Izvor: mojnovisad.com / / Autor: Branka Malenica Fotografija: Aleksandar Jovanović

Višnja Baćanović, sociološkinja: Poenta Osmog marta je borba za ravnopravnost, a ne jeftina šminka i karanfili

U nameri da proslavimo Međunarodni dan žena, odlučili smo da to učinimo na način koji ovom prazniku najviše dolikuje – kroz razgovor sa borkinjom za rodnu ravnopravnost o tome šta na današnji dan uopšte znači biti "draga dama" u Srbiji.

Višnja Baćanović, sociološkinja i nezavisna konsultanktinja za rodnu ravnopravnost već godinama proučava ovaj strukturni fenomen. Budući da nam je svima jasno da će ovogodišnji Osmi mart na ovaj ili onaj način obeležiti famozni izbori (još uvek čekamo da vidimo koja će stranka pobediti u deljenju karanfila!) i da je Višnja specijalista za brojna pitanja koja se tiču položaja političarki na našoj javnoj sceni, prvo smo se dotakli baš ovog pitanja. Naime, naša sagovornica smatra da glavni problem leži u tome što je ideal lidera u Srbiji i dalje maskulizovan i da on treba da poseduje osobine koje mi tradicionalni pripisujemo muškarcima. Takođe, ona tvrdi da su politički krugovi zatvorene sredine u kojima dominiraju muškarci i da upravo iz tog razloga treba raditi na osnaživanju žena unutar stranaka, jer će u suprotnom rodna ravnopravnost u politici u našoj zemlji ostati samo deklarativna.

- Po Zakonu postoji određena kvota koja podrazumeva da žena treba da zauzme svako treće mesto u Parlamentu. Danas imamo 34% žena u Parlamentu, što je Srbiju svrstalo na 25. mesto svetske rodne ravnopravnosti. Poredbe radi, Ukrajina u svom Parlamentu ima svega 8% žena, što je izuzetno malo. Sve to je pojačalo halabuku o učešću žena u odlučivanju na nivou države. Možda se sećate snimka nastalog pred izbore 2012. godine kada Vučić pred nekim opštinskim odborom u Beogradu govori svojim kolegama, muškarcima, kako mu je žao što mora da stavi žene na listu jer postoji takva kvota. Kao da on mora da uzme zasluženo mesto nekom od njih i da ga da nekoj ženi. To je izazvalo određenu buru u nekom delu javnosti i danas to više ne može da se desi. U SNS-u su danas aktivne žene poput Marije Obradović i Zorane Mihajlović, inače borkinje za rodnu ravnopravnost koje se, pritom, nalaze na istaknutim mestima u stranci. Ako danas članove stranaka u Srbiji upitate da li bi podržali ženu na samom čelu stranke i da li u njihovoj stranci treba da bude više žena, 97% ispitanika će vam reći: “Naravno”. No, kada ih pitate šta njihova stranka konkretno preduzima da osnaži žene političarke, odgovora nema. Zato je podrška samo retorička i deklarativna. Takođe, tu je prisutno i rodno slepilo koje se odnosi na naglašavanje informacije da je njima potpuno svejedno da li je žena ili muškarac na čelu stranke, sve dok je ta osoba kvalitetna – a tu je zapravo jako velika zamka.

O kakvoj zamci se radi?

- Stvar je u samom opisu “kvalitetna osoba”, jer i cipele mogu da budu kvalitetne. Osoba može da bude sposobna ili ne, a ukoliko se takmiče muškarac i žena koji su podjednako sposobni, uvek će pobediti muškarac.

Govorite kao da je u pitanju neko nepisano pravilo. Zašto je to tako??

- Žene svuda prate rodni stereotipi, rodne uloge, obaveze u domaćinstvu, predrasude i unutrašnja neosnaženost. Znate kako političarke stalno zapitkuju ko brine o njihovoj deci dok se one bave politikom? Muškarce to niko ne pita. Zamislite da su vam oko nogu zavezane dve vreće peska i da sa njima krećete u trku. Naravno da ćete biti sporiiji. Zato nam i treba kvota. Ako mi ne uviđamo specifičnu situaciju u kojoj se žene nalaze, to znači da smo rodno slepi. Stvar je u tome da nemaju svi jednake mogućnosti, nisu svi isti. Zato i dolazi do toga da se žene podržavaju u deklarativnom smislu, a kada dođe do konkretnog glasanja, onda će se glasati za muškarce.

Bavili ste se monitoringom kandidatkinja u regionalnim medijima. Kako po Vašem mišljenju treba da izgleda uspešna predizborna kampanja, a kako su one do sada izgledale?

- Treba znati da ako želite da podignete izlaznost morate da oblikujete kampanju po ženama. Recimo, kada je Milošević pao, masovno su izlazile žene i mladi, inače veliki apstinenti. Ranije su muškarci bili najvidljiviji, a ženama su se obraćali u tradicionalnom tonu i iz tih okvira se nije izlazio, i niko suštinski nije govorio o ženskim pravima. Kada se o tome govorilo, govorilo se o pravu na majčinstvo koje treba da doprinese naciji, a ne individualnim životima ženama.

Da li Vam se čini da se od tada nešto popravilo?

- Popravilo se jer imamo nekoliko vidljivih istaknutih žena na visokim pozicijama u zemlji kao što su Zorana Mihajlović, Kori Udovički, Jadranka Joksimović, Jorgovanka Tabaković. Ako bismo samo brojali žene koje se sada nalaze na sceni, onda bismo mogli da kažemo da se nešto popravilo.

Čini se da su pomenute ipak izuzeci od pravila. Ukoliko već postoji takva struktura o kojoj govorite, kako su takve jedinke uspele da se istaknu?

- Teorija ženskog liderstva razvijena u Americi kaže da postoje dve paradigme. Jedna je takozvana “metafora staklenog plafona” koja se dešava ženama do određenog trenutka, a podrazumeva da ona ide nekim određenim putem, napreduje ka nekoj visokoj poziciji, ali ne može da ide dalje i ne vidi zašto ne može dalje. Žene su tokom devedesetih uspele da probiju taj “stakleni plafon”, ali zato sada postoji “koncept lavirinta” gde žene mogu da napreduju, ali im put nije pravolinijski i nije siguran. Kada se učlane u političku stranku, muškarcima je potpuno jasno šta treba da rade, ženama nije i pojavljuju se jako individualiziovane prepreke koje žene na najrazličitije načine prevazilaze. Ukoliko se žene ipak nađu na nekoj poziciji, one često budu mizogene, rodno neosvešćene i šalju pogrešne poruke drugim ženama.

Kakve su to poruke?

- Uzmite na primer rečenicu “Kolege u stranci se prema meni ponašaju kao džentlmeni”. To znači da se prema toj ženi oni nekako posebno ponašaju. Sa druge strane, u slučaju Kori Udovički teško je govoriti o diskriminaciji jer ona nije uobičajena žena iz Srbije već neko ko je završio Jejl, a takvih je generalno malo. Kada govorimo o diskriminaciji veoma je važno da ne polazimo od sebe, već da mislimo o ženama koje nisu u poziciji u kojoj smo mi, i zato je toliko bitno da političarke ne šalju pogrešne poruke.

Postoje li u praksi neki konkretni primeri?

- To je slično onome kada se porodiš pa ti govore da je sve stvar organizacije. Realno, nema te organizacije koja će te spasti od toga da kao nova majka prvih par godina “crkavaš“. Nakon takvih poruka žene će se zapitati da li nešto lično sa njima nije u redu. Ista stvar je i sa vežbanjem i skidanjem kilograma, a isto tako i Udovički može da ti pošalje poruku da je sa sistemom sve u redu i da ti to ne možeš, a zapravo je ta poruka laž i nije tačna. Nije to sve. Zoranu Mihajlović i dalje napadaju da je debela, ili je zovu seks simbolom ili “MILF”. Za Udovički se tvrdi da je muškarača jer nije atraktivna. Žene se uvek udaraju na seksualnost. To se dešava i Hilari Klinton. Ili ih niko neće ili su fufice. Zato one u ovakvom sistemu neće biti potpuno ravnopravne u odnosu na muške kolege. Dok se taj truli sistem ne promeni, ništa ne vredi. Setite se da je i Šešelj nedavno pozivao na silovanje, na šta su reagovale čak i ženske organizacije.

Zbog čega je to bio izuzetak? Zašto ženske organizacije uglavnom ne podržavaju političarke?

- Zato što ženske organizacije generalno ne podržavaju sistem, one rade kontra od sistema i ne mogu da aplaudiraju, jer uvek od sistema traže više i često su ostale razočarane. Takođe, većina ovih žena ne bi ni bile u Parlamentu da nije bilo ženskih pokreta i ženskih organizacija koje su tu kvotu izborile za njih. Nisu one nama nešto dužne, ali jesu dužne da podržavaju politike koje će obezbediti ravnopravnost devojčicama i dečacima koji dolaze posle nas. One ne bi bile tu gde jesu da nije bilo Olimpije de Guž, Roze Luksemburg i svih onih žena koje su bukvalno davale živote za to da mi možemo da se školujemo, da se kandidujemo, da glasamo i da biramo hoćemo li glasati, što u nekim zemljama i dalje nije moguće. Ženske organizacije uglavnom ne podržavaju političarke, jer političarke to često zaboravljaju i šalju pomenute pogrešne poruke. Nisu političarke i ženski pokreti uvek u sprezi, ali kada jesu, to je najbolje, tu su rezultati odlični.

Kakvi su to rezultati?

- To su javne politike koje su rodno osetljive i osetljive za potrebe žena. Zahvaljujući saradnji Ženskog pokreta i Ženske parlametarne mreže imamo Zakon o budžetu koji kaže da je potrebno imati rodno osetjlive indikatore za budžet za poljoprivredu i još neke mere za koje smo uspele da se izborimo. Na taj način možemo da pokažemo šta su potrebe žena u Srbiji.

Nedavno je povučen Zakon o ravnopravnosti žena i muškaraca, što se opisuje kao odličan potez. Jedan od glavnih argumenata protiv ovog zakona bio je njegov naziv, jer on ne podrazumeva rodnu ravnopravnost. Objasnite u čemu je razlika.

- Razlika je u tome što rod podrazumeva i osobe koje nisu muškarci ili žene. Pol se odnosi na karakteristike sa kojima se rađaš, a rod je to da moj sin Relja ne može da ide u vrtić sa nalakiranim noktima, iako mu je to jako zabavno. To je njegova rodna uloga. To su “planovi” o tome šta možeš da učiniš kao dečak, a šta kao devojčica. Koje si boje, plave ili roze. To su ograničenja koja mi dobijamo sa tim krutim rodnim ulogama u kojima jesmo. Zakon o ravnopravnosti žena i muškaraca odnosi se samo na žene u muškarce u biološkom smislu. Mi nemamo probelem sa takvim razlikama, ali ovde se radi i o rodnim ulogama, i to treba nazvati pravim imenom. Uz sve to, takav Zakon isključuje transrodne osobe. Bio je pokušaj da se ovaj zakon opravda jednim članom u Ustavu, ali je to besmisleno jer nam Ustav garantuje politiku jednakih mogućnosti i zabranjuje diskriminaciju po ma kom osnovu.

Koje su ostale mane ovakvog zakona? Zašto je dobro da je on povučen?

- Problem sa tim zakonom je što on mora tačno da odredi šta će raditi država. Ona je ta koja u ovom slučaju treba da ispoštuje svoja prava i obaveze, a ne građani. Ona je ta koja treba da obezbedi rodnu ravnopravnost. Pored toga, u jednom članu piše “diskriminacijom će se uglavnom smatrati”. U zakonu nešto ne može da bude “uglavnom”. Ili će se smatrati ili neće. Iznenađujuće je dobro što je Zorana Mihajlović odlučila da povuče zakon sa sve tim objašnjenjima. On je sada povučen iz procedure i ponovo će se pisati, što može da traje do šest meseci.

Kod nas je čest problem neprimenjivanja postojećih zakona. Koliko problem u ovom slučaju takva praksa može da napravi?

- Mi već imamo važeći Zakon o ravnopravnosti polova koji je u određenim delovima i bolji od ovog kojeg su najavili tako pompezno, ali se nije primenjivao. Nije tačno da mi imamo dobre zakone koji se ne primenjuju jer na svakom od tih zakona nevidljivim mastilom piše “Ovo nije moj posao”. Država se time ograđuje, sve je nedorečeno. Dobar primer za to je alimentacija. Veliki broj roditelja, mahom očeva, ne plaća alimentaciju. Ženske organizacije traže da država napravi alimentacioni fond kojim će se isplaćivati alimentacija, a da onda država “ganja” one koji to izbegavaju, a ne njihove bivše žene. Takođe, država ima i mehanizme poput sudskog sistema koje ne koristi, a zakoni to omogućavaju jer su često u koliziji. Od primene dosta zavisi, ali država je ta koja mora tu primenu da obezbedi.

Ovde se možemo nadovezati i na pravo porodilja i pravo na odsustvo zbog nege deteta koje obično primenjuju samo majke. Kakav je generalno stav o tome?

- Prošle godine je sprovedeno istraživanje koje pokazuje šta srpski građani i građanke misle o svemu tome. Tu ima zanimljivih rezultata. Vodeće mišljenje je da žene treba da budu majke. I dalje se ta uloga roditeljstva svodi na majke, iako je roditeljstvo mnogo šire od toga. Samo 0,7% očeva u Srbiji koristi pravo na odsustvo zbog nege deteta iako to pravo mogu da koriste i majke i očevi ravnopravno. Samim tim, tate od samog starta nekako budu isključene iz tog procesa roditeljstva, a to je loše za decu. Ukoliko bi se to primenjivalo, ženska radna snaga bi mogla da ima stabilnije mesto na tržištu rada. Ako poslodavac zna da će neko odsustvovati šest meseci zbog nege deteta, bila to mama ili tata, njemu će biti svejedno zapošljava li muškarca ili ženu.

To sada definitvno nije slučaj i na razgovoru za posao se kandidatkinjama neretko upućuju pitanja vezana za njihovo bračno stanje i majčinstvo, što nikako nije po zakonu.

- Nezaposlenost je velika, ljudi su primorani na razne stvari, a često ni nemaju informaciju da mogu to da prijave. Takvi slučajevi se mogu prijaviti poverenici za zaštitu ravnopravnosti jer je po zakonu zabranjena diskriminacija. Trenutno tu funkciju obavlja Brankica Janković. No, ljudi su i nekako navikli na takvo stanje. To je zapravo posledica stava da su žene isključivo majke i ako očekuješ da će ona biti ta koja ide kući da skida detetu temperaturu i da se podrazumeva da neće moći da se dogovori sa ocem da on uzme slobodan dan. Dokle god se to podrazumeva, mi moramo intervenisati. Ukoliko se pitanja o bračnom statusu i deci postave na razgovoru za posao, kandidatkinja ima pravo da odgovor prećuti. Međutim, većina odgovori i u tome takođe leži problem. Jer ako ne odgovoriš na pitanje, nećeš dobiti posao, a svakome je posao važniji od borbe za ljudska prava.

Opet se vraćamo na tu situaciju da je borba za egzistenciju naizgled važnija od borbe za rodnu ravnopravnost.

- Da, ali jako je važno istaći da je rodna ravnopravnost prvenstveno razvojno pitanje. Ima tu još takvih primera. Recimo, tri hiljade dece ostaje ispod crte svake godine u novosadskim vrtićima što sada postaje jedan od dominantnih gradskih problema. Analiza budžeta od pre par godina je pokazala da je Grad Novi Sad tada uložio ogroman novac u renovaciju stadioniskih stolica, a nije uložio u vrtiće. Tako vidite šta je politički prioritet. Neće se ulagati ni u vrtiće, ni u brigu o starima, niti u servis za decu sa invaliditetom i smetnje u razvoju, a teret te brige će pasti a žene. To nije dobra egzistencija.

Ovakve probleme na svojoj koži najviše osete kategorije “nevidljivih žena” kakve su Romkinje, žene sa invaliditetom, kao i žene na selu.

- Žene na selu treba da budu prioritet u akcionom planu o tome kako će se ostvariti rodna ravnopravnost do 2020. godine. Problem je što žene na selu imaju manjak infrastrukture koju imamo mi u gradovima, a pod tim mislim na Novi Sad, Niš i Beograd. Žene na selu nemaju adekvatan javni prevoz, niti pristup razvojnim uslugama, nemaju ni mogućnost zaposlenja, niti odlučivanja na lokalnom nivou. U starosti su jako ranjive na siromaštvo, jer će porodica radije ostaviti baku samu pod izgovorom da ona zna sebi da skuva, dok dedu neće. Sve je to diskriminatorno. Uzmite u obzir i činjenicu da uslov za poljoprivredni kredit predstavlja registrovano gazdinstvo, a da postoji uredba Ministarstva poljoprovrede po kojoj bračni par može da ima samo jedno registrovano gazdinstvo. Ona se skoro po pravilu registruju na muža, isto kao što su i autombili uglavnom registrovani na muškarce. Dokle god mi podržavamo takvu politiku, a ne podržavamo žensku proizvodnju, dotle nema napretka. Romkinje su i dalje ubedljivo najugroženija grupa u Srbiji, višestruko su ugrožene. Romske žene su najbrojnija grupa nepismenih u Srbiji, ima ih više nego nepismenih muškaraca Roma. Rani brakovi i rano rađanje su i dalje najveći problem. To ne govorim samo ja, jer ja nisam romska žena, to poručuju romske ženske organizacije koje su vrlo aktivne. Kod žena sa invaliditetom veliki problem predstavlja tržište rada. Meni se čini da je cela ta priča o ekonomskom osnaživanju i dalje jako važna, ali problem je što postoje brojni sektori za koje se žene mahom ne obučavaju. Bez ženskog razvoja neće se poboljšati ekonomska situacija, niti ćemo u tom smislu moći da osnažimo ljude. Još jedan veliki problem ženama sa invaliditetom predstavlja rađanje i majčinstvo, kao i podrška u tome. Na tome se radilo i od sada će država uspeti da podrži žene sa invaliditetom u pravu na majčinstvo u smislu ginekološke zaštite. Moja draga prijateljica Milesa Milinković tim povodom je snimila film “Trenutak radosti” koji govori o postajanju majkom žene se invaliditetom. To je isključivo rodno uslovljen problem i zato ga ističem.

Kako se žene, obične, svakodnevne žene sa svim svojim ličnim karakteristikama, uopšte prezentuju u mejnstrim medijima kod nas?

- Mnogo su vidljiviji ti neki negativni primeri i stereotipne uloge žena, od toga da moraš da budeš mlada i zgodna, što podrazumeva razne epitete koji idu uz to, ili te prosto nema. Nestereotipnih primera žena u medijima gotovo da nema. Ima i onih katastrofalnih primera poput emisije “DNK” u kojoj se utvrđivalo očinstvo. Mizoginija je stalno prisutna u medijima. Pogledajte samo kako izgleda izveštavanja o nasilju nad ženama. “Ubio ženu zbog ljubomore”. To zvuči kao da je to bila neka velika ljubav, a da je ona bila ta koja je varala i da je zaslužila da je ubije. Nikad neću zaboraviti na koji se užasan naćin pisalo o Kseniji Pajčin kada ju je ubio partner. Srbija je društvo koje mrzi žene i koje ubija žene.

Želite li nešto da poručite našim čitateljima i čitateljkama za Osmi mart?

- Želim da poručim da ne smemo da zaboravimo šta je Osmi mart. On je počeo kao borba za ravnopravnost i jednakost, i to ne samo između žena i muškaraca već svih ljudi. Želim da poručim da je Osmi mart prvenststveno jedan levičarski, ženski praznik i da nikako ne sme da se svede na kupovinu poklona, jer to treba da bude trenutak u godini kada se mi sećamo svih žena koje su se borile za ženska prava, svih rezultata koje imamo do sada, ali i svih žena koje su trenutno potlačene i koje ne žive dobar život. To je poenta Osmog marta, borba za ravnopravnost, a ne jeftini deterdžent, jeftina šminka i karanfili, jer “ko ne voli karanfile ne mora ni da živi”. Borimo se, da parafraziram Peru Mitića, da ne moraju devojčice da nose suknje i da vole cveće. I borimo se za to da mame ne moraju da kupaju svoje sinove do pedesete godine, kao što je Peru Mitića kupala njegova mama.