Anastasija Eremina već skoro tri godine živi u Novom Sadu, u koji ju je dovela… Pa, moglo bi se reći žudnja za drugačijim životom.

Prethodno je kratko boravila u Turskoj, a pre toga živela je u Moskvi, gde je studirala lingvistiku, odnosno školovala se da bude profesor nemačkog i engleskog jezika, koji je potom na fakultetu jedno vreme i predavala. Sve to, desilo se nakon što je otišla iz svog rodnog Krasnodara, na jugu Rusije, čiji ju je južnjački duh, znatno drugačiji od temperamenta ostatka velike ruske zemlje, terao da u sebi i drugima neumorno otvara nova vrata.

Ova otvorena i svestrana Ruskinja, koju u zajednici društvenih mreža prepoznaju kao zanimljivu influenserku, ima gotovo renesansno radoznali duh. Primarno, bavi se fotografijom, fotografiše ljude i život oko njih, ali fenomen fotografisanja pokušava da podigne na nivo drugačiji od uobičajenog, između ostalog i tako što organizuje foto-šetnje za ljude koji žele da nauče kako da fotografišu, ali na neki način da pronađu i sebe, neretko “izgubljene u prevodu”, ili centrifugalnom elektricitetu naše svakodnevice, gde je i sama, priznaje, često “boravila”.

Dovoljno je da budeš ti

– Kad fotografišem ljude, nastojim prvo da ih upoznam. Meni je za fotografisanje, kao što je za svaku kreaciju, važan proces. Čovek koji je došao na snimanje mora da dobije fotke koje nešto govore o tom čoveku. Da li će govoriti istinu, zavisi od čoveka, i od mene, naravno, da li ću uspeti da ga ubedim da treba da bude ono što jeste, da njegovo lice, oči, telo, pokreti govore samo njegovu istinitu priču, ne nečiju drugu. Te fotografije biće rezultat onoga što se desilo između nas, a desi se kada se uspostavi poverenje među nama. Kroz proces fotografisanja pokušavam da im kažem da je dovoljno što postoje takvi kakvi jesu. I čini mi se da uspevam u tome, možda i zato što sam i sama takva: mogu da budem i pametna i glupa, i radosna, i tužna, sve ono što čovek zapravo jeste. Ljudi to osete, i onda se i sami lakše otvaraju objektivu. Samo ako čoveka gledaš kao čoveka možeš uslikati njegovu dušu, ne njega kao objekat, već njegovu suštinu – kaže Anastasija za portal Moj Novi Sad.

Daleko od elektriciteta svakodnevice

– Želim da pomognem ljudima da vide svetlo u sebi i da krenu prema njemu ili za njim. Kada je čovek u teškoj sitauaciji, kada ne zna šta će i kako će, kada mu se čini da ne postoji izlaz (a ja sam bila u toj situaciji, bukvalno pred zidom), shvati da je život jedan, da su uski prolaz ka svetlu: ljudi, one koje upoznaješ, koji te prepoznaju i pružaju ti ruke. Ja volim život u svim njegovim pojavama, volim da ga uočim, upijem, zabeležim, na sve moguće načine: okom, uvom, olovkom, fotoaparatom, srcem… Volim da plešem, pevam, da vozim bicikl kejom duž Dunava – emigracija čoveka navede da drugačije posmatra svet, da prigrli život, da ga bolje razume – kaže Eremina, koja radi i kao content creator, dok su podkasti koje ima na ruskom i odskora engleskom jeziku, mesto gde svojim otvorenim sugestijama i britkim komentarima neretko diže pritisak onlajn i oflajn novosadskoj stvarnosti, koju, naravno, čini i ruska zajednica.

Trenutno piše i knjigu – zašto i kako, još ni sama nije načisto kuda to vodi, ali ko će je zaustaviti u tome, dodaje uz osmeh. Veruje pak da ništa od toga ne bi desilo da se nije povezala s Novim Sadom.

– Emigracija je teška, ali su ljudi divni. Kad te prihvate, a važno je da negde pripadaš, život biva smisleniji – ističe na odličnom srpskom sagovornica našeg portala, koja ume da odabere preciznu nijansu reči koja joj pomaže da tačno opiše svoje emotivno stanje, osećaj sveta ili situaciju u kojoj se našla.

Nije ni čudo, ipak je lingvista po obrazovanju, koje je podrazumevalo i metodičko učenje stranog jezika.

– Ja sam frik za učenje stranih jezika. Možda mi podučavanje nije prvo na listi omiljenih stvari, ali sam ipak stekla i kembridžski CELTA sertifikat, koji odraslim osobama pomaže da nauče određeni strani jezik, što mi je jako koristilo dok sam učila srpski. Sad mogu da izdržim višesatni razgovor na tom jeziku, ali je u početku bio totalni krindž kad ga progovorim. Za Ruse koji uče srpski prvenstveno je važno da prevaziđu zabludu da su srpski i ruski slični, jer nisu. Pola godine sam u školi učila srpski, a kad sam potom napustila školu, počela sam da govorim s ljudima po kafeterijama i da kao luda slušam podkaste: “Dva i po psihijatra”, “Tampon zonu””.. Tako sam progovorila – priseća se Eremina, koja otkriva i to da joj do pre tri godine nije bilo ni na kraj pameti da će živeti u delu sveta za koji maltene nije ni čula.

Ali, kako novi svetski poredak ispisuje nove sudbine za nas obične ljude, život joj se preokrenuo, pa danas čita na srpskom – i to na latinici. Prvo je pročitala poznatog joj “Harija Potera”, koga je prethodno čitala na ruskom i engleskom, a druga knjiga koju je čitala bila je, kaže, greška – “Una” Mome Kapora. Kaže da je bila jako srećna kada je naučila srpski toliko da je mogla da uđem u knjižaru i sama izabere knjigu na osnovu nekog svog utiska dok je drži u ruci.

– Knjige i čitanje, za mene su utočište. Čitala sam i Marijanu Čanak, koju sam i upoznala i pila kafu s njom. Ona ima fenomenalne tekstove i piše s dosta slenga, što mi je dosta teško za čitanje, a i malo su joj depresivni tekstovi, pa moram da doziram, imam ja dosta svoje depresije (smeh). Prethodno sam čitala “Stranu B”, Vanje Mandić Maravić, čitam uglavnom savremenu literaturu… Knjige su mi, kao i ljudi koje srećem, prilika da se povežem ovdašnjom kulturom i mentalitetom – kaže Anastasija.

Kako primećuje, često čuje zamerku Srba da Rusi koji su stigli ovde ne uče srpski, da se ne povezuju sa zajednicom.

– Zaboravlja se, međutim, da emigracija podrazumeva mnogo stvari: ljudi su ovde došli da rade, neki i više od 10 sati dnevno, tu su s porodicama, decom i svim obavezama oko njih, imaju gomilu administracije koju moraju da srede, a ne snalaze se, a za učenje jezika treba vremena. Ja imam drugačije raspoređen dan, ne radim osam sati na nekom mestu, nemam decu, neke porodične obaveze, pa je sve drugačije, no prve dve godine u emigraciji su paklene. Ništa ne razumeš, ne shvataš kako ovde život funkcioniše, šta sve treba da uradiš da bi imao ono što je ovdašnjim ljudima tek rutina. Meni je neko nedavno pitao na Instagramu zašto ne koristim ćirilicu, na šta sam mu odgovorila, a zašto vi ne odjebete. Ja sam presrećna što sam naučila srpski, a on cepidlači. Ponekad zavidim mojim srpskim prijateljima kada kažu da idu kod mame ili kod roditelja na ručak. Moji su u Krasnodaru. Imam divnu porodicu, mamu, tatu i starijeg brata koji živi u Švajcarskoj. Imala sam lepo detinjstvo, roditelji mi nikad ništa nisu branili, školovali su me, uvek su bili uz mene, podržavali me, ali sada nisu tu da budu oslonac, sada ga moram nalaziti sama. Odskora prvi put živim sama i to je veliko iskustvo – smatra ruska Novosađanka.

Čitati žene, pišu o onom što nas se tiče

Na pitanje, ima li u ruskoj književnosti još nešto vredno čitanja, osim Dostojevskog i Čehova, jer mi smo ovde uglavnom došli najdalje do Peljevina i Svetlane Aleksijevič, sagovornica kaže: “Treba čitati žene, šta žene pišu, a pišu istinito, snažno i odvažno, o svim važnim stvarima koje nas se tiču. Treba čitati Oksanu Vasjakinu (“Rana”), Narinu Abgarjan, Guzelj Jahina i Alu Gorbunovu (“Kraj sveta, moja ljubavi”). Meni su sumnjivi mupškaric koji pišu o ženama, šta ti znaš, brate, o ženama. Možda imaš mnogo iskustva, ali nemaš pojma, ipak nemoj pisati.”

U početku, kad je došla u Novi Sad, koji je, maltene kao i njen rodni Krasnodar, na istoj paraleli, jasnije je kad se pogleda karta sveta, sugeriše sagovornica, bila je narogušena. Mrzela je svoj život, sve ju je nerviralo, pa i sam grad, koji joj je bio čudan. Međutim, taj grad nesagledivo manji od Moskve ubrzo joj je otkrio svoja skrovita mesta, u kojima male zajednice ljudi grade lepotu urbanog života. Prve je prepoznala u kafeterijama, “Bloku 32” – kod Miloša, a nešto kasnije i u “Vrapcu” – kod Uroša. Na pitanje, šta je još dobro u Novom Sadu, a šta joj se ne dopada – ako sme da kaže, Anastasija posle kraćeg razmišljanja navodi:

– Čitav grad može se brzo prepešačiti ili proći bajsom. Super je što ima toliko biciklističkih staza, prošlog leta kupila sam ozbiljan bajs, vozila sam do Futoga, bila na Fruškoj gori, ni popeti se nije bilo lako, ali silazak je bio vrlo zanimljiv. Sviđa mi se što je priroda veoma blizu, bukvalno za 20 minuta bajsom iz grada izađeš u nju. Osim toga, od ljudi iz Novog Sada naučila sam da ne žurim i da budem pažljivija prema sebi i drugima. Ovde sam ponovo otkrila svoju glasnu, izražajnu južnjačku rusku prirodu, onu koja je nekada plašila moje moskovske prijatelje. Ovde ljudi ne znaju da Rusi iz južnih predela, isto kao svi južnjaci sveta, i za razliku od Rusa sa severa, gde manje pričaju, zatvoreniji su i izgledaju nadmeni, slove za nešto glasnije ljude, ekstroverte, koji galame, pričaju i gestikuliraju bez snebivanja. Ja sam ekstremni primer za to, volim da pričam, mnogo pričam, naširoko, a ovde najzad mogu da pričam glasno, a da me niko ne gleda čudno – priča uz obilje smeha sagovornica.

Moj 27. septembar 2023. godine

– Svaki doseljenik pamti dan kad je došao ovde. Moj je 27. septembar 2023. godine. Kad sam razmišljala kuda da odem iz Turske, javio mi se brat i rekao da treba da idem u Srbiju, jer nam je ta kultura bliža od turske. Prvo sam pitala, šta je Srbija, a onda sam se setila da je moja majka, koja obožava da gleda sve sportove, govorila da je to zemlja visokih muškaraca, što nije zvučalo loše, čak sam ovde i upoznala neke takve, bivše košarkaše, Vanju, Bracu… Na koncu, sada mogu da kažem da je Novi Sad najbolja stvar koja je mogla da mi se desi. Tu sam postala fotografkinja i blogerka, sve ono što sam ceo život maštala da budem. U Moskvi sam mislila, ko sam ja da imam blog, ko sam ja da govorim da li je nešto ovako ili onako, kao da sam tražila da mi to neko dozvoli i odobri, što je možda i neka patrijarhalna matrica, koje nisam ni bila svesna. Novi Sad mi je omogućio tu slobodu da budem sve što hoću, da izgradim novi identitet – priseća se.

Kafeterije i ruska zajednica

– Ovde je stiglo mnogo ljudi iz Rusije i upućeni su jedni na druge, najviše zbog jezika, pa se zato stiče opravdan utisak da žive u svom bablu. Mimo svojih, ruskih krugova, kreću se po gradskim kafeterijama, gde ih dobro prihvataju, prevashodno zato što se po tim kafeterijama kreću lokalci otvorenog duha i uma, koji putuju, znaju da  drugačijost nije mana, već da može biti neka nova plemenitost koja se može utkati u ovaj grad. Ja razumem i one druge Srbe, koji dolazak Rusa vide kao neku pretnju, problem koji ugrožava ovdašnje društvo. Ne doživljavam to kao nešto “samo srpsko”. Mislim da taj strah od drugačijeg biološki deifinisan. Čula sam od nekog da je u Novom Sadu bio jedan Rus koga su zvali The Rus, on jedan nije bio opasan, a sada ih ima toliko da tako mnogobrojni zvuče kao opasnost. Treba vremena da se ljudi mešaju, da se naviknu jedni na druge. Zato postoje “ludi ljudi”, kao ja npr, koji su možda više putovali, ili su sami od sebe otvoreni, možda boljeg ekonomskog statusa, što nije nevažno, ili bolje govore engleski, brže uče srpski, koji otvaraju mogućnosti da se mešamo. Ja sam sebe oduvek doživljavala kao nekakav most između različitih svetova. Možda je mojoj generaciji ili ljudima koji imaju 40 godina, teško da se mešaju, ali ako ostanemo tu, deci tih generacija biće mnogo lakše i bezbolnije da se spoje s ovom kulturom i mentalitetom – ističe.

Je li flert ili si “samo Srbin”?

Što se tiče toga, šta joj u gradu smeta, ako izuzmemo neretku haotičnost na biciklističkim stazama, Anastasija kaže da bi na to pitanje preciznije mogla da odgovori ako bi pitanje glasilo šta joj se ne sviđa u ljudskoj prirodi, jer tu bi mogla da dostavi spisak, bez obzira da li se radi o Novom Sadu ili bilo kom drugom mestu gde je bila.

– Ljudi su i ovakvi i onakvi, gde god da se nađete. Birate. Moram samo da primetim da su lične granice ovde drugačije, ponekad čak i ne postoje. U Rusiji je, npr, ta fizička granica među ljudima vrlo definisana. Tamo je nemoguće da tokom razgovora dodirujete nepoznatog čoveka, možete samo prijatelja, vama poznatog čoveka. Ovde to nije tako i ja sam često zbunjena, ne mogu da dokučim da li neko flertuje sa mnom ili je “samo Srbin”, pa me dodiruje po ruci. Nedavno mi je jedna žena gotovo skinula prsten s ruke, jer je bila oduševljena i htela “samo da ga proba”. Sada učim da moja reakcija zavisi od toga na šta sam ja navikla. Zbog toga, ljudi ovde često kažu da su Rusi hladni, a nisu, samo imaju drugačije postavljene granice. Treba vremena da postaneš moj prijatelj i ima u tome nečeg urođenog, nečeg iz sovjetskog nasleđa, iako ja nikada nisam živela u Uniji. U Novi Sad i Srbiju stigla je generacija Rusa hipstera, koji uprkos svojom modernom načinu života pokazuju da im je nešto od tog sovjetskog straha urođeno, da nam je svima u krvi to što nekada nije bilo bezbedno da pokazuješ emocije. Zbog toga su ljudi bivali zatvarani, mogli su da pokažu emocije samo u kuhinjama. Zato smo danas u fazonu da granice prelazimo postepeno, malo po malo – kaže ona.

Sporo mešanje dva babla

Anastasija u nastavku glasno primećuje da su i novosadski krugovi dosta zatvoreni. Onako kako Rusi imaju svoj babl, tako ga imaju i Novosađani. Iz iskustva kaže da je teško ući u novosadski babl, ma kako da se lepo družite.

– Imam jako lep, prijateljski odnos sa dosta ljudi, svi su vrlo ljubazni, hoće da pomognu, a opet me niko od njih – mimo druženja u kafeteriji, nije pozvao na rođendan, neki praznik, slavu, porodično druženje… Svi se druže samo s ljudima iz vrtića, škole, fakulteta… Nije to samo moj utisak, upoznala sam npr. devojku iz Bosne, koja ovde živi 12 godina, koja mi je rekla da se i dalje oseća kao pridošlica, nije prihvaćena jer je došla odnekud. Čini mi se da je to karakteristika malog grada, ali svakako i velikih metropola, u koje dolaze ljudi iz cele zemlje i mešaju se, ali se opet međusobno druže više s onima koji su odnekud došli nego s autohtonim stanovnicima. Provincijalizam je, očigledno, u glavi – navodi.

Na kraju razgovora Anastasija još jednom ističe da je emigracija vrlo teška. Ljudi koji je nisu iskusili, ne znaju šta sve ona podrazumeva. Nije laka ni kad imaš posao, ni kad si frilenser, kao ona. Zbog toga bi uskoro mogla češće da putuje i u Beograd, gde je više posla nego u Novom Sadu. Smatra da je važno da čovek ima vere u sebe prevashodno, kao i da prihvati da je za sve što radi potrebno da protekne neko vreme.

– Kada ti je koren iščupan, kada nemaš na koga da se osloniš, moraš svetlo pronaći u sebi, moraš naći neku alhemiju unutar tvog unutrašnjeg sveta da bi mogao da počneš ispočetka. Ima raznih ljudi, neki su srećni jer ne znaju ništa, oni ne razumeju svet, i ja se ne družim s takvima, dosadni su mi. Za mene je najveće ljudsko postignuće kad čovek upozna tugu, pa se izbori i ustane. Život jeste sranje, ali je i lepota u isto vreme, i ti na kraju krajeva biraš u kome pravcu ideš. Ne bih nikad birala da budem nonšalantno, trala la srećna, jer verujem da ne možeš da uživaš u dobrim stvarima dok ne upoznaš loše. Tada više ceniš život. Kad prođeš kroz neku traumu, biraš potom svesno da budeš srećan. I to je svakodnevni izbor – uverena je Eremina.