Zašto (neki) Novosađani "hejtuju" Exit: Skupe im ulaznice, fale im gitare, nervira ih pretres...

Iggy Pop, Massive Attack, Tricky, Cypress Hill, Beastie Boys, Sex Pistols, Faith No More, Nick Cave, White Stripes, Garbage, Underworld, Franz Ferdinand, Pet Shop Boys, Morissey, Shane MacGowan, Big Audio Dynamite, Madness... nabrajanje može da potraje do sutra, a svim ovim muzičkim zvezdama zajedničko je jedno – nastupili su na Exitu. Ne, u Beogradu, već u Novom Sadu. Exit nam je doveo svet na Petrovaradinsku tvrđavu i hvala mu na tome.

Tog 29. juna 2000. godine, u vreme kad je Slobodan Milošević bio u "punom cvatu" vlasti,  kad se očekivalo još jedno bezidejno leto u voljenom gradu, koji je izgledao nemoćno, kao da je bio vezan nevidljivim strunama moćnog državnog aparata, koje su ga gušile i ostavljale bez daha slobodnog življenja, pesnica je razbila crvenu petokraku i pokrenula lavinu oslobođenog uma. Na krilima entuzijazma i drugarstva ispilio se letnji festival “Exit noise summer fest”, trajao je 100 dana i niko nije znao da će se manifestacija kulture i otpora pretvoriti u festival planetarnih razmera, koji je zauvek ucrtao Novi Sad na svetsku mapu. Zaista nije postojao bolji način da se započne 21. vek u Novom Sadu. To je ovaj grad sa svojom mirnom populacijom i zaslužio.

Novosadsko čedo je punoletno i prošlo je razne faze odrastanja. Od hapšenja organizatora, preko njihove svađe i razlaza, do širenja na region i titule najboljeg evropskog festivala. I odnos Novosađana prema Exitu se menjao... oduševljenost, ljubav, prezir, mržnja, ravnodušnost. Vršnjaci Exita se ne sećaju početaka, što ih nikako ne čini manje važnim, niti umanjuje njihov značaj kao trenutno dominantne publike. Međutim, generacija koja ga je "stvarala" ima malo tvrđi stav prema festivalu. U razgovoru sa našim sugrađanima, probali smo da saznamo kad je i zašto među njima "pukla" ljubav.

- Imam utisak da Exit odavno nije "naš" festival, i često pomislim da mi više nije mesto tamo, već da je on gotovo u potpunosti prilagođen ukusu strane publike. Izgubio se taj šmek Novog Sada koji se ranije mogao osetiti na Tvrđavi, ali u eri globalizacije, to je verovatno i normalno. Takođe, za prosečnog Novosađanina poseta festivalu je više nego ozbiljan trošak, dok strancma to nije nikakav problem. Sve to čini da Exit sve manje ima veze sa Novim Sadom, a sve više sa šou-biznis industrijom – rekao je Emil (40).

Za Jelenu (47) je Exit nešto najbolje što se desilo Novom Sadu. Međutim, poslednje tri godine nije išla gore jer kako kaže nema više gitarskog zvuka, već se festival okrenuo elektronskoj muzici.

- Exit je bio društveno angažovan festival s jasnom porukom. Mladi ljudi su se poistovećivali s tom energijom, donosio je novi optimizam. Danas je potpuno druga priča, u stvari – nema priče. Sve je čista zarada, pa otud i dominacija elektronske muzike, fokusiranje na stranu publiku i širenje na region. Sve je to legitimno, ali Exit dobija novčanu podršku od države, pokrajine, grada, i šta čini da mladima pokaže zaboravljene vrednosti, a svi dobro znamo koliko je neophodno danas im plasirati svetle ideje. Deluje kao da ih to i ne zanima, uklopili su se u svakodnevnu političku demagogiju. Da ne spominjem ograđivanje žicom "novosadske" ulice na Đavi gde su "Slaćkara", "Viribus"... Sećate li se 1998. godine i projekta "Šakom u glavu" kao prethodnice Exita. Tada je izvedena dramska obrada "Dijaloga u paklu između Makijavelija i Monteskjea". Jedan dijalog ide ovako... MONTESKJE: "Makijaveli, da niste natmureni kao tiranin, bili biste divni kao spadalo". MAKIJAVELI: "Da nisam tiranin, bio bih niko i ništa". Pametnom dosta – objasnila je Jelena.

Jovana (45) je na Exitu poslednji put bila 2009. godine, a do tada je isključivo išla kad dobije kartu, da ne žali za prilikom da čuje bendove koje voli i da se druži s prijateljima. Kako kaže, za nju je bio samo jedan jedini Exit i to onaj "nulti", koji je bio izlaz iz tmurne svakodnevnice, vrsta bunta protiv tadašnje vlasti, a i prilika da se besplatno čuju dobri bendovi, pogleda zanimljiv film, u lepoj atmosferi pored Dunava.

- Kada sam već sledeće godine videla reklamu za Exit na Televiziji Pink, shvatila sam da je počelo nešto sasvim drugačije i više se nisam osećala kao deo te priče, iako sam povremeno odlazila gore. I podržavala sam ga neko vreme, ali poslednjih godina nemam mnogo lepih reči za ono što se dešava oko Exita. Malo sam postala i hejter kad su zatvorili ulicu na Tvrđavi gde smo se skupljali između svirki, mogli da odemo u normalan toalet, popijemo piće koje želimo i to po pristojnoj ceni. Bilo je i priče da Novosađani, pošto ga na neki način finansiraju, treba da imaju jeftiniju cenu karte, ali ništa od toga. Ne sviđa mi se što Exit dobija toliki novac od grada, a teško da doprinosi razvoju kulture, što su novosadski bendovi (čast izuzecima) dobijali minimum novca za nastup ili nisu uopšte, što je piće preskupo, a izbor mali, što finansije nisu transparentne, što je Exit sarađujući s vlastima postao drugačiji festival, udaljen od prvobitne ideje. Trenutno je više okrenut mladima, što mi ne smeta jer i naša deca kao i mi nekad mogu da čuju svetske zvezde – istakla je Jovana.

Za proteklih 18 godina, Dragan (49) je propustio tek nekoliko festivalskih dana, ali je rešio da s tom praksom prekine jer mu godine ne dozvoljavaju "zujanje do zore", a i sve je manje, dodaje, novosadskog društva za te podvige. Njemu lajnap nikad nije bio mnogo bitan, već je išao na Exit prvenstveno zbog dobre atmosfere koja je vladala unutar zidina Tvrđave i "duha zajedništva" koji je lebdeo nad festivalom barem čitavu prvu deceniju.

- Ipak, osećaj "slobode", a to je reč koju tako često arče Exitovci (doduše, isključivo na engleskom), teško je imati na događaju na kom te pri svakom ulasku policija trkeljiše kao najgoreg krimosa, a i prisustvo organa reda u tolikom broju na samom festivalu naprosto mnogima stvara nepotreban osećaj nelagodnosti, bez obzira bili "krivi" ili ne. Na Sigetu je to mnogo suptilnije. Isto važna stvar  jeste i višegodišnje prepucavanje oko popularne "uličice", definitivno omiljenog egzitaškog mesta nas "sa lokala". Kao da će im Grbina "Slaćkara" i Golubov "Viribus" uzeti ne znam koliki deo ionako ogromnog "kolača". Mnogo nerviraju i ove kartice i tokeni, i velike gužve za kupovinu tog "festivalskog novca", kao i svaki metar prostora iskorišćen za reklamiranje raznoraznih korporativnih proizvoda. Dodamo li svemu ovome i prenaduvanu cenu kokica i kuvanog kukuruza, nadam se da sam naveo dovoljno razloga zašto ove godine na livadi ispred glavne bine neću pevati "Moji su drugovi..." – direktan je bio Dragan.

Exit je za Sanju (55) odličan festival iz ugla zabave i provoda onih koji takvu vrstu muzike vole. Prema njenim rečima, za vreme festivala, Novi Sad jeste epicentar dešavanja skoro svetskih razmera, ali joj smeta što su neke stvari pre i posle Exita zabranjene Novosađanima, a posetiocima festivala se tolerišu.

- Na nekim zelenim površinama u Dunavskom parku zabranjen je boravak, ali je zato tokom Exita to mravinjak ljudi. U gradskom busu na plus 40 stepeni Celzijusa, po povratku s plaže, ne možeš ući bez majice, a tokom Exita razvrat. Saobraćaj u Gradiću je zabranjen tokom Exita, a zarad zaštite kulturnog nasleđa očigledno je nemoguće ga izmestiti. Štrand je uzurpiran i uskraćeno mi je da ga koristim zbog kampa. I higijena je veliki problem, iako se "Čistoća" trudi da što pre odnese smeće, a tek biološka potreba posetilaca. To se urinira gde ko stigne, od centra do Tvrđave, i to na očigled svih. Samo obilna kiša može to da spere – zaključila je Sanja.

Tekst: Dejan Ignjić
Foto: Arhiva portala mojnovisad.com (Aleksandar Jovanović, Srđan Srđanov, Cveta Majtanović, Mirela Kuč)