Vasa Mijić: Još uvek nismo svesni težine zlata iz Sidneja

Vasa Mijić: Još uvek nismo svesni težine zlata iz Sidneja

Do početka Olimpijskih igara ostalo je manje od mesec dana. Od 5. do 21. avgusta takmičari iz celog sveta okupiće se u Rio de Žaneiru na najvećoj sportskoj smotri. Učešće na Igrama za svakog sportistu predstavlja posebno zadovoljstvo, a medalja sa tog takmičenja san zbog kojeg dani, meseci i godine treninga dobijaju potpuni smisao.

Veliki broj sportist u toku svoje profesionalne karijere ne uspe da se domogne Olimpijskih igara, a broj onih koji se sa istih vrate sa medaljom oko vrata još je manji. Novosadski odbojkaš Vasilije Vasa Mijić uspeo je i jedno i drugo. On je bio član čuvene generacije odbojkaške reprezentacije Jugoslavije koja se sa Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine vratila sa medaljom. I to onom najvrednijom – zlatnom.

Osim zlata u Sidneju, Mijić je najsjanije odličje sa reprezentacijom osvojio i na Evropskom prvenstvu 2001. godine kada je proglašen za najboljeg lidera. Na početku razgovara za portal mojnovisad.com pitali smo Vasu šta za njega predstavljaju Olimpijske igre?

- Olimpijske igre su vrhunac karijere za svakog sportistu. Moja generacija ne voli to puno da ističe, možda još uvek nismo ni svesni koliki je to uspeh bio. Došao je u jednom nezgodnom trenutku s obzirom na to da je situacija u zemlji bila teška i cela priča je bila usmerena na tu političku situaciju. Svakako da je za nas to bila kruna karijere i da smo svi posebno ponosni na taj uspeh. Teško je otići na OI, pogotovo u odbojci gde je sistem takmičenja takav da je maltene lakše osvojiti medalju nego se kvalifikovati za takmičenje. Evo, sad su to naši momci osetili na svojoj koži. Mi smo te 2000. uspeli jer smo dugo bili u vrhu i sazreli smo za uspeh. Neke stvari trebaju i da se poklope. Kada sada vraćamo film nije to bilo ni toliko slučajno. Godinama unazad smo puno radili i trenirali, bili dobar tim. I pred same Olimpijske igre trenirali smo mnogo više od drugih i to je donelo rezultat. Jednostavno, mora nešto da ti se vrati kad mnogo daješ.

Spomenuli ste odbojkašku reprezentaciju i činjenicu da nismo izborili plasman na Olimpijske igre u Riju. Mislite li da je izostanak sa tako velikog takmičenja korak nazad za srpsku odbojku?

- Ne bih ja to nazvao korak nazad. Svakako da ne prija i svima je žao što odbojkaška reprezentacija neće biti tamo. Naši momci imaju kvalitet, igraju u dobrim klubovima, ali treba biti realan i reći da u tom momentu nismo igrali na nivou koji je bio potreban da nas odvede u Brazil. Ako su igrači i stručni štab izvukli pouke iz tih utakmica, a verujem da jesu, to nije uzalud potrošeno vreme

Koliko se odbojka promenila u odnosu na vreme kada ste vi igrali?

- Nije se mnogo toga promenilo, sem generacija. Odbojka se pre više menjala zbog pravila. U poslednje vreme jako je napredovala, kao uostalom i svi sportovi, jer su igrači fizički dosta jači. Danas savremeni sport bez jake fizike i pripreme ne postoji. Naravno, tehnika i taktika su tu, ali svi sportisti su atletski građeni i svi su maksimalno spremni.

Domaće prvenstvo bi trebalo da posluži kao baza iz koje će se kasnije razviti igrači koji bi u budućnosti trebalo da obuku i dres reprezentacije. Kako vam izgledaju prilike u domaćem šampionatu?

- Klupska odbojka nam je trenutno u jako lošoj situaciji. Klubovi finansijski jako loše stoje i to nije od juče. To je odraz celokupne situacije u zemlji. Svake sezone je sve gore i gore. Deca imaju prostor gde mogu da treniraju jer ima puno privatnih klubova koji su preuzeli primat, ali fali nam jakih i stabilnih klubova. A da bi klubovi ojačali potrebne su promene u celokupnom sistemu finansiranja sporta, kaže naš današnji sagovornik.

Sa nekadašnjim saigračem i reprezentativcem Andrijom Gerićem 2008. godine osnovali ste sportski centar "Volley" u kojem funkcioniše i klub u kojem deca mogu da treniraju odbojku. Kakvo je interesovanje dece za taj sport?

- Imamo veliki problem kada je reč o interesovanju dečaka. To je problem i u Evropi, a u Srbiji pogotovo. Ne razumem zašto je to tako, ali činjenica je da je sve manje dečaka na odbojkaškim treninzima. Devojčice masovno dolaze i u gradu i u državi imamo veliki broj devojčica koje treniraju odbojku i to je pozitivna stvar.

Kako biste ocenili kvalitet rada sa najmlađima?

- Danas svako može da osnuje klub i to je donekle u redu jer ne možeš nikome zabraniti da ima svoj klub, a izbor roditelja je gde će svoje dete dovesti da trenira. Međutim, trebao bi neki red da se zavede i neka pravila da se utvrde kada je reč o tome ko može da se bavi radom sa decom. Nažalost, ne postoji sistem po kojem bi se to uredilo. Privatni klubovi imaju dobre i loše strane. Veliki klubovi su u finansijskim problemima i da nema privatnih, deca praktično ne bi imala gde da treniraju. Sa druge strane, tu nema kontrole ko radi i kako radi, a loš trener i loš pedagog zbog nestručnog rada može da „uništi“ dete i ubije mu volju za treningom.

Svedoci smo da se sve više dece okreće tehnološkim inovacijama, igricama, kompjuterima i pametnim telefonima, a sve manje ih je na sportskim igralištima. Kakvo je vaše iskustvo?

– Mi ne možemo decu skloniti od telefona i kompjutera jer je to budućnost, ali treba u nekim godinama te stvari ograničavati i razgovarati sa njima samima o tome šta je najbolje za njih. Virtuelni svet loše utiče na njihovo ponašanje, razvoj i psihu. Jednostavno, te igrice i ekrani ih slude da ne znaju šta je realno. Kad dođu na sport nisu realni ni u pobedi ni u porazu jer žive u nerealnim svetovima. Dakle, ne treba im kompjutere ukidati, samo treba napraviti neki balans.

Za kraj, recite nam koji je najvažniji savet za roditelje koji žele svoju decu da usmere na odbojku?

- Prvo i osnovno, da decu podrže u odluci da treniraju tamo gde im je lepo i gde uživaju. Situacija danas je totalno drugačija nego kad smo mi bili mali. Deca dosta ranije počinju da treniraju i roditelji treba da ih podrže u tome da im bude lepo, a ne da ih forsiraju. A forsiraju ih jako puno i stalno traže neke rezultate.To decu guši, pa imamo situaciju da su već sa 16 godina siti i sporta i odlazaka na trening. Jedino što je važno jeste da budu sretni i veseli i da im bavljenje sportom pričinjava zadovoljstvo.

ŠAMPIONSKI TIM: Prvog oktobra 2000. godine, muška reprezentacija Jugoslavije osvojila je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Sidneju. Selekcija Jugoslavije tada je u finalu savladala Rusiju sa 3:0, po setovima 25:22, 25:22 i 25:20, posle jednog sata i deset minuta igre. Za selekciju Jugoslavije, tog 1. oktobra 2000. godine, igrali su Vladimir Batez, Slobodan Kovač, Slobodan Boškan, Đula Mešter, Vasa Mijić, Nikola Grbić, Vladimir Grbić, Andija Gerić, Goran Vujević, Ivan Miljković, Veljko Petković i Igor Vušurević. Ekipu su do najvećeg uspeha sportista iz Srbije ili Crne Gore vodili Zoran Gajić i dr Bogdan Sretenović.

Oceni vest:
11
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Smudi

    pre 401 dan i 16 sati

    U reprezentaciji Juge je tada igralo više od polovine igrača iz Vojvodine. To je vreme stvarno za pamćenje.

    Oceni komentar:
    0
    8
elektrovojvodina servisne informacije novi sad jkp novosadska toplana havarija posao kineska četvrt žeželjev most Novo naselje bulevar oslobođenja novorođenčad Vreme u Novom Sadu isključenja struje bebe veternik novosadsko porodilište JKP Vodovod i kanalizacija porodilje bez vode klinika za ginekologiju i akušerstvo betanija vremenska prognoza JGSP "Novi Sad" Republički hidrometeorološki zavod RHMZ Isključenje struje horoskop Vreme u Srbiji bez struje izgradnja žeželjevog mosta novosađani