Veliki rit: Dođu nam pred izbore, daju po iljadu-dve i više ih nema

Veliki rit: Dođu nam pred izbore, daju po iljadu-dve i više ih nema

Po razrovanoj ulici vetar raznosi smeće u kovitlacima, limene kapije sablasno škripe, mačke se pentraju po krovovima. I tek pokoji zalutao vrabac proleti, valjda da posvedoči da je i ovo ovde – život …

U Velikom ritu, naselju na severoistočnom rubu Novog Sada, tik uz Temerinski put, prema nezvaničnim procenama, živi između 3.000 i 4.000 stanovnika. Kao što je nezvanična narečena procena, tako je, vele stanovnici ovog naselja, u Velikom ritu nezvanično i sve drugo, pa i sâm život, i ljudi koji se na sve moguće načine dovijaju ne bi li isti taj život koliko-toliko ljudski živeli. Zvanično, kažu, uglavnom ne postoje. Ni za državu, ni za grad. "Zvanično" predstavljaju tek jedan u nizu problema čije se rešenje, dakako, ne nazire. Stanovništvo Velikog rita najvećim delom čine Romi i Aškalije, a glavna "privredna grana" kojom se bave jeste sakupljanje sekundarnih sirovina. Ulice su razlokane i blatnjave, a trošne udžerice u kojima žive najčešće su građene od golih cigala, dasaka, limova, kartona, najlona i onoga što se na otpadima i deponijama može pronaći.

- Živimo kao poslednje životinje, i to traje godinama. S vremena na vreme, kad su neki izbori, ovde nam dolaze uticajni ljudi i političari, daju nam po 'iljadu ili dve 'iljade dinara da glasamo za njih i obećavaju da će nam pomoći kad dođu na vlast. Naravno, čim izbori prođu, ovde više niko glavu ne promalja. A mi ostajemo da živimo, kako znamo i umemo. Jedino normalno što imamo je voda, to nam neko plaća, ne znam ko. Kanalizaciju nemamo, a na struju se kačimo na divlje. Ovi iz distribucije dolaze pa seku, kažu ne sme na divlje, nije bezbedno, a mi se, čim oni odu, kačimo opet. Moramo, šta ćemo? I ovako nam je dovoljno strašno, a kamoli bez struje. Struja nam treba i da bi nam u kući gorelo svetlo. Da je mrak, nagrnuli bi nam i pacovi - priča za portal mojnovisad.com Femija Pućoli, koji je, kao i veliki broj njegovih komšija, u Veliki rit došao sa Kosova, '99. godine.

Ni tamo, kaže, nije navikao na mnogo bolje, ali ga ovde već svaka nada polako izdaje. Ipak, ne očajava i ne predaje se. Sa bespomoćnim osmehom na licu priča kako svakoga jutra ustaje ranom zorom i sa kolicima odlazi "na kante", gde skuplja karton, metal, a ni na hranu nije gadljiv, kad naleti.

- Ne stidim se toga što radim, to je težak ali pošten rad. Svi misle da je lako skupljati po kantama, al' baš bi' voleo da vidim njih kako bi svaki dan na nogama, po svakakvom vremenu, proveli po petn'es' ili više sati i prešli po dva'es' kilometara - veli Femija.

Po kantama, kaže, nalazi ne samo sirovine i hranu, već i ogrev, mahom trule daske, koje njemu, ženi, sinu i dvema ćerkama omogućuju da se preko zime bar malo ogreju. Kad zafali dasaka, veli, lože se i stare krpe, novine i sve što goreti može. Dok sa njim razgovaramo, u hladno i vetrovito aprilsko jutro, oko nas veselo trčkara nekoliko bosonogih devojčica, odevenih u stare rite koje im ni pola tela ne pokrivaju. Ipak, kažu, nije im hladno. Važno im je da su jutros od "nekog čoveka" dobile punu kutiju žvaka, i sad se jedna drugoj plaze, pokazujući svoje zeleno obojene jezike.

U susednoj ulici ista slika: blato do članaka, deponija u svakom dvorištu, izgladneli psi podvijenih repova, a nad glavama izukrštane, maltene u čvorove vezane, žice za struju. Iz jedne od polurazrušenih kuća izlazi nepoverljivi mladić, pita nas šta tražimo, ko smo, odakle smo. Onda se "razmekša", kaže da se zove Miroslav, a da su mu tri devojčice što se u dvorištu igraju ćerke, iako ni on sâm, sa svojom 21 godinom, nije daleko od deteta odmakao. U Velikom ritu je rođen, na bolje nije navikao, iako, veli, zna da bolje negde mora biti.

- Voleo bi' da mi se bar deca izvuku negde odavde. Da završe školu, da nauče neki zanat, ili da se bar dobro udaju, da jednom makar imaju da žive u normalnoj kući i normalno da jedu. Ja ni to ne mogu da im obezbedim, pa se hranimo kako stignemo. Bolji posao od skupljanja po kantama ne mogu da nađem. A probao sam na nekoliko mesta. Ne vredi, neće niko bez škole da nas primi, priča Miroslav.

"Bez koje škole?", pitamo. "Bez osnovne", odgovara Miroslav, dok nam pokazuje svoj iskrpljen a sa svih strana bušan kućerak i sobicu od nekih 12 kvadrata u kojoj živi sa ćerkama i ženom, ženom koja mu je već troje dece rodila, a kojoj ne može biti više od 17 ili 18 godina.

A po razrovanoj ulici vetar raznosi smeće u kovitlacima, limene kapije sablasno škripe, mačke se pentraju po krovovima. I tek pokoji zalutao vrabac proleti, valjda da posvedoči da je i ovo ovde - život.

MNOGI NEMAJU NI TOLIKO: Na polovini ulice kojom se s Temerinskog puta u naselje ulazi, limena skalamerija preuređena u "trafiku". Unutra, na nekoliko rasklimanih polica, tek poneki sok, pivo, wc papir, sapun...
- To ti je, otprilike, taman ono što ljudi ovde mogu da kupe, a ni za to uglavnom nemaju - priča nam vlasnica "lokala", Sanija Osmani, koju je život u Veliki rit doveo iz Lipljana na Kosovu, pre 27 godina. - Muž je radio u firmi, u štampariji, al' otkako je to zatvoreno živimo samo od ovoga. Na dan uglavnom nemamo ni 'iljadu dinara pazara, a o zaradi da ne pričam. Al' guramo nekako, ko i svi. Bolje nemamo, a mnogi ovde nemaju ni ovoliko. Ima mnogo gorih od nas, nije nama najgore - teši se Sanija.

autor: Duško Domanović

Oceni vest:
5
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

Republički hidrometeorološki zavod raspored sahrana novi sad klinika za ginekologiju i akušerstvo jkp novosadska toplana isključenja struje isključenje vode bebe sahrane novi sad Isključenje struje MUP vremenska prognoza novi sad RHMZ Dom zdravlja jkp lisje novosađani policija horoskop Dom zdravlja Novi Sad bez struje bez vode servisne informacije novi sad dnevni horoskop raspored sahrana i ispraćaja mup novi sad betanija novorođenčad novosadsko porodilište horoskopski znaci astrologija JKP Vodovod i kanalizacija