Izvor: mojnovisad.com / Fotografija: Aleksandar Jovanović
Zoran Kesić, autor i TV voditelj: Ja sam jedna podeljena ličnost – što je društvu gore, meni je bolje
Povodom predstave ''Priče i pesme'' koju je sedmi put po redu održao 11. maja u Pozorištu mladih, razgovarali smo sa Zoranom Kesićem, srpskim TV voditeljem, novinarom i autorom popularne humorističke emisije "24 minuta sa Zoranom Kesićem". Naš poznati humorističar, satiričar i novinar, komentarisao je za portal Moj Novi Sad, životne univerzalije na koje se oslanja njegov celokupan društveni angažman kroz prizmu tragičnog humora za koji veruje da je trenutno najbolji melem za rane jednog društva.
Mnogi kažu da u vama čuči genije da li to znači da ste vi veći od njega?
Kad pomislim da u meni čuči genije, odmah pomislim i da će da kaki, u šumi. Mislim da od malena u meni čuči potreba da iskrivljujem i obrćem stvari, da vidim kako funkcioniše ''igračka'' i od čega je sastavljena. Eto, to čuči. Ne bih to nazvao genijem, već potrebom da se igram i da govorim ono što mislim.
Da li satira predstavlja drskost na srpski način?
Satira predstavlja potrebu čoveka da ismeje ono što misli da je štetno, pogrešno i loše, da se naruga nekim naizgled nedodirljivim ljudima da ismeje vladare i da pokaže i da su i oni ljudi od krvi i mesa i da greše. Dakle, pogotovo služi tome da ih ismeva kada greše, tako da to nije samo satira na srpski način, već je odvajkada tako, i to je oduvek bila uloga satire i satiričara.
Da li više verujete u spas čovečanstva ili u spas pojedinca?
U spas pojedinca. I naša emisija se obraća konkretno pojedincu koga pre svega volimo i poštujemo kao našeg sugrađanina, sunarodnika, kao čoveka sa kojim delimo slične stavove, ne nužno političke, već osnovne životne stavove jer je je na koncu najbitnije biti dobar čovek. Težimo spasu takvog pojedinca i nemamo iluzije da menjamo svet.
Da li na svetu ima toliko nepravde zato što svaki čovek ima svoju pravdu?
Pa da, tako je, jer, drugačije je nemoguće. Ne možete ljude ukalupiti da svi misle isto. Svaki čovek je idividua koja ima svoje potrebe i želje. Mislim da na svetu ima puno nepravde jer određene grupe ljudi iz određenih interesa gaze preko leševa ne bi li ostvarili svoje zamisli i što bi mladi rekli, jebe im se za ove druge koji će zbog toga da ispaštaju. Eto, zato ima nepravde, a ne zato što svako ima svoju pravdu. Problem je kada manjina uticajnih moćnih ljudi zarad svojih interesa čini zlo većini građana.
Zašto bi ljudi trebalo da pogledaju baš ovu predstavu?
Zato što ima u sebi smešnog. Garantujem da ima nešto što je smešno, zato što je aktuelna, teme predstave su naši svakodnevni problemi: politika, društvo, muško-ženski odnosi i ljubav i crkva i penzioneri i životinje, sve univerzalije koje se tiču svakog od nas, ali sa posebnim osvrtom na to da kada sam u Novom Sadu, dobar deo predstave posvećen je upravo Novom Sadu i Vojvodini. Dakle, svaka moja priredba je obojena mestom u kojem se dešava. Nije ista priredba u Novom Sadu ili Sarajevu i Čikagu, tako da je meni zanimljivo da pišem jedan deo originalnog scenarija.
Improvizacija postoji, ali to zavisi od publike. Ako mi publika da neki bust, ako me podigne na talasu njenog zadovoljstva i osmeha da se osetim samopouzdano, onda vidim i osetim da mogu da vladam scenom. Ako je publika, dešava se i to, mrtva, smorena, učmala, onda ne mogu da siđem da ih golicam, mada i to povremeno radim, jer sam primetio da se ženskom delu publike sviđa, naročito sredovečnim, starijim ženama kada ih golicam.
S obzirom na to da u toku izvođenja predstave dajete novčanice od 24 dolara publici, koliko je novosadska publika potkupljiva i po koji put?
Da, to mi je fora. U toku svake predstave kao silazim u publiku i podmićujem, ali to nisu prave pare. Publika to obožava. Ljudi su u takvoj situaciji da čak vole i kada im daješ lažne pare. Daj nam lažne pare, ali nam daj!
Ovo je sedmi put da imam nastup u Novom Sadu. Nigde nisam nastupao toliko puta koliko sam u ovom gradu, čak ni u Beogradu. Kakva je to tajna veza između Novog Sada i mene ili između Beograđana i Novosađanki ili Novosađanki i Beograđana, to je neka tajna, ali samo neka živi!
Ima li izlaza iz kaveza osrednjosti?
Nisam sklon tome da osuđujem ljude, jer se deca rađaju nevina i blistava sa mogućnošću da izrastu u divne ljude, međutim, roditelji, društo, trendovi, mediji, od njih prave nekakve zombije, a možemo ih nazvati i mediokritetima. I onda moraš sam da se suprotstaviš tome, da ne ideš linijom manjeg otpora da kažeš ''pa evo, svi to slušaju i ja ću'', da bi bio deo tog čopora. Treba da uložiš taj napor da se razlikuješ i da ideš nekim svojim putem. Lakše je biti u čoporu osrednjosti nego se razlikovati i slušati kako ti drugi govore:''Ha, ha! Vidi ga, čudak! Neće sa svima nama u čopor!''
Ali je moja odluka i odluka mojih prijatelja da ne idemo linijom manjeg otpora, nego da biramo šta nam se sviđa, a šta ne. Dakle, moguće je, ali je potrebno uložiti napor da ne budeš mediokritet.
Pored vas tu su satiričari koji takođe vrše društveni angažman, kao što su Mićko Ljubičić, Draža Petrović...
...Mićko Ljubičić, Petrović, Voja Žanetić, Zoran Kesić i Njuzovci, Ivan Ivanović i njegova ekipa, drugari iz Državnog posla, Marko Somborac, Petričić i njihov svet stripa i karikature, možemo tu svrstati i neke pozorišne reditelje, dramaturge, ali najistaknutiji satiričari koje si pomenula, bave se najviše političkom satirom, a to najviše dolazi do duša ljudi, baš zbog toga što nam je politika tako grozna i zato što tako loše živimo. Da živimo u nekoj uređenoj zemlji, recimo Švedskoj, naša satirična oštrica ne bi bila tako ubojita. Jedna od poruka moje predstave jeste i ta da sam ja profiter ovog zla u kojem živimo, jer da živimo u lepom, srećnom i uređenom društvu, moja predstava ne bi imala smisao. Tako da sam ja jedna podeljena ličnost - što je društvu gore, meni je bolje.
Razgovarala: Ana Bugarinović
Fotografisao i snimao: Aleksandar Jovanović
Enver
pre 2011 dan i 5 sati
Bez razlike kritikuje i vlast i opaziciju trebalo je ovakvih emisija sto vecem broju
Marija
pre 2011 dan i 26 minuta
Jedina emisija koju vredi cekati