Vanja Bulić: Asocijacije na Novi Sad su mi odbojka, rok scena šezdesetih i Đorđe Balašević

Poznati pisac i novinar bio je gost Novosadskog festivala knjige koji je, svojim inspirativnim nastupom, imao čast da zatvori. Nakon ovog, veoma posećenog događaja, iskoristili smo priliku da mu postavimo nekoliko pitanja.

Ovo je Vaš prvi nastup na NOFEK-u.  Kakvi su utisci?

– Prelepo je kad vidite koliko ljudi je došlo jer su književne večeri u velikim gradovima slabo posećene pošto se svake večeri nešto dešava. U malim mestima, one su divne jer ljudima nešto znači da dođu. Po publici sam video da je im je lepo. Ovo je prava stvar.

Koje su vaše asocijacije na Novi Sad?

– Asocijacije na Novi Sad su mi odbojka, rok scena šezdesetih godina i Đorđe Balašević, naravno. Volim Vojvodinu, Vošu, koja je skupila ono najbolje i najlepše u ovom sportu. Novi Sad me asocira na mirnoću jer je Beograd mnogo brži, bučniji. Sećam se, jednom smo Marko Vidojković i ja imali književno veče na Tvrđavi. Ja dolazim i vidim da Marko Vidojković sedi među nekim devojčicama. Kažu mi: "Kakvi ste vi Beograđani, odmah napadate" (smeh). Mada, ja sam se uvek držao one "Tiha voda breg roni". Tako se ponašam u životu.

Kakva je, iz vašeg iskustva, novosadska publika?

– Često sam bio u Novom Sadu. Kad kažem često, mislim na šest-sedam književnih večeri. Prvo, razlikuje se kad dođu mladi i kad dođu stari. Mladima skakuću oči, oni su malo ranije izašli, a stariji se pripreme. Interesantno je to što sam čuo da ozbiljni pevači koji nešto znače u jugoslovenskim okvirima i srpskim danas, nisu smeli da prave koncerte u ovom gradu. Recimo, Brena nikada nije imala veliki koncert u Novom Sadu, a tu je živela, ni Đorđe Balašević nikada nije imao najveći koncert ovde, je li tako? Ja njih posmatram kad dođu na koncert u Beograd. Kao da su malo slobodniji, da me ljudi ne shvate pogrešno.

Radite kao novinar i uporedo se bavite pisanjem. Šta je prednost novinarstva, a šta književničke karijere?

– Literatura više nije ono što je bila, drugačija je, jer su najčitaniji pisci danas pravnici i novinari. Ljudi nemaju strpljenja za duge romane. Recimo, Umberto Eko je skratio svoj roman "Ime ruže" za 150 stranica. Napali su ga oni koji su voleli njegovu izvornu verziju, ali on je shvatio da je roman danas nešto drugo. Današni romani mnogo liče na scenarija. Tako piše Duško Kovačević, njegove didaskalije, objašnjenja između, su toliko široka da imate utisak da čitate roman, a ne njegovu dramu. Druga stvar, danas nema novinarsta kakvog je nekad bilo. Mnogima prođu godine pišući bezveze tekstove. Završite fakultet i onda idete u tabloide. Danas je važnija privrženost redakciji, kao i u firmama, da ih šefovi vole, a manje da doprinesu. U devet sati ubacuješ karticu, u pet da si izašao sa posla, i tu nema novinarstva, nema onog lutanja. Kod nas je bilo drugačije – kad predaš tekst, nemaš više posla u redakciji.

Danas novinarstvo nije kao nekad. Završite fakultet i onda idete u tabloide.

Što se tiče novinarskog rada, da li više volite razgovor jedan na jedan ili kada vodite emisiju u kojoj pozivate goste?

– Više volim razgovor jedan na jedan zato što volim da gledam čoveka ispred sebe i zato što smatram da televizijsko novinarstvo dopušta i glumatanje – da lice bude začuđeno, nekad je pitanje podignuta obrva, a nekad je ono "zašto" mnogo važnije.

Koja je misija književnosti danas?

– Misija književnosti danas je, kao i uvek, da zabeleži vreme u kome je ali tako da kad jednog dana budeš čitao zabeleženo to možeš da primeniš na sadašnjicu.

Odakle kod vas zanimanje za istorijsku tematiku?

– To je vrlo jednostavno. Svako ko hoće ozbiljno da piše, a ne zna svoju prošlost i istoriju nikada neće napraviti pravu stvar. Da bismo razumeli današnjicu, mi moramo da upoznamo i razumemo ono što nam se nekad događalo.

Vaše knjige su trileri, reklo bi se da volite taj žanr. Zbog čega?

– Zato što mi živimo triler (smeh). Volim da ne znam šta će se dogoditi kad ideš prema nečemu. Inače meni je čak i "Oko otoka", roman o Golom otoku, triler o dva najbolja prijatelja i mi ne znamo do kraja šta je ko kome uradio kasnije. I moje knjige iz devedesetih su bili trileri i ja sam to spojio sa nečim što zovu istraživačko novinarstvo.

Koju knjigu ste najduže pisali? 

– "Oko otoka". Mislim da više neću imati šanse da napišem takvu knjigu jer sam sad ušao u nešto što traže od mene, to je to "denbraunovsko" pisanje. Dugo sam pisao ovu knjigu, sedam godina, mada nije toliko kad bi se računao kontinuitet. Prvo sam morao da čekam da mi nema oca jer se on plašio da mi nešto ne izleti. To je bio strah golootočana. Onda mi je u međuvremenu umrla sestra koja je bitan živi lik u knjizi, pa se malo razvuklo. Dok sam je pisao objavio sam tri druge knjige.

Koja knjiga je imala najbolji prijem kod publike?

– Najbolji prijem imao je "Simeonov pečat". Ona ima 19 latiničnih i četiri ćirilična izdanja sa dodatkom koji nije mogao da uđe u literarni deo knjige. Ima tvrde korice, lepo izgleda. Ovo interesovanje za nju se pogodilo i zbog nekih godišnjica Hilandara, a i bilo je drugačije od svega što je tada pisano. Dejan Stoiljković i ja smo rodonačelnici ovog žanra mada danas mnogi pišu na ovaj način. Od tih knjiga najbolje je "Jovanovo zaveštanje". To je bila druga knjiga u kojoj je glavni junak Miroslavljevo jevanđelje.

Kakav je Vaš čitalac?

– Ne bih mogao da napravim profil čitaoca jer mene čitaju i osnovci koji su mi zahvalni zbog onoga što saznaju iz mojih romana. Mada, mislim da moja čitalačka publika ima između 30 i 50 godina.

Ispričajte nam jednu anegdotu vezanu za obožavaoce.

– Često mi kažu: "Ja sam Vaš ljubimac" (smeh).

Razgovarala: Marija Bjelica