Boba Stević, pijanistkinja i profesorka klavira: Centar NS ide rame uz rame sa evropskim gradovima, ali neki radovi traju predugo

Većina ljudi u Srbiji našu sugrađanku zna po osmišljavanju jedinstvenog koncepta "Bo Inside", kroz koji je, najpre, pretvorila svoju vikendicu u Ribnjaku u, sada već čuvenu, "Rustičnu kuću sa pogledom od milion dolara", a potom otvorila njena vrata za druge ljude i najrazličitije događaje, od snimanja reklama i spotova, do organizacije intimnih malih proslava, pa i svog festivala. Ipak, ona je prvenstveno uspešna pijanistkinja i profesorka klavira, sa zavidnom muzičkom karijerom.

Slobodanka Boba Stević rođena je u Novom Sadu 1980. godine, gde je završila osnovnu školu "Nikola Tesla", osnovnu i Srednju muzičku školu, a potom i Akademiju umetnosti, odsek klavir. Vrlo rano je počela da radi u muzičkoj školi "Isidor Bajić", gde je i danas profesor, a dobila je i nagradu za pedagoški rad od strane Republike. Jedno vreme je bila asistent na Akademiji, a paralelno sa tim svirala je u SNP-u sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom.. U to vreme je osnovala klavirski duo Ingmar, sa kolegom Aleksandrom Gligićem, a kroz neko vreme kreće da svira i sa kompozitorom i saksofonistom Borisom Kovačem u New Ritual Quartet. Pre 10 godina osnovala je Trio Heroine, sa Veronikom Antinović-Marić (oboa) i Ksenijom Mijatović (flauta), te je koncertno aktivna na više strana. Nakon što je napravila totalni bum sa konceptom "Bo Inside", potpuno neplanirano počinje da se bavi uređivanjem enterijera, a njeno ime postaje poznato mnogo šire, van muzičkih krugova. Od prošle godine organizuje i festival koj se bavi ženskim stvaralaštvom, "Bo fest".

Sa sagovornicom portala Moj Novi Sad razgovarali smo o njenoj muzičkoj karijeri, porodici i odrastanju, Novom Sadu, Novosađanima, razvojem njenog brenda, poznatim ličnostima koje su boravile kod nje i mnogim drugim zanimljivim temama.

Koliko je tvoja primarna porodica imala uticaja na ono čime se danas baviš?

– Moj tata Slobodan Stević je stari roker, bubnjar u tadašnjem bendu Paf. Imao je želju da mu deca nešto sviraju, brat i ja smo odrastali slušajući radio Luksemburg i gledajući Vudstok festivale, okruženi pločama... Kod nas u kući se uvek slušala muzika i to je sigurno uticalo na moje opredeljenje. Od jedne bake, komšinice u zgradi, dobila sam igračku klavir, koji sam stalno nosila sa sobom. Kum mojih roditelja je svirao u orkestru RTV-a i on je otkrio da ima sluha, otišla sam na prijemni i tako je sve krenulo.Moj brat Srđan je otišao u džez i fank vode, svira bas gitaru u bendu Milaćopezo i u Miloš Mitić trio. Mama Jela mi je danas desna ruka za dekoracije događaja u kući.

U kom delu Novog Sada si odrastala i kakve uspomene nosiš?

– Dosta smo se selili, tako da sam živela u više delova grada i za svaki taj deo znam prednosti i mane. Kao mala dugo sam stanovala na Telepu i odatle nosim nestvarne uspomene. Život u kući, igranje na ulici, odlazak na klizanje na zaleđen Šodroš, bezbrižnost... Danas se to jako izmenilo, kad prolazim tuda kolima, ne prepoznajem neke delove. U periodu moje srednje škole smo stanovali na Novom naselju, a posle na Limanu. Nisam sigurna da li mi je Liman bio najbolji jer je sve dovoljno blizu, a opet nekako ušuškano ili zato što su mi tu živeli tada bliski ljudi, prijatelji. Sada smo suprug i ja opet na Limanu. Tu nam je pijaca, park, Štrand, možeš pešaka do centra...

Šta ti je najlepše u Novom Sadu?

– Jako volim Novi Sad i ljude ovde. Čak i kad sam imala te neke varijante odlazaka napolje na usavršavanja, uvek sam se vraćala. Fascinantno mi je da, kada idem na probe sa Vojvođanskim simfoničarima, koje su nedeljom od 10 do 14 sati, nema nikog na ulicama. To mi baš prija, kad nema te histerije i gužve, a toga se sećam i iz detinjstva. Kad prolazim kroz ulice iza Izvršnog veća, čujem zveketanje escajga, kad ljudi pripremaju ručak i ručaju. To je jako lepo. A najlepši deo Novog Sada mi je ulazak u Dunavsku ulicu, ali od strane parka. To izgleda nestvarno, ta austrougarska arhitektura i zgrade u bojama, sa prelepim krovovima... Svaki put sam zahvalna što živim ovde, iako sam puno putovala i svašta videla. Mi smo skloni da glorifikujemo ono što je napolju, ali naš stari centar može da ide rame uz rame sa drugim evropskim gradovima.

Šta bi u našem gradu moglo da bude bolje?

– Žao mi je što radovi na ulicama traju besomučno dugo, po mojim nekim merilima. Svakog leta je sve toliko raskopano, a rokovi rastegljeni i to se pretvorilo u nešto uobičajeno. Volela bih da se projekti koji se započnu zaista i završe do kraja. Recimo, Kineska četvrt je po mom mišljenju jako dobro idejno rešenje i renoviranje je fenomenalno započeto. To može da izgleda kao bilo koja umetnička četvrt u stranim zemljama. Prošle godine sam svirala tamo neke koncerte u okviru EPK i te uličice stvarno imaju neku posebnu atmosferu, ali sve i dalje nekako stoji, nije se završilo. Ne znaš da li radi ili ne radi, niti da li da vodiš ljude tamo ili ne.

Kakvi su Novosađani? Kako nas ti vidiš, kao jedna od nas?

– Postoje baš oprečna mišljenja o Novosađanima. Imam puno prijatelja koji nisu odavde, koji pričaju da smo suzdržani, da nismo predusretljivi, da se družimo samo sa drugim Novosađanima... Mislim da je to bio manir starijih generacija, a da se prilično menja sa mlađima. Meni nikada nije smetao priliv ljudi iz manjih sredina, drugih gradova ili ratom zahvaćenih područja... Uvek zamišljam da je to moglo i meni da se desi, da usred noći moram da bežim negde sa osnovnim stvarima... Samo se treba staviti u tu situaciju. Primećujem i nešto interesantno: baš onima koji su bili, na neki način, pod "staklenim zvonom" i držali se Novosađana, desilo se da se baš oni nisu udali ili oženili za osobe iz ovog grada...

Kako se zahuktavala i razvijala tvoja muzička karijera?

– Kao Duo Ingmar odlazili smo na razna takmičenja i festivale u inostranstvu. Svirali smo koncert u Vatikanu, pobedili u Rimu... Vremenom smo dobijali ponude da sviramo raznorazne savremene kompozitore iz drugih zemalja, ali smo želeli da izvodimo i dela srpskih kompozitora i imali smo puno premijera. Dobili smo i za nas jako bitnu nagradu, a to je "Iskra kulture", koju dodeljuje Zavod za kulturu Vojvodine, a koju sam ja doživela kao "Oskara", jer je potvrda sredine iz koje dolaziš. Sa Borisom sam svirala po celom svetu, ali nakon korone se puno festivala ugasilo, pa sada radimo pojedinačne koncerte. Recimo, svirali smo na otvaranju EPK, a posle još dva koncerta u okviru istog. Snimili smo puno CD izdanja, za američko i evropsko tržište. Trio Heroine nastao je iz ženskog druženja, učestvovale smo na puno festivala. Imamo super agentkinju iz Italije, koja nam je svake godine pravila potpuno neverovatne turneje, pa smo svirale na mestima do kojih je teško doći jer je za zatvorenu klijentelu, kao što su stari zamkovi i dvorci gde i dalje žive baronese i kontese. To je predivno iskustvo i to se ne može kupiti novcem. Pre mesec dana smo se vratile sa Sardinije.

Zašla si i u neki malo drugačiji muzički žanr, kada si gostovala na koncertu Love huntersa?

– Prošle godine me je zvao Milan Mumin da budem gost na njihovom koncertu, kad se vratio iz Amerike i slavili su 25 godina postojanja. Nova koncertna dvorana bila je krcata publikom. Posle nekog vremena, ja odlazim na izložbu jednog našeg arhitekte u Muzej revolucije, gde mi je prišlo nekoliko ljudi koji su me prepoznali ne kao Bo niti kao pijanistkinju, već kao gošću sa tog koncerta.

Naziv koncepta "Bo Inside" potekao je iz istoimenog bloga, od kojeg je sve i počelo...

– Ime je nastalo iz bloga, jer sam tako i započela ovu priču. Blog je postao vrlo čitan u celom regionu, a imao je koncept kako se sa malo može dobiti puno, šta sve možemo da uradimo sami, koliko je bitnija kreacija nego novac... Pisala sam o tome kako smo napravili kuću, skupljali materijal, farbali... Sve su to bile stvari koje su ili nađene ili su nam poklonjene i o svakoj sam pisala posebnu priču. Tada je moj prijatelj dao predlog za ime bloga: Bo je od Boba, a inside je sve ono što se dešava unutra. Iz bloga je prirodno nastala Instagram stranica i to se toliko uvrežilo među ljude da su svi zapamtili ime. Kada je nastao Kreativni centar, nisam htela da smišljam drugo ime. Tako je ljubav prema uređivanju enterijera postala drugi deo moje ličnosti.

Kuća u Ribnjaku, kakva je sada, nastala je igrom slučaja, nakon što ste kupili plac za vikendicu. Ispričaj nam kako se to desilo!

– Mi smo tu kuću pravili za sebe i ni u kakvoj naznaci nije bilo da će se ovaj prostor koristiti za nešto drugo. Kupili smo plac u Ribnjaku na kojem je bio voćnjak i napravili jednu prostoriju, jer je to trebalo da bude vikendica. Onda je moj muž Nenad Stojičić, koji je isto profesor klavira, krenuo da se interesuje i zida s majstorima i puno toga naučio. Kad su mu rekli: "Nemoj to, to je tešk"o, rekao je da nije mu nije teško da odsvira Rahmanjinov koncert, a kamoli ovo. Njegov brat blizanac, Zoran Stojačić, arhitekta i naš bivši čuveni košarkaš, smislio je projekat za kuću kakva je sad. Proširio je sa tim stubovima i zato je tako interesantna, jer ide u visinu i ima te čudne prolaze i stepenice, potpuno je atipično sagrađena. Tu počinjemo da živimo 2007. godine. Nenad je tad imao privatnu školu klavira, a roditelji više od polovine dece koja su dolazila su, sasvim slučajno, arhitekte ili dizajneri enterijera. Oni su odreagovali na kuću, a mi smo u to vreme već šmirglali, farbali, uređivali unutrašnjost i detalje. Jedna od tih mama me je i nagovorila da počnem da pišem blog.

Kako je došlo do toga da kuća počne da se koristi u druge svrhe?

– Na Instagram profilu sam, pre nekih osam godina, počela i da snimam videe, a u jednom momentu su mi prijatelji predložili da stavim oglas na sajt za iznajmljivanje Airbnb. Smislila sam naziv "Rustic house with a million dollar view". Tada su me i neki fotografi pitali da li bih im izdavala za neka snimanja i slikanja. Nakon samo dve nedelje, već je pola leta bilo izdato. Tada su i ljudi iz Srbije počeli da se interesuju i zovu za devojačke večeri i rođendane. Ušla sam u gomilu saradnji, a usput su mi se javljale i arhitekte da im smišljam uređenja prostora. Sve je krenulo nekako brzo i nadovezivalo se jedno na drugo. Za prvo venčanje me je zvala jedna Ruskinja, kojoj sam pomagala oko dekoracije, gde sam i shvatila da imam smisla za to. Sada je za svako venčanje drugačiji dekor, smišljam različita imena za njih... To se poklopilo i sa trendom da više nisu u modi venčanja od 300 zvanica.

Čak je i Zdravko Čolić 2018. godine ovde snimao spot za pesmu "Ničeg nije bilo između nas". Kakve utiske imaš o njemu?

– Čola je nešto najbolje što mi se desilo u životu! U svojoj matičnoj profesiji sam imala tu čast da sarađujem sa vrhunskim pedagozima i profesorima, ali tog dana kad je dolazio Čola bilo je neverovatno. Čovek ima toliku harizmu, a toliko je spontan i normalan. Taj spot nam je prilično bio i odskočna daska.

Pamtiš li neku anegdotu sa ljudima koji su iznajmljivali kuću?

– Došao nam je na dogovor muškarac koji je planirao da ovde zaprosi svoju izabranicu, a u dvorištu ga je dočekao Nenad, koji je u tom momentu sređivao nešto u bašti. Kad ga je čovek pitao ko je on, predstavio se kao baštovan. U dvorištu je u tom momentu bio klavir, i Nenad je seo da odsvira nešto, gde je čovek potpuno ostao u šoku, dok ja nisam sišla i objasnila sve (smeh).

Pored malih venčanja, rođendana, veridbi i devojačkih večeri, šta se još organizuje u kući?

– Razni tim bildinzi, ritritovi, konferencije... Sve što je malo i mirno, kako bismo ispištovali mir u koji smo, uostalom, i mi pobegli. Pošto ja najviše volim radionice, krenuli smo da ih organizujemo: radionice grnčarije, farbanja nameštaja, praktično svega toga što smo mi radili sređujući kuću. Uvek zovem nekog stručnog da ih vodi, mada će verovatno doći red i na mene, jer me stalno pitaju za to. UN su održale ritrit ovde, a i 24 kitchen su prvi put u Srbiji snimali baš u mojoj kući. Snimaju se spotovi i jako puno reklama i tu bude puno duhovitih scena.

Da li bi nam opisala neku od tih scena?

– Pored nas imamo komšiju kojem ništa nije jasno šta se sve ovde u kući odvija i samo posmatra sa svoje terase. Već mu je bilo čudno kad je prvi put video matičarku sa lentom, pa snimanje dronom, ali vrhunac je bio kada se snimala reklama za Legend, kad je došao Petar Strugar sa svojim konjem. Scena je izgledala ovako: Strugar go do pasa, samo u farkama, jaše konja, a manekenka crnkinja vodi konja. Komšija je tad zvao mog muža i prokomentarisao: E, svaka joj čast! (smeh)

U jednom momentu, 2019. godine, otvorili ste i Kreativni centar. Tu se nadovezao i festival koji se bavi isključivo ženskim stvaralaštvom?

– Kad god smo imali prostora, organizovali smo izložbe, mini koncerte i slično, a od prošle godine smo pokrenuli "Bo fest", koji je malo drugačiji od ostalih festivala, jer traje od maja do novembra, sa događajima dva puta mesečno. Organizuje se i unutra i napolju. Prošle godine smo ga završili u decembru, kada je Mirjana Bobić Mojsilović imala promociju knjige. Nisam želela da, kao muzičar, napravim isključivo muzički festival, nego sam uvrstila različite oblasti: malo edukacije, malo umetnosti, razne radionice, predstave, promocije knjiga, koncerte i predavanja. Učesnice su isključivo žene, ali među publikom bude i muškaraca. Prošle godine smo imali dve monodrame, izložbu keramike, radionicu sa glinom... Gostovala je Minja Bogavac sa performansom "Mrzim pozorište", pa Marija Medenica sa monodramom "Neodustajanje", za koju je dobila sve žive nagrade... Baš sam bila ponosna. Broj prisutnih je limitiran, a zainteresovani se mogu prijavljivati na mom Instagram profilu.

Razvoj tvog brenda tekao je izuzetno brzom uzlaznom putanjom, iako nisi bila marketinški stručnjak?

– Često idem na neke panele i diskusije gde pričam o marketingu, jer sam napravila brend, a nisam bila edukovana za to (smeh). Zapravo, samo sam pratila na šta ljudi reaguju, gledala statistiku... Ovde je bio i Istok Pavlović, stručnjak za društvene mreže, da snima neki reklamni materijal za klijenta. Čak me i on na svojim kursevima pominje kao osobu koja je za marketing koristila intuiciju. Sve sam uradila onako kako sam osećala.

Sada tvoje savete oko uređenja enterijera traže i drugi ljudi, za svoje domove i poslovne prostore? Imaš li neku pomoć oko toga?

– Mnogo mi pomaže moja mama, koja je jako umešna u svim tim dekor varijantama, a imam i pomoćnicu Tamaru, koja je završila primenjenu umetnost u Firenci. Niko ne može da veruje da u roku od sat vremena potpuno izmenimo izgled kuće. Gledajući sve to što smo radili nama, a potom i prijateljima i poznanicima, mnogi su poželeli da se posavetuju sa mnom oko uređivanja sopstvenih enterijera, pa sad i ja ulazim u tuđe domove. Postala sam onlajn savetnica za enterijere, gde mi pošalju snimak i fotke, a ja im pošaljem spektar stvari koje bi mogle da se promene, kao i to gde šta može da se kupi. Pored pojedinaca, počeli su da me kontaktiraju i restorani oko njihovog uređenja.

Za kraj, šta bi poručila Novosađanima?

– Samo da se osveste u koliko lepom gradu žive. Tu je i planina i reka i dovoljno sadržaja.

Razgovarala: Svetlana Rajić Bogićević

Foto: Aleksandar Jovanović (mojnovisad.com), privatna arhiva Bobe Stević