Zoran Bugarski Brica, primaš sa Salajke: Instant muzika isterala boemsku pesmu iz kafane

Zoran Bugarski Brica, primaš sa Salajke: Instant muzika isterala boemsku pesmu iz kafane

Naš ovonedeljni sagovornik otkriva vam gde u gradu možete čuti najbolje tamburaše, kako je zadovoljan saradnjom s Balaševićem i kakvi su, prema njegovom iskustvu, Novosađani kao posetioci muzičkih dešavanja.


"Za sve su krive tambure i pesma koja me kao mlado vino opije, neka bude šta bude i pusti brige sve do zore rane još daleko je, a sutra sve po starom biti će" – stihovi su koji možda najbolje opisuju Zorana Bugarskog Bricu. Primaš sa Salajke, koncert-majstor ansambla “Zorule” već 22 godine, član Velikog tamburaškog orkestra RTV Vojvodine, rođen je 1981. godine u Novom Sadu. Predodređen za tamburu, pa ni ne čudi što je već sa devet godina došao u KUD “Svetozar Marković” kod nastavnice Jelene Obad Šćitaroci, a kasnije se priključio i AKUD-u “Sonja Marinković” gde se prvi put susreo s notama klasične muzike. Usavršavanje je nastavio kod profesora Zorana Mulića na Akademiji umetnosti i planirao da upiše odsek za tamburu, koji, nažalost, nikad nije zaživeo na novosadskoj Akademiji.



Otkud to interesovanje za tamburu od malih nogu?

- Želeo sam baš tamburu da sviram. Odrastao sam na Salajki gde je bilo puno tamburaša i kao mali sam dosta vremena provodio s dedom i babom uz tamburu. Deda je imao tamburaški orkestar, svirao je iz ljubavi, pa su se nedeljom okupljali u kući da muziciraju. Prve korake sam učio od njega, ali je na vreme rekao da treba da idem u KUD. Dugo je trajalo moje usavršavanje i mnogo sam radio na sebi. Dolaskom u tamburaški orkestar RTV, imao sam dobre učitelje koji su mi dosta pomagali oko tehnike sviranja, nota i svega što ima veze s muzikom, kako bi se edukovao u ozbiljnog muzičara.


"Moje usavršavanje je dugo trajalo i mnogo sam radio na sebi"

 

Nadimak Brica si dobio po dedi?

- Deda je bio berber i nadimak jeste po njemu, ali sve muške u našoj familiji zovu Brica. To nam je porodični nadimak i dok nije bilo mobilnih telefona, kad na telefon traže Bricu, a javi se majka, odmah bi pitala kog Bricu (smeh). I ja sam završio Medicinsku školu za frizera, čak i odlazio na praksu kod čika Save u čuveni salon na Ribljoj pijaci. Međutim, pri kraju srednje škole pozvali su me u Veliki tamburaški orkestar RTNS. Bio sam prvo volonter, pa pripravnik, da bih po odsluženju armije, 2003. godine odmah dobio posao za stalno, gde sam i danas zaposlen.

 

S obzirom da često putujete, kako stranci reaguju na tamburu?

- Odlično reaguju, bolje nego naši ljudi. Zvuk im je jedinstven, retko mogu da ga čuju, a i uvek spremimo nešto adekvatno za zemlju u koju putujemo, kako bi tamburicu lakše približili publici. Tako se ostvari veza s publikom, komunikacija postaje lakša i posle možete svirati i njima nepoznate note, ali srdačno prihvataju.

 

"Tamburaški sastav od osam članova ima sve moguće linije ozbiljnog orkestra"



Da li je tambura ukorenjena u Vojvodini?

- Uvek ću reći da je ukorenjena u Vojvodini. Bavio sam se istraživanjima i imam odličnu saradnju s departmanom za etnomuzikologiju na Akademiji umetnosti. Tambura jeste, široko panonski instrument koji se više širio za vreme Austrougarske, pa je stigla do Bosne, Mađarske, Rumunije... Njena kolevka je definitivno ovde, Srem, Banat, Bačka, pa se tako iselila u Slavoniju. To je definitivno autohtoni istrument u Srbiji, kad je reč o ravnici. Tambura jeste žičani istrument, ali je jedina koja ima porodicu instrumenata. Sastav od osam članova ima sve moguće linije ozbiljnog orkestra. Prvi, drugi prim, čelo, kontru, begeš, bas primovi u tri glasa, pa se više može uporediti sa kamernim gudačkim sastavom koji ima sve muzičke deonice.


Zašto onda deluje da u Hrvatskoj više drže do tambure, nego mi ovde?

- Zaista, mnogo više od nas drže do toga da je tambura istrument ravnice. Kod njih nema sela bez tamburaškog orkestra. Osijek je rasadnik tamburaša i izuzetno kvalitetnih sastava. U Osijeku postoji više od 20 sastava poput “Zorula”, a ovde ih nemamo ni pet, iako je Novi Sad tri puta veći. Imaju puno pedagoga koji rade s tamburom, povezuju je s načinom života i tradicijom, ali idu i u korak s vremenom. Uzdigli su tamburu na moderniji nivo, otišli više u pop muziku i približili je mladima. Možda to i jeste recept. Profesor Mulić je rekao da tamburu moramo da uzdignemo na svetski nivo i više umetnički da joj prilazimo. Malo smo i lenji, a tu i sebe ubrajam. Tu je, naše je, pa se ne trudimo. Ne može jedan Brica puno da uradi sam već da bude karika dobrog lanca kojeg čine škole, programi, promocije, shvatanja...


"Hrvati su uzdigli tamburu na moderniji nivo, otišli više u pop muziku i približili je mladima"



Koliko je Janika Balaž oživeo tamburu i učinio je besmrtnom?

- Jako je puno učinio za tamburu. Ostavio je dobre temelje za nas mlađe. Janika Balaž imao je izuzetan način sviranja i unapredio je tehniku sviranja. Važno ime je i čika Sava Vukosavljev koji je osnovao Veliki tamburaški orkestar RTV i pokrenuo festivale. Janika je bio koncert – majstor dugi niz godina, a njegovih “Osam tamburaša” je proslavilo tamburu širom planete. To je bio izuzetno kvalitetan sastav, imali su internacionalni repertoar, svirali državnicima...Danas je to manje zastupljeno, više je kafana uzela taj put koji nas vezuje za tamburu.


Koja je razlika između Novog Sada tada i sada, kad je reč o tamburi?

- Tambura je oduvek prisutna u kafani, ali se javlja noviji način sviranja. Nažalost, svira se na ozvučenje, a tambura to teško trpi. Muzika je sve glasnija, brže se svira, repertoar je postao komercijalni, a ne tamburaški. Nestalo je astalsko sviranje, kad sastav priđe stolu i svira gostu, a drugi čekaju i ne remete muziku. Javljaju se orkestri koji nisu čisto tamburaški, pa tu bude hramonika, violina i gitara. To su onda mešoviti ansambli. Ja to ne osuđujem, već je dokaz da tambura može puno toga da odsvira. Moja generacija nije odmah išla u kafanu, već prvo turneje, takmičenja, koncerti. Nas je bilo sramota da u kafani ne znamo neku pesmu da odsviramo. Ne zameram ja deci jer je to možda način da zarade, ali oni ne znaju bećarac. Ja to zovem “vruć dinar”. Komercijalna muzika je uzela maha, ali puno toga i oduzela. Njih je sad sramota da sviraju melodije koje smo mi s ponosom izvodili.


"Bilo nas je sramota da u kafani neku pesmu ne znamo da odsviramo"



Ipak, vodiš školu tambure, pa za naslednike ne treba da brinemo?

- Teško je animirati decu jer im je sve dostupno, pogotovo u Novom Sadu. Nije poenta u tamburi, već uvek kažem da deca treba da se bave muzikom i sportom, što je zdrav put u život, a i nešto će naučiti. U “Markoviću” sam osnovao veliki tamburaški orkestar jer smo sekciju prevazišli, pošto orkestar broji oko 30 članova, studenata iz cele Vojvodine. Redovno imamo turneje, ali sviramo i popularnu muziku jer mladima to prija. Po iskustvu najbolje škole u Subotici koju je pre 40 godina osnovao kolega Stipan Jaramazović i ja sam shvatio da mi pored škole tambure treba i omladinski i veliki orkestar. Vodim i sekciju jednom sedmično u Temišvaru gde me je pozvao Savez Srba. Tamo ima puno dece jer su shvatili da ako izgube ono što je tradicija, gube svoj identitet. Ne bih mogao sve da postignem da nemam asistente Marka Pašetića i Stefana Mihailovića, koji provode vreme s decom, koliko i ja. Deca su sunđeri i sve upijaju. Najvažnije je da u startu nauče, pravilno da drže tamburu, pero (trzalica) i kako prsti rade. Učimo ih i note, da budu pismeni tamburaši i, hvala Bogu, ima zainteresovane dece.


Odmah su te prozvali “Novi Janika”. Koliko je to bilo breme, a koliko motivacija?

- Posebno mi je imponovao taj nadimak. Bio mi je uzor, dobio sam i nagradu za najboljeg primaša na “Bisernici Janike Balaža”. Ja ne znam za njegove nekvalitetne snimke, a tek literature što je ostavio iza sebe. Ne smatram sebe kopijom Janike. Počeo sam još više da radim na sebi, da unesem više svog, a da se ne iskvarim. Bitno je učiti od kolega jer kad se svira Bačko kolo, mora se čuti autentičnost.

"Ne smatram sebe kopijom Janike Balaža"



Baviš se i komponovanjem?

- Vrlo malo komponujem. Samo sam nekoliko pesama pisao za festivale. Nemam vremena, a i u “Zorule” ima nekoliko kolega koji to bolje rade. Ne treba da me bude svuda, da bi kvalitet bio na prvom mestu. Sigurno ću u budućnosti komponovati. Bilo bi nenormalno da posle 27 godina s tamburom, 22 godine u “Zorule” i 17 godina u Velikom tamburaškom orkestru RTV iz mene ne izađe pesma na nečije stihove.


Sanjaš li tamburu?

- Ne sanjam tamburu (smeh), ali sanjam muziku. Nisam se zasitio tambure. Dokle kod je “Zorula”, lepih svirki i povoda, verujem da ću izdržati.


Kako je došlo do saradnje s Balaševićem, koja i dalje traje?

- Panonska mornarica je projekat Đorđa i Olivere Balašević. Ona nas je uvela u celu priču kad su išle pripreme za njihov film “Rani mraz”. Beba Balašević, koja mi je drugarica iz detinjstva, predložila je da budemo jedan od orkestara u filmu. Dosta vremena smo proveli u studiju s Đoletom, upoznao nas je dobro, a mi smo odmah na prvu notu reagovali i kapirali šta želi. Kad su krenule promocije filma, nije hteo da nas zaobiđe, pa su došli i koncerti i evo tako već devet godina. Nastupali smo i pred 60.000 ljudi što je poseban doživljaj, dobro smo sinhronizovani s njegovim bendom. Pred nam je nova turneja u regionu, a preko tih nastupa, osvežili smo i našu publiku. Za nas je sve to jedno veliko, dragoceno iskustvo i puno nam znači.

"Novosađani ne dolaze na svirku da bi uživali, već da bi kritikovali i prepričavali"



Za Novosađane kažu da su hladni, škrti na emocijama, zavidni na uspehu... Kakva su tvoja iskustva po tom pitanju?

- Moja iskustva su baš takva, nažalost, kad tako moram da kažem. Ne znam zašto je tako. Teško je u Novom Sadu organizovati koncert, a da nemaš problema. Odmah idu pitanja, za koga sviramo, zašto su “oni” pozvani na koncert. Novosađani ne dolaze na svirku da bi bili deo, posmatrali, uživali i možda nešto shvatili, već da bi kritikovali i prepričavali. I ja to nosim u sebi, mentalitet nam takav. Nedavno sam išao da slušam kolege. Dugo sam se pripremao za koncert, da budem publika i uživam, a ne žiri. Zaista je teško. Kad odemo u Beograd, vratimo se odmah i ne znamo šta tamo pričaju o koncertu. Možda ovde bolje spoznamo jer tu živimo, pa se srećemo i pričamo. Možda je zato taj dubok dojam, da nama to malo teže pada.


NOVI SAD ZASLUŽUJE DA IMA OZBILJNU KONCERTNU DVORANU

Brica ističe da voli Novi Sad koji neminovno doživljava promene kao i svaki veliki grad. Malo mu smeta gužva jer je navikao na mirniji tempo života, da nema toliko buke.

- Kad mi je potreban odmor odem do Srema na ranč. Malo kopam, čeprkam, plevim, odmorim mozak, gledam prirodu, a društvo je uvek prisutno. Novi Sad jako zaslužuje posebnu koncertnu dvoranu. Svi prostori koje imamo su namenski i potreban je ozbiljan teatar sa više sala, samo za koncerte. Pritom, treba da budemo tolerantni, da učimo od pravih ljudi, da slušamo kvalitetnu muziku i to ne mislim samo na tamburašku jer imamo zaista odličnih rok bendova – poručio je naš sagovornik.


Svratiš li nekad u kafanu da čuješ tamburaše ili možda zasviraš?

- Redovno idem u kafanu. Naravno, nikad sam. Volim kafanu. Odem bar na sat vremena, da čujem kolege i popijem špricer, koji je moje piće. Odem samo da uživam, nekad me ponese atmosfera, pa i otpevam nešto. Ima tamburaša u “Akva Doriji”, “Orkusu”, “Plavoj frajli”, tokom leta na Kamenjaru. Orkestar u “Akva Doriji” izuzetno poštujem, imaju ozbiljan repertoar. Najbolji su tamburaši u Novom Sadu, kad je reč o radu u ugostiteljstvu. “Zorule” nisu u kafani od 2006. godine. Hteli smo da se posvetimo koncertima i turnejama, a i privatno smo dosta angažovani. Ne možemo zbog obaveza da se vežemo za kafanu.


Kakvi su Novosađani u kafani?

- Dosta su drugačiji, nego van kafane. Naravno, da Novosađani nisu ljudi bez emocija. Jedno je publika koja sedi i sluša, danas se više i gleda, što je greška, a drugo je to u kafani, gde imaju priliku da zapevaju, priđu muzici, nazdrave, popričaju...


Da li su boemi nestali iz novosadskih kafana?

- Mi ne znamo prave boeme. To je stil života, a ne samo ponašanje u kafani. Ti ljudi su bili načitani, recitovali poeziju, odlično poznavali muziku, a u svemu tome tražili neku skromnost. Toga danas nema. Možemo samo da slušamo priče starijih ljudi poput Zvonka Bogdana ili gledamo u filmovima. Danas se brzo živi i u kafani se za noć promeni tri garniture gostiju. Nekad se nije tako odlazilo u kafani. To veče je bilo rezervisano za kafanu, polako se večeralo, pijuckalo vino, čekao red na muziku...Oduvek je kafana bila luksuz. Danas pogotovo ima malo mogućnosti za nju. Ima boemskog sveta u varoši, ali nema ih u kafani.

"Boemija je stil života, a ne samo ponašanje u kafani"

 

U kafani se uvek nađe gost koji “tera kera”?

- Mi nikad nismo imali problema s gostima. Možemo da sviramo i gostima koji “teraju kera” i omladini koja traži samo provod. Sviranje u kafani je trošenje silne energije, jer ne može se doći da se odradi, hladno odsvira. Ima gostiju koji jače popiju, pa vas zagrle, iznose svoje probleme... Treba imati volje, živaca, želje i snage za to. Tamburaši su ekipa s kojom treba da se druži na prijateljski način. Kakav je naš prilazak gostu, takav i njihov treba da bude.



Postoji li pesma koju voliš da naručiš u kafani?

- Sve zavisi od raspoloženja. Da li sam popio jedan ili više šrpicera, da li sam u društvu dame prema kojoj to veče imam posebno raspoloženje ili sam sa ekipom, pa hoćemo samo da uživamo. Kad je reč o tamburaškoj muzici volim Zvonka Bogdana. Tamo kasnije u noć, jako volim da slušam pesme Tome Zdravkovića i Tozovca. Volim te meraklijske, boemske, teške pesme, valjda to ide s godinama (smeh).


A kad je o sviranju reč ?

- Ne izdvajam pesme kad sviram. Izgradio sam to u sebi, da ne pravim razliku jer mi je tako suđeno da sam u svetu muzike. Biram knjigu koju ću da čitam, društvo s kojim ću da sednem, a kod muzike nisam probirljiv. Profesor Krsmanović iz Šida je uvek govorio, bez obzira da li svirate detetu, starijoj osobi ili zrelim ljudima, svirajte sa istim žarom.


Hoće li preživeti kafanske, meraklijske pesme?

Ta prava kafanska pesma koju smo kao mladi spoznali preko Lepe Lukić, Tozovca, Bore Spužića Kvake, Safeta Isovića, Cuneta, prisutna je u kafani, ali sve manje. Dominantna je ova komercijalna, instant muzika. Tekst i melodija mora da izađe iz naroda, da opisuje jedno vreme, ljude, istinite događaje. Kao što kažu za Đoletove pesme, da svaka može biti film. I mladi će znati za te pesme jer ovo vreme će proći, a vrednosti uvek opstaju. Ako nekom mladom čoveku ne vredi starogradska tamburaška romansa, onda za njega ne vredi ni Mocartova “Mala noćna muzika” koja živi više od 300 godina.

"Ovo vreme će proći, a prave vrednosti uvek ostaju"

Kakvi su vam dalji planovi?

- Naredne 2018. biće 23 godine ansambla “Zorule”. Imali smo jubilarni koncert za dve decenije, pa ćemo na proleće organizovati novi u Novom Sadu. Zašto da čekamo još dve godine (smeh). Treba nam takav koncert, ima prijatelja koji su se uželeli. Novo je, da će na repertoaru biti samo naše autorske pesme. Uvek smo na koncertima ubacivali instrumentale i druge melodije, pa je došlo vreme i za autorsku svirku. Posle ćemo svirati i van Novog Sada, jer mi sviramo svuda gde nas zovu i Turija, i Mali Iđoš, i Beograd. Očekuje nas i turneja s Balaševićem.


Znači “Zorule” ne staje, nema zasićenja?

- Lepo nam je. Družimo se, postali smo bliski, čak se i okumili. Nismo postali mašina, već je to deo našeg života. Ne može ništa da nas poremeti i neće biti zasićena. Da smo samo u kafani, javio bi se umor. Ovako je uvek šareno, nešto novo i drugačije. Tako će i prvi put biti autorski koncert, pa nikad ne može da nam bude dosadno (smeh).


 

"Kuvam za one što mogu da pojedu po tri tanjira"

Kuvanje je Bricin strastveni hobi. Dosta toga je naučio od oca, ali i od profesora Radomira Grujičića, a kako kaže, majka je neko ko kuva, a mi muški kuvamo iz ljubavi i zadovoljstva.

- To su uglavnom muški specijaliteti, gulaš, paprikaš, čorba, perklet, pasulj, pravljenje kobasica. Volim da kuvam za društvo i to često radim. Odmara me. Od malena sam stojao pored kotlića, gledao i učio. Ali kuvam gurmanski, po ukusu je hrana za ovako slabije kao ja, ispod 105 kila, što mogu da pojedu po tri tanjira (smeh). Najviše volim da spremam ribu. Za fish paprikaš imam svoj recept i neću vam ga još otkriti, ali testo punim filom od ikre i raznih đakonija. Čorbu sam učio od dosta ljudi, a najbolji recept sam pokupio od Đoke Varenike dok sam samo gledao. On je velemajstor na našim prostorima. U Mađarskoj sam, letos, prvi put video od jednog gospodina Lacike da se tako sprema gulaš. Iako imam nekoliko recepata, sad spremam samo po njegovom i uvek se grebe kutlačom po oraniji (smeh). Učestvujem i na takmičenjima, redovno kuvam u jednom restoranu u Sloveniji. Kuvanje jeste umetnost i kao u muzici, dosta stvari utiče na finalni proizvod, začini, svežina mesa, vatra, odnosi, ljudi, ambijent...Sa TV kanala 24h kitchen kradem ideje, ali ih prenesem skladno našem podneblju – objasnio je Brica.


Razgovarao:
Dejan Ignjić
Foto-portreti Zorana Bugarskog: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
17
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević servisne informacije novi sad novosadsko porodilište Republički hidrometeorološki zavod Isključenje struje matična knjiga rođenih koncert godine 2017 koncert bebe novosadska policija bez struje Spens porodilje vremenska prognoza Vreme u Novom Sadu bez vode odbojka horoskopski znaci klinika za ginekologiju i akušerstvo Vreme u Srbiji elektrovojvodina isključenja struje OK Vojvodina novosađani novorođenčad trg slobode novi sad horoskop RHMZ betanija novosađanin