VOLE SE VIŠE OD POLA VEKA: Priča o bračnom paru Putnik

Postoje parovi koji su čist dokaz da je ljubav moguće održati i nakon pola veka zajedništva. Dovoljno je da ih ugledamo zajedno da bismo poverovali da, uprkos sve većem broju netolerancije, svađa, razlaza i razvoda, srodne duše ipak postoje. Šta je potrebno da bi ljubav trajala više decenija i kakva je njihova ljubavna priča, saznajemo od simpatičnog novosadskog bračnog para, čija ljubavna priča vraća veru u istinsku, jaku i dugotrajnu emociju između žene i muškarca.

Slavica i Predrag Putnik zajedno su 52 godine. Imaju sina Marka, koji im je zajedno sa snajom Senkom, podario unuka Đorđa i unuku Dunju.

Slavica je svoj radni vek provela u novinarstvu, u Radio Beogradu, Radio Novom Sadu i Televiziji Novi Sad, a Predrag kao klavir štimer na Akademiji umetnosti. Impresivna je činjenica da gospodin svira čak pet instrumenata: klavir, gitaru, violinu, kontrabas i begeš, te se u njihovom porodičnom domu gotovo neprestano čuje muzika, ako ne instrumentalna, onda sa starog gramofona. Sada su oboje penzioneri, gaze kroz osmu deceniju života i još uvek se jednako vole.

Bračni par Putnik poznaje se još iz detinjstva. Njegov otac i njen stric svirali su zajedno u tamburaškom orkestru, te su se i njihove porodice odranije znale. Stanovali su u komšiluku i išli u istu osnovnu školu u rodnom Vršcu. Među njima je godinu dana razlike, a Slavica je već tada znala da joj je taj mladić "suđen".

– Privukao mi je pažnju kad smo ulazili u razrede. Ja sam bila 7a, a Peća 8a. Tada sam mojim drugaricama rekla da ću jednog dana da se udam za njega, što je kod njih izazvalo smeh, ali se pokazalo da me moja intuicija nije prevarila – sa osmehom na licu priča sagovornica portala Moj Novi Sad

Na naše pitanje kako je to mogla osetiti pri samo jednom pogledu, kaže da je oduvek bila veliki filmofil, te je redovno odlazila na matine projekcije. Posmatrajući glumce i glumice, uočila je da je među njima uvek morao postojati neki vizuelni sklad.

– Meni je bilo bitno da bude plav i da ima takozvani grčki nos. Imponovalo mi je to što je šaljiv, voli poeziju i muziku baš kao i ja i to mi je za početak bilo dovoljno – dodaje Slavica.

Ipak, vezu su započeli tek nakon studija. Slavica je posle gimnazije završila Filološki fakultet u Beogradu, dok je Predrag, nakon završene Učiteljske škole, otišao u Prag da se specijalizuje za klavir-štimera. Po njegovom povratku 1969. godine ponovo su se susreli, ovog puta na vršačkom korzou.

– Šetala je sa gimnazijskim drugaricama, kada sam im prišao. Nakon razgovora sa njima, otpratio sam je do kuće. Pamtim da je bio 4.avgust, a sutradan smo sreli na raskršću naše dve ulice. Pitao sam je gde ide, a ona je rekla: "Na sastanak s tobom". Samo sam namestio ruku tako da me uhvati pod nju i rekao da idemo... To je bio početak našeg zabavljanja – priseća se gospodin Putnik.

Venčali su se 25. maja 1975. godine, nakon što je Slavica završila studije, a Predrag odslužio vojsku i zaposlio se, što su smatrali neophodnim uslovima za ulazak u brak. Na njihovoj svadbi koja je bila u dvorištu Slavičine porodične kuće svirali su tamburaši, kolege Predragovog oca.

Nakon više od pedeset godina zajedništva, oboje se slažu da nije dovoljno da samo volite iste filmove, knjige i muziku, već brak znači nešto mnogo dublje i složenije. Za dugovečnu sreću, kako kaže ovaj bračni par, neophodni su obostrana ljubav, razumevanje, stopostotno poverenje i dogovor u kući.

– Veoma je bitno da svi članovi porodice učestvuju u izražavanju svog mišljenja i odlučivanju o tekućim obavezama. Mi smo našeg sina uključili u to kad je imao šest godina, što se ispostavilo kao vrlo pozitivno, jer je tako naučio da misli i za ubuduće i izrastao u kvalitetnu osobu, koja se sada na sličan način dogovara sa svojom porodicom – objašnjava Predrag.

U njihovom domu nikada nije bilo striktnih podela na muške i ženske poslove, već su sve obaveze ravnopravno delili.

– Kod nas je bilo normalno da moj suprug, na primer, stavi veš u mašinu za pranje ili uradi neki drugi posao koji ne spada u muške, ali ako oboje radimo svoje poslove i jednako smo odsutni od kuće, onda oboje učestvujemo i u kućnim poslovima. Obaveze koje se dele zapravo i grade tu bračnu kulu – veli gospođa Putnik.

Kada pogledaju unazad na zajedničkih pola veka, naši sugrađani dolaze do zaključka da se sve može podeliti na određene periode.

– Prvo je bio period istraživanja, kad se upoznajemo i prilagođavamo jedno drugom, ali i nakon što dobijemo potomke. Sledećih period je planiranje, kad deca stasavaju, rešava se njihovo obrazovanje, stambena pitanja, putovanja... Nakon tih tridesetak godina trke i jurnjave, dolazi period relaksa, deca stvaraju sopstvene porodice, a mi smo mirniji i tada sledi radost. Radost je biti u penziji, biti zdrav i gledati kako raste treća generacija i uživati u svojim interesovanjima. To je sve moguće ostvariti ukoliko postoji sklad između supružnika – procenjuje Slavica.

Kao novinarka na vrlo odgovornim pozicijama, Slavica je mnogo vremena morala da provodi na poslu, a jedno vreme je radila i noćni program na radiju, te bila jedina žena novinar u tajnoj televiziji koja je postojala za vreme bombardovanja na Fruškoj gori. To bi sve, kako kaže, bilo nemoguće uz muža koji nema razumevanja. Srećom, ona i suprug su se i u tome uskladili, te je, kada bi došla umorna i opterećena iz redakcije, on uspevao da prenese svoju smirujuću energiju na nju.

– Ja sam ta koja je stalno aktivna, a Predrag je taj koji je smiren. Kod mene je sve odmah i sad, a njegova parola je “Sačekaj sutra”. Verujem da je taj balans temperamenata takođe veoma važan kod parova, jer ako je dvoje u tome previše slično, može da “leti perje” - kroz smeh kaže nekadašnja urednica Vojvođanskog Dnevnika.

Smatraju da je potrebno da svako nađe neki svoj “ventil” u vidu interesovanja i time osveži svoju zajednicu. Tako je Slavica predsednik Udruženja penzionera RTV – Novi Sad, gde se druže, organizuju kulturne događaje i putuju. Takođe, svoje penzionerske dane koristi i da čita, šije, proučava feng šui i uči sanskrit, a za vreme policijskog časa posadila je povrće u njihovoj bašti, te se sada bavi i uzgojem istog. S druge strane, hobi njenog supruga je rešavanje ukrštenih reči i sušenje mesa u pušnici, a policijski čas je iskoristio da okreči i ofarba sve u kući.

– Ja ga zovem Proka Pronalazač, jer za svaku moju ideju koja mi padne na pamet, on sedne, razmisli i nađe rešenje za realizaciju – ponosno priča naša sagovornica.

Održavanje dvorišta je još jedan od poslova koji su podelili, pa je Predrag zadužen za košenje travnjaka, a Slavica se brine o cveću.

– Jako volimo da putujemo, pa u šali kažemo da naše prezime nije slučajno takvo kakvo je. Čitav naš zid s istočne strane prepun je ikona iz raznih manastira koje smo obišli, a putovali smo i na razne druge destinacije – saznajemo od ovog bračnog para.

Veruju da je pri izboru životnog partnera dobro da postoji sličnost u obrazovanju, interesovanjima i tradiciji, ali je to tek dobra polazna osnova, te svako sam mora da oseti koliko određena osoba poseduje kvalitete koji će biti dobri za njega.

– Uvek postoji trenutak kada se možete posvađati oko nečega, ali je potrebno da zastaneš i razmisliš da li je to potrebno uraditi, da li se treba inatiti. Kod nas ne postoje velike svađe, sve rešavamo rečima i na miran način. Zato ne treba reagovati “na prvu loptu” - skreće pažnju i na ovaj segment Slavica.

Njena srodna duša je identičnog mišljenja.

– Reč je kao kamen. Kad je kamen bačen – nema povratka, kad je reč izrečena – nema povratka. Tad je zapečaćeno. Posle možeš sto puta da se izvinjavaš, ali nema povratka. Zato, razmisli pre nego što nešto kažeš – savetuje Predrag.

Posmatrajući mlade generacije, Putnici uviđaju da postoji masovni nedostatak tolerancije i manjak međusobne komunikacije.

– Današnji tempo života i robovanje novim tehnologijama stvaraju otuđenost. Najvažnije je razgovarati, to je suština nas kao civilizovanih bića. Kroz razgovor možete da se složite ili da ukrstite mišljenja, ali bar postoji komunikacija. Potrebno je da više pričamo, umesto što gledamo svako u svoj telefon - složan je par čija ljubav pobeđuje vreme.

Za kraj dodaju i to da su lepi gestovi i sitne pažnje od izuzetnog značaja, te se nikad nije dogodilo da Predrag ne pridrži vrata supruzi i ne propusti je prvu, pa makar izlazili i na sopstvenu verandu, niti da ujutru ne požele jedno drugom dobro jutro. Svojih telefona se neće prihvatiti dok, uz prvu jutarnju kafu, ne porazgovaraju jedno s drugim i ne naprave planove za predstojeći dan.