Vlada Arsić, književnik: Ne želim da učestvujem u estradno-vašarsko-medijskom spektaklu

Vlada Arsić, književnik: Ne želim da učestvujem u estradno-vašarsko-medijskom spektaklu

Ni ove godine dodela "Ninove" nagrade neće proći bez bojkota. Oko jednog od najzvučnijih domaćih i regionalnih književnih priznanja, druge godine zaredom, podigla se prašina.

U danu za nama, objavljen je spisak sedam finalista koji se bore za nagradu najbolji roman godine. U užem izboru su se našli: Vladan Matijević – "Sloboda govora", Darko Cvijetić – "Što na podu spavaš", Svetislav Basara – "Kontraendorfin", Enes Halilović – "Ljudi bez grobova", Savo Stijepović – "Prekrasne ruševine", Bojan Savić Ostojić – "Ništa nije ničije" i Ognjen Spahić – "Pod oba sunca".

Nekoliko pisaca, među kojima su Vlada Arsić, Dejan Stojiljković, Igor Marojević i Slaviša Pavlović povukli su svoje romane iz konkurencije, a u bojkotu su im se pridružile i njihove kolege Predrag Mitrović i Stefan Mihajlovski. Oni su ujedno i potpisnici prošlogodišnjeg bojkota "Ninove" nagrade, a na ovaj način izražavaju svoje nezadovoljstvo i osporavaju rad žirija u sastavu: književna kritičarka Marija Nenezić, pesnik Branko Kukić, književnik Ivan Milenković, pesnik Marjan Čakarević i novinar Teofil Pančić.

U ponedeljak, 25. januara, biće objavljen pobednik 67. "Ninove" nagrade, a do tada vam prenosimo razgovor na ovu temu sa književnikom Vladom Arsićem



Povukli ste svoj roman iz konkurencije za "Ninovu" nagradu, šta su bili vaši razlozi?

– Najpre, zato što ne želim da učestvujem u estradno-vašarsko-medijskom spektaklu u koji se ovaj izbor istrajno i temeljno pretvara poslednjih godina. Drugo, kada neko olako prisvoji ulogu presuditelja o "najboljem" romanu godine, najmanje što očekujem od takvog dela je da zaista bude najbolje od najboljih, štivo koje će vremenom postati klasik srpske književnosti, deo školske lektire i reper budućim naraštajima stvaraoca. Umesto toga, sve češće dobijamo laureate u kojima se više vodi računa o poželjnom ideološko-političkom narativu, a neretko i mentalnu masturbaciju samog autora, čije delo zaživi i traje otprilike koliko i sam izbor za ovu, ne tako davno, prestižnu nagradu. Na osnovu toga i temeljim stav da je "Ninova" nagrada sve češće postaje i najveća antipropaganda domaće književnosti, jer ako je to "najbolje" što srpski pisci mogu da iznedre, teško je i zamisliti našta liče ostali.

Ako apriori pretpostavim da u svim tim prestižnim žirijima sede stručni, kompetentni, kredibilni ocenjivači, upravo me te dijamentralno suprotne odluke u tome demantuju


Zbog čega smatarte da žiri nema kredibilitet da odlučuje ko će biti nagrađen?

– Ne smeta meni što žiri za izbor romana godine čini jedan pesnik, filozof, novinar, kolumnista... Kao što mi, po logici stvari, ne bi smetalo ni da ga čine i jedan frizer, slikar, vozač u gradskog saobraćaju, doktor u Kliničkom centru, svako ko čita i o pročitanom ima svoj sud. Problem je u nečemu drugom, kao i uvek kada ocenjujete nešto što se ne može izmeriti sekundama, centimetrima, brojem koševa ili golova, gde na izbor neretko utiče i vizir samih procenitelja, prihvatljivost iznetih političkih i inih stavova autora, uticaj književnih i drugih lobija, naposletku, premda ne i najmanje važno, finansijski benefit onih koji su u tom izboru pobedili. Stoga i dolazimo u paradoksalnu situaciju da u istoj godini, u konkurenciji istih romana, jedno delo biva ovenčano nagradom, a već u izboru za neku drugu, isto tako značajnu i prestižnu, ne stigne čak ni do šireg izbora. Ako apriori pretpostavim da u svim tim prestižnim žirijima sede stručni, kompetentni, kredibilni ocenjivači, upravo me te dijamentralno suprotne odluke u tome demantuju.


Vaše kolege i vi napominjete da, iz godine u godinu, nema dovoljno književnica na ovoj listi. Za koje autorke smatrate da se nepravedno nisu našle na njoj?

– Ako se istinski i bez rezervi zaista borite za rodnu ravnopravnost, pretpostavljam da ne biste ni obratili pažnju na ovaj detalj. Rečju, potpuno vam je nevažno da li roman potpisuje ženski ili muški autor. Nažalost, sam podatak da je među dosadašnjim laureatima upadljivo manji broj žena, gotovo na ivici incidenta, navodi nas na pogrešan zaključak da su žene intelektualno inferiornije, kreativno zaostalije, umetnički sputanije... Kakva zabluda! Pre bih rekao da i ovakvi izbori ilustruju očajnički pokušaj mizogina da sačuvaju barem jedan deo samoproglašene muške dominacije u vremenu i društvu kada se žena, nezadrživo, javlja kao viši i složeniji oblik života na biološkoj lestvici.


Koje domaće književne nagrade (ili književni mediji) su za vas najbolji reper kvaliteta?

– Ne smatram da su književne nagrade, a pogotovu književni mediji reper bilo kakvog kvaliteta.


Vaš roman "Osinje gnezdo" podigao je prašinu i pre nego što je ugledao svetlost dana, provlačeći se kroz bombastične naslove tabloida. Šta smatrate da je najkontroverznije u njemu?

– Nisam želeo takvu vrstu publiciteta, ponajmanje tabloidozaciju teme koja zaslužuje drugačiji i istorijski utemeljeniji pristup. Mit o spaljivanju moštiju Svetog Save na Vračaru duboko je ukorenjen u srpskom narodu, pa svako preispitivanje ili pokretanje pitanja u vezi toga apriori nailazi na otpor. Međutim, iako je priča o moštima u romanu primarna, najveće kontroverze izazvalo je nešto sasvim drugo: uticaj posleratne Udbe na rad SPC-a, a naročito jezuita u savremenim crkvenim zbivanjima. Uostalom, ne morate biti preterano stručni ili upućeni da biste shvatili da se u njenim nedrima i pod njenim okriljem odvija nešto pogubno i loše.


Da li ste, dok ste radili istraživanje i pisali roman, brinuli o njegovom tumačenju i postavljanju granice između istorije i pseudo istorije?

– Nisam istoričar po struci, ali nisam ni ljubitelj pseudoistorije. Prosto, tražio sam pouzdane dokaze o spaljivanju na Vračaru i nisam ih našao; kao što ih ranije nisu pronašli ni mnogo veći autoriteti od mene, poput istoričara Dimitrija Ruvarca ili prote Stevana Dimitrijevića, profesora istorije na Bogoslovskom fakultetu između dva rata, koji je predavao petorici budućih srpskih patrijarha. S druge strane, pronašao sam dokumente koje svedoče o tome da su mošti Svetog Save postojale još sredinom 19. veka, dakle tri stotine godina nakon navodnog uništenja. Svestan sam da "Osinje gnezdo" postavlja više pitanja nego što nudi odgovora, ali sam se nadao da će podstaći istoričare da se ozbiljnije pozabave ovom temom. Nažalost, čini mi se da sve ide u suprotnom pravcu, da se čitava priča istrajno zataškava.

Svestan sam da "Osinje gnezdo" postavlja više pitanja nego što nudi odgovora, ali sam se nadao da će podstaći istoričare da se ozbiljnije pozabave ovom temom


Roman je doživeo veliki uspeh i bio je među najtraženijim u knjižarama. Kakve su sve reakcije stizale do vas?

– Svakojake. Od toga da je knjiga jeretička, a time i nepodobna za čitanje među sveštenstvom i monaštvom, pa sve do toga da, zapravo, nisam ni otkrio ništa novo, barem ništa od onog što se u samom vrhu Crkve odavno već ne zna.


Kako ocenjujete književnu scenu u Srbiji danas?

– Sve veći broj čitalaca se okreće domaćoj književnosti i to je najveći pomak. Žao mi je što izdavači mahom i dalje forsiraju prevedenu književnost, ali verujem da će se i to vremenom promeniti. Ono što zabrinjava je činjenica da većina pisaca ne može da egzistira od ove delatnosti, što država i nadležna ministarstva i dalje ne prepoznaju značaj kulture i umetnosti. Sem ako i to nije deo nekakvog plana da se zatre svaka svet o nacionalnom identitetu i opštem dobru, s ciljem da se narod što brže i bezbolnije prevede u bezličnu masu podređenu globalnim, zapravo stranim interesima.



Razgovarala:
Sonja Slijepčević
Fotografija: Privatna arhiva Vlade Arsića

Oceni vest:
3
5

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan