Andrija Nikitović: Uspeh je srazmeran broju pokušaja

Andrija Nikitović, za mnoge poznatiji kao Brica i vlasnik čuvenog "Čarolija Berberaja" u centru Novog Sada, rođeni je Detelinarac s trenutnim prebivalištem na Novom naselju. Završio je osnovnu školu "Svetozar Marković Toza", a put ga je kasnije odveo u srednju elektrotehničku, gde se nije dugo zadržao.

Nakon što su ga izbacili iz Futoške 17, priliku za stručnim usavršavanjem odlučio je da potraži u Medicinskoj školi, gde je u to vreme postojao smer za frizera. S ove distance, čini se da je to izbacivanje bilo jedna od boljih stvari koja mu se dogodila.

- Berberajem sam počeo da se bavim slučajno. Nije da je to bila moja želja otkad sam se rodio. Prosto, život mi je to nametnuo. Krenuo sam da radim još u srednjoj školi. To su bila luda vremena devedesetih. Svi smo bili kao pušteni s lanca. Tad sam šišao drugare iz kraja. Oni bi uzeli lovu od matoraca, kod mene su se šišali za džabe, a mi bismo onda podelili kintu između sebe. Berber sam bio i u vojsci. Kad sam skinuo uniformu, radio sam u dva salona odjednom, bio sam baš hiperaktivan. Ubrzo sam krenuo da tragam za lokacijom na kojoj bih otvorio svoj salon, i tako sam, pre 13 godina, došao u Mite Ružica. Otad nisam stao.

Radiš već trinaest godina. U čemu je tajna uspešnog biznisa?

- Sistem te natera. Imam kredit za stan, puno obaveza koje moram da izmirim. Moram da budem odgovoran, da budem tu i onda te to drži. Ja sam inače radan, nemam problem da radim. 

I druge sistem natera, pa ne izdrže ni godinu, a ne toliki period.

- Dobro, mi smo preživeli taj prvi ciklus. Kažu da u poslu imaš cikluse koje preživiš ili ne preživiš. Ja sam očigledno preživeo taj prvi veliki ciklus i sad sam u drugom, u kom se malo bolje snalazim. Stvari su jako proste. Dođeš na posao i budeš tu sedam, osam sati. Nema zajebancije. Moraš da gledaš da napreduješ, radiš na sebi, budeš samokritičan. Prosto, moraš da evoluiraš konstantno. Moraš otići i na te socijalne mreže, gledati šta ima novo, ali nikako ići u modu. Beži od mode. Promene su neophodne. Prošle su te godine kad su ljudi govorili: Ne diraj to, dobro je!”. To ne postoji više. Radio sam u puno salona i video kako su ti saloni okončali i kako su neki moji nadređeni ostali u vremenskoj kapsuli jer se nisu snašli u novom vremenu. Ja sebi ne mogu da dozvolim da mi se tako nešto desi.

Stičeš li utisak da ljudi danas generalno beže od posla, da ne kažem da su lenji?

- Mislim da jesu. Velik broj ljudi nema radne navike. Kad sam počeo da radim, radio sam za jednu prosečnu, čak platu manju od prosečne, dok su za to vreme moji drugari uživali i doručkovali po splavovima. Onda sam se zapitao: “Jebote, gde grešim kad oni voze dobra kola, doručkuju na Skiperu, a ja sastavljam kraj s krajem?”. E, vremenom sam rastao i rastao, a oni su ostali na istom. Pojeo ih je evro i vreme. Mi suviše mazimo i pazimo našu decu, a to je potpuno pogrešno. Treba da probaju razne poslove, da peru čaše u šanku, da se radno socijalizuju i steknu radne navike. Uspeh je srazmeran broju pokušaja i ništa više. Ja sam bačen u taj svet odraslih pre vremena....

Smatraš li to za prednost u životu ili ne?

- Vidi, ja, recimo, nisam imao jedan deo odrastanja. Nisam išao na ekskurzije i razna druženja, nisam nikad sedeo radnim danom pored Dunava i uživao u istom. Nisam nikad bio slobodan sredom popodne... Ali to je život i ne žalim se.

 Dugo radiš Novosađanima o glavi. Šta si saznao o njima?

- Ma to su super ljudi. Jedna vrsta koja izumire. Raznolikost nacija i vera bogatstvo je ovog kraja, koje mi često ne uviđamo. Po meni je Novi Sad najbolje od ove države. Ovaj grad ima u sebi neki duh, koji, doduše, polako umire, ali i to je normalno. Ljudi kažu: “Jaooo, ovi nam dolaze u Novi Sad”. Stani, čoveče. Pa ni Njujork nije nastao od Njujorčana. Treba biti svestan pa da  tim ljudima koji dolaze implementiraš neke lepe osobine koje krase Novi Sad, a ne da dozvoliš da se oni reflektuju na tvoj grad. Mi Novosađani smo, u principu, krivi zbog nestanka tog starog gradskog duha.

Nikad nisi razmišljao da odeš odavde?

- Ja sam 2006. godine dobio Zeleni karton za Ameriku i to baš u tom periodu kad sam se pitao šta ja ovde radim kad imam svoj posao, radim 10 do 12 sati dnevno i zarađujem manje od proseka. Dugo sam razmišljao i na kraju odsutao. Nisam mogao da ostavim mamu, ovaj grad, ove bankine, Frušku goru, Dunav.... Mislim da je bogatstvo živeti ovde, ali treba puno da se radi. Ako hoćeš da izguraš priču do kraja – moraš da "peglaš".

U aprilu si organizovao četvorodnevni festival povodom proslave 13. rođendana “Berberaja” i tom prilikom napravio haos u Novom Sadu.

- To je bila energetska bomba. Oko mene ima puno ljudi koji se bave umetnošću i odlučili smo da udružimo snage. Prošle godine sam bio na festivalu Dev9t i oni su mi praktično otvorili oči. Shvatio sam da posao ne moraš uopšte da shvataš kao posao, nego kao umetnost i da ga tako radiš i doživljaš. Tako sam odllučio da napravim festival sastavljen od četiri dana muzike, hrane, umetnosti, lepih ljudi... Bilo je brdo performera, jedna lepa stvar za Novi Sad.

Reci nam nešto o festivalu Dev9t?

- Dev9t je sličan Burning manu u Americi. Ono je tamo go ludak do ludaka. Svi žive taj fazon i niko se ne boji da bude to što jeste. Postoje razne favele, slikari, muzičari, razni umetnici. Ja šišam noću dok muzika tuče sa svih strana. Imaš potpunu slobodu da se izraziš kako želiš i koliko želiš. Sad se već spremam za ovogodišnji festival, koji će biti održan od 10. do 18. juna. Vučem ekipu ljudi odavde da se smejemo, đuskamo, šišamo.... Svi koji imaju nešto zanimljivo da ponude slobodni su da nam se pridruže.

“Berberaj” si spojio s “Pabom” i napravio “Puberaj”. Spajanjem ta dva, naizgled nespojiva lokala u Novi Sad si doneo nešto sasvim novo. Kakve su bile reakcije?

- Reakcije su bile dobre, samo je ljudima trebalo malo vremena da usvoje ceo taj momenat. Umrežiš više stvari odjednom i na taj način povezuješ različite energije u isto vreme. Ima li nešto bolje od toga? U svetu radnje tako funkcionišu. Imaš pekaru, mesaru, prodavnicu za namirnice, kafić. Odradiš sve odjednom, izađeš napolje i pičiš kući. Tako da je to sasvim normalno, samo ljudi treba to da shvate i da više rade na toj stvari da bi dali nešto novo našem gradu. Mnogi ne kapiraju da je od ideje do izvedbe jako dug put. Svi mi imamo ideje, ali moraš dobrano da legneš kičmom na sve to da bi došao do realizicije. Moraš poznavati i svoj grad, ljude, klijentelu.

Pretpostavljam da ti je u tom smislu “Berberaj” u velikoj meri pomogao prilikom otvaranju “Puberaja”.

- Kako da ne. Na toj energiji je sve krenulo. Mi smo pravili žurke u salonu, didžejevi puštaju muziku, zezamo se, napunimo celu ulicu, i na tom talasu je sve ovo došlo. Ideja o “Puberaju“ nastala je još pre pet godina. Ispočetka sam planirao da uzmem neki lokal kod “Gusana”, ali ga nisam dobio, i onda je iz jedne pijane noći nastala ideja da spojimo “Pub” i “Berberaj”. I to je to. Mi ovo nismo napravili da traje šest meseci, već nekoliko decenija i tako će biti.

Kako gledaš na nedavnu odluku gradskih vlasti a koja se tiče radnog vremena kafića?

- Mislim da su prenaglili. Moglo je to da se reši na drugačiji način. Ovako će puno ljudi ostati bez posla, ljudi koji od toga izdržavaju porodice. Ja imam svoje makaze i češalj i ja se ne bojim, ali mnogi su u problemu. Uostalom, zašto bismo od grada pravili palanku?

ANDRIJINE HUMANITARNE AKCIJE:  Počelo je 2008. godine, kad smo skupili 2,5 miliona dinara za  dečaka što je na Novom naselju pao sa terase. Radili smo puno akcija za Svratište, za Dom u Veterniku. Ceo dan šišamo za džabe, stavimo lovu u kutiju i pare uplatimo na račun. Pred svaku Novu godinu imamo neku akciju, skupljamo slatkiše, hranu, odeću. Moraš da budeš socijalno osvešćen i moraš da se baviš karmom u životu. Ne smeš biti pohlepan, ljubomoran, zavistan. Prosto, ne možeš da budeš pizda. Kad osetiš da se ta neka negativna osećanja pojavljuju u tebi, moraš da poradiš na sebi i odbaciš takve misli. I, ono što je jako bitno, potrebno je da pored sebe imaš partnera u životu koji te podržava. Neko ko te razume i ne pokušava da te promeni, nego te prihvata takvog kakav si i pušta te da se izraziš na pravi način.

Razgovarao: Gojko Kekić
Foto: Aleksandar Jovanović