Žarko Bogosavljević, novinar: Novi Sad osam godina stagnira, sem za neke investitore koji zidaju gde stignu

Žarko Bogosavljević, novinar: Novi Sad osam godina stagnira, sem za neke investitore koji zidaju gde stignu

Na pragu 40. godine života, a polovinu svog bivstvovanja je "bedno piskaralo". Prva sećanja vezana su mu za Grbavicu, poznavalac je istorije Novog Sada, a političari će za njega reći da je dosadan kao stenica, ali dosledan. Mnogi smatraju da je hejter, a i nije da ne voli da provocira na društvenim mrežama. Još u sedmom razredu je počeo redovno da kupuje dnevnu štampu. 

I dan-danas čita stripove, hobi su mu video igrice i do sada nikad nije davao intervju. Razgovaramo sa Žarkom Bogosavljevićem, novinarom Radija 021, koji se još uvek nije zasitio svog poziva, a kako kaže novinar je čovek koji nije našao svoje zanimanje.

− Završio sam "Sonjinu" osnovnu školu, pa srednju Elektrotehničku za elektrotehničara elektronike. Bio sam klinac koji ne zna šta da upiše jer me realno ništa nije zanimalo. Jeste novinarstvo, ali takve srednje škole nije bilo u moje vreme. Računari su me privlačili. Kod kuće sam radio na Amigi, pa Komodoru, onda je stigao prvi PC i tako je odabir pao na Elektrotehničku školu, iako nisu imali ništa od kompjutera (smeh). Upisao sam srednju 1995. godine, kad je prijemni prvi put oboren, pa su nas upisivali na osnovu uspeha iz osnovne škole. Zanimljivo je da ni srednju nisam "zvanično" završio jer je počelo NATO bombardovanje, pa su nas poslali kući. Tek kasnije sam pokupio diplomu. Nisam begao iz škole, ali sam toliko izostajao s nastave zbog društvenih događaja da sam završio na popravnom iz dva predmeta (smeh). "Visio" sam na protestima, išao i do Beograda nekoliko puta, nastavnici su štrajkovali... Baš sam bio kampanjac, ali nekako sam uspeo da upišem prava i to opet bez prijemnog zbog bombardovanja. Stao sam na drugoj godini i nikad nisam završio fakultet – započeo je svoju priču Žarko.


Turbulentno je bilo detinjstvo u devedesetim godinama prošlog veka?

− Stalno su se dešavali protesti. Bio sam i dva puta hapšen, jednom kao otporaš, drugi put kao novinar. Kad imaš 10 godina i vidiš tenkove na Gazeli (9. mart 1991, prim.aut.), mislim da jednog trenutka postaneš malo ozbiljniji i nisi više dete. Sticajem okolnosti bili smo u Beogradu na ispraćaju burazera u vojsku i nikad neću zaboraviti taj prizor. Onda je došla 1999. godina, ludo vreme. Svi oko tebe su u ratu, pa sam i ja tako čekao kod kuće da me pošalju u vojsku. Odlazim u armiju nakon bombardovanja i bio sam prva generacija koja je služila devet meseci. Bio sam pri komandi vazduhoplovstva i vazdušne odbrane odnosno vojnoj kontroli leta, a moj položaj i dalje je vojna tajna. Ne smem da pričam o tome jer se naš položaj i u mirnodopskim uslovima smatra poluratnim stanjem. Već tad sam bio novinar, pa mi je baš bilo krivo što nisam mogao ništa da objavim o tome.  

Često sam znao i da izbegavam izlaske s ekipom, kako bih kod kuće igrao igrice

Kad je reč o odrastanju u Novom Sadu?

− Grbavica danas nikako nije ista kao pre jer tad su sve bile kuće, a evo sad su srušili i ovu gde je bio "Pab". Kao klinci smo stalno išli na Limane, a posebno nam je bilo zanimljivo gradilište NIS-ove zgrade. Novosađani se dobro sećaju stalnog lupanja zbog pobijanja šipova. Deluje da je trajalo čitavu godinu (smeh). Sad se sve potpuno promenilo i gotovo niko iz mog detinjstva ne živi više na Grbavici, a da ne govorim koliko ih je otišlo u inostranstvo. Naši izlasci devedesetih godina su se više svodili na šetnje i sedenje ispred prodavnice, nego odlasci u diskoteke. Nemanje para je možda uticalo na to, ali ja nikad nisam bio ljubitelj izlazaka. Nikad nisam voleo zatvorene prostore. Nemam fobiju, ali volim da imam osećaj kontrole i da vidim šta se tamo dešava. I na Koncertu godine se osećam zatvoreno, pa više volim svirku na Exitu, bez obzira na gužvu jer je na otvorenom (smeh). Često sam znao i da izbegavam izlaske s ekipom, kako bih kod kuće igrao igrice. 


Otkud ta zainteresovanost za novinarstvo?

− Zapravo, istorija me je uvek zanimala i oduvek sam čitao biografije, enciklopedije i gledao dokumentarce. Sad recimo zbog korone čitam medicinske časopise. Tako sam se zainteresovao i za Novi Sad, zašto se neka ulica baš tako zove, odlazio u Maticu srpsku i istraživao. Novinarstvo je zapravo ono što možda svu decu interesuje, kako funkcioniše autić, kako radi računar, pa sam rasklapao da vidim kako rade. Onda sam shvatio da me zanima kako se to prave vesti odnosno sakupljaju informacije. Znao sam kako radi kamera, ne znajući da tu ima dosta montaže i da može da se manipuliše. U školskim novinama su pisali pesmice, a ne o udžbenicima u kojima nema ništa o kompjuterima. Ne znam da li sam i tad bio bundžija, ali su me izbacili iz lista (smeh). Još u osnovnoj školi sam kupovao i čitao novine, sve više su me zanimala društvena dešavanja i kako to TV Beograd priča jedno, a ja na ulici vidim drugo, otkud različite informacije. Dodao bih da je moja starija sestra završila novinarstvo, a i ja bih ga upisao da nije pre toga ukinuto kao smer.

Od nas 10 koji smo zajedno primljeni na Radio 021, samo se još ja bavim novinarstvom

Kako si započeo karijeru na Radiju 021?

− Imao sam neverovatnu sreću. Odmah posle bombardovanja, 021 je ponovo pokrenut i bio je konkurs za novinare, a pored mene se prijavilo još stotine ljudi. Odabrali su nas 10 bez ikakvog novinarskog iskustva i prošli smo potpunu obuku. Mnogo godina kasnije tadašnji urednik Dejan Pralica mi je objasnio kako su mene izabrali. Naime, u prijavi je većina navela da bi pisala o kulturi, sportu, zabavi, a jedino sam ja stavio politika (smeh). Ta jedna rečenica se Dejanu činila da sam neko ko želi da nauči i radi. Misli da nije pogrešio, da sam se pokazao kao solidan novinar. Zanimljivo je da se od nas 10 samo još ja bavim novinarstvom. 


Oprobao si se i u štampanim medijima?

− Do 2007. godine sam bio na 021, a paralelno sam radio i kao dopisnik drugih radio stanica, najduže beogradske 202. Tih godina dnevni listovi su pokrenuli lokalna izdanja, a "Blic" je najviše raširio svoju mrežu. Prešao sam, ne toliko zbog para, već mi je bilo zanimljivo da se oprobam u štampanom mediju. Moram da naglasim, da su u periodu od 2004. do 2008. godine novinari počeli da primaju normalnije plate i imali dodatnu slobodu. Kao radijskom i internet novinaru, najviše me je mrzelo u "Blicu" što moram da čekam sutra kako bi video svoj tekst (smeh). Do 2013. godine sam se zadržao tamo. Ekonomska kriza je uticala da se zatvaraju dopisništva i znao sam da će smanjivati broj zaposlenih. Dobio sam ponudu da uređujem "Novine novosadske" i tako se spasem da ne ostanem bez prihoda. 


U "Novinama novosadskim" si se kratko zadržao?

− Već u januaru 2014. sam opet bio na 021 gde sam i sad. "Novine novosadske" su postojale i pre mog dolaska, ali su promenile vlasnika. Znao sam koja ekipa vodi priču kad sam počinjao da radim. Mi smo imali dogovor kako novine treba da izgledaju, ali su oni želeli da to ide drugačije, da više budu izraženi njihovi politički stavovi, a ja sam bio protiv toga. Nismo se mi ni sukobili, ni posvađali, došlo je do konceptualnog razmimoilaženja. Prestao sam da uređujem i ostao još šest meseci do isteka ugovora da pišem istorijske tekstove o Novom Sadu. Nisam se bavio političkim temama. 


Može se reći da si sarađivao sa Trećom Srbijom?

− Ja sam imao ugovor sa studentskom zadrugom. Imena nas nekoliko zaposlenih u "Novinama novosadskim" su se pojavila kao fiktivno zaposleni u "Informatici". Ne znam kako se to desilo, ali mislim da je Treća Srbija kao što rade i druge političke opcije, iskoristila naše podatke kako bi završili pare za svoju stranku. Iz ove perspektive ne bih ponovo pristao na saradnju. Mislim da sam ispao naivan i poverovao da neće biti toliko politički obojena novina. U poređenju sad, recimo sa "Informerom", to su bile kulturne i fine novine. Možda sam trebao više da razmislim jer sam imao i druge ponude. S poslovne strane, oni su ispoštovali ugovor, a bitno je naglasiti da nisam ni za koga tada morao da radim kao bot. To je bio početak njihove vlasti i mislim da bih sad sigurno drugačije postupili, pa čak da me ne bi ni zvali za urednika. 

Izluđivao sam lektore i urednike i dan-danas ih izluđujem

Da li je tačno da ti je i pored tolikog novinarskog staža, pravopis slaba tačka?

− Da, to nije sporno. Sebe smatram vrlo nepismenim, isključivo mojom krivicom – prvenstveno zbog nemarnosti i lenjosti. Kad napišem tekst, tu sam i završio, a osnovno pravilo je da ga bar još jednom pročitaš. Izluđivao sam lektore i urednike i dan-danas ih izluđujem (smeh). Hiljadu puta su mi vraćali tekstove, a bilo je i takvih da baš ništa nisu mogli da razumeju šta sam napisao. Uglavnom su to progutana slova, i u školi sam imao taj problem. Strašno mi je bilo kad sam uređivao "Novine novosadske" – tad sam prvi put shvatio kako je ljudima koji sređuju moje tekstove i mislim da sam se posle toga malo više ispravio u pisanju. Sad su se valjda već navikli na takvog mene, pa mi malo i popuste jer kad bi me toliko terali da ispravljam ne bih stigao drugi tekst da napišem. Za društvene mreže i mobilni telefon moram reći da me je autokorekt još više dotukao (smeh).


Kako ti danas deluje novinarstvo u Srbiji?

− Ovo je posao koji možeš da voliš da radiš, ali para nikad nećeš imati. To nam je još Duca Bogdanović govorio na predavanjima. Malo njih može da zaradi pristojno, a da se ne proda. Tabloidi su uništili i ono neko minimalno poverenje koje su ljudi imali u medije i novinare, nas sad sve posmatraju kroz prizmu da smo Dragan Vučićević i to je katastrofa. Nikad ovde novinari nisu bili na glasu i poželjni od ostatka društva jer guraju nos gde ne treba. U jednom trenutku jeste bila veća sloboda, usvojen je Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, uveden je poverenik, neke institucije su se otvorile. Sve je to bilo posle 5. oktobra. Jedina razlika između maja sada i pre 20 godina je što te neće tući kordoni policije, a sve ostalo je isto. Novinarstvo je potpuno degradirano. I u svetu se sve svelo na brzinu, da se što pre pusti informacija, pa da i nije proverena. 


Pojavljuju li se mladi novinari koji zavređuju pažnju?

− Malo je onih koji žele da se bave ozbiljnim novinarstvom. Njima je ispod časti da se bave komunalnim temama ili pijačnim barometrom, a ja i dan danas nekad zovem da pitam zašto nema struje. Međutim, nije da ih nema. Pritom, ni ne treba nam toliko novinara. Besmisleno je da žurnalistika u Novom Sadu i Beogradu izbaci godišnje 100 novih kolega, a da nemaju gde da rade. Ako se u generaciji po troje pokaže, to je sasvim odličan prosek, da dobijemo dobre novinare koji će se baviti ovim poslom. Pritom, ne znam da li bih ja bio novinar u Nemačkoj ili da li bi se snašao u Beogradu. Sticajem okolnosti imao sam sreće da završim na Radiju 021. 

ČOLA I PREZIR 300 ŽENA: "Oduvek je bilo ljudi koji žele da se bave novinarstvom samo da bi upoznali javne ličnosti i slikali se sa zvezdama. Sećam se, Zdravko Čolić je držao koncert u Novom Sadu posle 20 godina, a Novaković je odlučio ga primi u Gradsku kuću. Sticajem okolnosti otišao sam na pres kako bi slikao pevača da imamo fotografiju za sajt. U svečanoj sali je toliko bilo novinara i onih iz redakcija koji to nisu, sve službenice iz Gradske kuće. Jedva se disalo. Od muškaraca dva snimatelja, obezbeđenje, akteri i ja. Sve ostalo su bile žene koje su naravno došle da se slikaju sa Čolom. Iz dosade sam postavio pitanje, zašto zvaničnici grada organizuju prijem kad koncert nije besplatan, niti je Čolić donirao pare nekoj gradskoj instituciji. Ti pogledi 300 žena u toj sali i dan danas osećam kako me ubadaju (smeh). Kako ja smem tako nešto da pitam zvezdu (smeh). Međutim, obojica su imali pametan odgovor i izvukli se. Ipak je pevač neke pare donirao porodilištu, ali ne znam da li su planirali i to da kažu ili je moje pitanje bilo uzrok. Političari kao i javne ličnosti su obični ljudi, a ne božanstva i ne vidim zašto ne bih mogao sve da ih pitam" – uz osmeh je naš sagovornik ispričao dogodovštinu.

 
Na koji način je uvođenje vanrednog stanja uticalo na tvoj posao?

− Vanredno stanje nije prekinuto, a situacija u informisanju je još gora nego pre toga. Od izbijanja epidemije, ja i dalje ne znam koliko je obolelih u Novom Sadu, preminulih po danima... a čitaocima treba nešto da napišem. Vlast neće da daje podatke, a i one koje dobijemo, nisam siguran da su tačni. Posle dva meseca, prvi put smo dobili od Instituta za javno zdravlje Vojvodine podatke i oni se od Batutovih razlikuju za 70 obolelih što, priznaćete, nije mala razlika. Došli smo do toga, ako i hoćeš da radiš, ne možeš. Broj obolelih za vreme epidemije treba da bude servisna informacija. Jako je teško raditi po nekim najosnovnijim pravilima novinarstva. Pritom govorim o dnevnom novinarstvu, običnim pričama, a ne o otkrivanju afera za Pulicera. U jednom periodu se i reagovalo. Bivša vlast je pokušavala da nešto ispravi i umanji afere. Međutim, aktuelna garnitura ne reaguje, ponašaju se kao da se ništa nije dogodilo. To te ubija u pojam. Pritom su uhapsili koleginicu koja je rekla da nemamo opremu, a do danas nam je nisu pokazali.


Da li nam je korona virus doneo nešto i dobro?

− Ljudi u Srbiji, pa i ja sam verovatno nisam svestan kolika je ovo promena za celu planetu. Najveći globalni događaj koji je uzdrmao Zemlju od Drugog svetskog rata. Ekonomski će biti gore nego čuvena Velika depresija. Dolazi do potpune promene u načinu života, komunikaciji, svemu... Ako je nešto dobro, konačno smo shvatili da sve može da se uradi od kuće preko kompjutera, pa će, nadam se i vlast najzad omogućiti da sve plaćamo preko neta. Škole su naučile da preko računara mogu da drže časove. Tehnološki ćemo možda ubrzati neke stvari, moraćemo. Mi zavisimo od stranaca, a mnoge zemlje će se okrenuti sebi i investiranju u sopstvenu državu. 

Ljudska civilizacija će preživeti, onako ili ovako, ali neki narodi neće


Ipak, u Srbiji su izbori glavna tema?

− Možemo mi ovde govoriti da se ništa ne dešava zbog izbora, ali istorija je pokazala da su narodi koji se nisu prilagodili vremenu koje dolazi, nestali. Mi u ovom trenutku ne pokazujemo nameru da se prilagodimo tome šta sledi. Ja ne znam da li vlast pokušava da pobedi na izborima prikazujući privid normalnosti, pa će onda menjati stvari, ali ovo kako se sad ponašamo nikako ne valja. Ne možemo toliko da budemo mimo sveta. Dok su u tom istom svetu 90 odsto vesti vezani za koronu, kod nas je glavna tema izbori. Ljudska civilizacija će preživeti, onako ili ovako, ali neki narodi neće. 


Ne predviđaš nam svetlu budućnost?

− Jako zavisimo od inostranih investicija. Mislim da nećemo opstati jer pitanje je koliko imamo sposobne ljude da sve prilagode novom vremenu. Osnova svake siromašne zemlje je poljoprivreda, moraćemo da uzgajamo, a vlast se recimo nije potrudila za dva meseca da edukuje ljude da nose maske kad su već bili zatvoreni u stanovima. Izgleda da vlastodršcima to nije ni u interesu. Naš narod jeste neposlušan i na svaki način izbegava zakon, pa smatram da je policijski čas bio neophodan kako bi se suzbila epidemija jer su podaci nepoštovanja mera bili katastrofalni. U skladu s tim kakvi smo, tako je vlast i postupila. Morali su i poslodavce da nateraju da im radnici ne rade bez opreme i u gomili. Imam osećaj da je u tom trenutku vlast poslušala epidemiologe.


Onda odjednom mere zaštite više nisu bitne? 

− Zato što je vlast shvatila da sledi ekonomska kriza, a da bi ostali na vlasti, ne mogu "lockdown" držati do jula jer tako sigurno gube glasove i samo su sve presekli. Bar godinu dana ovakvog života nam sledi i nije mi jasno šta je teško se prilagoditi životu s manje kontakata jer se zaista moramo odreći nekih stvari u vanrednim situacijama. Neće alkohol pobeći, pa ćete svadbu praviti za godinu dana. Moramo da kupimo vreme naučnicima jer nemamo lek. Maska je jedan posto zaštite, a ako je obojica nosimo to je već dva odsto.


I pored svega još uvek se nisi zasitio novinarstva?

− Ovaj posao mi i dalje nije dosadio jer sam vremenom shvatio da mi se zapravo dopada što svaki dan radim nešto drugo. Nisam čovek koji sedi u kancelariji i lupa pečate ili radnik koji namotava kabl. Jeste da svaki dan pišem, ali uvek je druga tema. Od sađenja krompira do toga kako radi nuklearna elektrana. Svaki dan nešto novo naučim i ta neka dinamika mi se najviše zapravo dopala u novinarstvu. Drži me to prikupljanje informacija, upoznavanja novih ljudi...


Ispratio si dosta gradskih garnitura vlasti?

− Kad izračunam iza mene je šest mandata. Prva ekipa predvođena Predragom Filipovim imala je posledice bombardovanja i samo tim su se bavili. Rešavali su komunalne probleme i pokušavali da ožive grad koji je bio potpuno devastiran. Dobro su radili, nije bilo nekih afera, ali jeste sporova s medijima. Posle toga dolazi tandem Borislav Novaković i Branislav Pomoriški. Pokrenuli su projekte koji su čekali još od osamdesetih godina prošlog veka, osetio se ekonomski boljitak, počele su da stižu strane donacije. Spomenuo bih samo Bulevar Evrope i Bulevar Patrijarha Pavla. Međutim, imali su i niz afera kao i međusobnih svađa između njihovih stranaka, DS-a i LSV-a. Maja Gojković pobeđuje 2004. godine Novakovića za 600 glasova i radikali nastavljaju započete projekte. Sredili su centar uz čuvenu behaton aferu i nastavljaju greške prethodnika da dozvoljavaju investitorima zidanje stambenih zgrada na Podbari i Grbavici. U odnosu na aktuelnu vlast, SRS je amaterski nameštao tendere i lako smo ih otkrivali, ali nije bilo nikakvog efekta. Tu je i potpuno loša priča sa ATP "Vojvodinom" zbog koje su i izgubili izbore. Igor Pavličić dolazi na vlast u ekonomskoj krizi i stvarno nisu imali para u budžetu. Ipak, prelomljeno je da se sredi Kej, što će se ispostaviti kao najveći urađen projekat unazad godinama do danas. Sukob LSV-DS se toliko zahuktao da je GSP najbolji primer koji se do danas nije oporavio. Jedni drugima su obarali tendere, tri godine nijedan autobus nije kupljen. I sad su ga dodatno "ugrobarili" ovi što njim upravljaju.

Novi Sad osam godina stagnira, sem za neke investitore koji zidaju gde stignu


Sad imamo gradonačelnika koji završava drugi uzastopni mandat?

− Šta reći o Milošu Vučeviću? Advokat koji je tu došao politički i mislim da nikad nije želeo da se bavi gradom. Pokušava sve vreme da ode iz Novog Sada za Beograd i mislim da nakon izbora više neće biti gradonačelnik jer jednostavno to ne želi. Očekivao je da mu to bude prolazna funkcija, pa se zaglavio među komunalnim problemima. Koliko se snašao, ne znam. Nisu rešeni komunalni problemi, iako se ulagalo u kanalizaciju i pokrenuta je priča oko centralnog prečistača otpadnih voda. Ovih osam godina je obeležilo rušenje delova grada, nicanje "Galens" solitera i naravno "Promenada" kojoj niko crvenu vrpcu nije presekao, a znali su da otvaraju semafore. Toliko se ne bave gradom da dve godine novom mostu nisu dali ime, pa koje god bilo. Pritom se neki od članova Gradskog veća i direktora nijednom nisu obratili novinarima, za neke ni ne znam ko su. Novi Sad osam godina stagnira, sem za neke investitore koji zidaju gde stignu.


Kako si zadovoljan odnosom gradske vlasti prema medijima?

 Nekoliko kamiona mogu da napunim mejlovima na koje nisam dobio odgovor. I to ne samo od grada, već i od državnih preduzeća EPS, Pošta... Ta nezainteresovanost da daju odgovore je fascinantna. Čujem i da druge kolege imaju sličan problem, bez obzira da li rade u medijima bliskim vlasti. Jednostavno ne žele da pričaju o nekim događajima, potpuno ih ignorišu i ponašaju se kao da se nisu desili. Vučević kao i njegovi prethodnici nisu nikad odbili da odgovore kad ih uhvatim na ulici. Ako si iskren s političarima, ne muljaš i izmišljaš, spremni su da odgovore i više te poštuju od kolega koji se trude da im se uvuku u zadnjicu. Smešno mi je kad vidim takve kolege i toliku količinu nepoštovanja sebe.

DRUŠTVENE MREŽE I LETARGIJA: "Aktivan sam na društvenim mrežama, a pogotovo na Tviteru. Pišem puno, ali nisam ovisnik i po meni je bezveze imati nalog, a ne komunicirati. Ako ljudi misle da si to ti, što pišeš na mrežama, onda ni ne treba da idu na njih. Oni koji me znaju i prate na Tviteru vide kad napišem informativan post, kad provociram, kad se zezam, a kad je bes zbog nekih situacija. To radi 90 odsto ljudi, ali ja imam titulu hejtera (smeh). Jako me nervira što su ljudi u ovoj zemlji u stanju da sede, kuckaju poruke, a neće ništa da urade. Izađite na ulicu, obratite se medijima, tužite ih... Ne možete čekati da neko drugi to uradi umesto vas. Video sam milion njiih kako čekaju da im neko drugi pomogne. Pomagao sam građanima i pomagaću i dalje, ali moraju bar doći do redakcije da se obrate novinarima ako imaju problem. Spomenuo bih i elektronske peticije koje me izluđuju jer naš pravni sistem to ne priznaje" – objasnio je Bogosavljević.


Kad je počela ta praksa neodgovaranja na pitanja?

− Nije bilo problema pre Maje, pa čak i sa njom. Ona nije volela medije, ali njeni saradnici su se uvek javljali. Problem kreće od 2012. godine. Neke funkcionere ni ne znam kako izgledaju, a pojedina preduzeća više nemaju portparola. Doživeo sam da tražim informacije o markicama za prevoz u GSP-u i da mi ne odgovaraju. To je servisna informacija, a ja podnosim zahtev o dostupnosti informacija od javnog značaja. To je potpuno besmisleno.


Znači, urbanističko propadanje grada je odavno krenulo?

− To je krenulo sa Jovom Dejanovićem i izgradnjom Srpskog narodnog pozorišta. Dizanjem nacionalnog teatra na tom mestu zauvek je izgubljeno staro jezgro grada. Dejanović je zakucao prvi ekser, a ovi su sa Pupinovom palatom zapečatili sarkofag, iako smo imali šansu da vratimo Jermensku crkvu. Uskoro će i kuće u Miletićevoj i Njegoševoj ulici nestati. Tu je i Lupus kao jedno od najgorih rugla i simbol ratnog profiterstva. Čuvena "Spasilda" upravo može biti simbol izgubljene bitke sa pomahnitalom stanogradnjom. Posle 2000. godine kreće jača izgradnja jer je falilo novca u budžetu grada, pa su dozvoljavali investitorima da kupuju zemljište i umesto pet, izmenom plana, niče 10 spratova. Nijedna vlast nije imuna na to. Svi znamo da je to najlakši način pranja para, a sve to naravno prati mito i korupcija. Tako smo "Kraljev park" dobili na mestu trščara. I urbanistički je plan toliko menjan, da umesto planiranih bazena, parka i prostora za rekreaciju dobijamo parkić i crkvu. Apsurd je da se svi hvatamo za Galens, a oni su sve legalno izgradili.

Pupinova palata me najviše šokirala, kao da ju je neko namerno tu ugurao, da bi pokazao svoju moć uz poruku "da vidimo koliko daleko možemo da odemo, a da vi svi ćutite". 


Da li je Novi Sad bezbedan grad?

− Naravno da nije jer pratim crnu hroniku i vidim statistiku. Govorim o poređenju Novog Sada sa Novim Sadom. Taj kriminal ne opada i dalje je nerešeno nekoliko ubistava iz sačekuše. Moram da naglasim da ne očekujem da grad bude bezbedan kao pre 30 godina kad je imao duplo manje stanovnika ali i da je kriminal za mene i ovakav način stanogradnje i nameštanje tendera. Čim je ukinuto vanredno stanje, odmah smo imali pokušaj ubistva.


Ima li nešto što voliš u ovoj varoši?

− Novosađani su previše spori, slabo reaguju, teško se pokrenu čak se i u Beogradu pobune za neke stvari što se ovde dešavaju, a mi ćemo da sačekamo malo, pa se ovi možda predomisle (smeh). Opet, s druge strane smo spremni i otvoreni da primimo ljude za strane i to mi prija u Novom Sadu. Većina ljudi ovde nije zla, bahata, osiona, pokvarena...


Hoće li nam bar Evropska prestonica kulture (EPK) doneti neki boljitak?

− EPK je slovo na papiru, pokušaj Evrope da se dodvori Srbiji jer nije dobila pomak u pregovorima za ulazak u EU. Ne znam šta je koncept EPK i šta nam donosi ali će sigurno biti odložen zbog korone. To što se dešava u Kineskoj četvrti je katastrofa. Po onome što ja vidim neko pravi stambeno naselje, a ne kulturnu, andergraund četvrt. Ne znam kakve veze Muzičko-baletska škola ima sa EPK. Pritom dobrano kasne, troškovi su enormno porasli i malo je skupa ta škola, ali ajde da ne budemo sitničavi, deca će dobiti novu školu. Bio sam u Pečuju i video kako su to Mađari sredili. Da ne govorim o Exitu koji se ovih dana ponaša potpuno neodgovorno, a dobar deo ekipe iz Exita radi za EPK. Jedina dobra stvar je što su fasade malo sredili, da ne kažem okrečili, kao i kuću Mileve Marić. 


Da li sebe smatraš jugonostalgičarem?

− Jugoslaviju smatram vrhuncem civilizacijskog napretka Južnih Slovena. Mali narodi jako teško mogu da opstanu pored velikih, pa su Južni Sloveni shvatili da imaju šanse da prežive između Turske i Austrije, a u vreme kad se stvaraju Italijani, ako budu zajedno. Možda se to pokazalo kao eksperiment koji nije uspeo, ali nek istoričari rasprave o tome. Kraljevini SHS može da se zamera svašta, ali je imala i svojih dobrih stvari. Međutim, SFRJ je uspela i s tim tehnološkim napretkom. Kad je SFRJ bila na vrhuncu, pravila je nuklearku. Jedino nije uspela da leti u svemir i napravi nosač aviona, a sve ostalo su bili u stanju da naprave. Krleža nije bio daleko od istine kad je rekao da su "Srbi i Hrvati jedan komad kravlje balege koju je točak povijesti skučajno podelio na dva dela", ali ovde je sistem "zavadi, pa vladaj", pa se i dalje delimo do besmisla. 


Mnogi imaju dosta zamerki na komunistički režim koji hvališ?

− Nijedna revolucija nije prošla bez žrtava, ali bih istakao da su svi imali pravo na amnestiju i da je većina disidenata i danas živa. Posle 1948. godine nema masovnih ubijanja, uglavnom su to zatvorske kazne, a kasnije na prste ruke možeš nabrojati da je neko nastradao jer je bio protivnik režima. Tito je uveo lajt diktaturu i nije bila tako krvava kao Staljinova. Uveren sam da bih zbog svojih stavova u komunističkom periodu bio disident. Ideja jugoslovenstva je dobra i to ne znači da sam komunista, ali imam levičarska razmišljanja. 


Jesu li se četnici borili protiv nacista?

− U četničkom pokretu ja ne vidim antifašizam. To je jedan desničarski, nacionalistički pokret koji je pokušao da stvori veliku Srbiju u okviru Jugoslavije, što je njihovo legitimno pravo. Njihova borba protiv nacista se uglavnom svodi na narodni ustanak u Srbiji i 1941. godinu dok nije postojala podela oko partizana i četnika.

Oceni vest:
39
13

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • triton

    pre 188 dana i 1 sat

    bravo zare

    Oceni komentar:
    8
    23
  • Veki

    pre 188 dana i 1 sat

    Moja mama, imala je problema na poslu u jednoj jakoj novosadskoj firmi i obratila se ovome novinaru, koji je lepo primio u prostorijama Radija 021 i pokusao da joj pomogne svojim istrazivackim novinarstvom, Ubrzo se moja mama tesko razbolela i nema je vec odavno, ali VELIKO HVALA ovome dobrom coveku i novinaru koji je pokusao da joj pomogne i nije odustao!!!!*

    Oceni komentar:
    3
    35
  • Tiosav S. Marjanović

    pre 187 dana i 5 sati

    Baš ste se usrećili sa sagovornikom. Nema, kažete, ni 40 godina, a soli narodu pamet bajkama o Titovom režimu, ufffff...

    Oceni komentar:
    18
    14
  • Moto

    pre 187 dana i 4 sata

    ovo beše onaj "novinar" koji te tera u materinu ako se ne slažeš sa njime na tviteru?

    Oceni komentar:
    9
    12
  • Dobrinac

    pre 187 dana i 3 sata

    Komunjara teška i žeton novinar, propustio je da spomene da redovno prima mito od tog istog Vučevića.

    Oceni komentar:
    10
    11
  • Branko

    pre 151 dan i 17 sati

    Čoveka lično ne poznajem,a i nikad za njega čuo nisam mada u NS živim 45 godina. To znači da nemam nikakve lične predrasude po pitanju njegovog lika i dela. Iz teksta zaključujem da ima regularno završenu samo osnovnu školu,za srednju je diplomu dobio posle bombardovanja,a pravni fakultet je napustio na drugoj godini. Čovek se bori sa pravopisom i gramatičkim zahtevima u svojim tekstovima,a ovamo sebe naziva novinarem!!!! Tviteraš- kontraš.!!? Pročitao nešto knjiga iz istorije pa misli da je novinar- istoričar...Pa znate li koliko me njegovo mišljenje zanima...koliko i bilo kog drugog čoveka u kafani kad posle dve "ljute " počne da bistri politiku...A kad pominje Jovana Dejanovića ima da ustane i stoji mirno! Eeee,redakcijo...ako su vama OVO gradske face onda ste ih ili sve ispucali ili nemate pojma ....

    Oceni komentar:
    3
    8
  • O Džekijevoj zemlji.

    pre 151 dan i 13 sati

    Meni je važno šta se kaže o Novom Sadu. A on govori istinu.
    Ako ćemo o pravilima, gramatici i diplomama - prve televizije i zvanični voditelji i prevodioci treba da izgube poslove.

    Do sada, koliko videh na prostorima Balkana, diplomirani izdadoše i upropastiše.
    Neki drugi diplomirani bi da nasilno vakcinišu i istrebljuju narod.

    Neki treći diplomirani - da im SZO naredi da je protkol lečenja od korone takav, da se svaki pacijent tri puta dnevno udari snažno čekićem u glavu - pratili bi taj protokol.

    Uskoro ćemo imati mnogo diplomiranih i na svkakve načine licenciranih.

    A malo ljudi, i onih koji će govoriti istinu.
    Nekada imadosmo zemlju ljudi.

    Oceni komentar:
    5
    7
  • Slobodan

    pre 138 dana i 16 sati

    A... jeste našli primer ...bože sačuvaj...a šta je čovek završio? čovek nije ništa završio, bežao iz škole, nije se mogao redovno upisati ni u jednu, bavi se igricama, duri se na svakoga, palamudi o svemu i svačemu--prava slika današnjeg novinarstva, vi mu dajete toliko prostora a imate more pametnih ljudi.
    E baš ste " nivo"--a dičite se nekim kulturnim nivoom.

    Oceni komentar:
    3
    5