Aleksandar Janić Jana, di-džej i bivši zavisnik: Nigde kao u Novom Sadu ne postoji ta sramota "šta će drugi reći"

Aleksandar Janić Jana, di-džej i bivši zavisnik: Nigde kao u Novom Sadu ne postoji ta sramota "šta će drugi reći"

Mnogi će reći da su sedamdesete, a pogotovo osamdesete godine prošlog veka bile za Novi Sad i ljude u njemu najbolje.

Živelo se punim plućima, a kreativnost i progresivne ideje izbijale su iz svakog sokaka. Naš ovonedeljni sagovornik rođen je 1968. godine, bio je deo zvezdanog sjaja grada i ikona noćnog života. Isto tako, dotakao je dno i upoznao rodnu varoš iz najmračnijeg ugla.

Aleksandar Janić Jana je čovek kojeg većina zna kao di-džeja iz zlatnog doba "Đave" i "Kontrasta" i s njim razgovaramo o panku, novosadskom mentalitetu, žurkama koje su se prepričavale, borbi s narkomanijom, usponima i padovima…

− Imao sam urbano i ruralno odrastanje. Rođeni sam Limanac. Pohađao sam OŠ "Jovan Popović" u kojoj se desilo dosta bitnih stvari. Odatle je krenuo pank. Jeste uporedo bila ekipa i na Podbari, ali u našoj školi su bili prvi koncerti. Nismo imali pojma ni o čemu, samo smo hteli da sviramo. Nismo puno postigli, ali smo probili led i uticali na generacije koje su dolazile na svirke, pa nastadoše Generacija bez budućnosti, Atheist rap… Jaka ekipa se tu pojavila i nikada nije bila ordinarni pop, već je više vukla na alternativu. Bio je tu i Zox. Sad je Z Maddox i odavno svira sa svetskim rokenrol facama. Podsećam samo da se na MTV-u prvi pojavio Obojeni program, a ne Lajbah. Mogli smo da se merimo sa vršnjacima iz inostranstva. Kao da smo imali neku misiju da im pokažemo kako smo ravnopravni sa njima i da na Balkanu nisu primitivci. Sad posle svega, šta nam se desilo, možda su ipak oni u pravu (smeh). Ja sam već tad, malo išao kod Pavketa i Peđe Pejića koji su imali prvi studio za snimanje u Novom Sadu – prisetio se Jana.

 


Spomenuli ste i ruralno detinjstvo?

− Otac mi je Srbin, a majka Mađarica i hvala Bogu da sam iz mešovitog braka. Tako sam vikendom išao kod bake na Telep koji je tada bio selo, bez betona. Oni su imali razne domaće životinje, deda me je naučio da ašovim, pravili smo puške sa gumicama, a kukuruz je bio municija, pas me je vukao na sankama… Bilo je to divno detinjstvo, a mladi mi ne veruju da je to sve istina (smeh).

Kako ste dolazili do informacija iz sveta muzike?

− Bilo je prijatelja u Engleskoj i Nemačkoj, pa smo se preko njih informisali. Već početkom osamdesetih godina postojalo je naručivanje ploča i svi smo poručivali, a katalozi i vinili su stizali neverovatnim putanjama (smeh). I bez interneta je sve funkcionisalo. Znali smo i da odemo do Nemačke jer su Nemci brzo reagovali sa pločama, bedževima i celom supkulturom. Snalazili smo se jer smo kao narod majstori za improvizaciju, ali sistemski ne znamo ništa i ne volimo kalupe.

Tuča je uvek bilo, samo nije bilo pametnih telefona da se odmah sve sazna

Da li je tad bilo bezbednije nego danas?

Tuča je uvek bilo, samo nije bilo pametnih telefona da se odmah sve sazna. Sećam se 1981. godine, kad se desila organizovana makljaža između Limanaca i Petrovaradinaca na Keju. Takvo šibanje do tad nisam video, bilo je na stotine momaka sa obe strane. To je bilo vreme kad su svi izlazili na korzo, koji je bio na Keju i kad se osećaj pripadnosti kod mladih tražio kroz hipike, pankere ili bande. Džibera je uvek bilo (smeh). Na Limanu sam bio deo veće pank grupe koja je često tražila nevolje. Tako je jedan mali bio poslat da dobije šamar od druge ekipe, kako bi onda mi uleteli da ga osvetimo. U toj nazovi osveti, jedan od prebijenih bio je blizak vođi Petrovaradinaca i oni su odmah došli i nabombali tu limansku ekipicu. Usledilo je zakazivanje tuče na Keju. To da je neko snimio bio bi istorijski zapis. Povređenih je bilo, koristili su se lanci i bokseri, pištolja nije bilo, a noževi se nisu vadili. Bila je ferka i nikad niko nije smrtno stradao.


Vaše odrastanje je vezano i za radio?

− Ćale mi je radio na Radio Novom Sadu i imao je najslušaniju emisiju u Jugoslaviji “Subotom sa vama” jer je tad postojala radiodifuzija, pa je emitovana na svim radio stanicama u zemlji. Ako si napravio pesmu, morao si je promovisati kod mog ćaleta jer je to tad bio jedini radio u gradu. Ja sam tamo bio utaboren od šeste godine, pa se može reći da sam radijski čovek, a inače sam voleo muziku. Već u 13. sam postao honorarac i samo sam menjao redakcije i profile posla. Čučeći u radiju, upoznao sam dosta umetnika, pa me i danas svi oni zovu "mali Sale". Đole Balašević mi je rekao da ako hoću da me devojčice vole, treba da sviram gitaru. Već sledeće nedelje sam kod Pere Bahuna krenuo na časove (smeh). Može se reći da jesam neki gitarista, ali sam ostavio istrument zbog gramofona. 

Otkud to interesovanje za vinil?

− Sa 12 godina sam otišao kod Fileta u "Dandy" jer je ćale tamo nešto organizovao. Meni se to jako svidelo i kad sam napunio 15 godina krenuo sam na obuku kod Fileta i njegovog Ervina jer sam želeo da budem DJ. Već godinu dana kasnije sam bio uvodni di-džej pre njihovih nastupa, a sa 17 godina sam nešto napravio što me je lansiralo u taj svet za ceo život.

Šta je bilo presudno za vaš DJ uspon?

− Beše diskoteka "Šestica" u hotelu "Park" koju je otvorio neki bogati Šveđanin. Ozvučenje je bilo odlično, provodi dobri i sve je to bilo novo za Novi Sad. Došao sam na ideju da iznajmim diskoteku i megalomanski proslavim 17. rođendan. Nas četvorica smo napravili žurku, ali smo bili opomenuti da ne možemo praviti okupljanje zbog rođendana već da nađemo bolji motiv jer se sve dešavalo oko 29. novembra. Mi smo onda iskoristili taj datum i napravili žurku za bratstvo i jedinstvo (smeh). S obzirom da sam već radio na radiju, imao sam kontakte iz cele Jugoslavije i pozvali smo ljude iz svih delova zemlje. Delili smo propusnice jer je bio radni dan i napravili smo program za celo veče. Svirali su Laki pingvini koji su tad bili popularni, Džaferu smo ceo frižider preneli, pa se delio sladoled u fišecima, organizovana je promocija donjeg veša… Nismo razmišljali o finansijskom efektu, a pojavilo se 1.200 gostiju i bilo je razbijanje od provoda. To je bio takav novčani udar, da su me već sutradan počeli da zovu vlasnici diskoteka. To je bio moj prolaz – uveo sam modu da se za žurke radnim danom dele pozivnice, tako profilišeš masu i to je savršeno funkcionisalo 15 godina.

Teško je mladima pričati te stvari jer misle da lažemo i da je baronisanje kad kažeš da si seo na motor i otišao u Dubrovnik na kafu  


I tako kreće vaš radni staž na "Đavi"?

− Posle te moje žurke, Miša mi je ponudio da pređem na "Đavu". U početku nije dobro krenula da radi, ali je onda Miša okupio ekipu gradskih likova, da ne kažem faca jer svi smo mi face, samo se neki malo češće pojavljuju i laprdaju (smeh) i oni su imali dozvolu da uvode ljude, pa i da ih časte pićem. Onda je Bora Piping povukao nekoliko drugara i diskoteka je počela da radi. Na vratima je bio Ničić, najbolji izbacivač jer je rešavao stvari i nikad nije bilo tuče. Dolazili su obični ljudi, nismo išli sa velikim cenama i tako je "Đava" polako postajala ikona Novog Sada. Sam prostor je poseban, ali da ste videli diskoteku preko dana. To je voda kapljala na sve strane, redovno su otpadale cigle, a i zvučnik je znao da tresne (smeh). Imali smo goste iz cele Jugoslavije, a najviše iz Beograda. Teško je mladima pričati te stvari jer misle da lažemo i da je baronisanje kad kažeš da si seo na motor i otišao u Dubrovnik na kafu.  

U čemu je tajna ogromne popularnosti diskoteke na Tvrđavi?

− Bilo je boljih DJ-a od mene, ali izvuklo me je što sam imao ideju da guram pravac i posle dva sata iza ponoći da ne puštam disko, nego sve što može da prođe iz alternativnog domena. Kad sam prvi put pustio The Cure, Novosađani su u početku bili šokirani, ali vremenom smo sve više privlačili ljude koji nisu bili strogo usmereni na italo disko. Sam prostor je odisao tom nekom supkulutrom, pa ste na "Đavi" mogli čuti The Cult, Guns and Roses… Moj prijatelj, pokojni Bora Đurović, s kojim sam radio većinu noćnog života i puno toga naučio, voleo je da uleti za DJ pult i pusti pet istih pesama od The Smiths, U2, The Clash… i uvek je upalilo kod mase. Bili smo jedina diskoteka koja je negovala taj mančesterski pravac koji se pojavio osamdesetih godina – Stone Roses, Happy Mondays, EMF… Zbog svega toga, osećao sam se dobro jer se stvorila grupa mladih ljudi koji su negovali takvu muziku. Možda moj najveći doprinos ovom gradu je što se stvorio neki muzički ukus koji nije bio povezan sa kičom i ponuđenom pop ljigavštinom. 

Kakvi su Novosađani kao publika?

Novosađani su zapravo teška, najteža publika na svetu. Volim da kažem kad bi Metalika gostovala u Novom Sadu, dobili bi SNP za svirku, publika bi sedela, a nakon pesme "Enter Sandman" dobili bi aplauz kao Balašević (smeh). Nigde na svetu kao u Novom Sadu, ne postoji ta sramota "šta će drugi reći". Imamo emocije, ali ih skrivamo, sramota nas je da ih pokažemo. Jako patimo od toga šta će komšija reći. Novosađanke su najlepše ribe na svetu, ali se najviše foliraju i prenemažu. Nigde nije teže upoznati i osvojiti devojku nego u Novom Sadu.


Na koji način ste nabavljali ploče?

− Po ploče sam išao u Nemačku, jednom u dve sedmice. Da ste videli šokiranog Ditriha i Jirgena kad bih ušao u "World of music" i rekao da želim veću količinu vinila (smeh). Oni bi mislili da želim nekoliko stotina, možda hiljadu ploča, a ja kupujem 10.000 komada. Onda bi mi dodelili tri čoveka sa kolicima da me prate i ceo dan bih birao ploče. Posle kad bih na kasi izvadio nekoliko hiljada maraka, ostali bi u šoku. Sve su to bili maksi singlovi od 7 inča sa po jednom pesmom jer su lakši za miksanje u diskoteci. Ima nešto lepo u toj improvizaciji. Snalazili smo se kako smo znali i umeli.

Osamdesetih je bilo malo DJ-a, možda osmoro da sam poznavao, a danas su svi di-džejevi

Imao je Novi Sad podosta di-džejeva osamdesetih godina?

− Osamdesetih je bilo malo DJ-a, možda osmoro da sam poznavao, a danas su svi di-džejevi. “Dandy” je bio prva generacija, a ja sam kao mlađi radio sam njima. Pre mene su bili Šaca, Šica, Čipe, File, Bora Otić… Ja bih zapravo trebao da sam treća generacija, prvi i jedini je bio Mića Jokić. U svim novosadskim diskotekama sam radio, možda samo ne u "Točku", gde bi uletao kao zamena.

Onda je usledilo zlatno doba "Kontrasta"?

− Kompletna ekipa sa "Đave" je prešla u "Kontrast" i diskoteka je razvaljivala. Bilo je dosta svirki skoro svih bendova iz Srbije, kako bi se pokrenuli i ostali dani. Ubacili smo i džez. Nastupao je Aleksandar Dujin, ali se okupila i jaka ekipa koji su tada bili klinci – Bunford, Pićuka, Banjac, Pongo, Duca Brvnara… Tu sam doživeo, što mislim da se nijednom DJ-u nije desilo, da svih 300 ljudi momentalno napuste podijum (smeh). Doneo sam Prodigy i pustio "Out of Space". Da ste videli face Novosađana, kompletno su svi izašli (smeh). Prvi put su čuli taj zvuk. Mi nismo čekali da pesma postane popularna na MTV-u, već sam pratio šta se dešava i donosio ploče iz Nemačke. Isto je teško išlo kod mase i sa Snap i pesmom "Power". Nažalost, u "Kontrastu" sam izgubio preko 3.000 ploča, sve maksi singlovi. Sve što sam skupljao godinama, izgorelo je u požaru. Takva kolekcija se ne može obnoviti.

Džemovanje sa Rambo Amadeusom

Prema rečima našeg sagovornika, Rambo Amadeusa je upoznao u "Kontrastu" i godinu dana je išao po njega u Beograd, pa ga u zoru vraćao kući jer je u to vreme roker puštao muziku u novosadskoj diksoteci. Tako su se sprijateljili.

− Dve godine sam nastupao zajedno sa Rambom. To su bile ratne godine kad vlasnici klubova nisu plaćali ceo bend već samo glavnu facu koja bi nastupala preko matrice. Rambo nije hteo tako da svira, pa je smislio da ja budem DJ, a on laprda (smeh). Tad mu je izlazio album "Psihološko propagandni komplet M-91". Smatrao je da su mu sve pesme na albumu teške i angažovane i da se ploča neće prodavati. Tad je bio popularan Technotronic i stvar "Pump up the jam" i ja mu predložim da je iskoristi za svoju pesmu. On je pristao, semplovao je njihovu stvar i iskoristio priču pokojnog Nebojše iz Montenigersa koja je istinita, samo je taj zastavnik umesto džema obožavao alkohol (smeh). I tako je nastala pesma "Džemo voli džem". Ubaciš Šemsu sa Technotronic i imaš dobitnu kombinaciju – čuli smo od Jane.


Kako je došlo do gašenja "Đave"?

− Kad su svi prešli u "Kontrast", ja sam bio nadobudan i ponosan, pa sam odlučio da sam vodim "Đavu". To sam skupo platio. Krenuo je rat, mobilisali su ljude po gradu, sve je stalo. Pozajmio sam silne pare u pogrešno vreme, od pogrešnih ljudi i počinje moj sunovrat koji je trajao 18 godina. Nisam mogao ni kamatu da vratim, a kamoli glavnicu. Od mladog momka koji je uvek bio odličan učenik i dobar komšija koji govori pet jezika, postajem džiber na kvadrat. E, onda se pojavljuje ekipa koja će da mi pomogne i daje mi kilogram heroina. Ja koji sam prijateljima lomio džokavce, gubim tlo pod nogama i onda pravim gluposti. Nisam znao šta ću s tom robom, niti sam taj profil čoveka, ali sam bio u nevolji, a ovi su znali da poznajem svakog u gradu i da imam neki uticaj. Upecao sam se kao som i kreću moje muke.

 Za 18 godina pakla, izvarao sam sve prijatelje, uništio porodicu, isekao sebi vene, preživeo 28 gipseva, polomljena rebra i ubadanje nožem. Upucan sam, peglom mi je spaljeno desno koleno, bio sam mrtav 48 sekundi

Postali ste narkomanski zavisnik?

− Lekovi, alkohol, heorin, postaju moj život. Zavisnost je opasna jer menjaš parametre donošenja odluka, a na prvom mestu isključuješ posledice. Da bi nabavio robu jer ti treba odmah, a ne za nekoliko dana, prelaziš preko svojih principa. Stalnim gaženjem svojih principa, postaješ ljigavac i to sam i postao. Preskočio sam sve faze i odmah sa 23 godine počeo da se bodem u venu. Za 18 godina pakla, izvarao sam sve prijatelje, uništio porodicu, isekao sebi vene, preživeo 28 gipseva, polomljena rebra i ubadanje nožem. Upucan sam, peglom mi je spaljeno desno koleno, bio sam mrtav 48 sekundi. Pitao sam ćaleta što me izbacuje iz nasledstva, a on je rekao "Jel' gangrenu pitaju kad hoće da seku nogu?" Majka je rekla da neće imati ko čašu vode da joj donese kad ostari. Onda je stigla najteža bolest na svetu, griža savesti i depresija. U depresiji više nema nade, ni čuda, samo želiš što pre da odeš s ovog sveta.

Ipak ste uspeli da se izvučete iz tog pakla?

− Ne postoji lek za depresiju, postoje antidepresivi. Ne postoji lek za bolesti zavisnosti, niti žele da ga naprave. Postoji supstitucija koja je gora od droge. Nikom nisam trebao takav, čime sebe ne opravdavam i kad sam pao mrtav između dva kontejnera, otišao sam u Protestantsku-hrišćansku zajednicu svima znanu kao Centar "Duga", da me neko sahrani čestito. Dočekali su me ljudi sa osmehom, čovek me je zagrlio i ispričao jevanđelje. Smrti se više ne bojiš, a kad te neko zagrli, ne znaš šta ćeš. Shvatam da te reči iz jevanđelja možda mogu da primenim na sebi. Odlučio sam da služim drugim ljudima i da popravljam ono što sam uništavao godinama. Ljubav radi kroz dva mehanizma, to su osećaj pripadnosti i korisnosti. Tako sam ja ponovo počeo da živim, opet su se uključili svi senzori koje je depresija pogasila. Sad sam 13 godina čist, od čega 11 služim drugima.


Na koji način služite drugim ljudima?

− Godinama sam bio Deda Mraz i delio paketiće deci iz "Radosnog detinjstva". To me je činilo srećnim. Jedno vreme sam išao da tešim i posećujem ljude koji su stigli "pred kraj" i nemaju nikoga da ih obiđe. Niste svesni kako čovek može da se obraduje najobičnijoj poseti. Držim prevencije, a napravio sam i svoju organizaciju "Epicentar" gde posle podne radim s ljudima koji ne mogu ili neće u rehabilitacione centre ili imaju još neku bolest pored zavisnosti, obično psihozu i epilepsiju. To je sad moj poziv i to je oblikovalo novog Janu, a ta sva moja muka je od mene napravila boljeg čoveka. Sad sam vernik, ne verski fanatik. U jevanđelju sam našao lek za depresiju. Dostojevski je bio okoreli ateista i kaže "Ako bibliju nije napisao bog, onda je bog onaj koju je napisao".

Može se reći da živite drugi život?

− Ja verujem u superheroje i ne bi me bilo da nisam tamo nacrtao nekog Boga kao superheroja. Medicina mi je rekla da nisam plodan. I mogao sam da ne probam. Međutim, dobio sam sina Ilju. Imam još jedno dete, Jovana koji je od supruge Bojane sin iz prvog braka. Celog života sam nosio čizme, bio panker, džiber, muzičar, DJ, probisvet. Sad sam obuo papuče i prijaju mi, a i dobro mi stoje. Od nekoga ko je mislio da je kraj, postao sam neko ko pomaže drugima. Celog života sam usmeren na ljude, volim ljude i valjda me je Bog postavio tu gde sam i trebao da budem. Život je kao osciloskop, smenjuju se usponi i padovi.  

Ploča je, ipak, najbolji nosač zvuka

Ujedno se i vinil vratio na velika vrata?

− Muzički svet se još nije oporavio od CD-a, a ta prevara je trajala skoro 30 godina. Bio je osuđen na propast i pre nego što se pojavio. Ploča je, ipak, najbolji nosač zvuka. Može da dobije brum od elektriciteta, a u eri digitalne produkcije ispostavilo se da ljudsko uho ne radi dobro ako nema tih podšumova i pucketanja, pa su počeli da prave programe i aplikacije koji dodaju šumove (smeh). Kad u kompjuteru napraviš pesmu koja je matematički izračunata, oduzima se maštovitost. Nemoguće da današnje vreme ne može da iznedri nekog Mocarta, da je bio rezervisan za ono doba. Onda smo nazadovali duhovno i humanistički. Digitalno nema masti koliko god ti dobre bufere nabacio, a i moguće da sam postao rob navike.


Kako vam danas deluje Novi Sad?

− Gledam sa tugom ovo vreme, ali Novi Sad vidim kao Sunđer Boba. Upija priliv ljudi svakih 50 godina i svega novog što dođe, pa se optereti kao neki elektromotor i onda kroz 20-30 godina izbaci nove Novosađane. Sad smo u fazi kad se taj motor muči sa radom i ako se ne zaustavi, duh Novog Sada će ponovo zaživeti. Nije dovoljno samo da neki klinci odrastu i donesu taj duh, nego i kako su vaspitani, da rade na sebi, razmišljaju i vole ovaj grad. Novi Sad je mnogima bio odskočna daska i nerazumno je da ga onda ne poštuješ i omalovažavaš. Optimista sam, i mislim da će za kratko vreme svi opet biti Novosađani.

Ipak vam nedostaju stara vremena?

− Ja volim Novi Sad, ali mi se ne sviđa ovakav. Ruše mi se neka merila vrednosti koje su moji roditelji duboko usađivali u mene i ja ih se ne odričem tako lako. Pokušavam i svoju decu da vaspitam u tom maniru. Uvek je neka borba između starog i novog kao i sukob generacija. Prirodan splet je da mladići oteraju stare lavove. Govorimo klincima kako im je muzika koju slušaju loša, a to je i meni moj otac govorio. Ne želim da budem konzervativan, a ispada da jesam kad navijam za stari Novi Sad. Svi treba da se trudimo da Novi Sad bude još bolji jer najlakše je reći "Ja tu ne mogu ništa". Sviđa mi se reč probuđenje. Dakle, Novosađani se moraju probuditi, od klimanja glavom i sleganja ramenima nema ništa. Ja verujem kroz ljude i stvari koje rade, pa tako očekujem da će se vratiti Novi Sad. Ne mora da bude onaj stari, nek bude nov, ali pravedan, fer i čist.

Dejan Ignjić

Oceni vest:
105
12

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Limanac limancu

    pre 490 dana i 19 sati

    Pozdrav za velikog šmekera iz b.b.10. Meni si bio kada se setim tih 80-setih iz komšiluka baš pozitivan i omiljen "stariji" dve godine komšija, rame uz pokojnog batu i šiju. Pozdrav Kralju!

    Oceni komentar:
    8
    36
  • Sale 67

    pre 490 dana i 18 sati

    Vremeplov...dobra stara vremena!

    Oceni komentar:
    7
    36
  • Djidji

    pre 490 dana i 15 sati

    Bravo komsija! Odličan intervju! Svidja mi se ovo i podrzavam te "Ne mora da bude onaj stari, nek bude nov, ali pravedan, fer i čist." Kapa dole

    Oceni komentar:
    5
    58
  • Ivana

    pre 490 dana i 14 sati

    Bravo za intervju, bravo za mog divnog Janu. Bilo mi je zadovoljstvo vratiti se u to vreme, kakav je ovo savršen vremeplov. Jana, heroj. ♥️

    Oceni komentar:
    5
    36
  • Tamara

    pre 490 dana i 12 sati

    Pamtim ga sa Dunava,uvek nasmejan I vedar.
    Divni roditelji Dusko I Irena.
    Drago mi je da je posle svega nasao svoj zivotni put.

    Oceni komentar:
    3
    34
  • Siniša

    pre 490 dana i 10 sati

    Hvala ti gari za lepu retrospektivu noćnog života Novog Sada i dobrog opisa likova i dogadjaja tog vremena u kome sam i sam učestvovao.

    Oceni komentar:
    4
    38
  • Stevica

    pre 490 dana i 9 sati

    Upoznao sam Janu kad je bio u minus fazi,loš je bio kao što je rekao ali se smejao stalno....Posle je izašao ponovo na pravi put...ekipa iz Markosa

    Oceni komentar:
    0
    24
  • sale

    pre 489 dana i 14 sati

    Skines se sa heroina i postanes religiozan. Kakav klise. Grozota.

    Oceni komentar:
    53
    12
  • Voca

    pre 489 dana i 12 sati

    Kako lep opis Novog Sada starog druga Jane . Mi iz te generacije dobro pamtimo to vreme , kada smo zurili iz Dubrovnika da stignemo na Djavu to vece , jer smo se uzeleli te atmosfere .

    Oceni komentar:
    4
    19
  • Goran

    pre 489 dana i 8 sati

    Pozdrav od Petrovaradinca

    Oceni komentar:
    1
    14
  • Franc

    pre 489 dana i 7 sati

    Da li je ikada neko napravio mix tih legendarnih stvari koje su "išle" posle ponoći?

    Oceni komentar:
    0
    15
  • Vlada

    pre 489 dana i 3 sata

    S obzirom da sam stariji par godina od intervjuisanog mogu reći da ovo više liči na “romansiranu biografiju” nego na iskreni intervju. Sigurno je da ima svoje vidjenje tog, nesporno lepog perioda, medjutim, on se završio 88-89’. Sve ostalo je interpretacija osobe koje je po svom kazivanju 18 godina upropaštavala svoj i tudje živote. Dobro je što je preživeo u verovatne upristojio, medjutim sigurno ga ama baś niśta ne kvalifikuje za ovu rubriku čak ni Jevandjelje kao “štivo” za “ iskup grehova”.

    Oceni komentar:
    13
    23
  • Caca

    pre 488 dana i 22 sata

    Ko je momak DJ sa Vama na fotografiji

    Oceni komentar:
    1
    10
  • Dragana

    pre 487 dana i 7 sati

    @caca
    Dule Ćuk je sa njim na jednoj og gornjih fotografija.

    Oceni komentar:
    1
    7
  • Limanac

    pre 482 dana i 17 sati

    Dobri Jano, pozdrav od Limanca, iz iste osnovne skole, isto panker bio, jedna generacija mladji…hvala ti za osmehe i neuobrazenost, za djavu…i za lepe stvari sto cinis zadnjih godina. Bog te blagoslovio.

    Oceni komentar:
    1
    11