Vasil Hadžimanov, muzičar: Postoji svet koji jedva čeka da čuje nešto drugačije od onoga što im se servira

Vasil Hadžimanov, muzičar: Postoji svet koji jedva čeka da čuje nešto drugačije od onoga što im se servira

Pijanista i kompozitor Vasil Hadžimanov potiče iz porodice muzičara, pa nije ni čudno što mu se ljubav za muzikom javila još kad je bio dečak. Anganžmanima u različitim bendovima, on godinama istrajava u nastojanju da publici u Srbiji ponudi zanimljivu i kvalitetnu muziku van mejnstrim tokova.

Školovao se početkom devedesetih na najpoznatijoj američkoj muzičkoj školi, bostonskom Berkliju, živeo godinu dana u Njujorku i direktno upoznao inspirativnost i surovost najjače jazz scene na svetu. U Srbiju se vratio sredinom devedesetih godina i sa svojim prijateljima osnovao Vasil Hadžimanov Band koji od tada niže uspehe i nagrade na domaćoj i inostranoj muzičkoj sceni. Njihova muzika predstavlja jedinstven i svež pristup jazz muzici. Nastupali su sa mnogim stranim (Nigel Kennedy, Joe Zawinul, Theodosii Spassov…) i domaćim izvođačima (Vlatko Stefanovski, Zafir Hadžimanov, Senka i Bisera Veletanlić, Brankica Vasić Vasilisa…), a komponovao je muziku za domaće filmove “011 Beograd“,“Kad porastem biću Kengur“,“Stvar srca“ i za dokumentarni film Gorana Paskaljevića “Beograd – otići ili ostati“.

Ove godine Vasil se vratio tamo gde je kao mladić počinjao - izdao je Alive u Njujorku, za Moon June Records, u svetu džeza i alternativne muzike vrlo značajnu izdavačku kuću. Pomenuti album i zapaženi nastup koji je sa bendom imao u četvrtak na 18. Novosadskom Jazz Festivalu bili su prilika da popričamo sa ovim vrsnim muzičarem. Odakle mu toliko energije, istrajnosti ka perfekcionizmu, kako se ostaje dosledan u tako atipičnom okruženju, istovremeno stvarajući takvu muziku kojom bi se ponosili i oni sa neuporedivo jačom scenom, boljim uslovima i boljom materijalnom situacijom?

Vasil je vredan, višestran, neposredan i pre svega iskren.

Jazz muzikom si počeo da se zanimaš još kao tinejdžer, a opšte je mišljenje da se taj žanr spoznaje u zrelijem dobu. Da li si samoinicijativno krenuo sa takvim zvukom, ili te je neko usmerio?

- Kod nas se u kući slušala svakakva muzika, s obzirom da su mi roditelji oduvek iz te priče. Pod uticajem tog dobrog zvuka koji se konstantno provlačio kroz naš stereo sistem ja sam dobio jasan temelj, iz kojeg sam ubrzo dobio poriv da krenem da istražujem sam. Čak i ako u startu pola toga nisam skapirao dogodila mi se neka spoznaja od koje je sve počelo i zbog koje sam krenuo da sviruckam. Manje-više je poznato šta se dalje dešavalo…

Da li si kao instrumentialista nekada pomislio da ćeš ostati u drugom planu i da li si se ikada oprobao u pevanju?

- Nisam se oprobao u pevanju, nikada nisam imao želju da na taj način ispoljavam svoje muzičke afinitete. Drugi razlog je što ja tehnički ne znam da pevam – ne znam kako se pravilno diše i kako se pušta glas.  Ponekad na probama, i više iz fazona, proizvodimo zvuke koji se i ne bi mogli nazvati pevanjem, više ambijentalnim efektima. Da sam želeo, možda bih mogao i da naučim, bez obzira na polipe koje dugo vučem na grlu. Klavir mi je bio sasvim dovoljan da se izrazim i kažem to što mislim.

Šta je najkorisniji savet koji si dobio od roditelja, a šta savetuješ svojoj ćerki koja takođe radi na muzičkoj karijeri?

- Teško je izdvojiti jedan moto koji bi se prenosio s kolena na koleno. Odnos prema muzici i životu uopšte je verovatno najbolja stvar koju su roditelji uspeli da prenesu na mene. Jedini način da se čovek ponaša korektno, ljudski i profesionalno je da voli to što radi, do poštuje svoju profesiju i poziv, da se daje maksimalno i da postavi prioritete tako da je muzika najbitnija, a ne koliko će novčanica dobiti za određeni nastup. Stvari ne treba obrtati naopačke, a lova kada dođe normalno da je dobrodošla. Svi moramo od nečega da živimo, ali kada na ovaj način postaviš stvari ispada da to nije najbitnija stvar. Posmatrao sam svoje roditelje kako se ponašaju na sceni i van nje, a oni su svoja iskustva pokušavali da prenesu na mene. Ipak, tinejdžer puno toga ni ne želi da čuje, pošto su to samo “dosadni roditelji”. Tek kada dođeš u zrelije godine shvatiš da si do pojedinih informacija mogao da dođeš i mnogo ranije, ali je možda i bolje kada neke stvari sam spoznaš.  Ista stvar se sada dešava sa mojom ćerkom Martom, kojoj uglavnom uzaludno “drvim”.  Shvatiće u jednom momentu isto što sam shvatio i ja, istorija se ponavlja i ne vredi da oko toga “lupam glavu”.

Nikada nisi podilazio muzičkim trendovima i pristajao da kompromituješ svoj rad. Koliko je teško opstati i ostati u takvom okruženju?

- Teško je opstati i živeti od muzike koja nije komercijalna, a ostati dosledan sebi. Naravno da sam i ja u početku imao kritičnih momenata i da sam se neretko zapitao ‘čemu sve ovo?’. Na sreću, kratko su trajali, iz njih sam izlazio kao pobednik, iako ni dan-danas nije jednostavno. Ko god da izabere poziv alternativne muzike ili bilo kog drugog umetničkog pravca koji nije mejnstrim mora svakodnevno biti spreman na slične probleme i dileme.

Kako se snalaziš sa sopstvenim muzičkim perfekcionizmom? Da li ti je važnije da sve zvuči savršeno, ili da se rasteretiš i uživaš?

- Sa mnom nije ni jedno ni drugo slučaj. Ideja da se ja rasteretim i opustim meni zvuči prilično sebično. Muzika me sama po sebi opušta. Dešavalo mi se da budem bolešljiv i neraspoložen, a da se posle dobre svirke osećam kao nov. Ipak, smatram da nije to glavni cilj, već da prirediš odličan koncert, u najboljem mogućem svetlu. Naravno da imam dozu perfekcionizma, ali imam i dozu da volim da se opustim. Nisam opterećen po pitanju savršenosti, jer smatram da je i to bezveze. Po meni za perfektnu svirku moraju da se sklope mnoge kockice, a ne samo da sve bude odsvirano tačno. Muzika kojom se bavim uostalom i jeste takva da iziskuje nešto novo, da se dogodi neka nova hemija i nešto što pre nije viđeno. Bolje da se dogodi i neka greška, da se nešto zbrlja i smrlja, ako će na kraju ispasti neka nova celina. Svi smo odsvirali tačno, sutra smo opet odsvirati tačno i stalno sviramo tačno – to je dosadno.

Da li uz ćerku uspeo da ispratiš nešto od nove muzike i da li ti je nešto “zapalo za oko”?

- Naravno da jeste. Ima mnogo interesantnih novih autora koji mi se sviđaju, i to ne samo iz jazz žanra. Marta voli da sluša predivnu kantautorku Lianne La Havas i Hiatus Coyote, bend koji pravi odlične kombinacije funka i soula. Ima pregršt nove dobre muzike koja ne spada ni u jazz, ali ni u MTV Top 20. Od komercijalnije muzike odličan mi je Stromae, ali ostalo mi je uglavnom bezveze.Nešto sam i ja uspeo njoj da podvalim “na kvarno”, ali uglavnom sama istražuje i otkriva muziku.

- Poslednji album je sviran u pet gradova uživo. Otkud ta ideja? Da li ste od svega birali neki “best of”, ili ste unapred znali šta će odakle da ide?

- Poenta je i bila u tome da od celokupnog materijala biramo šta će ići na album. Sve je ispalo idealno i veći nam je problem bio da između dva dobra snimka izaberemo bolji, nego da li ćemo imati jednu koja će moći da prođe. Bile su to slatke muke. Album je do sada dobio pedesetak odličnih recenzija širom sveta, a mnogo nam znači što ga je izdao čuveni Moon June. To je jedna od retkih preostalih izdavačkih kuća koja ima sjajnu reputaciju  i radi po onom starom sistemu da izdaje ono što im se dopada, a ne što isključivo donosi lovu. Taj princip uglavnom više ne postoji. Moon June je oznaka da nešto valja i zahvaljujući njima jedan globalno nepoznat i nebitan Vasil Hadžimanov Band pokupio je recenzije koje su sve u superlativima. Ni jedna nije bila mlaka, a kamoli loša. To nam je jedan veliki vetar u leđa, pogotovo ovde gde je čovek u konstantnoj opasnosti da upadne u kolotečinu. Ili da bude opsesivno samozadovoljan – super sam ja štagod da uradim, ili da padne u depresiju i od svega digne ruke.

Da li postoji grad u Srbiji gde posebno dobro reaguju na vašu muziku i kakva su vam dosadašnja iskustva u Novom Sadu?

- Najiskrenije, Novi Sad je za mene kao druga kuća, tu sam sa 16 godina u Klubu 24 imao svoju prvu svirku. Moderiram i uređujem emisiju na RTV-u “M Lab”, pa sam u poslednje vreme redovan u vašem gradu. Naravno uz Beograd, novosadska publika nam je najdraža. Svakako da volimo da sviramo po Evropi i svim tim lepim mestima, ali meni se jako dopadaju svirke u unutrašnjosti ili malim mestima u regiji, kada najmanje očekujemo da će neko da dođe na koncert, a publika se ispostavi najzahvalnijom. Za mene je to potvrda da itekako postoji svet koji jedva čeka da čuje nešto drugačije od onoga što im se servira.

Da li ćeš svoje fanove u skorije vreme obradovati nekom novom muzičkom saradnjom?

- Matija Dedić i ja smo nedavno imali jedan divan koncert u Opatiji, nameravamo to isto da ponovimo u Beogradu, Zagrebu, Novom Sadu…

Oceni vest:
19
36

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

vreme danas izgradnja žeželjevog mosta novosadska policija bez struje Elektrodistribucija Novi Sad isključenja struje vremenska prognoza Hitna pomoć novosađani štrand vremenska prognoza novi sad JGSP "Novi Sad" jkp novosadska toplana servisne informacije novi sad Vreme u Srbiji žeželjev most Isključenje struje havarija RHMZ krađa elektrovojvodina Novo naselje horoskopski znaci JKP Vodovod i kanalizacija izmena režima saobraćaja bebe novosadsko porodilište betanija novorođenčad horoskop