Vuk Ršumović: Ovde su generacije ničija deca

Vuk Ršumović: Ovde su generacije ničija deca

Film "Ničije dete", koji je, nakon prikazivanjima po bioskopima širom sveta, pre dva dana stigao i na repertoar novosadske "Arene Cineplex", već uveliko je osvojio simpatije publike, a mnogi mu predviđaju budućnost kakvu nijedno filmsko ostvarenje sa ovih prostora nije imalo od početka ovog veka...

Film je rađen po istinitoj priči o "divljem dečaku" koji živi sa vukovima i koga u zimu 1988.  godine lovci pronalaze u zabitim šumama Bosne i Hercegovine. „Nadležne službe“ ga u zimu '89. upućuju u jedan beogradski dom za nezbrinutu decu, gde počinje mučan i naporan proces njegove socijalizacije i prilagođavanja civilizaciji, koja će istom tom dečaku, paradoksalno, na kraju priče dati pušku u ruke i poslati ga nazad u Bosnu, u kovitlac rata. Ulogu dečaka igra mlađani Denis Murtić, a scenario i režiju potpisuje Vuk Ršumović, kome je ovo debitantsko ostvarenje, kada je reč o igranom filmu. Uprkos "neiskustvu" reditelja i velikog dela glumačke ekipe, "Ničije dete" je već pobralo 14 značajnih nagrada na festivalima diljem planete, a svoje zadovoljstvo zbog te činjenice ne krije ni Vuk Ršumović u razgovoru za portal mojnovisad.com.

- Moram da budem zadovoljan, počev od Venecije koja je već bila fantastična. Tamo su reakcije bile iznad svakog našeg očekivanja. Prosto je lepo krenulo i stvari su se same otvarale. Kulminacija svega bio je FEST u Beogradu, gde smo dobili nagradu za najbolji film i gde je Denis Murić dobio nagradu za najboljeg glumca, tako da, sve u svemu, mislim da je cela ekipa prezadovoljna, jer nam se svima taj trud i rad isplatio. Gde god da je film prikazivan, publika je sjajno reagovala, od Indije, preko Abu Dabija, do Amerike. A to je dragoceno. Na kraju krajeva, zbog toga i pravite film, da biste komunicirali sa što više ljudi na planeti.

 

Koliko je bilo teško prikupiti materijal za film, s obzirom na to da, pretpostavljam, postoji jako malo "zvaničnih" tragova i podataka, tim pre što se priča događa krajem osamdesetih, u vreme raspada kompletnog sistema?

 - Bilo je jako teško. Bio mi je potreban zaista ogroman rad, kako bih uspeo da obuhvatim tu jednu sudbinu, taj jedan život. Jer, postoji toliko mnogo aspekata kojima možeš da se baviš, koji su jako važni. Ako praviš film od sat i po vremena, onda moraš da se fokusiraš, da suziš temu, da izdvojiš neke elemente za koje misliš da su najvažniji, najznačajniji. U tom smislu mi je bilo teško da se odvojim od te istinite priče. Mnogo vremena sam proveo istražujući je, ali sam istraživao i neke druge slučajeve koji postoje svugde po svetu. Razgovarao sam sa defektolozima, psiholozima, dečjim psihijatrima, koji su mi jako pomogli da razumem psihologiju tog deteta i da shvatim šta je to čime bi trebalo najviše da se bavim. Kroz rad na ovom filmu shvatio sam da je to upravo ono što je meni jako zanimljivo, znači da istražujem, da otkrivam neke sfere života koje mi ranije nisu bile poznate i da zapravo tim radom stvaram neku filmsku priču koja će biti interesantna.

 

Kolika je tvoja odgovornost kao reditelja, budući da je priča bazirana na istinitim ljudima, na istinitim životima?

- Odgovornost jeste velika, ali se takvom pričom mogu postići i neki dodatni, novi efekti. Evo, upravo pre pet minuta me je kontaktirao jedan čovek iz Njujorka, da mi kaže da je čuo za film, da zna neke nove detalje te istinite priče i da želi sa mnom da razgovara. I to je sada nešto što je jako interesantno. Samim filmom je ponovo usmerena pažnja na jednog dečaka, ta priča se ponovo otvara. Mi ni na koji način nismo filmom nikoga ni ugrozili, ni povredili. Prosto smo želeli da ispričamo priču koja je simbolična i metaforična i koja na neki način odslikava sudbinu svih nas koji smo u tom periodu živeli na ovim prostorima.

Kroz ličnu priču jednog divljeg, izgubljenog dečaka, film pripoveda i o dramatičnom raspadu jedne države. Može li se, u tom kontekstu, govoriti o tome da smo svi mi koji smo u toj državi živeli i bili svedoci tog raspada zapravo "ničija deca"?

- Da, svakako, to je jedna od ključnih analogija. Dosta ljudi nakon beogradske premijere mi je prišlo ili me zvalo da mi kaže da zapravo osećaju da je ova priča deo njih, deo svih nas, deo naših sudbina. To je za mene jako važno, jer to je i bila moja namera. I ja sam se u radu na filmu identifikovao sa sudbinom tog dečaka, video sam u njemu maltene sudbinu cele jedne generacije. I jako je bitno da se sve ono što se njemu dešava - dešava upravo u tom trenutku. Taj istorijski kontekst, zemlja koja se raspada posle toliko godina, to i jeste ono što je jako uticalo na sve nas i uveliko odredilo naše živote. I dan-danas mi na neki način osećamo posledice toga, i to jeste nešto što je postalo deo naših identiteta. U tom smislu je baš sudbina tog dečaka bila negde najslikovitiji primer sudbine svih nas.

 

U jednoj od recenzija filma postoji zanimljivo zapažanje koje veli, parafraziraću, da je zajednica uzela divlje dete iz šume, kako bi od njega napravila čoveka, a da ga kasnije ista ta zajednica šalje u rat, da ubija, da ponovo postane zver među zverima. Generalno, može se reći da je to jedan globalni paradoks čitave civilizacije...

- Upravo tako. Za mene je to bilo jako važno, baš taj aspekt. Neki pozitivan momenat je taj da je dete koje je odraslo u šumi neko uzeo da ga civilizuje, kako bi jednom postalo čovek. Međutim, mi kao ljudi smo toliko puni tih apsurda i oprečnosti. Na kraju se u tom kontekstu sve izokrene naopačke, i junak dolazi u situaciju da su sada ljudi veće zveri od životinja. I meni lično je to bilo jako bitno u značenju samog filma. Ovde je zapravo glavni antagonista sistem, koji je u određenom smislu potpuno indiferentan prema ljudskim sudbinama i koji na neki način samo rutinski sve nas propušta kroz ruke. Činjenica je da je ogroman broj dece iz domova u to vreme, pogotovo dece koja nisu imala nikoga svog, mobilisan i poslat u rat. Jer to je najlakše. Imaš nekoga ko nema porodicu, ko nema korene, samo ga pošalješ u rat i otarasio si se problema. Ja ne želim sada da tumačim priču, ali mi jeste bila namera i bilo mi je bitno da upravo te civilizacijske paradokse koje pominješ prikažem u filmu. A na gledaocu je, naravno, da sam donosi zaključke.

Još jedan od bitnih momenata priče je taj gde junak donosi odluku, maltene prvi put u svom životu, beži iz rata, iz užasa, i odlazi natrag u "svoju" šumu. I ovde, na neki način, imamo priču "svakoga od nas", svih onih koji bi negde da pobegnu...

- To nam se svima dešava. Toliko živimo neke šizofrene živote, da nam je prosto potrebno da bar pomislimo na to, da odemo u neku šumu, u neku prirodu, da se negde osamimo, da malo dođemo sebi. U njegovom životu to je još slikovitije, budući da je on iz iste te šume i otrgnut na samom početku, tako da se time na neki način zatvara ceo krug njegovog putešestvija kroz život, njegove sudbine. Naravno, bez obzira na to što je to istinita priča, ja sam ipak pravio igrani film, tako da sam dozvolio sebi tu slobodu da odlučim kakav će biti kraj, iako se u realnom životu o tom njegovom kraju ništa ne zna.

Da se vratimo malo na taj "zanatski" deo priče. Ti si debitant, kada govorimo o igranim filmovima, a i veliki deo glumačke ekipe takođe čine debitanti na filmu. Kako je izgledao taj rad, pogotovo rad sa decom?

- To je jako veliki izazov, možda najveći izazov ovog filma. Ulogu koja nosi ceo film tumači dečak, a pritom je ta uloga toliko drugačija i zahtevna. Ali, upravo u tome je i uzbuđenje. Ja sam uživao radeći sa decom, iako kažu da ne bi trebalo, pogotovo kada snimaš debitantski film, raditi sa decom i sa životinjama. A mi ovde imamo i jedno i drugo. Negde mislim da je taj rad sa decom bio i baza za rad sa profesionalnim glumcima. Ako sa decom radiš iskreno i kako treba, zadobiješ njihovo poverenje i možeš mnogo da postigneš. Autentičnost i spontanost koju deca nose su toliko opčinjavajuće, da učine da se i profesionalni glumci od toga nekako opuste i lakše pristupe ulozi.

Bilo je dosta i produkcijskih poteškoća u snimanju, sa novcem, dakako...

- Da, bilo je jako teško. Ovaj film je prolazio kroz najrazličitije faze finansiranja. Na kraju smo snimili film sa najmanjim mogućim budžetom. Ali treba shvatiti da to nije ono što je presudno. Ja sam prvenstveno scenarista, i učili su me da, ako imaš lošu priču, ne možeš da napraviš dobar film, a ako imaš dobru priču možeš da napraviš loš film. Ova priča je za mene od početka bila fascinantna i imala je tu snagu. Mislim da je i sve moje saradnike, kolege i glumce gurala do cilja, da mi nijednog trenutka ne posumnjamo u nju.

Kad smo kod produkcije, kako vidiš kinematografiju u Srbiji, i što se tiče stvaralačkih potencijala i što se tiče tretmana koji film ima u društvu?

- Mislim da postoji mnogo mladih i kvalitetnih autora, kao i mnogo onih za koje još ni ne znamo, zato što još nisu dobili svoju šansu. Verujem da nove generacije imaju šta da kažu, da vole film, da žele filmom da se bave, ali okolnosti su trenutno jednostavno takve da je film jako teško finansirati. Ono što bi trebalo da bude naš cilj jeste da postanemo punopravni članovi "Kreativne Evrope", kako bismo mogli da pravimo planove za finansiranje. Okej, imamo mi budžet za film koji je takav kakav je, ali se ipak treba uključiti u neke šire tokove, kako bismo mogli da radimo više i kvalitetnije.

Sa Vukom Ršumovićem razgovarao Duško Domanović

Oceni vest:
1
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan