VEČITA NOVOSADSKA TEMA: Koliko su "Starosađani" rezervisani prema "dođošima"

Novosađanin ili "Starosađanin", svejedno je. Jednostavno – budi gari!

Novi Sad je osamdesetih godina prošlog veka proglašen za najlepši, odnosno najčistiji grad u Jugoslaviji. Opštepoznata je stvar da se svi zaljube u njega na prvi pogled i korak. Kažu da Novosađani najviše vole svoj grad. Više od svih ostalih stanovnika gradova iz regiona. Čudna neka empatija. Međutim, stalno se provlači i nameće tema o poreklu. Ko je "pravi" Novosađanin? Da li se to određuje po rođenju ili dužini boravka u njemu? Pitali smo ljude koji nisu ovde rođeni, ali žive u Novom Sadu više od jedne ili dve decenije, šta misle o ovom urbanom mitu.

BRANISLAV, 32 godine, Osijek

- U Novi Sad sam došao 2004. godine zbog studija. Kad idem kod roditelja u Osijek još uvek kažem da idem kući, kao i kad se vraćam u Novi Sad. Tako da imam dva poludoma i jedan zavičaj. S neke strane jesam Novosađanin ali ta tema često brzo i lako pređe u karikaturu. Kad se to desi volim da bude po sremački, uvek kontra. Kad preteruju Novosađani onda sam dođoš, a kad dođoši smaraju onda sam Novosađanin. Po mom dosadašnjem iskustvu, brojači krvnih zrnaca – da li nacionalnih, verskih, regionalnih, gradskih ili kvartovskih – obično su samo glasni ljudi, i tu se njihova kompetentnost završava. Huškači sa viškom vremena i manjkom ljubavi. Svako oseti za sebe da li je Novosađanin. Odeš negde na mesec dana, pa uđeš autom u grad preko mosta i vidiš – kaže Branislav.

MILANA, 39 godina, Slavonski Brod

- Bila sam prisiljena zbog rata da se doselim u Novi Sad, 1991. godine. Sve vreme provedeno ovde, škola, prijatelji, komšije, draga mesta, učinili su da Novi Sad postane moj dom. Imala sam priliku da se preselim u Beograd, ali sam shvatila da zapravo ne želim da odem iz njega. Ipak, Novosađanima se u ovom gradu pre svega smatraju ljudi koji su u njemu rođeni i nekako je uvek naglasak na tome. Ukoliko ružiš grad rečima i ponašanjem, ne možeš baš da se dičiš novosadskim poreklom. Rođenje u Novm Sadu se smatra osnovnim da bi mogao neko za sebe da kaže da je Novosađanin, a ako je imao sreće da mu se tu rode i preci onda je stari Novosađanin. Novi Sad jeste malo zatvorenija sredina. Ljudi se uglavnom druže u zatvorenim krugovima, pa je biti došljak malo teže, ali se ta zatvorenost više vidi kao neka rezervisanost, nego što su ljudi neprijatni – zaključuje Milana.

DEJAN, 45 godina, Kikinda

- U Novom Sadu sam počeo da živim 1992. godine kad sam došao na studije. Ovde sam ostao jer sam se zaposlio, oženio i osnovao porodicu. Polako sam shvatio da je Novi Sad moj dom. Tu su mi porodica, prijatelji, poslovni saradnici, sve mi se dešava ovde. Znači, osećam se kao Novosađanin. Presudan je lični stav. Ako se osećaš tako, onda jesi Novosađanin. Nikad nisam imao većih neprijatnosti. Možda ljubomora i zavist od pojedinaca što sam oženio Novosađanku i zaposlio se u momentu kad je njima nešto od toga nedostajalo. Ponekad osetim nelagodu kad se priča o nekadašnjem lepom življenju u Novom Sadu, pa kažu bilo je lepo dok “nije došao i Kurta i Murta”. Za migracije je kriva država, a ne oni koji su migrirali – poručuje Dejan.

SVETLANA, 30 godina, Banja Luka

- Došla sam u Novi Sad 2005. godine zbog studija. Nedavno sam shvatila da je Novi Sad moj dom jer sam počela da planiram porodicu i budući život ovde. Prvih godina sam se osećala kao turista koji tu redovno boravi. Ovdašnji mentalitet pravim Novosađanima smatra isključivo ljude koji su ovde rođeni, a svi mi “ostali” ćemo zauvek biti dođoši. Većina ljudi me je prihvatila bez zadrške ali i veliki broj Novosađana ima ružnu naviku da ljude koji nisu odavde gledaju sa gađenjem i kao nižu rasu. Sve to predstavlja samo odraz njihove kulture. Ponekad imam osećaj da nikada neću moći u potpunosti da se asimilujem u ovom gradu upravo zbog takvih pojedinaca – kaže Svetlana.

MILOŠ, 40 godina, Užice

- Pre 15 godina sam slučajno došao u Novi Sad ali već posle šest meseci boravka sam shvatio da bih voleo ovde trajno da ostanem. Kad sam se oženio i dobio dete, shvatio sam da je Novi Sad moj dom. Logika govori da se moram zvati Novosađaninom, a ponekad mi se čini i da sam stekao neke osobine sugrađana. Novosađanin je svako ko živi u Novom Sadu. To je semantika. A da li postoje “pravi” Novosađani, Novosađani starosedeoci, višegeneracijski Novosađani? Mislim da je reč o nijansama. Ne vidim kako i ko bi to mogao drugačije da odredi, osim samo u ispraznom dijalogu (monologu). Nisam nikada nikakve neprijatnosti imao. Tu ne računam kompleksaške izjave u kojima neko sebe naziva Vojvođaninom, a mene Srbijancem. Čini mi se da su me oni koji u ovom gradu duže žive sasvim normalno prihvatili. To je bilo obostrano. Zbog ratova i ekonomske situacije, Novi Sad sada ima duplo više stanovnika nego pre dvadesetak godina. Zato nije bilo postepene i prirodne asimilacije – naglašava Miloš.

SNEŽANA, 40 godina, Prijedor

- Kad je 1992. godine počeo rat došla sam u Novi Sad, mada sam jedno vreme ranije živela u Sremskim Karlovcima. Novi Sad oduvek doživljavam kao svoj dom, a za sebe bih rekla da sam naturalizovana Sremica. Osećam se kao deo ovog habitusa zvanog Novi Sad i volim ga, apriori ne mozeš osetiti duh Novog Sada i osećati se kao Novosađanin, a da ga ne voliš. Bilo je neprijatnosti, ali uopšteno govoreći nisam osećala nelagodu u užem, niti u širem društvu zbog svog porekla. Novi Sad nije specifičan po toj podeli rođenih i nerođenih sugrađana, sve je to lepo objašnjeno u knjizi Radomira Konstantinovića “Filozofija palanke” – izjavljuje Snežana.

DANILO, 46 godina, Kotor

- Više od 10 godina živim ovde. Kad mi se dete rodilo, shvatio sam da je Novi Sad moj dom. Po meni, Novosađanin je onaj ko je odrastao u njemu. Novosađani su uglavnom fini ljudi i prihvatili su me ljudski. I kad je bilo nekih neprijatnosti, to je dolazilo od neljudi. Te podele, na rođene i pridošle građane postoje i u drugim gradovima – navodi Danilo.

SLAVICA, 36 godina, Bileća

- Da bi Novi Sad mogao biti moj dom shvatila sam i poželela pre 15 godina na maturskoj ekskurziji. Pet godina kasnije sam se doselila. Novosađanin je svaki čovek koji voli Novi Sad i zaista živi s njim. Tako je sa svakim gradom. Ne možeš da se naživaš Novosađaninom, a da prljaš ulice i uništavaš Frušku goru. Mnogo puta sam se osetila neprihvatljivom od nekih samoproglašenih Novosađana. U svakom gradu ima takvih slučajeva ali nigde nisam osetila toliku nenaklonjenost prema “nama dođošima” kao ovde – zaključuje Slavica.

NESIGURNOST, IRACIONALNI STRAHOVI...

Prof.dr Dragan Prole smatra da bi Novi Sad poslednji trebao da ima tu vrstu ponosa na nešto što je gradski identitet i dugo trajanje u njemu jer u poređenju sa drugim državama i gradovima, naša istorija je kratka. Kako kaže, ne daje tu vrstu pedigrea o stogodišnjim porodicima.

-Tu podelu mogu da razumem kao vrstu psihologije koja odražava izvesnu nesigurnost. Posebno je prisutna u gradovima gde se zadese talasi velikih migracija. Domaći osečaju strah da će na neki način biti ugroženi, a on se najčešće iracionalno izražava. Postoji fenomen, da Novi Sad teško apsorbuje pridošle. Teško je ući u društva Novosađana ako si sa strane. Bar dve godine treba da prođe i to je neka vrsta ekskluzivnosti koju stanovnici nose, samo zato što su rođeni ovde. Krajnje neobična pojava, što jeste stvar pogrešnog kućnog vaspitanja i negativna strana nadaleko čuvenog lokalpatriotizma. Ako se čovek oseća prijatno u ovom gradu, asimilovao se, naravno da je Novosađanin – objasnio je Prole.

Tekst: Dejan Ignjić