Vladimir Radusinović Radule, muzičar: Treba da ceniš sebe i svoj rad, ali i da paziš da se ne preceniš

Gitarista, pevač i dominantni autor u novosadskom sastavu Atheist Rap priča nam o detinjstvu kraj Eđšega i Katoličkog groblja, prvim muzičkim koracima na Limanu 1, ali i o izazovima roditeljstva i nezavidnom položaju muzičara u vreme pandemije.

Vladimir Radusinović, alias Radule Lucidny, rođen je u Novom Sadu 15. decembra 1968. godine. U rodnom gradu završio je OŠ "Branko Radičević", potom, samo stotinak metara dalje, Elektrotehničku školu "Mihajlo Pupin", dok je studije na ETF-u i Višoj školi za informatiku "na vreme napustio".

Od 22. maja 1989. godine pa sve do današnjih dana, svoje vreme, a ispostavilo se i život, posvetio je grupi Atheist Rap, s kojom je snimio šest studijskih albuma, dok poslednje, prošlogodišnje izdanje pod nazivom JBT POP, dele na gramofonskoj ploči s nemačkim sastavom Defenders of The Universe. 

Kao muzičar, iza sebe ima više od 1.000 odsviranih koncerata, budući da se, osim sa matičnim bendom, ostvario i kao stalni član sastava Mitesers, Bonebreaker i Protektori.

Početkom ovog veka počeo je da se bavi i producentskim radom, a u njegovom poluprofesionalnom studiju "Socijala" nastalo je više albuma od značaja za novosadsku, ali i srpsku, pa i regionalnu andergraund scenu. 

U braku je sa Aleksandrom Sanjom Ivošev, bivšom reprezentativkom Jugoslavije u streljaštvu, i imaju tri sina. 

Na koju adresu su te roditelji doneli iz Betanije?

– Mislim da mi je prva sledeća stanica bila negde na Keju, one sive niske zgrade kada, na primer, kreneš iz Kosovske prema centru, pa prva levo pored Doma, pa skreneš pre onog zabavišta desno – e, tu iza zabavišta, u jednoj od onih uvučenih zgrada. Prestao sam da pamtim imena ulica u Novom Sadu, uglavnom se orijentišem prema toponimima (smeh). Tu sam proveo nekih šest meseci i onda smo se preselili na adresu Bulevar revolucije 11, ona crveno-bela kula preko puta Jodne banje, kod Katoličkog groblja, tu smo živeli do 1980. 

Shvatio sam kolika je odgovornost posedovati oružje, a sa ratovima sam prestao i da ga volim

Kako si provodio dečačke dane u tom kraju? Gde si s drugarima najčešće "visio"?

– Dvorište nam je bilo mesto gde smo se čak najmanje igrali. Mahom smo visili u Eđšegu, od kog nas je delio samo dvorišni zid, na groblju, išli smo često i u Futoški park gde se igrala fuca na travi, a zimi smo se klizali na onom jezercetu. Drugari iz zgrade su mi bili Zoran i Dragan Mikić i Pope (Aleksandar Popov Dr Pop – vokalni solista Ateista), inače malo stariji, kao i Ljubiša Madžarac, danas zaposlen u "Safe securityju", i Aleksandar Plavšić, koji jednom prilikom umalo nije poginuo. Nas dvojica smo pravili bombe od patrona za sifon sodu, a on je jednu takvu bombu aktivirao u kuhinji i zabio mu se geler par milimetara od aorte. Moj ćale je bio lovac, pa sam uvek u kući imao baruta koji sam maznuo, mislim, katastrofa. Od toga doba sam shvatio kolika je odgovornost posedovati oružje, a sa ratovima sam prestao da volim oružje, koje me je privlačilo s mehaničke strane gledano.

Ipak, verujem da si se i ti, kao i skoro cela naša generacija, takođe igrao partizana i Nemaca ili kauboja i Indijanaca?

– Letnje raspuste sam najčešće provodio sa braćom od ujaka Mićom i Miletom Savić, na njihovoj vikendici, tu je bio i Neša Novaković, drugar iz Beograda i još par klinaca, pa smo se često igrali po šumama Fruške gore, tu oko manastira Hopovo. Imali smo, na primer, varijantu da je jedan bio partizanski kurir, a drugi su Švabe pa ga pecaju. Kurir kod sebe ima sakrivenu poruku i postoji plan kojim terenom možeš da prođeš, ali ne i tačno određeno, tako da moraš da se snađeš, izbegavaš zasede i potere... Kad su u pitanju kauboji i Indijanci, uvek sam bio Indijanac, kad se igralo partizana i Nemaca, uvek sam bio Nemac, uvek na strani slabijeg (smeh). 

Kako si stajao sa sportskim aktivnostima?

– Mahom smo pikali basket u Eđšegu, gde sam, u klubovima, igrao i stonis tenis i pucao iz vazdušne puške. Dosta dugo sam trenirao plivanje i bio sam u tome prilično dobar, ali sam digao ruke kad smo počeli da se spremamo za takmičenja, kada su počeli da stvaraju rivalitet unutar ekipe, a ja nisam taj kompetitivni tip i napustio sam to. Kada smo se preselili na Liman probao sam da treniram rukomet, još uvek kao osnovac, ali to je potrajalo samo par meseci, smetalo mi je svo to "džaganje" i udaranje tipično za taj sport. Kasnije sam s celim društvom iz Drage Spasić par godina išao na veslanje i odbojku, to su i jedini kolektivni sportovi u kojima sam bio dobar. Doduše, od odbojke smo svi naprasno odustali kada su nas na nekom juniorskom takmičenju u Sremskim Karlovcima "rastavili" klinci iz Maglića, svi za glavu niži od nas (smeh). 

Koliko znam, prijateljstvo sa Zaretom (Zoran Zarić, 1968–1997, originalni basista Atheist Rapa – prim. aut.) začeo si već tokom predškolskih dana?

– Prvo sam išao u zabavište u ulici Laze Kostića. Ispod je bio pekar i sećam se da sam često umeo da blejim kraj prozora, da gledam lika kako razvlači testo za pite i bureke, bio sam fasciniran kako ga od one grudve razvuče na dva sa dva metra, skroz providno, a da nigde ne pukne. To mi je jedno od prvih sećanja iz detinjstva. A sa Zaretom sam se upoznao u vrtiću koji se nalazio na "Estradi" (Trg Amosa Komenskog – prim. aut.). Mislim da je s nama tu bio i Gaga (Predrag Jandrić, kasnije lider novosadskog pank sastava Vrisak generacije – prim. aut.), a ako nije, onda smo se upoznali u školi jer smo išli u isti razred. 

^{Drugari iz razreda: Gaga (drugi sleva), Radule (sasvim gore) i Zare (prvi zdesna u gornjem redu)}

Kakav si bio đak tokom osnovnog školovanja?

– U početku sam bio odličan, kasnije vrlo dobar, na granici odličnog, a u sedmom i osmom razredu je tu bila i četvorka iz vladanja zbog nekih klinačkih budalaština.

Šta te je od školskih predmeta najviše interesovalo?

– Voleo sam tehničko, ali svašta mi je još išlo. Doduše, nisam išao na takmičenja, nisam bio član nikakvih sekcija, a izbegao sam i da idem u hor. Kažem nastavnici muzičkog, "Ne mogu ja to, nemam kapacitet pluća", a ona odgovara, "Kako nemaš, pa treniraš plivanje". "Da", kažem ja, "ali to je pod vodom" (smeh). Uglavnom, videla je da grebem da ne uđem u hor i odustala od mene. Draže mi je bio da "silancarim" po školskom dvorištu nego da pevam. 

A kada u tvoj život ulazi gitara?

– Mislim da to sve kreće sa preseljenjem na Liman, u Drage Spasić 13, koja je bila jedna totalno opičena zgrada, u kojoj je vladala atmosfera kakva danas može da se zadesi jedino negde na Novom naselju ili možda u Pariske komune, u Bloku. Fora je bila u tome što se u tu višespratnicu doselilo mnogo porodica sa decom iste generacije. Braća Škrbić – Obrad, danas direktor SKCNS, i Dragan, pevač pank grupe Dva minuta mržnje, Dragan Kašiković Kašika, bubnjar grupe Moskva, kojeg i danas često srećem pošto je i dalje u muzici i tonac je na mnogim manifestacijama po gradu i šire, i koji su svi bili malo stariji. Tu su bili i Dragan Miletić zvani Dragojlo i njegova starija sestra Saška, Pera Krstić, čiji je otac Dušan i projektovao tu zgradu, zatim Vlada Capik, te Vlada Dakić i Vlada Huđec, obojica, nažalost, pokojni. Daka je bio naš drugi Delfin – nas četiri Vlade u jednoj zgradi. Jako brzo smo se svi združili i postali baš prava ekipa. Sem Huđe svi smo imali mlađe sestre – Capik Vesnu, Daka Mimu, Pera Sandru, ja Draganu. Njihova generacija su bile bliznakinje Mima i Goga Bjelica i Jasmina Đurđev, naša prva komšinica i jedna od Draganinih najboljih drugarica, kao i njen brat Branislav Brane Đurđev, koji nam je kasnije postao zetonja. Tu je i nezaobilazni Bata Fotograf, Radovan Ristić, Pecin brat od strica i moj komšija sa sprata, koji se bavio fotografijom i dokumentovao mnogo toga iz života Novog Sada, a posebno novosadsku pank scenu i, naravno, komšiluk.

 ^{Radule (drugi sleva gore) s majkom (stoji u sredini), ocem (stoji drugi zdesna) i sestrom (prva zdesna dole)}

– Prvo je bila izgrađena neparna strana ulice, pa smo gledali kako se zida parna strana, zatim Istarski kej i tako dalje. Naravno da smo se igrali na gradilištu i u toj nekoj polu-močvari, gde su obitavale raznorazne živuljke. U to vreme su me prozvali Vlada Pacov, što je kasnije zvučalo kao dobar pankerski nadimak, kao Rat Scabies iz grupe The Damned (smeh). Tako me je prozvao drug iz razreda Goran Runjanin, zbog ovih mojih uvučenih sekutića, kao glodar, plus što sam među ekipom u zgradi bio glavni za tamanjenje pacova po podrumu i okolini zgrade. Uletao sam bez straha među njih i udarao ih nekim motkama, gađao kamenjem, ali nisam ih, naravno, dirao rukom. Tad me je jedna komšinica, Brižit Bardo tog vremena, zaštitnica životinja, nabedila da sam pobio neke mačiće, što je meni bilo potpuno nezamislivo jer odavno znam da su mačke korisne životinje i da što ih više imaš, to imaš manje glodara. E sad, što su one takve po karakteru, što se ne potčinjavaju i ne zarezuju te ni pet posto, to je druga priča. Trenutno imam četiri mačke tako da znam sve o tome (smeh). Njih sam tek u neko zrelo doba prihvatio kao kućne ljubimce upravo zbog toga što s njima ne možeš da ostvariš nikakvu normalnu komunikaciju, ali onda ukapiraš koliko imaju jak karakter. 

Gitaru je svirao ko je hteo, a to je ionako mahom bilo neko drljanje 

Otišli smo daleko od muzike...

– Onda moram da se vratim na Hopovo, gde smo provodili veći deo svakog letnjeg raspusta i skoro svaki vikend tokom škole, kada smo preko starijeg burazera Miće, koji nam je uvek otvarao vidike, uleteli u skupljanje. Pa je počelo sa stripovima – "Stripoteka", "Strip Art", "Eks almanah", sve što je izlazilo, "Alan Ford", naravno, imali smo pun tavan stripova. Gutali smo i "Crnobradog", "Astera Blistoka", "Dikana", sve što bi nam dopalo pod ruku. Na vikendici smo imali i "Kameliju", preteču haj-faj sistema ugrađenu u ormanu. Otvoriš vrata i pojave se dva dvosistemska zvučnika, gramofon, radio, lampaško pojačalo i bar, a zvuk tog toplog komada nameštaja nikad neću zaboraviti. Mi smo kao klinci tu svašta jebavali, izbušili te zvučnike iz znatiželje, pa ih posle krpili. Srećom, ujak je po zanimanju bio RTV mehaničar, pa nam je posle objasnio neke stvari, onako pedagoški, du-du-du (smeh). Mahom smo slušali radio, i to najčešće Minimaksovu emisiju "Tup-tup", koja je bila kultna i u kojoj se mogla čuti i raznovrsna muzika. Tu sam, na primer, prvi put čuo "My Sharona" od Knack, potom Queen, Beatlese, a usput se slušalo i "Veselo veče", Rokeri s Moravu, "Radio Šabac", stanica sa pravom narodnom muzikom, šlagerima, tako da je muzike bilo u našim životima, ali nam ona nikad nije bila na prvom mestu. A ozbiljnije interesovanje je počelo kada je Pera Krstić počeo da donosi ploče od svoje ekipe iz OŠ "Ivo Lola Ribar". Neko u zgradi je počeo da ide na časove gitare, te se odnekud tu stvorila i klasična akustična gitara s bronzanim žicama, koje daju onu finu distorziju, ne kao oni plastikaneri. Tako smo Dragojlo, Pera i ja celo jedno leto na početku osamdesetih proveli kod mene u sobi. Napolju vrućina, cela ekipa je na Bećarcu ili na Štrandu, a mi ono – spuštene roletne, kasetofon, jedna gitara, flomasteri i sveska su bubanj, tekstovi neki kretenski, polovina pokupljena iz stripova... imam te snimke i dan-danas. Gitaru je svirao ko je hteo, to je ionako mahom bilo neko drljanje. Paralelno s tim, Gaga u školi Zareta, mene i ostalu ekipu uvlači u pank, tad već i hardkor, od Cockney Rejects do Discharge u roku od pola godine.

^{Propustili celo leto zbog muzike (l-d): Dragojlo, Radule i Pera}

– Prelomni trenutak je, ipak, bio kada sam, vozeći se s ćaletom kolima sa vikendice, na radiju čuo "Narodnu pjesmu" od Parafa, i to sa necenzurisanim tekstom. Pomislio sam, "Jebo te, pa i ovo je pank". Pre toga je jedan gari na kursu engleskog, pošto sam u školi učio ruski, donosio na čas singlicu "Bila je tako lijepa", pričao nešto o Pekinškoj patki, a ja sam od Patke nešto bio čuo na radiju ili video na TV-u, ali to mi je bilo ono... "ći-ći pa-pa bla-bla", neko kreveljenje, pa sam mislio da je to pank. I onda čujem, "lopovi ne kradu, ubice ne kolju... ni jedne nema bolje od naše policije" – uh, pa ovi ti uz tu muziku rekli i nešto ozbiljno, a ne ono "ša-la-la". 

Uh, pa ovi ti uz pank muziku rekli i nešto ozbiljno, a ne ono "ša-la-la"... 

Kako nastao tvoj prvi pravi bend – Fluorel Tačkaš?

– Tu je negde i krenula ideja da osnujemo bend. Zare se međuvremenu bio preselio na Detelinaru i često sam išao do njega bajsom. Tada je druženje, čini mi se, funkcionisalo malo drugačije, nisi imao mobilne telefone, ali si zato imao bajsove. Danas te je strah da pustiš dete da ide negde na biciklu, jer ljudi voze k'o kreteni, neuporedivo je veći broj vozila, veći je i grad... U ono vreme, prvo što sam uradio nakon što sam ovladao bajsom i imao dovoljno godina da se odvažim da napustim kvart, obišao sam na biciklu ceo Novi Sad, sve žive ulice, Satelit, Telep, jedino nisam išao preko Kanala, a imao sam porodične prijatelje ili drugare u skoro svim kvartovima. Uskoro smo Zare i ja počeli da se družimo s detelinarskom ekipom pankera, tu su bili Acke (Aleksandar Milovanov, bubnjar Atheist Rapa – prim. aut,), Krle, Boban, Momir Stošić koji je kasnije radio fanzin "Šuljev zabavnik" i drugi. Ime bendu dao je Dragojlo, koji je s drugarom na času – verovatno je taj drugar bio Vladimir Alibaba Mandić i verovatno na istoriji, jer mislim da je to najdosadniji predmet – sklapao i pisao u svesku neka glupa izmišljena imena i prezimena, a jedno od njih bilo je i Fluorel Tačkaš. Dragojlo je danas negde u belom svetu i radi vrlo ozbiljne radove u branši primenjene umetnosti, na primer, pre dvadesetak godina, dizajn osvetljenja na rotirajućem restoranu na Nijagarinim vodopadima, faca u svom svetu, a to je pokazivao još kao klinac nekim svojim radovima, pravljenjem totema u kredi iglom od šestara... Radio je i originalni omot za drugi album Atheist Rapa koji nikada nije štampan, kao ni vinil za taj album, zbog cenzure "Snayke". 

Uigrani tandem: Radule (levo) i Zare kao članovi grupe Fluorel Tačkaš

Predstavnici stare jugoslovenske rok škole često su izjavljivali da su muzikom počinjali da se bave isključivo zbog popularnosti kod "curica". Koji je bio tvoj razlog da osnuješ bend?

– Definitivno ne ribe. Bilo nam je bitnije da se dobro zajebavamo i da razmenimo neka iskustva vezana za muziku, politiku, svakodnevni život, a ne da trošimo vreme zarad neizvesnog seksa upitnog kvaliteta. 

Poput Ateista, i Fluorel Tačkaš je bio poznat po mešavini "šaljivih", a la "Izotop rugobe", ali i "ozbiljnijih" tekstova, kao što je, recimo, bila društvena kritika u pesmi "XX vek"... Otkud taj polaritet?

– Parafi su i tu isto bitni, oni su na prvom albumu imali kojekakvih budalaština, pa onda krene red nekog ozbiljnog "džaganja" i tako u krug. Od toga verovatno sve kreće, a tu je i taj neki tinejdžerski bunt prema svemu, jer su i te naše zajebancije bile... "Izotop rugobe" je zapravo anti-ljubavna stvar, kontra svemu onome što možeš da čuješ na radiju, a imali smo i neke totalno dark stvari, predstavljanje nekog svog unutrašnjeg mraka. Nisam nikad razmišljao o tome, ali jeste, sad kad bih ponovo snimio te pesme, kao što je trenutno popularno, snimio bih to samo za sebe jer je pola tekstova teški idiotluk (smeh). 

Čitajući pred ovaj razgovor neke od tvojih intervjua, primetio sam da si prilično blagoglagoljiv kad su u pitanju pohvale na račun socijalističke Jugoslavije i tzv. Titovog doba. S druge strane, tvoje muzičko delovanje podstakao je Paraf s pesmom o policijskoj brutalnosti i nepravdama iz tog vremena... 

– Mi smo hteli da menjamo ono društvo i da idemo napred, da ga menjamo da bude još bolje, još humanije. Čak sam jednom pitao profesora marksizma – zašto smo mi stali na socijalizmu, zašto smo stali na pola puta, kad će taj komunizam? Kaže on, "Nismo još spremni za tako nešto, nije ljudska svest još došla do tog nivoa". Pa dobro, što onda ne razvijamo ljudsku svest, što ne radimo na obrazovanju već na indoktrinaciji? To je bio poriv za tadašnji bunt. Sada, kada pogledaš s ove distance šta se sve izdešavalo posle sloma tog sistema, ima tu svega i svačega i nije sve crno i belo. Nije Jugoslavija bila zemlja na staklenim nogama zbog ekonomije, nije ekonomija bila glavni krivac za raspad, već su lopovi i muljatori bili krivi za sve, jebi ga. U krajnjoj liniji, ima tu i uticaja geopolitičke situacije, igre nekih velikih sila, eksperimenti, projekti, šahovska partija koju neki jebači igraju, ali činjenica koja se prenebregava je ta da je Jugoslavija imala... Jeste da smo imali "Juga", ali smo, kao i Nemačka, imali sopstvenu auto-industriju koja je zapošljavala ljude i proizvodila kola koja su se vozila. I nisi zavisio ni od koga – od dugmadi do obuće, od igle do lokomotive, sve se proizvodilo u Jugoslaviji. Mi danas maltene ne proizvodimo ništa, mi smo jeftina radna snaga, bavimo se trgovinom i presipamo iz šupljeg u prazno, možemo biti izmanipulisani svakog trenutka, a još uvek se crpe resursi koje je stvorila ona generacija koja je od ratom spaljene zemlje napravila onako nešto. Ljudi danas sve prihvataju zdravo za gotovo, stanove, puteve, struju, celu infrastrukturu nasleđenu iz onog vremena, i onda još pričaju da je sve podignuto novcem od kredita. To nije tačno. Imao si i naša preduzeća koja su radila u inostranstvu, građevinske firme, svetski poznate, tu je bila i naša elektronska industrija, neprejebiva, "EI Niš" je gro kvalitetne opreme izvozio u Ameriku, zamisli kad su Fenderova pojačala imala niške lampe. Seti se šta je od industrije samo Novi Sad imao, dovoljno je pogledati koju epizodu "Državnog posla", kada nabrajaju kroz priču... U Jugoslaviji jeste vladao jednopartijski sistem, ali si unutar tog sistema imao razne frakcije, različita viđenja i gledišta, i kako bi koja struja u određenom trenutku preovladala, u tom smeru se išlo i bilo je više demokratije nego sada. 

Mi danas maltene ne proizvodimo ništa, mi smo jeftina radna snaga, bavimo se trgovinom i presipamo iz šupljeg u prazno

Jesi li bio aktivan član omladinske organizacije, takozvanog SSOJ?

– Ne. Nikada član nijedne političke organizacije. Sećam se da smo u srednoj školi u razredu imali samo jednog garija koji je bio član Saveza komunista, a on je i dan-danas pravi čovek, lik na mestu, jer je bio iz radničke porodice i ušao je u partiju iz ubeđenja, ne zbog karijere.

Rekao bih da savremeni trend učlanjivanja u vladajuću partiju isljučivo radi sopstvenog prosperiteta vuče korene još iz tog doba.

– Tada si, da bi bio na nekoj odgovornoj funkciji, morao biti član. Sve je zavisilo od firme do firme, ali moj ćale Biser, inače diplomirani inženjer mašinstva koji je pre servisera karburatora u ekonomskom životu grada bio poznat kao direktor "AutoVojvodine" i predstavništa "Zastave" u Novom Sadu, primer mi je da je sve to moglo da funkcioniše na visokom nivou, jer je on na odgovorna mesta stavljao sposobne, a ne podobne ljude. Bio je cenjen i imao je takve rezultate jer je znao da sastavi tim koji najbolje funkcioniše. Jova Dejanović je kao gradonačelnik znao da svakih par nedelja potrpa u bus sve direktore javnih preduzeća i krene u obilazak grada. Ovi će zbog toga početi odgovornije da rade svoj posao, jer su znali da će im naći svako sranje koje su napravili i pitati, "šta je s ovim, što to nije sređeno?". Zato nam je grad bio među najlepšim gradovima u staroj Jugoslaviji, tako ga pamte ljudi. 

UTOPIJA KOJA DELUJE MOGUĆE: "Devedesetih sam sa Ateistima prošao Srbiju uzduž i popreko, mogao bih kao Vučić da krenem da nabrajam gde smo sve bili, maltene da nema sela u kom nismo svirali, ali znam da su ljudi – ljudi, a neljudi su neljudi. To pravilo je osnovno i u celom svetu, ili si čovek ili nisi čovek. Pritom, kad ljudi ne bi bili toliko napucani i ostrašćeni politikom bilo bi mnogo bolje, jer bi bilo nebitno ko ima kakvo političko ili versko opredeljenje, pošto je to samo opredeljenje. Ja mogu da se ponašam kao veći hrišćanin od nekog hrišćanina, a nisam to. Ali za to treba da prođe određeni evolutivni proces, da se obrazovanje bazira na osnovu istine, a ne na osnovu indoktrinacije. To sad deluje utopijski, ali mislim da je moguće" – kaže Radule. 

Otkud to da si se odlučio baš za gitaru?

– Ovo što smo Pera, Dragojlo i ja drljali je mahom bilo jednim prstom i to po svim žicama, a svirali smo, kako smo to zvali, "po tačkicama", znači, sviraš na jednoj žici neke teme. Meni je, recimo, bio veliki domet kad sam na jednoj žici skinuo gitarski deo pesme "Prince Charming" od Adam & The Ants. I onda, jedne večeri, zove mene Zare, gori sav: "Ej, znam kako se hvata rif!" (smeh). Šta je bilo u pitanju? Gledao je na teveu neki spot Stonsa i video je Kita Ričardsa kako drži bare hvat. I kaže, "Probao sam, to su Ramonesi", a ko zna šta je Ričards tada uhvatio zbog svog štima (smeh). Eto, tako smo krenuli nas dvojica, a svirali smo naizmenično bas i gitaru dok se nije iskristalisalo ko je bolji na kom instrumentu. Na bubnjevima je bio Acke, a imali smo i pevača, odosno pevače. U prvoj fazi Tačkaša pevao je Bore, jedan totalno zategnut tip, koji je na bini sav k'o praćka, a mi iza njega sviramo kao debili. Publika nam je tada mahom bila školska ekipa i garesi. Boreta je nakratko zamenio Radan iz Sremske Kamenice. S njim smo imali probe u baraci mesne zajednice "Detelinara", uglavnom nedeljom u deset pre podne, a on, kao prvo, kasni, plus je sa sobom doneo četvrt hleba, paštetu i pola litre loze, kao, nije stigao da doručkuje pa samo da nešto pregrize na brzaka (smeh). I onda mi sviramo instrumentale, a on sedi, jede i, kao, "autogeno" trenira sa nama, a dok on to sve pojede i pocucla lozu, dođe već kraj termina i ide se kući. Zbog njega sam počeo da pevam na probama, a izbacili smo ga iz benda u pola nastupa u Medicinskoj školi i od tada sam postao i pevač benda. Imali smo i jednog solo gitaristu kog smo pred prvu svirku izbacili, a onda sam ja, četiri dana pred nastup, skoro odsekao tri prsta na levoj ruci. 

Od svih članova žirija dobili smo minus kao kuća, ali bili smo stvarno jezivi

To je ona čuvena audicija u kasarni?

– Da, da, kad smo od svih članova žirija dobili minus kao kuća, između ostalog i od Bogice, ali bili smo stvarno jezivi. Popodne smo bili u školi i ja posle časova uhvatim Gorana Runjanina, i od Elektrotehničke do Limana, do "Džafera", naučim ga da peva dve pesme. Odemo kući, presvučemo se, sredimo se i idemo nazad, zima je neka, i usput sve vreme pevamo. Na nastup smo izašli u formaciji bas, bubanj i dva vokala, koji mahom urlaju (smeh). Sećam se da je Acke svirao u vojničkim čizmama pa je bas bubanj počeo da se raspada, a na kraju je Uskok morao da sedne na binu i drži "bašnjak" da ne odleti. Svi bendovi na audiciju su svirali po dve stvari, samo su nama posle prve pesme rekli, "Hvala, hvala, ne treba više". Mi, kao, "Ne, ne, sve je okej" i krećemo da sviramo i drugu, ovi gase razglas, a mi sa bine gruvamo svom snagom. Tačkaš je imao pauzu kad smo Zare i ja otišli u vojsku, a kad je sledeće godine Acke otišao u JNA, menjao ga je Cacko (Aleksandar Milovančev – prim. aut.), što je bilo jedno zanimljivo iskustvo, imati džez bubnjara u takvom bendu, takav vajb. Pre vojske smo imali i dve godine, čini mi se, još jednu gitaru u bendu, Marinko Pena zvani Mare, drugar iz školske ekipe je svirao. Ni u jednoj od tih postava ništa nismo snimili jer smo čuli da su snimanja u studiju skupa, a svirali smo na neverovatnoj opremi i čudo je da uopšte nešto znamo da sviramo. Najbolji od svega bio je fuzz efekat ugrađen u gitaru koju je napravio naš dobar drugar Srba iz Pekinške Patke, a koji je izradio Zaretov i moj školski drug Vinković Dragan Vinko. A sve je bilo na takvom nivou da mi je mama Sofija, koja je inače radila na Radničkom univerzitetu, te u "Jugobanci" i "Vojvođanskoj banci", krišom davala kintu za žice, jer je ćale bio za to da se ne zajebavam, nego da završavam škole.

^{Radule na prvom koncertu Ateista u Beogradskoj kapiji  (22. maj1989)}

Kako je došlo do toga da Atheist Rap "usisa" Fluorel Tačkaš, odnosno da tvoj prvi bend prestane s radom?

– U prvo vreme imali smo nekoliko zajedničkih svirki, a kad je Acke prešao na bubnjeve u Ateistima, onda je praktično i ceo Tačkaš bio tu, pa smo sve to malo zapostavili. Poslednji nastup smo imali pre Atheist Rapa u beogradskom KST-u, 1994. ili 1996, kada smo nas trojica prvo odsvirali "Nevaljale pesme" i "Skok u mrak", a onda su na binu izašli Pećinko i Pope. Sve je, u stvari, počelo s "Raduletom" (pesma "U zmajevom gnezdu" s prvog albuma Atheist Rapa – prim. aut.), tu temu sam, bez teksta, napravio još u vojsci za Tačkaš. Tu smo ukapirali da, u suštini, u Ateistima možemo da se igramo sa muzikom na nekom drugom nivou, a da opet tu ima i elemenata našeg dotadašnjeg fazona. 

Ukapirali smo da u Ateistima možemo da se igramo sa muzikom na nekom drugom nivou, a da opet tu ima i elemenata našeg fazona

– To je kasnije bivalo još izraženije, posebno od kako je Pop jedini glavni vokal, tako da od albuma Osveta Crnog Gonzalesa pa nadalje ima dosta pesama koje zvuče kao da ih je Tačkaš napravio. Ja sam voleo Zaretov stil sviranja basa, on je voleo moj stil sviranja gitare i na kraju smo imali maltene neki zajednički stil. Ukapirao sam kako on razmišlja kada pravi bas linije i neke stvari koje smo kasnije snimali kao Ateisti imaju baš taj njegov fazon. Osim toga, mi smo obojica, po mom mišljenju, jako dobri ritam gitaristi, nismo znali neka sola, ali je, recimo, "Dr Pop" Zaretova pesma, sa svom tom gomilom hvatova i kojekakvim "prcama". Ta stvar i "Metak u glavu" su snimci koje je on na pozajmljenoj akustičnoj gitari uradio u Londonu, kad je bio na lečenju od raka. To mi još uvek stoji negde u gomili kaseta. 

PRVI PROBOJ U BUDUĆE INOSTRANSTVO: "Kasetu s prvim demo snimcima Ateista nosio sam pre rata na festival piva 'Pivo in cvetje' u Laškom. Ekipa iz Slovenije, Hrvatske, Gricko iz Beograda, Đura iz Smedereva, Petar Ristić Teča i ja, nas trideset do pedeset na vikendu u nekoj staroj kući u Mariji Gradec pored Laškog. Nisam bio siguran kako će ljudi primiti našu muziku, jer tu su bili i momci iz sjajnih slovenačkih bendova Strelnikoff i Polska Malca, a mi s njima nismo mogli da se poredimo, malo te je i sramota. Ali kad su ljudi to čuli, pizdarija, oduševili su se i znali su da vrte demo pet puta zaredom. Posebno je bila zanimljiva njihova reakcija na stih '...i ona gospoda iz Fruktal alka' (smeh)" – priča nam Radule o prvim reakcijama na tek nedavno zvanično objavljeni, nesuđeni debitantski singl svog benda, pod nazivom "Kompakt disk". 

 
U kom delu bivše Jugoslavije imate najverniju publiku?

– Mislim u Hrvatskoj... Zapravo svuda, imaš negde više negde manje ljudi koji još slušaju takvu muziku. Sve više manje. U Nikšiću, Skoplju, Banja Luci, Mariboru, po Bosni, istočnoj Srbiji, je, recimo, uvek fenomenalno, ali tamo možeš da odeš svake druge, treće godine, a po Hrvatskoj se ipak više sviralo. Malo je zajebano pitanje, svuda imamo ekipe i svuda se osećamo da smo među svojima, pa navru sećanja i odužiće se nabrajanje u nedogled. Ljudi koji dolaze na naše nastupe su izuzetno dobri i pozitivni, i zaista jako retko na koncertima imamo bilo kakvih incidenata ili nekih neprijatnosti. U Hrvatskoj smo počeli da sviramo tek kad je pao Milošević, a do tada su nas tamo znali samo preko fanzina i sa osječko-novosadske kompilacije koju je uradio Saša Cakić, Novosađanin koji od 1991. živi u Osijeku. Od tada do danas većina koncerata van Srbije je bila po Hrvatskoj.

Na koji album Ateista si kao autor, gitarista i producent najponosniji?

– Osveta Crnog Gonzalesa. To je album na kom sam najduže radio i koji prilično zvuči baš onako kako bih voleo. Album koji najviše zvuči kao bend uživo jesu Pokvarenjaci, a na Überlaufu bih već svašta menjao. Pored Ateista, mislim da sam se u Bonebreakeru pokazao kao basista, tu je ta Zaretova i moja veza pomešana sa Ljukijevom (novosadski gitarista Ljubiša Georgijević,1976–2005 – prim. aut.) energijom, a najviše sam uživao svirajući sa Goranom Kostićem Kostom i ekipom u Protektorima, to je bio zajeban bend, posebno uživo.

Kako pandemija korona virusa trenutno utiče na rad benda? Jeste li imali velike planove za ovu godinu?

 – Imali smo planiranu turneju po Nemačkoj i Evropi, ali krajem januara obično uzimamo pauzu dok malo ne otopli, dok ne postanemo mobilniji, barem do marta, aprila. Tu sam se zavukao u garažu, sa informacijom o "najsmešnijem virusu na svetu", a kad sam posle dve nedelje izašao iz studija, u koji sam je adaptirao, već je bila proglašena pandemija. Koliko god da predstavljaju da je kovid opasan, opasni su i ptičji i svinjski grip, a sve su to ili manipulacije ili pokušaji planete da se malo očisti, pa se pitam vredi li da zbog toga svetska ekonomija potpuno stane, jer mi ćemo tek osetiti ekonomske posledice pandemije. 

Mi smo ovu godinu još na početku otpisali, računaš da nemaš sa te strane nikakav prihod i onda – kako se ko snađe

Vi muzičari ih zapravo već uveliko osećate...

– Ove godine smo imali pet koncerata (razgovor vođen 14. oktobra, pre nastupa Ateista u "Domu B612" i na festivalu "To Be Punk" – prim. aut.), a trebalo bi da imamo trideset pet, jer u poslednjih deceniju i po imamo u proseku 50 svirki godišnje. U planu je bila promocija split albuma JBT POP turnejom po zemlji i inostranstvu, ali ništa od toga. Mi nismo nešto formalno obrazovani, slobodni smo umetnici i sve to, i mi smo se sami opredelili za taj nomadski, ciganski način života – putovanja, svirke, zajebancija – ali meni to ne može da se uporedi sa pozorištima i nekim vidovima umetnosti kojima je još teže, ili možda tripujem da im je teže jer mislim da su to ozbiljniji ljudi (smeh). Uglavnom, zatečeni smo i prepušteni sudbini, svirke mogu da se održavaju po kojekakvim pravilima danas, a ko zna šta će sutra smisliti "stručnjaci". U suštini, mi smo ovu godinu još na početku otpisali, računaš da nemaš sa te strane nikakav prihod i onda – kako se ko snađe, a sve ove svirke koje nam ulete su samo neki bonus. 

OD NAJVEĆEG FANA DO MENADŽERA: "Zlatko je negde od 1992. godine dolazio na sve naše svirke kao deo ekipe okupljene oko 'nepostojećeg benda' Metalni pecaroš, a putovali su uglavnom vozom i autobusom. Kada je to društvo počelo da se osipa, kada su ostali samo Erić, Rista i on, ako idu u krnjem sastavu mi bismo ih povezli kolima jer smo uvek imali barem jedno-dva slobodna mesta. Na kraju, ovaj se zaposlio, onaj se zaposlio, pa je Zlatko ostao sam i krenuo redovno da ide sa nama na svirke, a trenutno ima više staža na koncertima Ateista nego neki članovi benda (smeh). Praktično je postao deo ekipe, putovao s nama, zajebavao se, pomagao nekad na ulazu ili oko utovara i istovara opreme, samo što nije bio plaćen, ali je cugao za džabe (smeh). Kada je 2001. Pećinko izašao iz benda, do 2005. sav organizacioni posao je pao na mene i to je bio pakao – ugovorim svirku, vozim, odsviram koncert , brinem se oko smeštaja, klope, honorara, vozim nazad... I jednog dana ja predložim bandi da uzmemo Zlatka za menadžera – zna oko kinte, računa brzinom svetlosti, britko razmišlja, može da razgovara s akademikom, može da razgovara sa piljarom, ume da odgovori đonom na bezobrazluk i član je ekipe, zastupaće naše interese. Svi su se složili s idejom, ja odem kod Zlatka i kažem mu, 'Vidi, prosto rečeno, to je roba kao i bilo koja druga sa kojom si radio i to košta minimum toliko i toliko'. Mi smo sebi zacrtali da nećemo svirati ispod 500 maraka, kasnije 500 evra, jer ako mi budemo svirali za manje, onda mlađi bendovi neće dobijati ništa i scena će se ugasiti. Kao Mitesersi što su vagali, pa im je isplativije bilo da samo cugaju umesto da cugaju i sviraju, jer  treba kupovati žice i ostala sranja, zato se taj bend po prvi put i ugasio 1996. godine. Nama je oduvek želja bila  samo da sviramo, ali ti tu ulažeš neko svoje vreme, trošiš neka svoja sredstva i tako kreće ekonomija benda. Fazon je u tome da treba da ceniš sebe i svoj rad, ali i da paziš da se ne preceniš, a Zlatko taj posao radi savršeno i odličan je kad je u pitanju organizacija" – hvali Radule menadžera Ateista Zlatka Barduna (na fotografiji dole drugi zdesna). 

Kako se nosiš s roditeljstvom? Jesi li strog otac?

– Ne bih rekao da sam strog, ali... Nema ni ali, nisam strog, klinci su sad već dovoljno razumni i mogu normalnim razgovorom da im objasnim neke stvari, uputim im pohvale, zamerke, da im u pojedinim situacijama obrazložim kojih sve smerova ima, šta mogu da biraju i šta mogu biti posledice , pa da vagaju između toga, a ne da im govorim, "To mora ovako i nikako drukčije". Sanja i ja smatramo da funkcija roditelja nije da detetu izgrade neki put, već da mu daju izbor puteva za odabir, podrže ga u nekim njegovim afinitetima i tako stvore kvalitetnu osobu. Najstariji sin, Branko, duboko je u muzici, svira gitaru sa mnom u kućnom studiju, za sada, i bas gitaru u bendu Pet minuta slave, a da do novembra prošle godine nisam pojma imao da uopšte svira, nekako je uspeo da to drži u tajnosti... Sumnjao sam da nešto drlja, ali ni blizu nisam očekivao takav nivo ni takav napredak od tada do danas. Roman i Nebojša su reperi, za sada (smeh).

Shvatio sam da ću umreti uz muziku i da ne želim da radim nešto što me ne ispunjava

Nisi završio fakultet, nisi nastavio porodični biznis u servisu za karburatore, baviš se time čime se baviš... Jesu li tvoji roditelji ponosni na tebe?

– Mislim da jesu, u krajnjoj liniji oni su me i kroz život, od izbora srednje škole na dalje, podržavali u odlukama koje sam mogao racionalno da obrazložim, ma kakve bile, i mislim da nikada nisam izneverio to poverenje. Iako sam odabrao nešto u šta su možda sumnjali i što nije po nekim merilima "pravi" posao, meni je to mnogo više od posla –  ja sam sa 36 godina shvatio da ću umreti uz muziku i da ne želim da radim nešto što me ne ispunjava i da se jednog dana probudim sa onim "eh, da sam tada..." Odlučio sam da napustim ćaletov i moj servis i napravim neprofesionalni studio u trenutku kada se Sanja taman zaposlila i neposredno pre nego što smo, nakon tri godine truda, i zatrudneli. Jednostavno smo stisnuli muda i uhvatili talas, pa dokle nas odnese. Za sada nas dobre struje vode i menjali bi malo toga, što pesma kaže – i sutra da mogu ja opet bih isto.
 

Razgovarao: Stevan Gojkov
Fotografije: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, Radovan Ristić privatna arhiva Vladimira Radusinovića, Facebook/Atheist Rap Official