Vladimir Ivković vraća Subinu muziku na svetsku scenu: To je NS, to nije palo sa Marsa!

U prostorijama Zavoda za kulturu Vojvodine 23. juna 2015. godine organizovana je proslava rođendana Mitra Subotića Sube, novosadskog kompozitora, producenta i muzičkog vizionara. Nakon što su se prethodno okupili ispred Subinog platoa u Limanskom parku, brojni Subini prijatelji uputili su se ka Zavodu gde je za 19 časova bila zakazana promocije ploče Rex Ilusivii – In the Moon Cage u izdanju nemačkog izdavača Offen Music. Upravo ovaj rad, nikada u celosti objavljen, doneo je Subi nagradu UNESCO, zahvaljujući kojoj je otputovao u Pariz, a potom i u Brazil, gde je radio i stvarao sve do prerane smrti 1999. godine.

Iza celokupnog „poduhvata“ predstavljanja ove ploče svetu stoji Vladimir Ivković iz Dizeldorfa, veliki zaljubljenik u Subotićev rad, a ogromnu podršku u ovoj ideji imao je u Ruži Subotić, Mitrovoj mami, i Slobodanu Misailoviću koji je danonoćno radio na sređivanju arhive. Vladimir Ivković rođen je u Beogradu, a u Nemačku odlazi po završetku srednje škole 1991. godine. Od 2007. godine vodi izdavačku kuću Desolat Music Group u okviru koje je nastala etiketa Offen Music, u čijem je fokusu Kralj iluzije.

Foto: Branko Starčević 

U razgovoru za portal mojnovisad.com Vladimir otkriva kada se prvi put susreo sa Subinom muzikom, kakav je uticaj imala na njega, zašto je odlučio da objavi ovu ploču I kako je tekao njen put od arhive Radija Novi Sad do rafova prodavnica ploča širom sveta.

- Prvog kontakta sa Subinom muzikom ne mogu da se setim, ali je ona osamdesetih bila jednostavno tu. U porodici, krugu porodičnih prijatelja koji su sa Subom sarađivali ili se družili, na Ventilator albumu, na radiju… Dobro se sećam objavljivanja La Strada albuma koji je Suba producirao. Mi klinci smo onda išli u galeriju SKC da kupimo taj album ili išli na koncert u Domu Omladine gde je La Strada bila predgrupa Cacadou Look. Sećam se članka o izvođenju „Dreambirds, o zvučnicima okačenim u krošnje drveća, cvrkut ptica kao predskazanje vremena u kome ćemo poseći drveće po parkovima, a to je verovatno bio jedan od prvih ekoloških projekata u Jugoslaviji. Za mene kao tinejdžera u Beogradu spasonosno.

Suba je svetsku slavu stekao u Brazilu, iako početak njegove karijere vezujemo za Novi Sad i saradnju sa nekim od najvećih imena Ex-Yu scene, među kojima su Milan Mladenović, Slobodan Tišma, Darko Rundek, Masimo Savić i mnogi drugi. Kako si došao na ideju da izdaš baš ovo, za mnoge nepoznato Subino delo?

- Subina muzika je često bila tema razgovora ili je slušana u krugu prijatelja. „Disillusioned“ na primer, jedini objavljeni Rex Ilusivii album. Ja sam se često pitao da li je nešto od muzike koju sam ja slušao ostalo sačuvano, ili da li je negde sačuvana muzika koja je ostavljana na recepciji Radija Novi Sad. 2005 je izasao CD „In Vitro / Suba Within Us“ koji je sadržavao neke neobjavljene radove, i ja sam se sve vreme nadao da će se nešto pojaviti, da će neko tu fantastičnu muziku objaviti. Na žalost, ništa se nije desilo dok 2012. na „Ex-YU Electronica III“ kompilaciji nije objavljen snimak „In The Moon Cage IV“. U unutrašnjem omotu je bila fotografija jedne od originalnih Subinih TDK kaseta sa koje je „In The Moon Cage IV“ skinuta. Znači, ako Slovenici imaju jednu kasetu, onda možda negde postoji i druga. Preko dobrog prijatelja Slobodana Brkića, onda Rajka Božića, ja sam stupio u kontakt sa mama Ružom. Ispostavilo se da je Subina muzika arhivirana 2004. godine. To je bio neverovatan poduhvat - od prikuljanja informacija i master traka do tehničkog dela digitalizacije. Slobi Misailoviću i mama Ruži za to treba najmanje spomenik podići. Odatle dolazi „In The Moon Cage“, nešto kao ključno delo iz 1988. Ovde se radi o opusu iz Jugoslavije 1980-1991, snimcima koji su najvećim delom nepoznati jer nisu bili objavljeni. Suba je poznat po „Sao Paolo Confessions“, radom u Brazilu, ali Sao Paolo i Bebel Žilberto nisu početak i kraj...Kažu, „naš“ čovek postao svetski poznat. To su neki neoliberalni kriterijumi. Taj „naš“ čovek je napravio divne stvari dok je još bio „naš“. Za mene je jednostavno nepravedno, nezamislivo da jedna cela dekada, dokument jednog posebnog okruženja i kulture padne u zaborav. To je sada kao signal iz Atlantide.

Potraga za tim signalom trajala je dve godine u toku kojih si prešao hiljade kilometara. Može se reći da si bio na pravom muzičkom hodočašću do trenutka kada si ploču doneo u Novi Sad. Da li si u nekom trenutku razmišljao da odustaneš?

- Mama Ružu i Slobu Misailovića sreo sam u kasno leto 2013. godine i kući se vratio sa fantastičnom količinom muzike. Prvo je to trebalo savladati: intenzitet muzike, zvučni dokumenat jednog posebnog umetnika. Ja verovatno šest meseci ništa drugo nisam slušao. Razmišljao sam kako bi to moglo smisleno da se „uobliči“ i objavi. Odlučio sam da bi bilo dobro početi sa „In The Moon Cage“. Fragmenti tog dela su se pojavljivali na internetu, na gore pomenutom CD-u i kompilaciji, ali ono nikada nije u celosti objavljeno. Onda su sledila putovanja: u Novi Sad kod mama Ruže, u Amsterdam na dogovore sa distribucijom i drugim etiketama, u Pariz kod Gorana Vejvode koji je sa Subom sarađivao na projektu „Dreambirds“. Ola Vasiljeva je radila na omotu i videu, muzika je išla u mastering studio, na rezanje, štampanje. U procesu umnožavanja je bilo retkih tehničkih problema što je dovelo do kašnjenja. No, sada je ploča tu i mi smo uspeli da je objavimo na Subin rođendan 23. juna. Što se tiče odustajanja, ni u jednom trenutku nisam pomišljao na to. Ovo je tek početak.

Rad na „Mesečevom kavezu“ predstavljao je i povratak u neka druga vremena. Pored muzike, paralelno si istraživao i njegov život. Kakav si utisak stekao o Subi iz svedočenja njegovih prijatelja i saradnika?

– Suba nije bio neko ko je stvari natrljavao na nos, ali je bio sjajan muzičar, radoznao, pun znanja. On je sigurno imao uticaj na gomilu dešavanja oko njega, ali toga niko nije bio svestan. I kad kažem uticaj, ne mislim na onaj agitatorski uticaj, već na neki drugi. Iz razgovora sa Brankom Parlić sam saznao kako su ona i Suba kao klinci otkrivali Erika Satia čitajući note. Onda dolazi trenutak suočavanja sa tom muzikom. To nije studiranje života, to je život koji je bio deo mog odrastanja. Suočavanje sa arhivom bilo je i suočavanje sa mojim Beogradom, sa ljudima sa kojima sam odrastao. Govorimo o duhu jednog vremena i sama činjenica da taj arhiv postoji je čudo. To je kao korov, korov dobrog koji ne možeš da iskoreniš. Možeš da ignorišeš, lažeš, praviš lažne biografije, eliminišes zemlju, bombarduješ, uspostavis nove sisteme vrednosti, i onda te korov podseti šta si. Kao ogledalo. Zamisli sada grupu klinaca koja sa 22 godine proučava note Erika Satia? A toga je bilo. I to je bitno. To je Novi Sad. To je tu snimljeno. Subino znanje, senzibilnost, otvorenost, transparentnost, to dolazi upravo iz Novog Sada. To nije palo s Marsa. Odatle dolazi i „Sao Paolo Confessions“ skoro 20 godina kasnije.

Želja da Rex Ilusivii muzika dopre do što većeg broja ljudi pokrenula je celu priču. Danas, četiri meseca nakon izlaska, ovo delo  je dostupno publici na svim meridijanima. Kakva su bila tvoja očekivanja na samom početku?

- Ja nisam imao nikakava očekivanja. Za mene je bilo važno da se „In The Moon Cage“ sa sjajnim ljudima objavi na najbolji mogući način. Ploču širom sveta distribuira Rush Hour iz Amsterdama, a može se naručiti i online. U Beogradu bi Yugovinyl trebao da ima još par ploča. Nedavno mi je jedan poznanik pisao da je ploču kupio u Teksasu. Kada je muzika među nama, pristupačna, onda će se Suba pobrinuti za ostalo. Sada ljudi između ostalog deci mogu da puštaju magične uspavanke ili prizivaju kišu.

Ploča je simbolično objavljena baš na Subin rođendan. Promociji u Zavodu za kulturu prisustvovali su mnogi Subini prijatelji i poštovaci, kao i ljudi iz javnog i kulturnog života Novog Sada. Kakve utiske nosiš odavde?

- Skup u Novom Sadu je bio divan. Okupili su se Subini prijatelji, prisustvovali smo živopisnom govoru Dušana Mihaleka, slušali smo muziku, obeležili rođendan. Ono na šta sam naišao na putu do objavljivanja ploče, u susretima sa ljudima, bilo je njihovo živo i lepo sećanje na Subu i činjenica da je on u žvotima ostavio neizbrisive tragove. 

Ideje i planovi za naredne projekte?

- Idemo dalje! Obogaćujemo svet dokumentima dobrog.

SUBINA BIOGRAFIJA: Mitar Subotić Suba rođen je 1961. u porodici novosadskih intelektualaca, Radomira i Ruže Subotić. Suba u Novom Sadu zavšava osnovnu i srednju muzičku školu –„Isidor Bajić“, odsek za harmoniku i klavir. Na Akademiji umetnosti apsolvirao je na odseku kompozicije i orkestracije u klasi Rudolfa Bručija. Pored klasične, veliko interesovanje pokazuje i za elektronsku muziku. U Beogradu je pohađao kurseve džez i elektronske muzike koje je držao engleski saksofonista Pol Pinjon. Pisao je i izvodio muziku za pozorište, film, televiziju i balet. Svoje prve radove objavio je pod pseudonimom Rex Ilusivii (Kralj iluzije) i anonimno ih je ostavljao na portirnici Radija Novi Sad, adresirane na Dušanu Gojkoviću Goju koji je u to vreme vodio emisiju „JU Pop scena“ i „Novi Vidici“ . Rex Ilusivii zbog vela misterija koji ga je pratio postaje neka vrsta kultnog heroja Novog Sada, a svoj identitet je otkrio tek godinu dana kasnije. Godine 1988.  sa albumom „In the Moon Cage“  dobija UNESCO nagradu za promociju tradicionalne kulture i odlazi u Pariz. Na ovom albumu, Suba je kombinovao cvrkut ptica sa Madagaskara, elektronsku muziku i srpske uspavanke. Nakon Pariza, put ga odvodi u Brazil gde sarađuje sa nekim od najpoznatijih tamošnjih muzičara. Mitar Subotić Suba poginuo je 2. novembra 1999. u požaru koji je zahvatio njegov studio dok je pokušavao iz plamena da izvuče snimke tek završenog albuma „Tanto tempo“, brazilske pevačice Bebel Žilberto.

Sa Vladimirom razgovarao Gojko Kekić