Vladan Beara, psiholog i psihoterapeut: Postali smo društvo ljudi od kojeg sami hoćemo da pobegnemo

Vladan Beara, psiholog i psihoterapeut: Postali smo društvo ljudi od kojeg sami hoćemo da pobegnemo

Naša ovonedeljna faca je rođena varljive 1968. godine, u osvit ljubavnog Vudstoka na čijim rifovima je stasao. Bulevarac iz skamija Kostine škole, a podatak za one sa požutelim ličnim kartama je da je odrastao u Ulici Salvadora Aljendea. Slučajnost s imenom ulice ili ne, ali je potomak komandanta Fruškogorskog partizanskog odreda. Nikad nije pomišljao da se odseli iz Novog Sada, ali bi rado penziju proveo na brodu u Grčkoj, a po duhu sebe smatra old school bićem. Ujedno je i kormilar, hemijski analitičar, Sremac…

Iako je u prvom razredu osnovnog obrazovanja bio vrlo dobar, završio je psihologiju kao jedan od najboljih studenata Beogradskog univerziteta. On je Vladan Beara, psiholog i psihoterapeut. Idealan sagovornik za ova pandemijska vremena.

− Završio sam Srednju hemijsku školu jer sam bio loš đak i mislio sam da gimnaziju u Njegoševoj gde sam trebao ići, neću moći da izguram (smeh). I moj otac je mislio da ako završim 9. i 10. razred biće super. U osnovnoj nisam bio mnogo zainteresovan za školu. Zanimala me je istorija i pomorske bitke, pa sam puno vremena proveo čitajući to što me je zanimalo. Ima sam puno jedinica. Nisam bio nestašan. Prosto me nije zanimala škola. I otac je mislio da sam totalna katastrofa, da od mene nikad ništa neće biti (smeh). Hteo sam da se bavim tehnologijom vina, ali je odjednom psihologija došla u moj život na čudan način – započeo je svoju ispovest naš sagovornik.


Odabir zanimanja se može svesti pod slučajnost?

– Da, bio sam četvrti razred srednje škole kad sam slučajno ušao na Filozofski fakultet i osetio da se osećam dobro u toj zgradi, iako je arhitektonski vrlo upitna (smeh). Nešto me je vuklo tamo, neki đavo mi nije dao mira, sasvim sam bez veze otišao na faks. Onda sam pomislio da bih nešto mogao da upišem. Tad me je istorija već prošla, bio sam lenj da čitam, pa je došla ideja da bih mogao psihologiju da studiram. Nisam se upisao iz prve jer nisam znao kako se uči, sve sam ocene do tada dobijao bez učenja, na pamet što bi rekle babe (smeh). Jedino sam učio organsku hemiju u srednjoj školi. Onda sam upisao VEKŠ koji me uopšte nije zanimao i otišao u vojsku.

Da li je u ranoj mladosti bilo naznaka da ćete završiti psihologiju?

– Naprotiv, bilo je sve suprotno. Nisam bio pričljiv. Bio sam nesiguran, stidjiv, sklon depresivnim raspoloženjima. Slušao sam Lu Rida i tako neke mračne stvari u ono vreme. To je sad smešno, ali u ono vreme je bilo mračno. Bio sam povučen klinac sklon da amaterski filozofiram puno. Nisam imao uspeha kod devojaka jer je to njih nerviralo. Filozofija je neprijatelj seksa (smeh).

Postoji uverenje da psihologiju upisuju ljudi koji imaju problem?

– Ne možemo reći da je svako upisao psihologiju da bi sebi pomogao, jer ima i onih koje zaista zanima ta nauka. Međutim, ima na psihologiji jako puno ljudi, koji su poprilično neobični, pogubljeni...da budem politički korektan (smeh). Što opet ne znači da jednog dana neće postati dobri psiholozi. Ako prolaziš kroz svoju muku, patnju, lomove, to je dobro da bi na neki način bolje razumeo ljude. Dok nisam upao u neke životne krize nisam razumeo neke moje klijente s bračnim i emotivnim problemima. Onda sam počeo da shvatam koliko je to ozbiljno. Dobar psihoteraupet je neko ko je zainteresovan za psihologiju i terapiju, ko hoće da čita i bavi se tim, ali i da je sam prošao kroz neki lični pakao. Bitno je da je izašao iz njega, da nije ostao u njemu jer onda mora prvo on da ide na terapiju.

Dok nisam upao u neke životne krize nisam razumeo neke moje klijente s bračnim i emotivnim problemima


Kako je prošlo vreme u armiji?

– JNA sam služio na ratnom brodu "Jadran". Taj jedrenjak je služio za obuku pitomaca, a bio je brod kralja Aleksandra, koji ga je dobio na poklon od hrvatske jadranske straže 1933. godine. Bilo mi je fantastično, jedrili smo, plovili, uplovili u sve jugoslovenske luke, čak smo i do italijanske obale išli. Predivno je bilo, ali i vrlo teško. Sve vreme smo bili bosi, u kratkim pantalonama i mornarskim majicama, živeli smo kao mornari pre 100 godina. To sam i hteo da okusim. Tog trenutka sam imao jaku vezu u vojsci i mogao sam u Beogradu da služim, ali sam hteo na "Jadran". Svi su mislili da sam poludeo jer se tamo išlo po kazni. Bio je to brod s najstrožom disciplinom. Teže se radilo nego na "Galebu" pošto je bio jedrenjak. Mene su čak pitali šta želim da budem, pa sam odabrao da kormilarim. To niko nije hteo jer je teško i ozbiljno. Tako sam ceo vojni rok proveo kormilareći brodom, dugim 50 metara, čiji je srednji jarbol visok 39 metara.

LJUBAV PREMA JEDRENJU
−Ljubav prema jedrenju je verovatno zbog vojske. Međutim, nema se uvek mogućnosti i novca, ali kad god mogu iskoristim priliku da jedrim po Grčkoj. Nikad me ništa toliko ne napuni kao jedrenje po Egejskom moru. Hrvatska je užasno skupa, a u Grčkoj ne naplate ništa. Pritom je jači vetar, more je zahtevnije i čisto, primljeni smo uvek tako da se ne osećamo ugroženo, a ima i starogrčkog uticaja (smeh). Uvek iznajmimo skipera jer je more zahtevno, pa ne kormilarim ja. Vetar zna da zaduva toliko opasno, da ni trajekti ne saobraćaju. Jedrenje me ispunjava, da saberem glavu. Uživam i u pešačenju Fruškom gorom – čuli smo od novosadskog moreplovca.


Ipak ste uspeli da se upišete na studije?

– Po povratku iz vojske imao sam jednu od najtežih godina u životu jer nisam ništa studirao. Svi drugari su nešto upisali, a ja sam visio u nekom limbu, sedeći kod kuće u depresiji. Onda sam krenuo vrlo ozbiljno i temeljno da učim. Celo leto sam se spremao, ni na more nisam išao. I uspeo sam, iako je otac bio siguran da neću upisati, a kamoli završiti (smeh). Što ni ne čudi kad su na roditeljskim sastancima uvek čuli istu stvar, da sam pametan, a lenj i da neću da učim. Prvi ispit sam dobio devetku. Otac je mislio da ga zezam, a ja da profesor nije strog. Onda je usledila desetka i još jedna devetka. Otac je shvatio da sam počeo da učim, ali ja nikako nisam mogao da shvatim da sam pametan čovek koji je spremio ispit, nego sam mislio da sam promašen lik koji slučajno polaže ispite.  

Kad se desio prelomni momenat tokom studiranja?

– Četvrti ispit kod profesora Bajića je bio presudan. On je bio medicinar, fanatik, oličenje strogosti. Morao si znati anatomiju i fiziologiju centralnog nervnog sistema. Ljudi su napuštali studije pshilogije zbog njega. Uprpao sam se. Naravno, dobio sam najteža moguća pitanja (smeh), ali pošto sam došao iz hemijske škole, bilo mi je jasno šta su katjoni i anjoni i šta se tu dešava. Dobio sam desetku i tek tad sam shvatio da mogu da završim fakultet. Noge su mi se oduzele. Po izlasku iz kabineta, sedeo sam 20 minuta u holu fakulteta. Bilo je to kao napad panike. Onda sam shvatio da mogu da imam drugačiji život.



Promena načina razmišljanja odvela vas je u Beograd?

– Prve dve godine sam studirao u Novom Sadu. Kad sam shvatio da mogu da završim fakultet prešao sam u Beograd. Bio je u to vreme znatno kvalitetniji od Novog Sada, a i od svih gradova u Jugoslaviji imao je najjaču katedru po kalibru profesora. To su bili ljudi koji su išli u Karlovačku gimnaziju još za vreme kraljevine, ozbiljni profesori. Dobro, bilo je i tu promašenih kadrovika partije (smeh). U četvrtoj godini sam bio prvi na listi za domove celog Filozofskog fakulteta. Kasnije sam dobio stipendiju za magistarske studije, ali više nije bilo oca da se pravi važan. Uozbiljio sam se kad sam počeo da studiram. Učio, radio, našao stalnu devojku...Urednije sam živeo u studentskim danima nego kasnije u životu (smeh). Po završetku studija sam se vratio u Novi Sad.

Kako ste se kao Novosađanin prihvatili beogradski način života?

– Kao i masa Novosađana imao sam predrasude prema Beogradu, ali kad sam otišao tamo, shvatio sam nekoliko stvari. U to vreme, Beograd je imao veću lepezu ljudi, vrhunskih intelektualaca, ali se nažalost bojim da toga više nema. U kafanama si mogao sresti Mihiza, Miću Popovića, Matiju Bećkovića...u Novom Sadu je to bilo nepojmivo. Bilo je puno mesta na kojima su se održavali koncerti, ali i tribine, što mi je bilo važno. To je bilo vreme kad je popuštala stega jednopartijskog sistema, kad su se mogla čuti različita mišljenja, i filozofska, i sociološka. S kraja osamdesetih godina prošlog veka u Beogradu si mogao sresti sve one ljude o kojima danas čitamo i slušamo anegdote. Bila je jedna kulturna atmosfera. U kafanu smo odlazili s profesorima i za kafanskim stolom sam čuo mnoge vrlo važne teorijske stvari. Sve što nisu smeli da nam kažu na predavanjima, ispričali bi nam u kafani. Onda je počeo raspad SFRJ, sve je počelo da se menja i više nije bilo lepo.


Taj Beograd koji opisujete može da se poredi s Novim Sadom sedamdesetih godina prošlog veka?

– Na neki način može, ali Novi Sad je siroma grad koji se muči. Muči se da porodi ozbiljnije intelektualce na čiju tribinu vredi otići. Mnogim mojim sugrađanima se neće ovo dopasti, ali se nadam da će u nekim novijim generacijama biti i ozbiljnijeg sveta. Nadam se da će grad dobiti šansu otvaranjem raznoraznih mesta gde se održavaju predavanja i tribine, ali se bojim da Novom Sadu fali ozbiljnih intelektualaca i to je problem. Stara generacija je otišla, a nova tek treba da dođe. Ja imam utisak da dolazi. Sebe bih svrstao u novu generaciju, a po duhu se smatram old school ili bih voleo da sam stara škola.

Novi Sad je siroma grad koji se muči. Muči se da porodi ozbiljnije intelektualce na čiju tribinu vredi otići

Da li odrednica "stara škola" podrazumeva i da ste poznavalac muzike, filma, stripa...?

– U vreme moje mladosti Novi Sad je imao svega nekoliko kafića, DB, Atrijum...Na Mašincu su se prikazivali koncerti sa Vudstoka. Odrastao sam na toj muzici, Hendriks, Alman braders bend... Motorhed i dan danas volim da čujem. Noću kad se vraćam s puta volim da odvrnem Lemija. Razbudi me, a primetio sam da na pesmu „No sleep till hammersmith“ samo dajem gas (smeh). Međutim, od 24. godine sam prešao na džez, prijatelj Dušan Marinković me je zainteresovao. Krenuo sam od Pet Metinija, pa me je oduševio Čet Beker...trenutno slušam Dhafer Jusuf kvartet, Tigran Hamasian. Fanki me nikad nije pronašao, ali recimo Herbi Henkoka volim. Džez scenu ne pratim. Nisam u toku već ako na nešto nabasam ili mi neko nešto pokaže, pa se oduševim. Nisam veliki poznavalac stripa, a film sam jedno vreme intenzivno pratio. S godinama sve manje gledam komercijalne filmove, a okrenuo sam se evropskoj, iranskoj, libanskoj kinematografiji. Jedno vreme sam imao i dugu kosu, naravno zbog muzike koju sam slušao (smeh). Milicija me je zaustavljala zbog takve kose (smeh). Nama je to tada bilo strašno, ali sad na to gledam sa simpatijama. Danas se policajci boje ćelavih klinaca što je užasno. Meni su i dalje neke stvari i pojave u našem gradu neshvatljive.

Zavladala je nekultura?

– Pre bih to nazvao prostačka kultura. Mladi idu masovno da slušaju one najgore narodnjake. U moje vreme je to bilo nezamislivo kao i fudbalski huligani. Ne znam šta da očekujem od mladih. Dolaze generacije koje ne mogu da izdrže bez mobilnih telefona, hvata ih ozbiljna panika. Postali su ovisni od njih, a samo se prave nove aplikacije, igrice, programi. Tek ćemo videti kakve generacije dolaze. Nekad su se deca igrala oko zgrade. Dok sam spremao ispite nervirala me je klinačka cika ispod prozora, a sad živim u zgradi gde se ne čuje dečiji glas. Što kažu Englezi, to što jedeš to si, to što nosiš to si, a možemo proširiti i to što gledaš na TV to si, i to postaješ. Sve to utiče na nas. Devedesetih godina prošlog veka isto se urbana masa našla zatečena. Onda su neki počeli da piju i drogiraju se, drugi su otišli na ratište, pa skroz prolupali. Pojedini su iskoristili priliku i snašli se, uspeli u životu, ali to su uradili pod stresom, sklopili pakt s đavolom i sad naravno imaju posledice zbog toga.


Znači da zapravo živimo rijaliti program?

– Dolaze generacije koje su vaspitane gledajući rijaliti programe. Izgovor da narod to traži je besmislen. Šta ako zatraži heroin? Hoćete im i to dati? Ne znam da li je sve to smišljeno, ali kod nas je zavladala neka vrsta filozofije da što si glasniji, grlatiji, agresivniji u svom nastupu, to znači da si moćniji, pametniji i bolji. Ljudi koji se pristojno ponašaju i vode konstruktivan dijalog, prosto ovde nemaju šansu. Ljudi su skloni da biraju šta je za njih lakše, a ne korisnije i zdravije. Koliko je ljudska sposobnost da sebe laže i ne vidi stvari, to je fantazija. Sami sebe zavaravamo. Svi smo hendikepirani, i mi, i generacije koje dolaze. U celom svetu je fenomen da se gledaju gluposti na televiziji. Ako povremeno pogledaš glupost da odmoriš mozak je prihvatljivo, ali ne možeš ga odmoriti gledajući rijaliti. Tako se samo gnoji. U socijalističkom društvu koje je imalo i negativne i pozitivne strane morao si da paziš šta govoriš da ne bi završio u zatvoru, a sad u EU slobodno govorimo, ali niko ne sluša jer nikog ne zanima. Takvo je vreme došlo.

Koliko udela u svemu tome ima neobrazovanost?

– Duboko verujem da jedan problem jeste neinformisanost, a svi hoće da pričaju o stvarima o kojima ne znaju mnogo. Jedni su namerno neinformisani jer ko će da se bavi time, to je bolno, ajd pusti rijaliti program tako je lakše. Bolje pusti onu pevačicu, nemoj o ratu da pričamo. Nikada. Sve dok se striko ne napije, pa nekog ubije namerno ili slučajno.

Kod nas je zavladala neka vrsta filozofije da što si glasniji, grlatiji, agresivniji u svom nastupu, to znači da si moćniji, pametniji i bolji. Ljudi koji se pristojno ponašaju i vode konstruktivan dijalog, prosto ovde nemaju šansu.

I onda se čudimo što se priča o ratu i dalje prima kod nas?

– Štos je u tome što se mladi pale, a veterani su bili, videli i shvatili besmisao. Pale se jer postoje talozi i talozi trauma iz prošlosti kojima se niko ne bavi, nego se samo podgrevaju. I mnogi intelektualci ovde nisu informisani. Ovde se ratovalo ispred kuća s prvim komšijama, a da ne govorimo o traumama iz Drugog svetskog rata koje su stravične i još netaknute. To je toliko strašno da većina ljudi izbegava time da se uopšte bavi, a i puno toga se ne zna o Drugom svetskom ratu. Recimo, grupa hrvatskih četnika iz Senja je zauzela Krk, a dočekali su ih saborci iz Vrbnika i Punata (Aleksandrovo), da bi kasnije došli partizani i sve ih pobili, jureći ih do Malog Lošinja. Masa ljudi to ne zna kao i kako su Švabe ovde prošle posle rata, da su četnici zajedno s Crvenom armijom oslobodili neke srpske gradove. Ne znam šta nam je u genima, ali se stare rane i traume posle izvesnog vremena otvore i prenose s generacije na generaciju.

Možda nam je podeljenost ukorenjena baš u tim genima?

– Pre Prvog svetskog rata bilo je mnogo ideja o povezivanju, sličnostima, a sad se insistira na razlikama. To je tema za istoričare. Podeljenost je ovde ostala zbog skrivanja istine. Ljudi su skloni da se dele po bilo kom osnovu, a kamoli kad ima hiljade i hiljade mrtvih. Split nikad nije bio ustaški grad, čak je imao četničke odrede sastavljene od Hrvata. O tome se malo zna u Hrvatskoj, iako je Boris Dežulović pisao o tome. Cela priča o podeli se podgreva na puno slojeva. Bojim se da vlasti ovde nisu toliko moćne kao što mislimo da jesu. Spoljni region je vrlo uticajan i kad velikim igračima odgovara konflikt, oni ga zakuvaju jer smo pogodno tlo za sukob, što se videlo kroz istoriju. Čitava sela su pobijana, ali svako vidi samo svoje rane i ne zanima ga šta su drugi narodi doživeli. Kad dođemo do tačke, da svako priča o svojim žrtvama, a da je ovaj drugi spreman makar to da sasluša, to je već super. Mi smo to uspeli s grupama ratnih veterana. 

KONSTRUKTIVNO SUOČAVANJE S PROŠLOŠĆU
− Posle bombardovanja napravili smo Predrag Miljanović, Miša Doroški i ja, Društvo za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova od 1991. do1999. godine, da bi 2000. pokrenuli Centar za ratnu traumu koji je radio do 2016. godine. Ostali smo bez novčane podrške, nije bilo sredstava ni za osnovne stvari. Zvuči neverovatno da smo prvu pomoć dobili od Nemačke, pa iz Švajcarske, Holandije, Amerike, da bi nas tek na kraju podržala naša vlast. Održavali smo seminare i susrete sa ratnim veteranima, a kasnije sarađivali s partnerima iz Bosne i Hercegovine sa kojima i dalje radimo. Mislim da u svetu ne postoji takav projekat, da tri veterana iz različitih sukobljenih strana deci pričaju svoja iskustva. Ponosni smo na to. To je bio projekat dijaloga u društvu da bi kroz konstruktivno suočavanje s prošlošću i razgovorom o tome,  predrasude počele da se tope bez obzira u kakvim formama ćemo živeti jer mi živimo jedni pored drugih. Potičem iz partizanske porodice s mamine strane. Iako nisam bio na ratištu hteo sam na najbolji mogući način da doprinesem da se posledice rata probaju ublažiti koliko mogu. Ne mogu mnogo, ali nešto može – rekao je Beara.

 

Ipak, mi u Vojvodini gajimo toleranciju?

– Uvek se priča da je Vojvodina multikulturalna sredina i da se ljudi tolerišu, što je delimično tačno, ali delimično. Ovde su došli ljudi iz Like, Dalmacije, Bosne, Hrvatske... i svako je doneo svoje traume. Tu je i lokalno stanovništvo s iskustvom Novosadske racije, pa sudbina Mađara posle Drugog svetskog rata... svako nosi svoje priče i traume. Tolerancija za ovo podneblje jeste prava reč jer mi tolerišemo jedni druge, ali je problematična. To podrazumeva da ja tebe tolerišem. Mrzim te, rado bih te ubio, ali te podnosim. Umesto da se ističe suživot i saradnja, što je u interesu svih nas. Postoje popularni termini koji se s vremena na vreme iskopaju, pa se vrte. Problem je u terminu, što ljudi ne znaju da objasne šta je tolerancija, nemaju definisan pojam, ali volimo o tome da pričamo.

Da li se može reći da narod trpi, iako mu nije dobro?

– Ljudi se bune jer su nezadovoljni, ali vide da ta pobuna i njihovo žrtvovanje je pucanje u prazno. Stalno se spominje 5. oktobar, a fali nam 6. Čak i da je bio taj 6, pitanje je kako bi bilo posle njega. Građani se organizuju, šetaju, pa se izduvaju, pa neko tu šetnju iskoristi za svoju političku karijeru...I onda se vremenom ljudi uče. Što god uradili, bespomoćni su, padaju u apatiju i odlaze odavde. Nažalost taj model je zavladao, što mi u psihologiji zovemo koncept "naučene bespomoćnosti". Mnogi ljudi koji bi mogli da daju značajan doprinos razvoju društva, odlaze iz njega. To je stravičan problem. Ako si ovde naučnik s potencijalom, da bi napredovao jako puno faktora moraš da ispuniš. Da budeš fleksibilan, jako mudar, da znaš kad treba ućutati, a kad govoriti, da znaš s kim da se povežeš, s kim da se okumiš... I u razvijenom svetu postoji taj problem. U Britaniji će naučni rad lakše objaviti Englez nego Poljak, a kamoli tek neko iz Afrike. Mi smo ostaci jednog naroda koji je pre Prvog svetskog rata imao identitet, pokušavao da opstane, slao sinove u inostranstvo na školovanje, a oni bi se vraćali s idejom da nešto naprave. Danas odlaze, ne s idejom da se uopšte ne vrate, nego da zaborave svoj jezik. Mi smo postali društvo ljudi od kojeg sami hoćemo da pobegnemo.

Mnogi ljudi koji bi mogli da daju značajan doprinos razvoju društva, odlaze iz njega. To je stravičan problem.


I tako smo stigli do korona virusa?

– Koronu kao svaki fenomen, treba posmatrati na više nivoa, iz ugla krupne politike, geostrateških interesa... Uklapamo se u trend masovnog potrošačkog društva jer šta god stigne do nas, tržni centri, ulošci s krilcima, silikonske usne...mi histerišemo za tim. Kad ljudi imaju nedovoljni kvalitet obrazovanja, oni su obučeni za nešto, ali nisu naučeni da razmišljaju. Međutim, stanje u Srbiji je bolje nego što sam mislio da će biti. Iako nas kritikuju kako smo neodgovorni i neozbiljni, što mislim da u jednoj meri jeste tačno, postoji grupa ljudi koja se ponaša i odgovorno, i primereno situaciji. Mnogo bolje nego neki od stručnjaka ili političara. Propusta ima i to je uobičajeno u svim zemljama. Sistem mora da funkcioniše i da krpi rupe u hodu, mora biti fleksibilan da bi preživeo, a za običnog, malog čoveka je neophodno da ima utisak da sistem funkcioniše. To je potreba, da imamo utisak da nije sve izgubljeno, da postoje neki ljudi koji znaju šta rade, da ima nade u ovoj pošasti.

Otud i histerična kupovina toalet papira, brašna, hrane…?

– Prirodna reakcija ljudi kao vid prilagođavanja je da gomilaju zalihe kad se uvodi ograničavanje slobode kretanja, a bogami i šire. Jasne, smirene i precizne poruke nadležnih mogu da doprinesu smanjenju nesigurnosti. Nažalost, neki ljudi će i dalje da se ponašaju uspaničeno, gomilaju zalihe kao za apokalipsu biblijskih razmera kako bi ublažili doživljaj nesigurnosti. Neki će pak da negiraju bilo kakvu opasnost, kako bi se isto tako osećali sigurnije, a neki će pomahnitalo da gledaju sve vesti i samo sebe sve više uznemiravaju.

Da li Srbija trenutno živi u šizoidnom vremenu?

– Srbija živi u teškom vremenu po nju, otkad je nastala. A nisam siguran ni za našu budućnost. Kako će se pomerati figure na svetskoj šahovskoj tabli, tako ćemo i mi morati da se prilagođavamo, kao i vekovima do sad. Kad pomislim kroz šta smo sve prošli samo u XX veku, pitam se kako nismo u gorem stanju. Za sada je mnogo toga promenjeno, i verovatno se stvari neće u potpunosti vratiti na staro. Nažalost kada sve ovo prođe, mnogi će živeti tako kao da ništa nisu naučili iz ovoga. Vratiće se na svoja stara destruktivna ponašanja, koja neguju godinama. Treba sačekati do kraja, a vreme će pokazati kako se ko ponašao u svemu ovome.     

Stanje u Srbiji je bolje nego što sam mislio da će biti. Iako nas kritikuju kako smo neodgovorni i neozbiljni, što mislim da u jednoj meri jeste tačno, postoji grupa ljudi koja se ponaša i odgovorno, i primereno situaciji. Mnogo bolje nego neki od stručnjaka ili političara


Nekako i u vreme pandemije bahatost izbija u prvi plan?

– Nažalost, bahatost je postala uobičajena u našem medijsko-političkom prostoru. Rijaliti programi promovišu bahatost kao i istupi mnogih javnih ličnosti. Bahat odnos je često način da se prikrije sopstvena nesigurnost, nekompetentnost, nestručnost. Nažalost kod nekih ljudi bahato ponašanje je prosto proizvod njihovog egocentričnog odnosa prema realitetu. Oni žive kao da su sami u univerzumu. Na televiziji imate smeće, skupština je cirkus i rijaliti, umesto reprezent društva, okruženi smo skandalima i aferama... Kad se sve to sastavi i uklopi, imaš ljude koji bacaju smeće kroz prozor, ne poštuju karantin...

Kako da ostanemo normalni u ovim nenormalnim vremenima?

– Kaže jedan moj kolega, ko sad ostane normalan nije normalan. Sada je normalno biti pomalo nenormalan. Znajte da će i ovo proći. Ima jedna izreka koja kaže “Kada ti je loše, znaj i to će proći. Kada ti je dobro i to će proći”. Ja radim iz kućnih uslova. Koristim ovo da čitam koliko mogu, spremam kuću, kontaktiram stare prijatelje koje dugo nisam čuo. I ništa što radim ne može da me potpuno spase od onog osećaja hladnoće i jeze, nesigurnosti i mučnine jer smo u vanrednom stanju. U situacijama kao ova, normalno je osećati se ponekad uplašeno, uznemireno, nesigurno, tužno i razdraženo. Nemojte biti strogi prema sebi i trudite se da se ne istresate na svoje bližnje. Ni njima nije lako. A jednom će i ovo proći, ali povrede na duši ostaju.

Koji su najčešći problemi vaših klijenata nezavisno od trenutnog vanrednog stanja?

– Depresivnost, anksioznost, doživljaj besmisla, bračni problemi, hroničan stres, mobing na poslu...Ljudi sve više rade, sve je manje para, a troškovi života se uvećavaju. Dolaze kući premoreni, razdražljivi i onda ne mogu da obavljaju svoje uloge supružnika i roditelja. Sve više su nervozni, imaju osećaj krivice i sve veća je tenzija, pa lako planu i dolazi do agresije. Ako tome dodamo da puno ljudi pije i koristi razne droge, na kraju nastane haos. Puno je stvari koje su međusobno povezane, a zapaljive. I ranije je čovek bio depresivan, ali se manje radilo i plate su bile veće. U visokom biznisu ljudi uzimaju kokain da bi funkcionisali i izdržali pritisak posla. Dosta njih je na antidepresivima. Misle da mogu da se kontrolišu, ali sve im se raspada. Novac je tu da nam omogući da živimo mirnije i sigurnije, ali ne može da nam pruži sreću. Ako zamislimo stabilno, uređeno društvo kao recimo švajcarsko. Toliko njih je nesrećno i na tabletama, a imaju para. Sve živo ih muči. Toliko su nervozni, da ne mogu da spavaju ako komšija ide u toalet tokom noći.

Znači laž je dominantnija od istine?

– Od kada je sveta i veka, laž je uvek težila da uguši istinu, a istina je tražila svoje načine da izađe na površinu. Nažalost često je laž utešna, a istina zastrašujuća, pa ljudi sami preferiraju laž.

 

 

Zavidna biografija
Naš sagovornik se bavi psihoterapijom od 1995. godine. Osim što je u Njujorku završio edukaciju za Racionalno emotivnu bihejvioralnu terapiju (REBT), Beara se edukovao i iz sledećih psihoterapijskih pravaca: Logoterapija i Egzistencijalna analiza, EMDR, ACT, Psihodrama, Geštalt…Iza sebe ima knjigu s dr Miljanovićem "Gde si to bio sine moj?" – egzistencijalistički doprinos razumevanju ratne traume (2005), nekoliko naučnih radova i mnoštvo stručnih tekstova. Obavljao je razne poslove iz domena psihologije. Radio je kao profesor psihologije, školski psiholog, klinički psiholog na Klinici za psihijatriju KCV i Vojnoj bolnici u Petrovaradinu, ali i u nevladinim organizacijama. Sve vreme se stručno usavršava i edukuju iz raznih pshihoterapijskih pravaca, ali je i aktivan na tribinama i predavanjima koje kasnije prezentuje na internetu. Trenutno je na poziciji programskog savetnika u REBT Praxis Centru za psihoterapiju i psihološko savetovanje

Oceni vest:
54
6

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Boban

    pre 127 dana i 23 sata

    Pročitah u dahu intervju.Bravo,šta drugo reći.Kompetentna ličnost za sadašnje teme,poučnih rečenica ima,presek stanja današnjeg društva lepo iskazan.Hvala pa mislim da ne treba da koristim njegove usluge jer valjda sam još uvek normalan ali za druge kojima treba sagovornik evo ga a ko je uopšte danas normalan!

    Oceni komentar:
    0
    24
  • Mona

    pre 127 dana i 23 sata

    Sjajni Beara!

    Oceni komentar:
    3
    21
  • Maks

    pre 127 dana i 6 sati

    Trebaju nam jos takvih strucnjaka, ono sto ti je predodredjenom sudbinom ne ..mozes pobeci to govori i sam Beara. U ovom vremenu kolektivno nam je potreban psihoterapeut.

    Oceni komentar:
    3
    11
  • Koča

    pre 127 dana i 5 sati

    zanimljiva osoba, imao je jaku vezu u vojsci koja je nastala na tekovinama NOB, a priča sa oduševljenjem o nekim četnicima, možda zbog duge kose.
    Ko zna koje stripove je čitao.

    Oceni komentar:
    2
    7