj baštini, velikim, prastarim dvorcima, starim gradovima. Brojni gradovi zapravo okružuju relikvije i na to se oslanja kako kulturna scena, tako i turizam. Dok sam bio u Damasku, živeo sam u Starom gradu, u ulici koja se zove Prava ulica, a spominje se i u Svetom pismu, i to u tekstu o preobraženju svetog Pavla. To je priča o čoveku koji je ostao slep, te ga Isus šalje u Damask, u „Ulicu zvanu Prava“ . Ja sam živeo baš u toj ulici! Ne samo ta moja ulica, već i ceo Stari grad sada važi za istorijsku znamenitost i nalazi se pod UNESCO-vom zaštitom. Ljudi i dalje tamo žive, to nije samo turističko mesto. Stare prodavnice, ulice i kuće su i dalje tamo, to je jedno potpuno drugačije iskustvo življenja.

 

 

Da li si za svo ovo vreme provedeno u Novom Sadu imao ikakvo neprijatno iskustvo sa ljudima, naročito u poslednje vreme, u kontekstu cele situacije sa Sirijim? S druge strane, ne baš tako davno ratovalo se i na ovoj teritoriji. Pa, reci nam da li ljudi imaju tendenciju da pričaju sa tobom o isustvima kroz koja su prošli u ratu?

 

- Moram priznati da je većina ljudi veoma srdačna. Moguće da je tako zbog ovdašnje kulture. Ljudi već očekuju da vide strance u gradu, navikli su.  A takve tendencije koje spominjete postoje, ali u maloj meri i dolaze uglavnom od starijih ljudi kada shvate da dolazim iz konfliktne zemlje. Ipak, to uglavnom stiže u formi podrške. Kada saznaju da dolazim iz ratne zone,  jer Sirija i dalje jeste ratna zona, pokušavaju da me uteše sa rečima „Da, da, i mi smo prošli kroz isto i razumemo kako je“. Ali, imam utisak da je taj osećaj većinski zaboravljen. U Novom Sadu ima više mladih ljudi, mladi se sele ovde i nakon fakulteta ostaju ovde. S vremena na vreme dođem u takav kontakt, ali ne često.

 

Kako je to posmatrati situaciju sa izbleglicama iz Sirije kao neko ko živi tako daleko od doma?

 

- Srbija je, konkretno, njima poput autobuske stanice na putu do ostatka Evrope. Do Nemačke, Britanije, Švedske. Prirodno je da sam jako tužan zbog cele situacije, ali sve što možemo da im pružimo, kao ljudi, je podrška. Ukoliko postoji nešto što možemo da uradimo, to je da im pružimo podršku i na neki način olakšamo njihovo putovanje, da im pružimo zaštitu. Mnogi ljudi su se udavili u pokušaju da iz Turske pređu u Grčku, mnogi su se izgubili pokušavajući da granice pređu kroz duboke šume ili planine između Makedonije i Srbije. A kada pokušaju da dođu sa druge strane, nailaze na zatvorene granice. Kada razmislite, shvatite da je to izuzetno teško putovanje. Nadam se da će jednom naša čovečnost pobediti ljudsku agresiju i egoizam koji prečesto dominiraju.

 

Da li si pratio evriopske medije i njihovo izveštavanje o izbegličkoj krizi?

 

- Iskreno, nisam baš zainteresovan za to što izveštavaju evropski i srpski mediji, jer sve informacije dobijam iz izvora. Imam prijatelje koji planiraju da odu negde ili da dobiju vizu i tako čujem njihove priče koje su manje selektivne od onoga što plasiraju mediji. To su, na kraju krajeva, priče o ljudima koji pokušavaju da pronađu neko bolje mesto za sebe i pobegnu od zla koje ih je snašlo. Ipak, ne mislim da mediji izvrću priču u celosti. Sloboda medija ti dopušta da kao medij kažeš istinu, ali ponekad se stvari mogu izvući iz konteksta. Ponekad čuješ neku vest koja nije dovoljno interesantna i ne odgovara onome što medijska organizacija želi da predstavi, pa se ona ignoriše. Ne kažem da tu ima laži, ali opšte gledano, kada nešto počne da curi svo đubre ispliva na površinu i više ne vidiš celo jezero, vidiš samo gadne stvari na površini koje plutaju.

 

 

Kako misliš da je društvo ovde odgovorilo na krizu? Kako to izgleda iz ugla Sirijca koji živi ovde a koji ovde nije došao kao izbeglica, već kao profesionalac koji je ovde našao posao?

 

- Nisam upoznat sa oficijelnim delom, ali jesam sa tim što su sami ljudi pokušavali da urade. Imam jednog zaista divnog prijatelja, Ljubomira Babića iz Društvenog centra, potpuno nezavisne organizacije koja je sakupljala pomoć na razne načine, a to uglavnom nije bio novac, već su sakupljali stvari koje su ljudima potrebne, koje svi mi možemo da pružimo, a nekome su neophodne. Po mom mišljenju, to je neprocenjivo. Na kraju, u ovoj zemlji obični ljudi su ti za koje je verovatnije da će pomoći i promeniti nešto. Demokratija se bazira na ljudima koji svi ravnopravno odlučuju o onome što žele da rade i koji to zapravo rade, ukoliko je to, naravno, ispravna stvar. Humani ljudi i ljudi iz humanitarnih organizacija, oni to rade. Zadovoljan sam sa podrškom koju su pružili ljudi iz ovog grada. Mnogi ljudi koji žive u gradu su iz Bosne, Mađarske, iz drugih regija i zato je Novi Sad najpribližniji onome što se definiše kao multikulturalna sredina.

 

Da li si imao prilike da upoznaš ostatak Srbije, da putuješ negde van Novog Sada?

- Beograd doživljavam kao mesto u koje ideš ako želiš samo da radiš, a Novi Sad kao kulturni centar. Imate lepa turistička mesta u Srbiji, poput mesta na granici sa Bosnom. Tamo su Drina i selo Velika reka gde ponekad idem da se opustim i, bezuspešno, pecam. Nažalost, to nije dovoljno iskorišćeno. U kapitalističkom smislu imate veliki potencijal da neka mesta razvijete i pretvorite ih u turističke centre, a koja su i dalje netaknuta. Zato su sada neverovatno jeftina, pa uživam u njima dok ih svi ostali ne otkriju.

 

Ti si ovde i čini se da si zadovoljan time, pa kakvo je tvoje mišljenje o tendenciji izbeglica da idu u određene zemlje u Evropi. Da li misliš da bi iste mogućnosti mogli da nađu i u nekim drugim državama?

 

- Većina tih ljudi je jako siromašna i oni ulažu svoje živote u to putovanje. Oni na tom putu ne mogu da izgube samo svoj novac, mogu da izgube život. A kada u nešto uložiš bukvalno sve što imaš, moraš da ciljaš visoko. Zato pročitaš statistike, saznaš gde je najbolje i ideš. Eto zašto je to tako. Nisu oni obmanuti pričama o nekim savršenim zemljama, oni samo traže bolji život, a dokazano je da taj bolji život, kao izbeglice, mogu naći baš u Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Skandinaviji, Americi. To je tako verovatno zato što je sistem za pomoć izbeglicama tamo bolji. Bogatiji su, pa to mogu finansijski da podrže. To su sistemi mešovitog društva koji omogućavju ljudima da se uklope u društvo uz besplatno školovanje, učenje jezika, besplatni smeštaj. Neko ko je izgubio sve želi baš to. Ovi programi se razlikuju po zemljama i zato oni idu tamo. Ukoliko i Srbija počne sa ovim programom, ona će im postati ciljna destinacija. 99% mojih prijatelja žive širom sveta. Većina njih su, poput mene, obrazovani stručnjaci koji su otišli negde drugde da rade na svom polju. Neki od njih su otišli u Emirate, imam prijatelja koji je sad u Japanu, neki su u Londonu, neki u Parizu.

 

Ovde imamo situaciju da mnogi mladi ljudi odlaze iz zemlje jer ne samo što ne mogu da nađu posao za koji su se školovali, nego zato što ne mogu da dostignu kvalitet života koji žele. Kakva je, u tom smislu, bila situacija u Siriji pre rata?

 

- Mislim da je svuda uvek tako. Svi žele da idu tamo gde im je bolje. Ne kažem da je pre rata u Siriji bilo sjajno, ali ne kažem ni da je bilo loše, samo kažem da su ljudi odlazili tamo gde im je bilo bolje i gde mogu da nađu šansu da se ostvare kako u poslovnom, tako i u ličnom smislu.

 

S tim u vezi je interesantan i tvoj primer. Pored svih mladih profesionalaca koji su otišli iz ovog grada i zemlje, ti si došao ovde. Jedan si od retkih profesionalaca u svojoj oblasti koji je došao u Srbiju da ovde živi, radi i usavršava se.

 

- Postojala je ta situacija u Siriji i pre rata, da su se mnogi mladi ljudi selili u druge zemlje iz Zaliva kao što su Kuvajt, Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija. Većina Sirijaca sa diplomom je imala veće šanse da uspe van svoje zemlje i selili su se najčešćeu te zemlje. Takva je situacija bila tada. Pre nego što sam došao u Srbiju takođe sam živeo u jednoj drugoj arapskoj zemlji, a u mom slučaju to je bio Egipat. Onda sam dobio tu priliku da se zaposlim u kompaniji koja više nije ni mala startap kompanija, već razvijena kompanija koja cilja na američko tržište i koja stalno zapošljava nove ljude, te sam došao ovde. Srbiji je potrebno više takvih kompanija. Potrebni su joj ljudi koji pokušavaju nešto da urade, takav sistem podrške. Na taj način kapitalizam funkcioniše. Kada imate profesionalnu kompaniju, toj kompaniji su potrebni stručnjaci, pa ona počinje da obučava radnike. Oni se razvijaju i dok i sami ne postanu stručnjaci i dođu u poziciju da obučavaju nove mlade ljude. To tako treba da ide. Na taj način se usavršava društvo i finansijski se poboljšava kvalitet života.

 

 

Dotakao si temu kapitalizma koji spominješ u pozitivnom svetlu. Međitim, kada se generalno priča o ratu danas, mnogi krive isti taj kapitalizam. Kako to objašnjavaš?

 

- Nije stvar u samom kapitalizmu, sistem nije krivac za rat. Kriva je ljudska pohlepa. Kapitalizam bez adekvatne uprave od strane vlasti koju biraju građani ne može da uspe. Bilo koji sistem može da zakaže ukoliko njime ne upravlja čovek.  Ali kapitalizam, sam po sebi, nije loš. Tu ne leži problem. Kapitalizam se zasniva na ideji da možeš da započneš da radiš šta god poželiš u granicama određenih pravila, a da za to plaćaš porez kako bi finansijski podržao društvo.

 

Sve što si naveo pripada privatnom sektoru. Na koji način privatne kompanije mogu da pomognu celokupnoj situaciji u društvu?

 

- Tako što se dovode ljudi iz stranih zemalja. To je dobar start. Ja sam profesionalac u svom polju koje je vezano za umetnost i video igre, pa to možda nije savršen primer, ali uzmite zato za primer brojne talentovane pojedince koji su otišli da žive i rade u SAD. Amerika je kapitalistička zemlja koja je dovodila i koja i dalje dovodi brojne evropske naučnike koji sada tamo rade i vrše zanimljive eksperimente. Čim vide da neko ima potencijal, oni mu pruže priliku da ostane tamo jer imaju taj sistem, i pri tome ne mislim samo na kapitalizam , već i na jake univerzitete. Albert Ajnštajn je otišao tamo, Stiven Hoking i Nikola Tesla takođe. Tako treba raditi stvari. Dovesti profesionalce i sa njima oblikovati neke nove generacije profesionalaca koji će učiti nove naraštaje. Ovi startapi mogu da odrade taj posao. Baš zato je tako tužno kada čuješ da je neko napustio Srbiju da bi otišao da radi negde drugde. Ali, sada više nema izgovora, barem ne u sektoru u kojem ja radim. Situacija možda nije trenutno najbolja, ali ako nove startap kompanije budu nastavile da rade tako, njihovi radnici će za deset, dvadeset godina osnovati  nove komapnije. Ljudi koji odlaze odavde su ambiciozni ljudi koji žele da krenu, ali ne znaju kako. To su ljudi koji nisu mogli da nađu posao u svojoj oblasti i zato su nekoliko godina radili ono što im se nije sviđalo, pa su otišli van Srbije čim im se ukazala prilika da rade baš ono u čemu su dobri.

 

Ovdašnja startap scena postaje sve vidljivija. Sve je jasnije da u gradu postoje vredni mladi ljudi koji ne žele da odu, ali oni većinski rade za strane klijente. Tako dolazimo do one činjenice da naši ljudi ovde zarađuju manje od ljudi na Zapadu koji se bave apsolutno istim poslom. To, na neki način, može da znači da naše kompanije zapadnjačkim klijentima predstavljaju jeftinu radnu snagu. Koje je tvoje mišljenje o tome?

 

- Ukoliko ti deo posla obavljaju spoljni saradnici, onda mogu da kažem da, to jeste loše. U slučajevima o kojima sam malo pre pričao, stvari su drugačije. Sigurno ste upoznati sa onim zakonom o dinamici fluida: imate dve čaše od kojih je jedna puna a druga poluprazna, ali ako njih dve ostanu povezane, vremenom će se količina vode u njima izjednačiti. I ova situacija se može posmatrati na ovaj način. Da, ovdašnji stručnjaci dobijaju manje novca, ali to je strani novac koji ulazi u domaću ekonomiju, što u finansijskom slučaju deluje uspešno jer će vremenom tako doći do izjednačenja. Tako je Kina postala ekonomski moćna. Na početku su, barem kad je IT sektor u pitanju, važili isključivo za jeftinu radnu snagu, ali sada su sila, baš zato što su počeli da dobijaju sve kvalitetnije poslove zbog čega su morali da zapošljavaju više radnika i, samim tim, da dobijaju više novca. Zato ja taj način  poslovanja vidim kao jedan od puteva uz koji se, nakon izvesnog vremena, može izaći iz loše ekonomske situacije.  U Novom Sadu to ima smisla jer je to mali grad sa velikim univerzitetom. Kompanijma će sve više biti potrebna nova mlada radna snaga zbog čega treba da se oslone na Univerzitet. To sve znači da treba više da se ulaže u obrazovanje jer svi imaju zajednički interes. Brzina promena ovde nije od ključne važnosti, nego to da su one usmerene u dobrom pravcu.

 

Sa Ibrahimom razgovarala Branka Malenica

Oceni vest:
21
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

klinika za ginekologiju i akušerstvo znanje je moć borba protiv korupcije Dragana Mitrić - Aćimović elektrovojvodina saša janković novorođenčad servisne informacije novi sad bez vode antikoruptivne pilule betanija JKP Vodovod i kanalizacija novosadska policija isključenja struje korupcija vremenska prognoza Isključenje struje RHMZ psihologija korupcije bez struje Spens bebe Vreme u Srbiji novosadsko porodilište predsednički izbori prognoza vremena novosađani IZBORI 2017 Vreme u Novom Sadu stop korupciji