Ako nisi dobar (pozorištu u) svom gradu, ili (pozorištu u) glavnom gradu tvoje zemlje, a prigrle te u Cirihu, npr, a onda ka tebi šire ruke iz dalekog Toronta, onda to jamačno mnogo govori o tvom gradu, njegovom duhu (u datom trenutku), stanju svesti njegovih građana, mentalitetu sredine i ključnim ličnostima esnafa kojem po obrazovanju pripadaš, koji se grade profesionalcima, u kojima zapravo čuči provincija veličine Fruške gore.

Priča je to mnogih talentovanih ljudi ovde, možda i jednog Vukašina i mnogih Vukašina, u kojima ovih dana behara mladost, isto onako kako je nekoć bujala u Aleksandru Antonijeviću, vanrednom baletskom talentu, koji je pre 25 godina otišao iz ove zemlje, koja se i tada, kao i danas, ruga svojoj mladosti. Ovih dana, Antonijević je ponovo u rodnom gradu, gde radi prvi put u karijeri. U Novi Sad je došao kao koreograf, da udahne novi život “Žizeli”, čija će premijera biti 28. marta, na sceni Srpskog narodnog pozorišta.

O Novom Sadu danas, sećanjima na naopake mentalitete koji su ga oterali odavde – a istovremeno i doveli do respektabilne karijere, te novoj strasti zvanoj fotografisanje, Aleksandar Antonijević govori za Moj Novi Sad.

Najbolji među najboljima

Antonijević je završio Baletsku školu u Novom Sadu, u klasi Ksenije Dinjaški. Bio je solista Baleta ciriške Opere, a penzionisan je kao prvak Nacionalnog baleta Kanade u Torontu. Odigrao je niz glavnih uloga u najpoznatijim baletskim naslovima, nastupao sa Engleskim nacionalnim baletom, Baletom Santijaga iz Čilea, Baletom Tokija i baletskom kompanijom PACT iz Južne Afrike. Dobitnik je važnih nagrada, a po završetku baletske karijere, radio je kao balet majstor za Nacionalni balet Kanade. Postavio je “Labudovo jezero” u Kraljevskom danskom baletu u Kopenhagenu, te “Romea i Juliju” u Baletu Boljšoj teatra u Moskvi.

Kako Vaše fotografsko oko danas vidi Novi Sad, kako izgleda u ovoj turi, u kojoj probate “Žizelu”?

– Ovde sam prilično izlolovan, posvećen procesu intenzivnih proba. Po ceo dan sam u pozorištu, svakog dana. Mimo toga, tu je moja porodica, koja živi u Novom Sadu, moj brat. Uspeo sam da primetim da je grad drugačiji utoliko što, kada sam ja odrastao, u gradu nije bilo stranaca. Sada ih ima, i to je vrlo pozitivan momenat. Ima mnogo ljudi koji pričaju sprski s interesantnim akcentima, ima mnogo Rusa. Čini mi se da smo postali internacionalniji, što je jako dobro i važno za naš grad i našu zemlju. Tako ranije nije bilo. Vidim da su restorani puni, vreme je divno, ljudi uživaju. Uživam i ja. Možda nemam realnu sliku grada, jer sam sam ovde samo gost.

S kakvim osećanjima ulazite u Srpsko narodno pozorište danas? Imate li neku vrstu patnje, žala, gorčine, nekog osećanja koja bi se moglo spakovati u “Box of Sorrow II” (“Box of Sorrow” naslov je hvaljene serije fotogafija sagovornika, prim.nov.)?

– Jako je komplikovan moj odnos s ovim pozorištem, gradom i državom, jer ja nisam pokušavao da radim samo u Novom Sadu, već i u Beogradu, u Narodnom pozorištu, i na oba mesta sam iskusio vrlo neugodne situacije.

Da li biste objasnili šta to znači?

– Svim ulogama sam uvek prilazio bez ega, jer pravi umetnik nema ego. S njim ne možeš ući u proces i predati se umetnosti. Siguran sam da su uloge koje sam odigrao došle s pravog, autentičnog mesta u meni. Sa 19 godina, kao mlada nada i, u ono vreme, jedini muški talenat, trebalo je da uđem u pozorište, ali su se ljudi iz posla prema meni ponašali vrlo neprofesionalno. To me pogađalo, bio sam, u najmanju ruku, zabezeknut takvim odnosom. Bilo je tu raznih situacija, između ostalog i to da me za 12 meseci služenja vojnog roka u Beogradu, iako su jasno obećali da će me vaditi iz vojske i zvati na probe svakog dana, iz NP Beograd nisu pozvali niti jednom. Posle godinu dana vojske, pojavim se tamo debeo, van forme, a oni me pitaju otkud ja?! To su ti naši mentalitetski mehanizmi: ako je mlad talenat, nek se muči, ne daj mu da radi. Nakon jedne ružne scene, vratio sam se autobusom kući u Novi Sad i rekao roditeljima da je nedopustivo kako se odnose prema meni. Imao sam ludu sreću da me te iste večeri u Cirih pozove Emina Kamberović, sarajevska balerina. Bila je 1989. godina. U tamošnjem Baletu ostao sam naredne dve godine, a Eminu sam ponovo video tek ovih dana, prvi put posle 1991. godine, u Novom Sadu, gde je došla da gleda moje probe.

Jednom mentalitet – vazda mentalitet

– Fasciniraju ovdašnji mehanizmi ignorancije mladih talenata, koji se ostavljaju da budu zaboravljeni, da trunu. Neshvatljivo mi je da nemaš potrebnu da pružiš ruku nekom mladom, darovitom čoveku. Nikada neću razumeti zašto mi Srbi zakopavamo jedni druge. Bilo je tako onda kad sam počinjao, a isto je i sada 2026. Isto mi se dešava i danas u pozorištu. Svaki dan, evo i pre 20 minuta, imao sam situaciju u kojoj neko, iz nerazumljivih razloga, vuče nazad, ne dozvoljava da se ide napred. Uvek neka prepreka, uvek se nešto pregovara, neko nešto osporava, usporava, koči, postavlja dodatna pitanja – Antonijevićeve su reči.

Kada se tako odnose prema čoveku, prirodno je da to rađa gorčinu u njemu, a gorčina se mora prevazići da bi se živelo i radilo. Kako je to Vama uspelo?

– Ja sam je prevazišao tako što sam otišao na zapad i imao veliku karijeru. Nisam uplivao u samosažaljenje, mislio: ” Jadan ja, šta su mi uradili”. Bio sam zahvalan što mi se ukazala šansa da odem u svet ranije nego što bih možda inače otišao, a otišao sam sa 19 godina. Do tada nikada nisam bio zaposlen, prvo zaposlenje imao sam u ciriškoj Operi. Nema gorčine u meni danas, a i šta bih s njom? Ja nisam arogantan čovek, ali je činjenica da sam 25 godina imao veliku internacionalnu karijeru, na šta neki ljudi ovde kažu: “Ah, to je samo Saša”, kao da smo zajedno čuvali ovce. Meni nije potrebno klanjanje, ali naši ljudi stvarno imaju tu neku crtu da te spuste “na svoj nivo” da bi te ponizili. To nije normalna komunikacija. Nismo svi isti, svako ima određene kompetencije i dostignuća, koja međusobno treba, i moramo da poštujemo, tim pre što sam ja 25 godina radio kao konj, do svoje 44 godine. I pre moje poslednje predstave, ja sam uradio ceo klas. To je bio, i ostao, moj stav prema umetnosti. Tako su me odgajali moji, moja profesorica me tome naučila i ja sam to zauvek usvojio. Nema, dakle, gorčine u meni, ali sam ipak zaprepašćen da se neke stvari ovde nisu promenile. Još više sam zaprepašćen da sam uopšte ovde.

Zbog toga što Vas je neko zvao da dođete?

– Da. Jer me niko nikada pre toga nije pozvao. Ovde sam, na jedvite jade, jednom organizovao da gostujem, samo da bi me moja familija videla na sceni, u mom gradu. Sve sam organizovao, a oni su otkazali predstavu. Između sebe su govorili da ne znam “Žizelu”, koju sam inače igrao u mnogim gradovima, a javno su rekli da nisu imali špic patike. Nisu imali ni toliko poštovanja da gostu umetniku u kancelariji kažu zašto otkazuju predstavu, već sam za otkazivanje saznao iz novina.

Koje su to godine, dvehiljadite ili pre toga?

– Pre dve hiljadite. Novinari i mnogi ljudi pitaju me stalno, zašto nisam igrao ovde, ali to nije pitanje za mene, već za direktore. Pogledajte ko je bio direktor koji je otkazao predstavu koju sam pomenuo. To su ljudi koji nisu makli od svog grada. Mene se setila samo Aja Jung. Kada me je 2015. godine, kada sam sa scene otišao u penziju, pozvala, ja sam mislio da me neko zavitlava, jer je taj poziv iz Srbije govorio da taj ko me zove hoće da mi da nagradu Beogradskog festivala igre. Nisam mogao doći sebi. Tako su počeli moje prijateljstvo i saradnja s Ajom. Kada je postala direktorka Baleta SNP-a, ja sam bio prva osoba koju je pozvala, jer je mislia da je vreme da se vratim u moj grad, koji me je edukovao, da je vreme da nešto dam ovoj sredini, u kojoj sam napravio svoje prve baletske korake, koji, kao ni cela moja karijera, ne bi bili takvi kakvi jesu da nije bilo moje profesorice Ksenije Dinjaški.

Dakle, za uspeh nisu dovoljni talenat i vrednoća, čovek mora da ima oslonac i podršku?

– S ove distance mogu da kažem da je moja karijera sudbinska. Kao dete s 18-19 godina godina nisam ni znao da li imam talenta. Ja sam samo radio i uživao u svojoj umetnosti. Nisam ni znao šta znači prvak, igrati Onjegina npr, ali sam išao korak po korak. Dve godine nakon Ciriha, dobio sam poziv od direktora Kanadskog nacionalnog baleta, koji je čuo za mene. Tražio je mlade talente, taj je čovek bio magnet za mlade talentovane igrače. Ja odem i ostanem. Puštali su me i da gostujem, putujem, sve se predamnom otvaralo. Bez oslonca se, dakle, ne može. Potrebni su mentori. Meni su to bili moja majka, moj otac, moja profesorica, pedagog u Cirihu (Emina), u Torontu 23 godine rumunska balerina Magdalena Popla, koja je nekada bila u rangu Makarove. Već prve godine igrao sam “Krcka”, toliko su mi verovali i toliko vere u mene uložili. Voleo bih da ja nekom ovde budem takav vetar u leđa.

Kako sada iz penzije posmatrate baletsku umetnost, a kako mislite da ljudi, mimo Timotea Šalamea, koji se pre neki dan baš obrukao svojom izjavom o baletu kao nebitnoj umetnosti, doživljavaju balet danas?

– Mislim da su kod Šalamea posredi njegova naivnost i samodopadljivost. Izjava je čudna još više zato što dolazi iz jednim delom baletske porodice. Njegova majka je balerina i baletski pedagog, koja je igrala na Brodveju. Ja na balet ni danas ne gledam s razdaljine, već sveobuhvatnije. Ne samo balet, nego i umetnost uopšte. Ona je uvek bila deo mog života i odrastanja, način življenja svakog dana. Slikari, operski pevači, muzika, glumci… velika su mi inspiracija. Stalno slušam i gledam ljude koji mogu više od mene, nikad na njih ne gledam odozgo, već s poštovanjem. Tako sam oduvek živeo, a to danas govorim i igračima. Na nama umetnicima je da ubedimo naše društvo, publiku, zašto smo važni i potrebni društvu. Ne treba država da kaže: “Nama treba balet”. Ne. Mi kao umetnici moramo 110 posto da se dajemo svakog dana. Na nama je da ubedimo publiku da je ta staromodna “Žizela” priča o ljubavi, izneveravanju i praštanju. Pogledajmo šta se dešava u svetu. Nije li to priča o njemu?

Mislite da su ljudi danas sposobni da “dobace” do toga?

– Na nama je da pokušavamo da podstaknemo ljude da se prisete da su i sami bivali iznevereni, da moraju da razumevaju i da pronađu oprost u sebi. Oprost je najveće postignuće čoveka. Gorčina se ne sme nositi. Treba se okrenuti svojim ljudima, onima koji veruju u tebe. Drugi nisu važni, ne treba da budu tvoja fokus grupa.

Telo kao raskošni pejzaž uma

Antonijević je danas i priznati fotograf. Fotografisao je za neke od najvećih umetničkih organizacija u Kanadi i svetu i za to dobio više međunarodnih nagrada: Prix de la Photographie u Parizu, Međunarodnu nagradu za fotografiju u Los Anđelesu, Chromatic Photography Award u Londonu, te Tokyo Photo Awards. Neke od fotografija mogu se videti u najprestižnijim svetskim galerijama, a među njima se ističu portreti ljudskog tela, koje u Antonijevićevom viđenju uvek izgleda kao raskošni pejzaž uma, iz kojeg se čita duhovno stanje, priroda i osobine ličnosti koja telo otvara oku fotografa.

Vaše fotografije, dostupne na internetu, pogotovo one koje tematizuju ljudsko telo, kolosalno su uzbudljive. Gledajući telo kroz objektiv, šta saznajete o čoveku koga fotografišete?

– Mnogo toga. Karakter, duhovno stanje, navike… Mi igrači jako dobro čitamo telo, umemo da ga vidimo, jer se stalno gledamo u ogledalu. Ja se gledam od svoje 9. do 44. godine, kada sam otišao u penziju.

Može li to biti štetno?

– Jako je komplikovan taj odnos. Gledate sebe i mrzite sve što vidite, jer znate da niste ni blizu perfekcije. Neki igrači umeju da budu deo te unutrašnje konverzacije, a neki ne. Meni je fotografija došla isto kao i baletska karijera, iz vedra neba. Pre svoje 40. godine nisam se bavio njome. Za 40. rođendan prijatelji su mi kupili kameru i bilo je bukvalno tako da sam podigao aparat i bilo je kao da sam stigao kući. Kao da sam našao sebe. Iako sam prethodno dugi niz godina stajao ispred publike, prvi put, sada s fotoaparatom u rukama, za sebe mogu da kažem da sam umetnik i da potpuno stojim iza toga. Proces stvaranja fotografije je vrlo nadahnjujući, možda zato što potpuno razumem ljudsko telo i lice, jer sam se celog života bavio izrazom lica, mišićima, nervima, svakom porom na telu.

Šta mislite da će ljudska tela govoriti o njihovim vlasnicima u budućem vremenu, u kojem ćemo svi, pod uticajem “Ozempika” izgledati “savršeno”? Šta će se tada videti u nama?

– Moj svet je stvaranje. Kad radim i stvaram, ja sam živ, ostvaren sam. Ima u tome neke erotične snage, ne u seksualnom, već u životnom smislu. Ne znam kuda sve ovo vodi, to je veliko pitanje. Ne razumem zato ni politiku i to zašto je važno imati moć, zašto je važno uništiti drugog da bismo bili više mi? Ne znam šta će da bude, možda ćemo svi sedeti kod kuće i niko ništa neće raditi, neće mrdati s kreveta, samo ćemo s nekim velikim naočarima na nosu buljiti u ekrane i konzumirati sve, pa i pozorište. Ja se držim mojih ideala i mog unutrašnjeg sveta, koga jako štitim. Malo ljudi ima pristup u moju dušu, a ti ljudi mi znače sve.

Vaše fotogafije govore da Vi imate pristup u tuđe duše. Kako “otvarate” ljude?

– Bio sam u velikoj krizi kada sam sišao sa scene, potpuno sam izgubio svoj identitet. Do tada sam bio neko, a onda više nisi. Ne postojiš. Da bih sebe izvadio iz stanja tuge, počeo sam da radim portrete. U početku nisam znao kuda to vodi, a onda se ispostavilo da je to priča o ljudskoj tugi. Tako je nastala serija “Box of Sorrow”. Shvatio sam tada da mi se niko neće otvoriti ako se ne otvorim i ja. Morala je postojati uzajamnost, kao i u mnogo čemu drugom. Čim se otvorim ja, i taj neko pored mene oseća da može da kaže da je izgubio prijatelja, posao, dete, da mu je porodica u raspadu. Obostrano nam je bila ta iskrenost. Mene su ti izlivi iskrenosti izlečili, pomogli su mi da vidim lepotu u ljudima, da bolje razumem da svi delimo ista iskustva, bili crnci, belci, strejt, gej… Svi imamo gubitke i ožiljke, svi smo kompeksni. I svi imao lepotu, koje možda nismo ni svesni, a na nama umetnicima je da je probudimo u ljudima, da pokušamo da kreiramo sredinu ili bar atmosferu u kojoj će se ljudi osećati sigurno. Tako se rađa poverenje. Isto je i u probnoj sali. Funkcioniše isto: ako ljudi osećaju da ih podržavate, podstičete, da ih hrabrite i gurate napred, zablistaće. Slavim ljude koji se tako daju, tu sam za njih. Nije naš posao da skakućemo po seni i da budemo lepi, to je samo deo, važno je ispričati priču, dokučiti do čoveka, probuditi lepotu u njemu.

Podržati drugog – važan deo identiteta

– Kao koreografu i pedagogu, važno mi je da podržim mlade talente, da ih ohrabrim, kažem da je grešiti deo našeg krvavog puta. S njima sam svakoga dana, živim sa njima, kao što živim s baletskim karakterima. Ja sam i Žizela, i Albert, i Hilarion, i Mirta. Umetnike je važno podržati, posebno one koji izgaraju. Osećam da je ta podrška drugog važan deo mog identitea – kaže Antonijević.

Daje li Vam fotogafisanje istu vrstu adrenalina kao balet?

– Još i više. Sada, u svom trećem činu života, shvatio sam da živim najlepši život. Sedim siguran u svojoj stvarnosti, svojim kasnim četrdesetim, ranim pedesetim, i ne zavisim ni od čijeg mišljenja. Ne pogađa me. Znam šta mi je bilo važno u procesu fotografisanja, a kritika mojih fotografija dođe kad su one već na zidu i kad već imam distancu od njih. Dok plešete na sceni, vi u istom trenutku nešto stvarate, a istovremeno ste i predmet kritike. Proces fotogafisanja je čisto uživanje, od početka do kraja: od snimanja preko postprodukcije do izbora ramova…

Kakva će biti “Žizela”?

– Biće to savremeni pristup klasici. Imam apsolutno poštovanje prema tradiciji, posredi je tradicionalan koreografski pokret, ali će pristup priči biti moderan. Ne moderan balet, nego moderan u smislu izraza. Junaci moraju biti živi, prirodni, nema afektiranja, starinske glume. Na sceni ćemo videti prirodnost i životnost. Biće još nekih modernih elemenata, npr, pošto hoćemo da ova produkciji putuje, a to sa pet kamiona opreme nije moguće, odlučili smo da imamo projekcije, koje je osmislio izuzetan čovek iz mog kanadskog tima. Kostime radi modni kreator Zoran Dobrić. Oni su tradicionalni, s prohvat modernih detalja. Dakle, biće to “Žizela” čije će korake baletska publika prepoznati, ali će predstava biti prirodna. Igrači su mladi, od njih se uvek traži da više skoče, otvore noge, a niko ne traži suptilnost. A propos nje, kad fotografišem glumce primetio sam da su uvek spremni da pokažu dušu, dok su igrači uvek distancirani, izlažu samo fizičko. Meni je pak važno da se igračka suptilnost prepozna u prirodnosti izraza. To će biti moj pečat na ovoj “Žizeli”.

Razgovarala: Snežana Miletić
Foto: Saša Jovanović