Aleksandra Vrebalov, kompozitorka: Moje teme nisu vezane za dnevnu politiku, već govore o patnji i ljudskim pobedama

Sa znamenitom umetnicom koja živi na relaciji Njujork – Novi Sad razgovaramo o njenom životu, uspehu, stvaralaštvu, nadama i snovima.

Aleksandra Vrebalov rođena je 22. septembra 1970. godine u Novom Sadu. Detinjstvo i mladost provela je na Avijatičarskom naselju, a na putu do OŠ "Svetozar Marković Toza" svakodnevno je prolazila ulicom koja nosi ime njenog dede, narodnog heroja heroja zemlje koja se nekad zvala Jugoslavija.

U rodnom gradu pohađala je i osnovnu i srednju muzičku školu, a studije kompozicije upisuje na novosadskoj Akademiji umetnosti kod profesora Miroslava Štatkića. Započete magistarske studije u Beogradu, kod prof. Zorana Erića, okončava na San Francisko konzervatorijumu kod prof. Elinor Armer, dok je doktorsko zvanje – koje, ističe nam u razgovoru, nikad nije potpisivala uz ime – stekla 2002. godine na Univerzitetu u Mičigenu, kod profesora Evana Čejmbersa i Majkla Doertija.  

Jedno od njenih prvih dela, "Hristovo rođenje – molitva slepih", napisano 1988. godine u Novom Sadu za mešoviti hor, sačuvano je od zaborava još jedino na vinilu, a od tog vremena do danas ova plodna i svestrana stvarateljka napisala je preko 80 muzičkih komada koji se već godinama unazad izvode u najprestižnijim dvoranama širom planete. Posebno plodnu saradnju ostvarila je sa znamenitim Kronos kvartetom iz Sijetla, SAD, ali i sa brojnim drugim stranim i domaćim ansamblima.

Svojim sugrađanima i široj srpskoj javnosti najpoznatija po operi "Mileva", delu pisanom povodom 150 godina postojanja Srpskog narodnog pozorišta, ova svetski priznata kompozitorka nam, na početku intervjua, otkriva da tih velikih dostignuća u njenom životu možda ne bi ni bilo da jednog dana nije pošla s mamom i tatom u šetnju Dunavskom ulicom...

Zamolio bih Vas da, za početak, evocirate svoja prva sećanja na muziku, na pesme koje ste slušali u detinjstvu, te na trenutak ili doba kad je ta umetnička grana "na velika vrata" ušla u Vaš život...

– Prva sećanja vezana su za pesme koje nam je mama pevala. Bila je jedna uspavanka, "U jednoj zimskoj noći, tamo gde je dubok sneg..." (peva pesmu "Zeko i potočić" – prim. aut.), nju nam je često pevala pred spavanje. I svaki put se polagano uspavljujemo, ali kad pesma dođe do dela gde se malom zeki smrzao potočić, sećam se da je uvek bilo plakanja, svi smo plakali za tim zekom (smeh). Tu uspavanku sam čak koristila u jednom komadu, mali citat koji predstavlja neko maglovito sećanje.

Vežbanje kao ideja uopšte mi nije odgovaralo, tako da je niža muzička za mene predstavljala veoma velik napor

– Muzika je do mene došla kroz to pevanje u familiji, deda po mami je isto divno pevao, ali se niko nije profesionalno bavio muzikom. I onda smo jednog dana, kad sam imala četiri ili pet godina, šetali Dunavskom ulicom i otišli smo u "Muzički magazin", gde su prodavali i klavire, pa su me roditelji pitali koji instrument bih volela da mi kupe, a ja sam pitala da mi kupe klavir. Kada je klavir stigao iz "Muzičkog magazina" shvatili smo da sam bila premlada da bi me upisali u muzičku školu, jer tada je sve bilo u društvenoj svojini pa si se u muzičku školu mogao upisati tek sa šest ili sedam godina, tako da sam sâma počela da učim razne pesmice, potpuno bez tutora, i te prve dve godine su se bukvalno svele na slušanje i "skidanje" muzike po sluhu. Kasnije, kada sam upisala muzičku školu, ispostavilo se da – iako sam vrlo disciplinovana i dan-danas – vežbanje kao ideja meni tada uopšte nije odgovaralo, tako da je ta niža muzička za mene predstavljala veoma veliki napor, mnogo natezanja oko vežbanja... Volela sam da sviram i da izmišljam, da improvizujem, ali vežbanje mi nije lako išlo.

– Gledajući s ove distance, cenim do koje je mere naš tadašnji sistem omogućavao to duboko povezivanje dece u najranijem uzrastu sa muzikom. Sada, živeći u Americi, vidim koliko je to i tamo problem, koliko je to samo privilegija onih koji su dobrostojeći, a kod nas je svako dete, ako ima talenat, moglo da krene tim putem, i mislim da se to i odražava na pristunost muzike uopšte i na prisustvo tog lepog i duševnog u načinu na koji smo mi odrasli i kako smo se kasnije kroz muziku povezivali. Kad smo bili tinejdžeri svako je nešto i znao o muzici, jer to nije bilo samo pitanje ukusa već i razumevanje zašto nešto voliš.

"Temelji" stečeni u Novom Sadu su apsolutno nedovoljni, ali su fenomenalni kao stabilan osnov za neku supereksperimentalnu, modernu, novu viziju zvuka

Jednom prilikom ste izjavili da su vam obrazovni "temelji" koje ste stekli školujući se i studirajući u Novom Sadu bili od ogromne koristi za kasnija kreativna dostignuća...

– I sad isto tako mislim, to mišljenje se nije promenilo, čak šta više. S obzirom na to kako se obrazovni sistem menjao svih ovih godina, ovo je sad neki potpuno drugi sistem usvajanja znanja u odnosu na ono kako smo mi to radili, i ovde pa čak i u Americi. Ali ono što je meni odgovaralo i što mislim da je odgovaralo svima koji su prošli kroz sličan sistem obrazovanja jeste činjenica da smo mi stekli duboko i široko znanje. Morali smo da znamo istoriju muzike, odakle stvari dolaze, to je u startu bilo znanje koje se podrazumevalo, kao i zanatska strana, znači, ne samo ići u neki potpuno apstraktan zvuk i eksperiment – što je, naravno, došlo kasnije – već je svako od nas bio obučen da može da napiše bilo koju staru formu. Već godinama unazad ne komponujem uz instrument, komponujem na stolu, bez ikakvog fizičkog zvuka koji moram da čujem da bih znala kako će zvučati ono što pišem, a to je upravo došlo iz tog našeg obrazovanja koje mi je omogućilo da "internalizujem", usvojim iznutra, potpuno bez razmišljanja, kako zvuči koja harmonska struktura, kako zvuči koji instrument. Naravno, uvek je zanimljivo videti šta sa tim znanjem i sa tim temeljima radimo jer, iako dobri, ti temelji su apsolutno nedovoljni i nezanimljivi u kasnijem stvaralačkom radu, ali su fenomenalni kao stabilan osnov za neku supereksperimentalnu, modernu, novu viziju zvuka.

Koliko se velika posvećenost muzici u detinjstvu, a pogotovo u tinejdžerskom dobu odrazila na Vaš društveni život, konkretno na izlaske i druženje s drugom decom?

– Izlazila jesam, ali sam negde do tinejdžerskih godina bila dosta usamljena, prvenstveno zbog pohađanja dve škole – što je bilo i fizički teško postići – tako da se nisam mnogo družila s drugom decom izuzmemo li posete porodičnim prijateljima i, naravno, rođendane, ali ništa više od toga. Kasnije, u tinejdžerskim godinama i na fakultetu, povezivanja su se dešavala prema interesovanjima – gde je bilo muzike, gde je bilo čitanja jedan na jedan, to je meni bilo zanimljivo i tako sam lakše ulazila u društvo. Ali s godinama naučimo svašta o svom karakteru, te sam shvatila da sam ja introvertna osoba. Dobro funkcionišem društveno, u komunikaciji sam efikasna, ali, u suštini, moja priroda je introvertna. I sad, kad se setim tih dana u mladosti... pa da, meni izlasci nisu bili mesto najvećeg punjenja, meni je mesto najvećeg punjenja bilo ili u samoći, radeći te neke stvaralačke stvari, ili u druženju s najbližim prijateljima jedan na jedan.

 Gde je bilo muzike, gde je bilo čitanja jedan na jedan – to je meni bilo zanimljivo i tako sam lakše ulazila u društvo

Jeste li kao mlad izvođač imali tremu?

– U početku, kao najmlađe dete-izvođač, nisam imala tremu, ali mislim da je ono što se desi skoro svakome – jer je ta ideja o tremi toliko uvrežena među odraslima – da se to prenese na decu koja čak ni ne znaju šta to znači, i onda se odjednom pojavljuju strah i strepnja kako će nešto da ispadne, deca to preuzmu od odraslih i onda to postane kao neki problem i prepreka. Bilo bi divno kad bi odrasli mogli malo da se sklone sa tim svojim strahovima, jer verujem da je svako rođen da se na najsuštinskiji način autentično ispolji. I sad, neko dete je malo drukčije, ali ta različitost, u stvari, odrasle nekako gura da sputavaju tu autentičnost, te se onda kroz život stvaraju razni problemi, a upravo stoga što nema tog prirodnog, najslobodnijeg ispoljavanja karaktera.

Došao sam do podatka da ste tokom školovanja preskakali razrede samo da biste se što pre dokopali Akademije (smeh). A s obzirom na relativno blagostanje i mir koji su tih godina vladali u zemlji, pretpostavljam da kao mlada studentkinja niste ni pomišljali na odlazak u inostranstvo?

– Dvaput sam preskočila razred, tako je, ali čak nisam ni htela da što pre dođem na Akademiju. Postojala je mogućnost da osnovnu muzičku završim ranije, jer sam tamo sve dobro radila, a pošto sam znala da hoću da upišem srednju muzičku, bilo je besmisleno da osnovnu školu pohađam još godinu dana kad sam bila potpuno spremna za srednju. Tako sam u redovnoj školi sedmi i osmi razred završila u jednoj godini, a potom se i u srednoj muzičkoj školi ispostavilo da sve lako savladavam, tako da sam spojila treću i četvrtu godinu u jednu. Ali ideja o odlasku u inostranstvo tad još nije postojala, stvari su išle nekim normalnim tokom, to je bukvalno bilo kao kad trčite i vidite da se niste umorili, a cilj je blizu, pa hajde malo da ubrzam, što da ne. Nisam razmišljala o tome šta će biti posle cilja, jednostavno sam išla korak po korak.

Nisam razmišljala o tome šta će biti posle cilja, jednostavno sam išla korak po korak

Nažalost, već 1989/1990. godine moglo se naslutiti kakva sudbina čeka Jugoslaviju...

– Godine 1987, kada sam upisivala fakultet, nadala sam se da ću studije u završiti u Moskvi. Ali došlo je do nekih komplikacija, jer tamo je škola mnogo duže trajala, budući da su Rusi imali rigidan sistem po kom su stranci morali da pohađaju još dve pripremne godine ne bi li naučili jezik i izravnali znanje, tako da sam se predomislila u poslednjem trenutku i rešila da ostanem na novosadskoj Akademiji. 

Godinu 1995. nazvali ste u jednom intervjuu "godinom inicijalizacije"...

– Nije bilo lako, ali u određenom smislu i jeste, jer niko od nas ne zna šta ga čeka. Vi uvek imate neku fantaziju da će to biti nešto najlepše, najbolje, ali tad ni sama nisam znala na koliko dugo odlazim u Ameriku, mislila sam da ću završiti magistarske studije i vratiti se. U to vreme nije bilo para, mi smo, kao zemlja, bili u najgoroj mogućoj ekonomskoj situaciji, tako da sam dobila stipendiju i od fakulteta i od Soroša, što isto nije bilo baš jednostavno. To je bilo vreme kada je tako nešto bilo čak i opasno prihvatiti, jer devedesete su bile politički vrlo napete u tom smislu, ali ja sam rešila da se prijavim na konkurs i oni su mi parcijalno pokrili put u Ameriku. Upisala sam konzervatorijum u San Francisku, dobila sam i od njih stipendiju, ali ni to nije bilo dovoljno, tako da sam i tamo pisala molbu da završim magistraturu za godinu dana. Neke od predmeta koje sam imala na studijama u Beogradu mogli su da mi priznaju, te sam praktično u San Francisku na kompoziciji isto magistrirala za godinu dana, što je bilo efikasno i jedno potpuno uranjanje u muziku na način kako to do tada nikad nisam iskusila.

U istom razgovoru istakli ste da ste u SAD došli bez mnogo svesti o tome u kom stilu ili pravcu će se vaše komponovanje dalje razvijati, da ste na konzervatorijumu bili praktično "prazan list" koji je tek tamo upio sve te uticaje.

– Mi smo ovde učeni da idemo putevima moderne – što je bilo super jer evropska moderna i jeste neka slika te slobode zapadne civilizavije, neko razbijanje sistema kako smo ga znali do 20. veka – međutim, meni se u Americi pitanje stila redefinisalo. Naravno, ne u tom trenutku, ali vremenom, živeći tamo, se potpuno redefinisalo. Ovo što mi danas ovde zovemo moderna – kao i, naravno, svo post-moderno stvaranje – sve što spada u bilo kakav sistem i definiše se kroz hijerarhiju, vrednuje se da li je dobro ili nije zato što pripada tom stilu, za mene je staromodno i ograničavajuće. Pitanje stila je ogromna tema... Muziku doživljavam potpuno antropološki, muzika nam pokazuje gde smo kao civilizacija. I sad, favorizovati određeni stil, u smislu pritiskati, definisati i vrednovati stil tako što ćete genreracije mladih ljudi formirati tako da veruju da je jedan stil ispravan a svi drugi nisu, to nije u skladu s mojim uverenjima o tome kako današnji svet, naša realnost izgleda. Već sam napomenula da svako od nas ima fantastične kreativne sposobnosti i veliku osobenost i autentičnost izraza – neko to ispoljava kroz kuvanje, kroz doterivanje svog automobila, neko kroz pravljenje najboljih frizura na svetu, neko kroz stvaranje muzike, kroz novinarstvo ili fotografiju – ali svako u sebi ima to da stvori nešto prelepo. A kad upadnete u uski sistem vrednovanja u kulturi, najčešće kroz institucije obrazovanja i kulture, dolazi opet, kao i sa tremom kod dece o kojoj smo pričali, do jednog jako suženog polja za ispoljavanje autentičnosti. Neko se najboje ispoljava kroz muzički stil koji se oslanja na ritam i zvukove podneblja iz kog je došao, ili kroz apstraktne elektronske zvukove odmaknute od svih tih prepoznatljivih parametara, neko se ispoljava kroz forme i zvuk vezane za organske prinicpe prirode... Ideja o tome da je jedan stil najbolji, priznat i najčešće vrednovan kao akademski, nije ono kako doživljavam svet. U tom smislu je "inicijacija" u Americi za mene imala ogroman značaj – shvatila sam, iznutra, zašto je pitanje stila za mene toliko bitno – zato što širina i brojnost stilova odražavaju našu spremnost da i u društvu isto tako prihvatimo širinu iskustva i raznolikost onih koji su oko nas.

Širina i brojnost stilova odražavaju našu spremnost da i u društvu isto tako prihvatimo širinu iskustva i raznolikost onih koji su oko nas

Ono što, između ostalog, vaša dela odvaja od nekih ustaljenih tokova u klasičnoj muzici jeste i korišćenje zvukova s trake, semplova...

– U pitanju su najčešće arhivski snimci – snimci koji imaju konkretnu istoriju koja sa sobom nosi konkretnu emociju. Kad god rešim da u komad uvrstim sempl, to je kao neki mali objekat iz prošlosti koji se uključi u muzičko tkivo, te onda to tkivo dobije neku drugu boju i emociju. Koristila sam, na primer, nasnimljen zvuk moje bake iz Sombora kako peva, snimke kucanja naših kućnih satova, u jednoj kompoziciji sam od prijatelja tražila da mi svako kaže svoje ime, i onda, na kraju komada, jedno tri, četiri minuta idu samo ta imena dragih ljudi, što je za mene vrlo emotivan momenat jer znam ko je i kakva je svaka osoba koja stoji iza tog zvuka. Za bilo koju nepoznatu osobu svaki taj glas sa imenom otvara čitav jedan svet fantazije o tome ko je ta osoba i zašto je tu... Elektronski semplovi i trake su u mom slučaju dodatni element koji čini da je komad višeslojan u emotivnom smislu i da za slušaoca otvara dodatno asocijativno polje kako bi emotivna povezanost sa delom, ali i sa momentom slušanja, bila još dublja.

PRIMER POVERENJA I VELIKODUŠNOSTI: "Nama je danas sve dostupno, mislim na muzičke materijale i informacije koje su vezane za žive rituale zajednica koje žive povučeno od društva. Lični senzibilitet me je uvek vodio ka istraživanju takvog zvuka jer se po meni moć muzike najviše oseti u ritualu. A tuđ ritual, ako smo u njega pušteni, zahteva najviše poštovanje za tog drugog. Zato sam u razlićitim situacijama uvek želela da dobijem dozvolu, blagoslov da tako kažem, onih koji su svoju živu, dejstvujuću muziku delili sa mnom, na mestima koja su za njih, a samim tim i za mene, sveta. Jedan primer poverenja i velikodušnosti je iz Kalifornije, sa vračem indijanskog plemena Pomo, Lorinom Smitom. Pisala sam komad o Morskom ranču, komadu zemlje sa kog je pleme Pomo proterano u rezervat u prošlom veku. Pomo veruju da su nastali iz morske pene na obalama Morskog ranča. Kada sam od sadašnjih stanovnika Morskog ranča dobila narudžbinu da napišem komad koji slavi lepotu njihovog imanja, tražila sam da odem u rezervat i pričam sa Starcima. Bio je jedan Starac – Lorin Smit, koji mi je pevao pesme isceljenja i blagoslova, pričao o ljubavi i oproštaju, i rekao da sve što smo od razgovora snimili mogu da ugradim u novi komad. Godinu dana kasnije, bio je na premijeri, na svojoj izgubljenoj zemlji sa koje potiče, sedeo je u prvom redu, obgrljen i prepoznat od svih novih vlasnika te zemlje koji je jednako vole. Komad je počeo njegovim pevanjem i udarima u zemljani doboš na koji me je stavio da stojim u toj jedinoj poseti rezervatu plemena Kashia Pomo na severu Kalifornije. Lorin Smit je bio poslednji Kashia vrač, napustio nas je ove godine" – priseća se naša sagovornica rada na komadu "The Sea Ranch Songs".

U Americi ste, primetno je, mnoga svoja dela "obojili" i melosom s ovih prostora, počevši još od magistrature i korišćenja kompozicije "Gde si dušo, gde si rano"...

– Mi, kad smo ovde, imamo sklonost da smo jako kritični prema svom poreklu. To je normalno, jer znamo kako stvari stoje iznutra i one nas nerviraju – u onome što nas okružuje reagujemo na ono što nas iritira. Mislim da je, kada je o muzici reč, posebno našoj generaciji bio problem što se određena vrsta narodne i etničke muzike vezivala za nacionalizam, koji u mom okruženju tokom mladosti, pogotovo u Novom Sadu, nikog nije zanimao. Bilo kakva identifikacija sa jezikom, regijom, prošlošću, folklorom nije bila naš svet, mi smo slušali potpuno druge stvari. Posebno krajem osamdesetih, početkom devedestih – a to su godine kada sam imala osamnaest, devetnaest, rane dvadesete – ja sam narodnu muziku i sve što je dolazilo iz nacionalne sfere smatrala opasnim, zato što su ta muzika i te vrednosti korišćene da opravdaju rat. I to je velik gubitak za sve nas koji smo tako mislili, zbog toga što smo se, apriori, odrekli dubokih veza sa poreklom i identitetom koji imaju vrednost, a u pogrešnim rukama upotrebljeni su protiv nas. Ja, niti iko iz kruga mojih prijatelja, mi apsolutno nismo mogli da se identifikujemo s delom tog narodnog nasleđa zato što smo ga vezivali za ono najgore što se dešavalo oko nas. Tu je distanca stvorena odlaskom u Ameriku postala važna, geografska čak više nego vremenska, jer sve se to dešavalo 1995/96. godine. "Gde si dušo, gde si rano" je omiljena pesma mog tate, i kao posledica mog odvajanja od kuće i nedostajanja porodice, upisala sam je i pomalo i "sakrila" u prvi gudački kvartet koji sam napisala u San Franciscku 1995. godine. Način na koji je moje okruženje u Americi reagovalo na to je bilo veliko otkriće, jer materijal koji je za mene bio tako poznat i "domaći," za njih je bio kao rudnik blaga koji se pred njima otvorio, i u harmonskom smislu, i u melodici, i ritmovima. Eto, tako je na sasvim jednostavan način, kroz potrebu za emotivnom vezom sa kućom, naša stara muzika našla put do mene. Moje upoznavanje sa vizantijskim napevima je, na primer, dovelo do privrženosti i stvaranja sa koviljskim monasima. Napeve sam, sa njihovom dozvolom, koristila u tri komada – u "Beyond Zero", "Byzantine" i "Molitve za Isu", a naša putovanja, razgovori i zajednički nastupi u Novom Sadu, Sava Centru, Karnegi Holu i Esterhazi Palati dovoljna su tema za jedan ceo poseban razgovor.

Narodnu muziku i sve što je dolazilo iz nacionalne sfere smatrala sam opasnim – zato što su ta muzika i te vrednosti korišćene da opravdaju rat

Kad već govorimo o našem nacionalnom melosu, red je da pomenemo i gusle, instrument koji, uz tapan, ima značajnu ulogu u vašoj kompoziciji "…hold me, neighbor, in this storm…".

– Komad sa guslama dešava se deset, dvanaest godina nakon ovog prvog ulaska u naše muzičko nasleđe. Gusle su veoma poseban instrument, ali ipak gudački instrument, ima žicu, ima gudalo (smeh), i onda sam se zapitala: šta bi bilo kad bi neko iz zapadnog sveta – neko ko je odrastao uz violinu i uz svu tu suptilnost koja je brušena vekovima da bi se došlo do današnjeg oblika, zvuka i tehnike – može da uradi sa instrumentom koji ima samo jednu žicu, to izdeljano gudalo i vrlo limitirane mogućnosti. Drugo pitanje mi je bilo šta se dešava sa guslama – koje mi poznajemo kroz te epske, borbene narative, gde se uz gusle najčešče čuju priče o herojstvu, pogibiji, pobedi, smrti – kada se taj instrument stavi u jedan drugi, antiratni kontekst, kada se gusle stave u kontekst stvaranja ženskog autora. Nekoliko godina po nastanku komada, Karnegi hol je pravio radionicu gde su odabranim mladim kvartetima iz celog sveta zadali da nauče tri tzv. signature pieces, a jedan od tih komada bio je "…hold me, neighbour..." sa guslama. Kvartet sa četiri žene iz Holandije ga je izveo na završnom koncertu u Njujorku, gde je jedna od njih svirala gusle. Bio mi je zanimljiv spoj rodnog aspekta u izvođaštvu i tematika koja se kroz gusle komuncira. Kroz taj i slične kontraste sam polako prolazila kroz proces ličnog prihvatanja naše prošlosti i našeg, na neki način, brutalnog, pomalo sirovog i neizbrušenog estetskog izraza. Violina je usavršena i napravljena takvom kakva je danas u Italiji, dakle, neki italijanski kompozitor može da se diči violinom, taj instrument smo usvojili u čitavom svetu. Ali gusle jesu odavde, i to što mi nismo napravili nešto sofisticiranije, to je jednostavno tako, zašto se kriti i udaljavati od te činjenice, to je ono što mi imamo, i želela sam da instrumente i muziku koju je pevala moja, mama, baba ili prababa, da ih usvojim kao naše i moje blago.

RAT U KOM SU I POBEDNICI IZGUBILI: "Za potrebe snimanja filma 'Beyond Zero: 1914-1918' dobili smo snimke iz Kongresne biblioteke SAD, odnosno dozvolu da odemo na nekoliko dana u njihov arhiv u mestu Kalpeper u Virdžiniji – ukopan u brdo, gde se nitratske trake čuvaju na temperaturi blizu 0°C jer su jako zapaljive, zgrada pod visokim nivoom obezbeđenja, sigurnosni kodovi na svim vratima – odakle smo film maker Bil Morison i ja uzeli sve trake na kojima je bio označeno period od 1914. do 1918. godine. Na svakom od tih snimaka ne piše uvek ko su vojnici, a mi nismo istoričari, iako smo neke od zastava i uniformi i prepoznavali, ali odluka je bila eksplicitna – da nâs ni ne zanima ko je ko. Taj rat je bio izvor velike ljudske patnje u svetskim razmerama i rat u kome su svi izgubili, čak i oni koji su pobedili. Naša zemlja, Srbija, bila je na strani pobednika, znači, mi jesmo formalno pobedili ali smo izgubili gotovo trećinu čitavog stanovništva... evo i sad se ježim, koja je to pobeda? I, u tom smislu, komad je izrazito aniratni, zato što se on bavi upravo pitanjem ljudske patnje i žrtve za nešto što jeste istorijski tok, ali možda do boljeg mesta u budućnosti može da se dođe i bez takvih žrtava – da svaka žena i svako dete izgube brata, oca, sina, ili prijatelja, niko nije bio pošteđen. I onda smo, kada je komad došao u Novi Sad i Beograd, dobili čak i neke kritičke komentare, da je Srbija imala tako veliku ulogu u Velikom ratu a mi nigde nismo naglasili tu našu pobedničku dimenziju. I tu upravo leži nesporazum, jer ono što ja radim se uopšte ne bavi pobednicima, ne bavi se dnevnom politikom, moje teme nisu vezane za hijerarhiju u socijalnom smislu, moje teme su vezane za ljudsku patnju i ljudske pobede, bez obzira na to gde se na društvenom spektru ta drama dešava" – ističe naša ovonedeljna sagovornica.

Koliko slobodu ima umetnički stvaralac kad dela piše po narudžbini? Kakva iskustva vi nosite s tog polja?

– Ja sam, kako mi to ovde zovemo, slobodni umetnik, isključivo živim od svog stvaralačkog rada, koji je uvek naručen. Jedan aspekt narudžbine je uvek definisan, recimo, u slučaju opere može da bude definisana tema, ako naručuje Kronos kvartet definisana je vrsta ansambla, nekad neko naruči petnaest minuta muzike jer želi da mu se komad uklopi u konkretan koncertni program... jedan aspekt je uvek definisan, ali sve drugo je najčešće otvoren prostor, moja sloboda. Ali u bilo kojoj vrsti umetnosti, i kada nema naručioca, uvek imate neko ograničenje jer aposlutna sloboda, čak i kad radite nešto što nije po narudžbini, ne postoji. Istovremeno, u okviru bilo kog zadatog okvira postoji ogromno polje ispoljavanja i meni je istraživanje slobode u zadatim parametrima čak i više inspirativno – kao bila koja igra, šah, na primer, gde postižete majstorstvo kreativnim kombinovanjem isključivo dozvoljenih kretanja figura.

Radeći na "Milevi", uspeli smo da stvorimo realnost u kojoj nije bila istinita priča da ljudi u našim velikim kulturnim institucijama nisu motivisani

Vratimo se u Novi Sad. Kako ste, nakon što ste se navikli na američke, drugačije parametre od ovdašnjih, doživeli saradnju sa Srpskim narodnim pozorištem i rad na operi "Mileva" na libreto Vide Ognjenović?

– Rad na "Milevi" je jedno od mojih najvećih životnih i umetničkih iskustava, jedno od najbogatijih. Na samom početku rada susreli smo se sa činjenicom da je u ansamblu bilo otpora prema novom. Mi istorijski nemamo kontinuitet institucije operske narudžbine, to je toliko retka pojava da je svako ko je bio uključen u stvaranje "Mileve", počevši od mene, osećao neki strah od rizika, kako će biti, da li će uspeti. I onda se pojavila partitura opere koja nije slična ničemu što je ansambl radio, jer ansambl izvodi uglavnom standardan operski repertoar. Da se u uđe u rad na novom delu potrebna je hrabrost i otvorenost, mora da se veruje. Nije, naravno, postojao snimak, partitura je tek izašla iz štampača, nema referentnog izvođenja, to je kao skakanje padobranom – otvoren prostor, na poćetku procesa slobodan pad i mora da se veruje da će sve biti u redu. E, iz te atmosfere, iz te generalne nelagode, "šta će biti kad se skoči iz aviona?", došli smo do takvog nezaboravnog osećanja povezanosti i moći u ansamblu – govorim i o horu, i o orkestru, i o solistima – do osećaja zajedničke pobede jer smo mi taj veliki, novi materijal savladali. Predstava je bila uspešna, rad na probama je bio toliko inspirativan, a među bukvalno svakim članom hora – mnoge od njih ni ne poznajem jer je preko 150 ljudi radilo na produkciji – vladao je prelep osećaj međusobnog poštovanja, povezanosti i posvećenosti. Mi smo uspeli zajedno da stvorimo realnost u kojoj nije bila istinita priča da ljudi u našim velikim kulturnim institucijama nisu motivisani. Ljudi su motivisani kad osete da se računa i prepoznaje njihov lični doprinos, i to je ono što smo mi uspeli u "Milevi".

Već skoro dvadeset godina živite na relaciji Njujork – Novi Sad. Koji od ova dva grada vam je inspirativniji za stvaranje?

– Oba ali na različite načine. Moja rutina je dosta slična u oba grada, zato što dosta svog vremena sama organizujem pa ga organizujem na sličan način. Ali u Njujorku ima više sadržaja koji su vezani za aktivnosti van kuće, koncerti, izložbe, i to isključivo idem na stvari koje rade pijatelji, zato što svi nešto stvaraju i svaki dan ima nešto novo. U Novom Sadu se radi o emotivnom punjenju u smislu hranjenja dubokih emotivnih korena, koji se u mom iskustvu najbolje nahrane tamo odakle su krenuli. Novi Sad je potpuno druga vrsta hrane za duh od Njujorka.

Dubokih emotivni koreni najbolje se nahrane tamo odakle su krenuli

A koji od ta dva grada više smatrate domom?

– Više osećam da su ravnopravni. Smatram da u profesionalnom smislu, što je jako velik deo mog identiteta, mnogo više postojim u Njujorku, jer je tamo mnogo više kontakata, dešava se mnogo više stvari kroz koje se ispoljavam na dnevnom, društvenom planu. U Novom Sadu se ponekad dogodi da provedem mesec ili dva dana, a da se to uopšte ne registruje na profesionalnoj mapi, jer ovo je jednostavno takva sredina. U tom smislu, Njujork jeste kuća, tamo je svaki telefonski poziv vezan za krvotok grada kom pripadam, a Novi Sad je kuća jer ovde sedimo na babinim stolicama, pijemo iz babinih čaša (smeh), nema uopšte upitanosti oko pripadnosti, svaka stvar ovde ima višegeneracijsku istoriju i vibrira na taj način.

Srodne duše i bliski prijatelji: Aleksandra i čuveni američki kompozitor Teri Rajli (Njujork, Ist Vilidž, april 2019)

Za kraj, recite nam na čemu trenutno radite i gde vidite sebe i svoje stvaralašto u narednih deset godina?

– Trenutno radim na komadu za San Francisko čija premijera će biti deo nagrade koju sam dobila kao alumna Konzervatorijuma. Zatim radim celovečernji komad, performans, za Muzej umetnosti u Klivlendu – koji ima jednu od najznačajnijih kolekcija u Americi – gde su me pozvali da u martu iduće godine muzički uradim šta god poželim u zgradi muzeja, u bilo kojoj galeriji i inspirisana bilo kojim eksponatom. Oni imaju atrijum velik kao pola Miletićevog trga, tako da ću koristiti velik hor, trube i zvona, čak i dvoje istorijskih orgulja iz kolekcije... evo, ovi papiri ovde su nacrti tog komada. Upravo sam završila komad za Orkestar Zabranjenog grada u Pekingu, sa kojima sam i ranije saradjivala. To je ansambl sačinjen od starih kineskih instrumenata, naučila sam ih boraveći u Kini prethodnih godina, i njihov neobičan i misteriozni zvuk jako volim.

– Za deset godina... ja već sad osećam da mnogo manje imam potrebu i glad da nešto dokazujem, objašnjavam, ubeđujem, a to je vrlo lep osećaj zato što ostavlja mnogo energije koja bi se inače na to trošila. Mnogo te energije je oslobođeno za neke kvalitetnije stvari. Te kvalitenije stvari su za mene u ovom trenetku – kako doprineti mlađima koji se bavim istim radom, kako njima olakšati put, kako u nekom najširem društvenom smislu biti od koristi. U poslednjih godinu dana sam bila dvaput, a idem ponovo sredinom avgusta da radim sa decom pretežno kurdske nacionalnosti koja su proterana iz Sirije i Iraka i žive rasuta po selima na granici Turske i Sirije. Moja aktivnost sastoji se u tome da onima kome je to zaista potrebno pružim podršku koja nije nužno ni profesionalna, jer toj deci ništa ne znači nivo mog profesionalnog ostvarenja, njima znači činjenica da je neko tu za njih jer su im roditelji i šira porodica raštrkani, oni koji su živi.

– To je nešto što radim izvan naših granica, ali ovde kod nas bih volela da sve to što sam uspela da uradim – i uz pomoć drugih, naravno – da se sve to prepozna kao naš zajednički resurs, da to ne bude samo moja stvar, nego da drugi od toga imaju neke dobrobiti. Srećna sam što na Akamediji Umetnosti moje iskustvo i doktorsko zvanje, koje u dvadeset godina nikada nisam potpisala uz ime, imaju smisla jer mogu da učestvujem u razvoju nove generacije stvaralaca predajući na doktorskim studijama u instituciji gde sam toliko i sâma dobila. Eto, to je vizija... da za deset godina postoji čitav krug mladih stvaralaca koji će doživeti umetnost i svoje stvaranje kao mogućnost da doprinesu svojoj sredini u lokalnom smislu, a to znači i čovečanstvu, koji će ceniti i svoj i tuđ rad, te da prenesem ono što sam uspela da izgradim u krugu prijatelja i saradnika – da nema takmičenja, nego da se zajednički stvara i podržava scena.

NOVI SAD ZASLUŽUJE KONCERTNU DVORANU IZ SNOVA: "Sanjala sam da je na petrovaradinskoj obali Dunava, levo od mosta, prelepa, bela, koncertna dvorana. Ličila je na apstraktni usidreni brod sa punim jedrima, slična zgradi sidnejske opera ili oblim, maštovitim formama Zahe Hadid. Uz obalu je bio ulaz i šetaliŠte, fontane, čak i pristaniŠte za water taxi. Veče pre toga sam pričala sa prijateljima o Temišvaru, pa se u snu pojavio i par iz Temišvara, kao, divno im je kod nas, došli su na koncert u Novi Sad. Šetam skoro svako veče po Keju, ta vizija se potpuno utisnula u realnost, ne vidim više drugu obalu kako je sada, nego sa tom belo-zlatnom zgradom i svetlima kako se prelivaju rekom, sa muzikom" – ispričala nam je na kraju svoju viziju Aleksandra Vrebalov.

                                                       (Autor kolaža: Nikola Berbakov) 

Razgovarao: Stevan Gojkov
Fotografije; Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, Pixabay.com, Tom Welsh, Biljana Ustić, privatna arhiva Aleksandre Vrebalov