Uvek možeš da biraš između nekoliko pogrešnih opcija…

Kad si mali, bespomoćno i bezuslovno zavisiš od velikih. Ovo nije ona glupa priča o maloj Srbiji i velikim Amerikama, Kinama i Rusijama. Mislim bukvalno na ono kad si klinac pa ne možeš da opstaneš bez pomoći starijih od sebe. Veruješ im bespogovorno jer neko mora da ti objasni da ne treba da sedneš u tiganj sa vrelim uljem ili da se umire zauvek od prolaska kroz prozor na 10. spratu. Oni to znaju, ti ne. Ne rađaš se sa tim saznanjem. Mora da se nauči. Dobro je da imaš nekog da ti pokaže sve te bazične life hacks. Problem nastaje kad si se već dobro navukao na pomoć tih starijih i iskusnijih a oni krenu sa malo drugačijim programom. Ne dele ti više savete od vitalnog značaja nego, svesno ili nesvesno, pokušavaju da svoje stavove i ideje prekopiraju u tvoju glavu. Ako sam ti rekao da ne piješ dedin rastvor za prskanje vinograda i ti nisi i zbog toga si sad živ, onda mi veruj kad ti kažem da je Isus naš bog i spasitelj i da glasamo za Peru, Đoku, Miku kad dođu izbori. Naravno da niđe veze između onog prvog, zdravorazumskog saveta i ovog drugog koji nije savet nego mišljenje koje blago poprima formu naredbe. Uz dosta emocionalnog ucenjivanja…

To da stariji uvek znaju bolje se, ako ne paziš, pretvori u ono: Ima ko o tome misli! Nema autokrate na svetu koji ovakav rezon ne smatra najlepšim poklonom. Ovde su tokom istorije pokušani razni politički sistemi vladavine a, iako su bili međusobno u sukobu, nijedan nije želeo da iskoreni taj način razmišljanja. Jednako su i sreski glavešina, blizak Dvoru i kralju i lokalni komesar, blizak drugovima iz komiteta, voleli da oni kojima vladaju njima delegiraju obavezu da misle. Oni da misle a narod da sluša.

Stotinak generacija koje su prenosile ovu misaonu rutinu dovele su do toga da skoro 100% verujemo u one koji su Zaduženi da misle. Ne skroz jer smo ipak prirodno obdareni i klicom skepticizma i anarhizma, a imamo i oči i uši koje funkcionišu, pa povremeno moramo da popizdimo i pobunimo se. Oni kojima smo prepustili da misle za i umesto nas, često uopšte ne misle.

Skoro svako od nas za sebe voli da misli da je taj sa povećom klicom skepticizma i anarhizma (iako sam, pogotovo u skorije vreme upoznao neverovatne oblike ljudskih bića koji se bukvalno ponose svojim beskonačnim podaništvom i nesposobnošću da posumnjaju u gazdu). Šetam Bulevarom Oslobođenja, tu negde oko Vošinog stadiona i klica uzela da buja. Čudo kako od prve nelogičnosti do “jebem ti i državu i vlast i…” treba pola mikrosekunde.

Konkretan da budem: KOME padaju na pamet sve ove genijalne ideje o “razvoju” Novog Sada? Ona Majina Autobuska Stanica Propasti nije bila usamljeni a skoro smrtonosni eksces nego, izgleda, pravilo po kojem se dalje radi. Ako imalo pratite moj javni rad, znate da sam ja prilični zaljubljenik u novo, moderno i nemam puno sentimentalnosti kad se radi o uklanjanju starog zbog stvaranja novog. Ipak, ovde se ne radi o tome. Ovde se radi o besmislu. O potpunom odsustvu logike. O potpunom boljenju dupeta za potrebe ljudi i razvoj grada. Jer, ako gradiš to Novo, bilo bi lepo da je nekome i nečemu potrebno. Najveći projekti ljudi koji sada upravljaju Novim Sadom su: Pešački most do Ribarskog ostrva i gradnja ogromnog tržnog centra na mestu teniskih terena.

Pešački most do poluostrva nam je samo mrvicu portrebniji od fabrike za preradu morskih plodova ili bejzbol terena a džinovski tržni centar misle da grade između dva džinovska tržna centra čiji kapaciteti su popunjeni 25 odnosno 5%.

Nisam pao sa spaljenog Radničkog na glavu pa da ne znam prave razloge idiotskih, megalomanskih projekata ali ono što ne prestaje da me fascinira je ukidanje bilo kakve potrebe za izgovorom. Živimo tu gde živimo pa znamo zakonitost koja kaže da što je projekat grandiozniji, manje će ga ikad ostvariti ali mene i dalje perverzno oduševljava to da oni nemaju potrebu više ni da nas mažu i levate u vezi cilja i namera. Tu je i drugo, sub-pravilo, koje me takođe plaši: Ako nije baš megamegamegalomanski, možda ga i naprave i služiće ničemu. Biće čak i smetnja.

Dakle, možemo da biramo između glupih projekata koji nikome ne trebaju i ne mogu se realizovati i glupih projekata koji nikome ne trebaju i mogu se nekako sklepati.

Opcija da biramo nešto što nekome jako treba i može se napraviti, ne postoji.