Vladimir Samardžić: U Srbiji diploma Berklija ne znači ništa

Vladimir Samardžić: U Srbiji diploma Berklija ne znači ništa

Vladimir Samardžić jedan je od retkih muzičara sa naših prostora koji mogu da se pohvale diplomom prestižnog Berklija. Bas gitarista, muzički pedagog i muzički urednik na Radio-televiziji Vojvodina svirao i svira sa mnogim poznatim facama iz sveta muzike.

Simbolično je da ovaj intervju izlazi samo dan pred koncert gupe Smak, čiji je član bio tokom snimanja njihovog pretposlednjeg studijskog albuma „Bioskop Fox“. Tada sa dugom kosom i u rok fazonu, a danas sa dosta kraćom i u džez fazonu, što ne znači da, kao profesionalni muzičar, ne svira i druge muzičke pravce. Kako kaže, da nije bilo vojske, pitanje je da li bi se i obreo u muzici, a pogotovo da li bi ikada svirao bas gitaru.

– Ja sam svirao gitaru iz hobija, za društvo, „skidao“ numere Riblje čorbe, Bajage, EKV-a i nisam imao pojma da ću se baviti muzikom. Nisam išao u muzičku školu. Bio sam samouk – kaže Vladimir za portal mojnovisad.com – Onda je došla vojska i na audiciji za orkestar nisam prošao kao gitarista, jer je bio jedan fenomenalan gitarista, pa sam uzeo bas gitaru u ruke i prijavio sam se, pošto su u konkurenciji bila dvojica ili trojica basista koji pojma nisu imali. Do tada sam bas jednom ili dva puta držao u rukama, ali izašao sam na binu, odsvirao to što je trebalo i primili su me u vojni orkestar. Zadužio sam vojnu „Jolanu“, bas gitaru sa tri žice, pošto je falila jedna, i svirao sa orkestrom. Tada sam jedini put u životu naučio narodni repertoar, svirao ga, i posle toga više nikada. To je bilo veliko iskustvo za mene i škola, ali sam uporedo svirao pop i rok numere.

Ali vojska je prošla, bas ste razdužili, ali očigledno ne i ljubav prema tom instrumentu.
– Nakon vojske kupio sam Fender Precizion i odlučio da vežbam, ali iz hobija. Upisao sam elektrotehniku i to mi je bio prioritet, a muzika hobi. Međutim, muzički đavo mi nije dao mira, probudio se i sve više sam provodio vreme sa gitarom, a sve manje sa knjigom i na drugoj godini odlučio sam da prekinem studije i u potpunosti se posvetim bas gitari. I od tada kreće moje aktivno vežbanje. Imao sam 22 godine.

Nije mnogo prošlo, a obreli ste se u Smaku pored čuvenog Točka koji i danas slovi za jednog od najboljih gitarista ovog regiona a i šire...
– I to je sticajem okolnosti. Ali ništa to nije slučajno, ubeđen sam u to. Mnogo sam vežbao i radio sam. To pričam i mlađim muzičarima i mojim đacima da nije bitno koliko imaju godina i da li imaju muzičku školu, već je bitno koliko ko zaista vremena posveti tome i koliko to voli. Ja sam ustajao ujutru, pravio plan i program vežbanja, sam učio note i harmoniju i vežbao bas na osnovu onoga do čega sam mogao da dođem. Tada nije bilo interneta, pa sam došao do nekih knjiga i skidao muziku sa ploča i VHS kaseta. Prva kaseta do koje sam došao je „Bas škola Luis Džonsona“, legendarnog basiste iz grupe Brothers Johnson koji je preminuo pre mesec dana. Ta škola je za mene bila fascinantna, jer sam preko televizora mogao da vidim kako neko svira i pokazuje tehniku sviranja. Počeo sam da sviram po klubovima u Novom Sadu ali i po klubovima u Beogradu. Počeo sam da sviram sa Vasilom Hadžimanovim 1993. godine i tokom odlazaka na Plato najviše leti i klubu Jazbina koji je bio aktivan cele godine, tamo su isto saznali za mene i jednom prilikom su me videli ljudi koji su tada bili sa Točkom u priči oko projekta novog Smaka. Nazvali su me telefonom i pitali da li želim da budem basista u novoj grupi Smak. Ja sam rekao - naravno, ali malo sam se i uplašio jer to je zaista bio Smak u kom sviraju Točak i Kepa. Otišao sam na razgovor, imao audiciju kod Točka u radnoj sobi gde je sedeo u svojoj čuvenoj fotelji sa gitarom, uzeo sam bas i onda smo „džemovali“. Kada sam prošao audiciju u sobi, krenuli smo da radimo na novom albumu. Proveo sam nešto više od dve godine u Smaku.

Šta se u međuvremenu dogodilo pa ste napustili ne samo bend, već i kontinent?
– To je bilo jako čudno vreme, teško vreme u zemlji za bilo kakav novi, kreativni projekat, pa bio u pitanju i Smak, ali bio sam pun energije. Puno sam svirao, puno sam radio, trudio se, grizao koliko god mogu i smatrao sam da je to nešto što samo može da mi pomogne u razvoju i privilegija mi je bila da radim sa takvim ljudima i zaista sam jako mnogo naučio svirajući s njima. Ali nakon izlaska albuma „Bioskop Fox“ krenuli smo na turneju na koju sam dolazio iz rezerve, pa je malo turneja trpela zbog toga, ali ne mnogo. A onda se ukazala prilika da odemo u Kanadu, međutim od toga nije bilo ništa i nakon toga grupa je zapala u jedno stanje kad se nije znalo šta ćemo dalje. Morao sam da odlučim šta da radim.

I odluka je bila da pređete Atlantik, Boston - Berkli?
– Ja sam Berkli upisao 1993. godine pre nego što sam i dobio poziv da sviram u Smaku, ali nisam mogao da odem zbog stanja u zemlji, rata, sankcija... Berkli mi je tada dao pola stipendije, ali nisam uspeo da ostatak obezbedim i shvatio sam da nije vreme da idem, već ću probati neki drugi put na neki drugi način. Krajem 1996. godine, nakon završene turneje, ukazala se prilika da idemo u Kanadu ali su ponuđeni uslovi bili sa dosta rizika, bez garancija, tako da je Točak to odbio. Nakon toga nije bilo jasnog plana šta i kako dalje, ekonomska situacija u zemlji je i dalje bila veoma teška, a ja sam shvatio da je vreme da napustim bend i odem na Berkli. Svi Smakovci su se složili sa tim znajući šta znači odlazak na takvu akademiju. Imao sam 26 godina i ogromu želju da i dalje napredujem i da se usavršavam. Januara 1997. godine otišao sam tamo i ostao četiri godine.

Kakav je za vas bio kulturološki šok kada ste videli kako tamo živi muzički svet imajući u vidu činjenicu da ste došli iz jednog muzičkog sveta zemlje u raspadanju i scene u ozbiljnoj tranziciji. Koliko je to bilo drugačije nego ovde?
– I bilo je i jeste i uvek će biti tako. Ono što tamo doživiš kad dođeš, a hoćeš da se baviš muzikom i imaš priliku da odeš u Ameriku, pogotovo u neki veliki centar, to je stvarno veliki šok. Boston nije muzički centar, ali je grad koji okuplja veliki broj studenata, ima veliki broj škola i tamo je Berkli koji studira verovatno 4-5 hiljada studenata. Tada je bilo oko 2.000 muzičara na jednom mestu, a sada je duplo. To je muzički svet u malom, samo što je u pitanju škola, a ne grad ili klub. Meni je sa 26 godina, sa iskustvom iza sebe, svirkama i putovanjima, to baš leglo na pravi način. Imao sam prilike da vidim dosta dece koja se izgube u svemu tome, koja dođu tamo i ne znaju šta hoće, ali imaju mogućnosti da budu na Berkliju zbog para. I onda iz takvog okruženja ne izvuku najbolje i iz škole izađu kao prosečni muzičari. Mnogi misle da će ih škola naučiti nešto po inerciji, a u stvari škola te neće naučiti ničemu ako ti sam ne shvatiš šta treba da radiš tamo. Ono što je fenomenalno bilo jeste okruženje. To možeš da doživiš na nekoliko mesta u svetu - u Njujorku svakako, u Nešvilu sigurno i u Bostonu na Berkliju, da si okružen ljudima iz celog sveta koji sviraju najrazličitije moguće muzike, imaju najrazličitije moguće begraunde koje donose od kuće, kulturnu baštinu, iskustvo i ti si tu sa njima i sviraš muziku. To je po meni najveći kvalitet i tu se najviše nauči. Ako to uspeš da iskoristiš i shvatiš iz druženja, zajedničkih svirki i projekata, to je veliki dobitak. Kada bih nabrojao listu ljudi koji su meni svirali recitale i šta su oni u svetu sada, nabrojao bih vam sam vrh svetskog džeza trenutno.

I onda se vraćate ponovo u našu zemlju, sa diplomom prestižnog muzičkog koledža. Iz jednog sveta u drugi. Kako je bilo vratiti se ponovo u ovo okruženje posle čtiri godine pauze, sa boljeg na gore?
– Kada sam odlazio u Ameriku to je bio pozitivan šok koliko god je bilo naporno u startu, i finansijski i snaći se tamo, toliko je bio negativan šok kada sam se vratio ovde i shvatio koliko je ovde sve stalo te 2000. godine. Stalo u odnosu na devedesete koje su bile strašne zbog inflacije i svih događanja, ali je muzički bilo živo, bilo je klupskih svirki. Beograd je bio prepun klubova i Novi Sad nije zaostajao sa klubovima po kojima se sviralo. U odnosu na to vreme 2000. i 2001. godina su bile katastrofalne, ali negde smo se svi nadali Slobinim odlaskom i dolaskom Đinđića da će stvari krenuti na bolje. Na žalost, to se nije desilo. Ja sam znao da moja diploma ovde neće značiti ništa, ali nisam očekivao da će tržište biti toliko sporo i toliko utučeno u čitavom regionu, tako da je trebalo zaista vremena da se povežem sa ljudima ponovo da pokrenem neke stvari i negde sa Vasilom (Hadžimanovim) je to najbrže krenulo i sa njim sam svirao do 2010. godine.

Radili ste na raznm muzičkim projektima, bili osnivač i predavač u muzičkoj školi ali je onda usledio angažman neformalnog direktora Studija M, odnosno šefa produkcije RTV-a, a sada ste muzički urednik na radiju. Kakvo je to bilo iskustvo da se nađete u muzici, uslovno rečeno, sa druge strane?
 Meni je to bio izazov. Dobio sam ponudu da vodim muzičku produkciju uz koju sam odrastao, Moji snimci na bas gitari 1993. godine bili su upravo sa tadašnjim orkestrom RTV-a dok je pokojni Josip Lorbek to vodio. Kao klinac sam dolazio u Studio M, slušao Dorijan Grej, EKV, Oktobar 1864. Prvi džez koncert koji mi je ostao u sećanju je Čet Bejkerov iz 1986. godine sa Dana džeza. Dakle, mnogo sam emotivno vezan za tu kuću, posebno za Studio M i muzičku produkciju i mnogo je ta institucija uticala na mene da se bavim muzikom. I onda sam odlučio da probam da pomognem sa svoje strane na osnovu iskustva i mog viđenja kako bi i šta moglo. Nažalost, muzička produkcija nije bila jedan od prioriteta RTV-a, već je u vreme kada sam došao prioritet bio reforma informativnog programa i vizuelnog identiteta. Prvo je bio TV prioritet, pa radio, pa tek onda muzička produkcija. Upravo iz tog razloga nisam mogao mnogo da promenim, jer su finansije bile na prvom mestu. Probao sam, video kako to funkcioniše iznutra, uspeo, čini mi se, neke stvari malo da pokrenem, čak sam doveo i profesore sa Bekrlija koji su u Studiju M održali trodnevno predavanje za studente Muzičke akademije i zaposlene iz produkcije. Oni su bli fascinirani kada su videli šta imamo, a u isto vreme i tim šta bi to moglo da bude, a nije. Nakon dve godine prešao sam na mesto muzičkog urednika, a na čelo produkcije došao je Aleksandar Dujin.

DŽEZ NA RADIJU: Kao muzički urednik radim tri emisije na Radio Novom Sadu. Sve tri se bave džez muzikom ali na različite načine. „Džez kaleidoskop“ je autorska emisija i ide četvrtkom od 22 do 23 sati, „Randevu s muzikom“ emituje se ponedeljkom od 18 do 19 sati u kojoj se pušta latino džez, dok najstarija emisija na talasima RNS „Džez scena“ ide subotom od 20 do 22 sata i tu se puštaju lajv snimci džez koncerata.

U aktuelnoj muzičkoj priči publika je mogla da vas vidi pre nekoliko dana u Fircie Think Tank klubu sa bendom Chewbakka 4 koji, pored vas čine Dado Marinkovic - bubanj, Maasej Kovacevic - klavijature i Ante Gelo - gitara.
– Prvi kontakt smo počeli preko interneta pošto je ostatak benda iz Hrvatske. Okupili smo se kao trio još 2010. godine u Subotici u klubu „Sax“ na jednom sešnu, pošto su Dado i Maasej tada nastupali sa Džibonijem, a Džiboni je imao koncert u Subotici. Shvatili smo tada da želimo da sviramo zajedno kad god budemo imali prilike, jer nam je bilo jako dobro kada to radimo. Povremeno smo se viđali kad je bilo vremena, da bi decembra 2013. prvi put zasvirali u kvartetu sa Ante Gelom na gitari u džez klubu „Vip“ u Zagrebu i tada smo hteli da uradimo nešto ozbiljnije, da ne budu samo sešn svirke i povremena viđanja, tako da od januara 2014. godine ja skoro jednom mesečno, ili jednom u dva meseca idem za Hrvatsku da snimamo i radimo, ne samo za nas, već i za druge ljude ali smo usput krenuli da radimo i taj naš projekat koji je bio pet godina od smrti Majkla Džeksona, ali najviše zbog toga što ga svi mnogo volimo. Tako je nastao album "Smooth Criminals" koji bi verovatno izašao do sada, ali se sve to odužilo zbog autorskih prava. Da su originalne numere to bi već bilo urađeno. Ali izlazi tokom leta i digitalno i štampano izdanje.

Kao profesionalni muzičar u današnje vreme, možete li živeti od svog posla, a pritom da ostanete dosledni svojim principima i muzičkim ukusima, ili se mora koketirati sa srpskim mejnstrimom koji je, bar po mojoj oceni, sinteza nekvalitetnog popa i folka.
– Moram da priznam da je teško. Ja sam svestan bio toga kada sam počeo profesionalno da se bavim muzikom, da neću živeti od džez muzike, niti sebe smatram džez muzičarem u pravom smislu te reči. Dakle, ja ne živim džez. Zapravo, u Srbiji je to gotovo nemoguće ili jako teško, posebno u 21. veku kada je veliki broj što džez klubova, što klubova koji su negovali džez muziku zatvoren ili su promenili svoju namenu. Ja sebe smatram profesionalnim muzičarem koji svira različite vrste muzike, a opet trudi se da drži do nivoa i svojih kriterijuma i da ispod tih kriterijuma ne ide. Što se tiče estrade i pop muzike, ako govorimo o muzici koja ne pripada mnogo džezu, tu sam najviše radio sa Vladom Georgijevim i sa Željkom Samardžićem sa kojim sviram od 2007. godine i dalje sam u ekipi. Sve ostalo je pop, soul, džez, a sviram i obrade... Sviram i sa Frajlama u poslednje vreme, pomažem mojim sugrađankama... Ali se u svemu trudim da bude i nečeg autorskog, nečeg mojeg i nečeg što radim sa muzičarim iz drugih zemalja. Trudim se da postoji muzika koja će maksimalno da me ispunjava u tom nekom kreativnom i umetničkom smislu, gde dajem sebe ne samo kao instrumentalista, već kao i autor gde se stvara nešto novo. Gde radimo nešto novo, gde nisam reproduktivac.

Oceni vest:
7
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Nevažno

    pre 858 dana i 7 sati

    Kao prvo je čovek, prava faca!

    Oceni komentar:
    0
    1
Miroslav Antić građanski protesti isključenje vode betanija novi sad Vreme u Novom Sadu isključenja struje JKP Vodovod i kanalizacija milorad kapor Elektrodistribucija Novi Sad Isključenje struje bez vode servisne informacije novi sad jkp čistoća novorođenčad vremenska prognoza sahrane bez struje Dalibor Rožić novosađani novosadsko porodilište jkp novosadska toplana raspored sahrana novi sad Republički hidrometeorološki zavod bebe klinika za ginekologiju i akušerstvo elektrovojvodina protest telep matičar