Boris Kovač: U umetnosti sam pronašao način da slobodno živim, da što manje imam veze sa sistemom

Naš ovonedeljni sagovornik je od samoukog muzičara postao jedan od najcenjenijih kompozitora u Srbiji, koji je održao stotine koncerata po celom svetu i objavio dvadeset albuma u nekoliko muzičkih žanrova, uvek u metamorfozi, uvek slobodan.

Veoma teško je nabrojati sva umetnička postignuća Borisa Kovača, Novosađanina rođenog 1955. godine, koji trenutno živi u porodičnoj kući u Bukovcu. Od fjužn džez albuma sa Meta sekcijom iz sedamdesetih, preko alternativne kamerne muzike Ritual Nove osamdesetih, pa sve do svetskog uspeha LaDaABa orchesta i La Campanella orchestra, koji su se bavili alternativnom new world muzikom, Boris je uvek ostao svojstven samo sebi, ističući se po individualnosti i specifičnosti svog muzičkog izraza.

Uporedo sa svojom bogatom umetničkom karijerom, gradio je ime i u primenjenoj muzici, radeći za pozorište, film i televiziju. Rezultat tog rada je Sterijina nagrada za najbolju pozorišnu muziku 2007. godine, nagrada za najbolju muziku filmskog festivala Cinema City, u dva navrata, i zaista maestralna lista kompozicija za RTV seriju "Vere i zavere", rađenu po romanu Aleksandra Tišme.

Danas sa Borisom razgovaramo o njegovim počecima u Novom Sadu i uticaju koji je sredina u kojoj je odrastao imala na njega kao umetnika.


Rođeni ste u Novom Sadu, u braku Mađara i Sremice. Da li vam je ta “dualnost” pomogla da bolje razumete ovu sredinu ili vam je dala neku vrstu odstupnice, lakše sagledavanje naše realnosti.

- Verovatno i jedno i drugo. Kako mi je majka bila “čista” Sremica, a otac “čist” Mađar, ja sam “čist” mešanac. Moj otac je bio ubeđeni Jugosloven, a pritom i prezauzet čovek, pošto je radio kao generalni direktor NIS, u vreme kada je Naftagas od stotog preduzeća u zemlji postao drugo. Mada ne znam mađarski jezik i nemam, tako da kažem, direktan odnos sa tom kulturom, svakako osećam da u meni postoji nešto, neki genetski kod koji odrađuje posao, pošto sam se uvek u obe “čiste” sredine osećao i kao da pripadam i kao da ne pripadam. To je po meni dobro, pošto sam sa strane mogao da sagledam stvari, ali sam to osećao i kao neki nedostatak, kao da ni u jednoj sredini nisam sasvim “odomaćen”. S druge strane, odrastao sam kao Jugosloven i za mene je ta multinacionalna situacija bila prirodno stanje stvari. To se verovatno reflektuje i u mom radu, pošto nisam bio vezan ni za jedan etnički identitet, pa sam bio slobodan da biram. Mada se nisam zadržavao samo na ta dva genetska entiteta, za mene je ta situacija u Vojvodini, multinacionalna, multireligiozna, multikulturna bila velika prednost. Kada je počeo rat po toj liniji razdvajanja, za mene je to bilo vrlo tragično, neprihvatljivo. Imao sam prijatelje sa svih strana Jugoslavije, dva meseca pre toga sam održao koncert u Zagrebu, na primer. Nikada nisam prihvatio kao svoju tu neku novu državu u kojoj sam se obreo, bez obzira što je moj maternji jezik srpski i što na mnoge načine više pripadam srpskoj kulturi.

Šta je to što Vas je, posle kratke emigracije tokom ratova, vuklo nazad u Novi Sad i naposletku u Bukovac, gde i danas  živite? 

- Bukovca što se tiče, ja sam gradsko dete, ali u nekom momentu sam, u nekom mladalačkom traganju za kulturnim identitetom, a kao reperkusija i stvaralačkom identitetu, mislio da se taj prostor gde bi čovek to mogao da pronađe nalazi više van urbane sredine. Urbana sredina je nekako unifikovana, ona je svuda gotovo ista. Doduše, Novi Sad je imao taj neki svoj specifikum, a ja sam pre svega Novosađanin. Toga postanem svesan pogotovo kada odem za Beograd, na primer, to bude potpuno jasno, da je to mentalitet kojem pripadamo ako smo rođeni ili odrasli tu, pogotovo zbog načina i ritma života, tempa. Svi prijatelji sa kojima sam odrastao, radio i razvijao se su iz Novog Sada, ali sam u jednom trenutku, dolazeći u Bukovac kod bake koja je već bila bolesna, shvatio da će ta kuća “umreti” zajedno sa njom, pošto je ona živela sama. Naslutio sam, dolazeći tu, da je prostor te kuće i okoline specifičan, da poseduje vibraciju, atmosferu i muziku koja je jedan jako suptilan jezik, baziran na nekim neizrecivim kvalitetima, koji nisu opipljivi i nije ih lako opisati. Ti zvuci i ti mirisi, ta tišina i predivni predeli sa kojih vidim beskrajnu ravnicu, postali su metafizički okvir mog doživljaja sveta. Jako mi je dragoceno što mogu da se popnem na obližnje brdo i vidim i Balkan i Srednju Evropu i Orijent, sve stvari koje na mene dejstvuju. Ta pozicija je privilegija, biti na raskršću svih tih uticaja. U selu sam više osećao, čini mi se, sve te uticaje na moju ličnost. Posle bakine smrti stavio sam veto na ideju da se ta kuća proda, pa sam, osim te privlačnosti, imao i dodatan razlog da ovde napravim svoj studio, prvo u samoj kući a potom i u prostoru koji je nekadašnja kačara u kojoj se proizvodilo vino, pa zbog toga i nosi naziv Kachara MM studio. Kuća u Bukovcu je pored sentimentalne dobila i tu praktičnu stranu, pošto sam u njoj napravio atelje i tu sam dolazio da radim. Srećom, na vreme sam shvatio da moram da budem sam svoj majstor, da imam svoj zatvoreni sistem. Dvadeset albuma, od kojih su sedamnaest izdati u svetu, sve sam ih snimio praktično sam, uz pomoć snimatelja od kojih sam učio.

Vi ste samouki muzičar. Ko vas je prvi izložio muzici, da li se u vašoj kući ona slušala, da li je radio bio uvek uključen ili ste do toga svega došli sami?

- Moj otac je voleo muziku ali u kući nije bilo puno muzike. Bilo je kulture, ali je moj otac bio ekonomista a majka domaćica, čitalo se ali nisam bio okružen muzikom. Za razliku od mog sina Lava, koji je odrastao u takvoj sredini i kojem je sa petnaest godina bilo normalno da izađe na binu na nekom festivalu u Grčkoj i da svoj deo na bubnjevima odsvira bez greške. Odrastao je na sceni i nastupi mu nikada nisu predstavljali problem. Za mene ne, ja sam zaista sam došao do toga da se bavim muzikom. Roditelji su mi kao predškolcu dali harmoniku, ali to je bilo kontraproduktivno pošto harmoniku tada nisam podnosio. To se mnogo kasnije promenilo. Privatne časove sam još i izdržavao, ali kada su me upisali u muzičku školu to mi je postalo potpuno neprihvatljivo i ja sam je ubrzo napustio. Dugo mi potom nije padalo na pamet da se bavim muzikom.

Interesovale su vas neke druge teme?

- U gimnaziji sam krenuo da otkrivam duhovne svetove, čitao sam Dostojevskog, Sartra, Kamija, filozofiju, koju sam kasnije i završio. Zajedno sa svim tim otkrivam i muziku, koja mi je odmah bila i “najprovokativnija”, s obzirom da njen suptilni jezik može da izrazi stvari koje se ne daju izraziti ni na jedan drugi način. U jednom trenutku sam poželeo da i sam nešto stvaram, a pošto mi je tad omiljena grupa bila Džetro Tal, a Ijan Anderson je svirao flautu na vrlo specifičan način, poželeo sam da i ja sviram flautu. Otac mi je i kupio flautu, pa sam otišao u muzičku školu u kojoj mi je tadašnji profesor flaute rekao da je za mene prekasno i čak je odbio i da mi daje privatne časove. Malo sam gledao fotografije, pokušavao da je sviram, jednom mi je bio i Nenad Čanak, da mi pokaže kako se flauta drži i to je bio moj jedini “čas”. Pokazao mi je kako da proizvedem zvuk i to je bilo to. Instrument sam na kraju potpuno sam prosvirao, ali sam bio strašno uporan. Iznad mene je stanovao Mika Antić i sećam se da mi je govorio “Ti ćeš sigurno uspeti, uporan si k’o magarac”. Potrošio sam puno vremena na učenje instrumenata i kompozicije, pošto sam bio samouk, ali, s druge strane, čovek se tako razvije shodno svom ritmu i tempu. Dobra strana toga je što sam potpuno slobodan, za razliku od klasično, školsko obrazovanih muzičara, koji su učeni da na određen, standardan način pristupaju stvarima. Ja svemu prilazim intuitivno i upravo je to ono što me čini slobodnijim.

Ubrzo posle toga ste počeli da se zanimate i za saksofon?

- Pošto sam već prosvirao flautu, preselili smo se u Moskvu na godinu i po dana, gde je otac bio ekonomski ambasador Jugoslavije. Tada sam poželeo da sviram i saksofon i otac je sredio da me podučava jedan od njihovih najboljih profesora. Jednom nedeljno, tokom godinu dana, išao sam na časove i dobio “bazu” za sviranje saksofona. Potom je moj otac umro, vratili smo se iz Moskve i to je bilo to – svo moje formalno učenje muzičkih instrumenata. Kao kompozitor sam potpuno samouk, doduše, kupio sam udžbenike za muzičku akademiju i prolazio kroz njih kako sam znao i umeo. Najviše mi je pomogao moj studio, ja sam kroz praksu snimanja i nasnimavanja sve učio. Moja dva prva izdata albuma sam snimio uglavnom sam, samo su neke instrumente svirali moji prijatelji. Kroz tu praksu sam najviše naučio.

Kako ste od Džetro Tala došli do svog muzičkog izraza, koji je vrlo autentičan?

- Sledeći korak bio je fjužn džez i tog usmerenja bila je i moja prva grupa Meta sekcija, koja je bila sastavljena od tada najboljih novosadskih muzičara (Aleksandar Dujin, Aleksandar Kravić, Siniša Sekulić). S tim da sam u jednom trenutku, pod uticajem nacionalnih škola, Bele Bartoka i prvih naznaka etničkog poimanja džez muzike, počeo da radim drugačiju muziku od fjužn džeza i tu smo se Dujin i ja razišli. Ja sam se okrenuo fuziji improvizacije i savremene klasične muzike. Tako se iskristalisao, a kasnije i razvijao i menjao moj muzički jezik, koji ja pre svega doživljavam kao kamernu muziku multistilističkog karaktera. Muzički jezik koristim da bih nešto rekao, a ne da mu služim. Mnogi veliki muzičari i kompozitori ceo život se izražavaju samo jednim muzičkim stilom, što ja poštujem i to je za njihovu karijeru jako dobro, jer tržište ne podnosi promene. Muzika je za mene, s druge strane, bila najprisniji oblik umetničkog stvaralaštva, kreativnosti u kojoj je suštinska reč sloboda. U umetnosti sam pronašao način da slobodno živim, da što manje imam veze sa sistemom, da što manje zavisim od nečega što nije suštastveno za čovekov život i egzistenciju. Često sam, upravo tako pristupajući muzici, bio slobodan da menjam muzički jezik.

Čini nam da ste uvek u nekom muzičkom pokretu, u promeni…

- Najveća digresija u mojoj karijeri bila je 2000. godine, kada sam od te alternativne kamerne muzike sa grupom Ritual Nova, “inspirisan”, to jest, podstaknut bombardovanjem, počeo da revidiram svoj odnos prema stvaralaštvu. Pomislio sam kako nema pravog smisla baviti se suptilnom umetnošću koja se okreće ka unutrašnjim svetovima, dok bombe oko tebe padaju i dok se ceo svet ponaša potpuno licemerno i cinično. Dok smo do tada mislili da je Milošević jedino zlo, uvideo sam da i zapadni svet podjednako zna da bude takav. Pokušao sam da nađem odgovor na situaciju i došao do muzike i plesa i albuma Poslednji balkanski tango. U tim trenucima očaja i rezignacije, pred nečim što sam video kao zid i ambis, shvatio sam da jedino što mogu da učinim jeste da nekoga pozovem na tango. Tango je tu univerzalna metafora o poslednjem, fatalnom, plesu. Bombardovanje je i jedna bomba je pala bukvalno na 200 metara od stana u kojem sam živeo sa osmogodišnjim sinom i teoretski je postojala šansa da svaka noć bude poslednja. Šta činiti? Pa, zaplesati taj, možda poslednji tango, šta možemo drugo? To je bila moja poruka svetu, a taj performans Poslednjeg balkanskog tanga smo izvodili stotinak puta u preko dvadeset zemalja zapadnog sveta u kojima je tada bilo lepo i nisu imali današnje iskustvo terorizma, nasilnih smrti i nesigurnosti “Ljudi, svaka noć može biti poslednja, što je vama sada ovde lepo ne znači da se sutra sve neće srušiti”. Album Last Balkan Tango: An Apocalyptic Dance Party, koji sam izvodio sa LaDaABa orchest, našao se na stolu jednog američkog kritičara par nedelja posle terorističkog napada na Njujork. Čovek je to slušao i razumeo kao potpuno aktuelnu stvar. Ta muzika je bila u funkciji te poruke.

Posle bombardovanja, koje je očigledno vrlo uticalo na Vas, osnovali ste radionice pod nazivom “Institut za srećnog čoveka”. Da li ste našli odgovor na to šta je za Vas sreća?

- Tada, u vreme "Instituta za srećnog čoveka", bio sam na nekom raskršću, gde sam mislio da će mi prioritet biti rad na sebi i pomaganje drugima da nađu sebe, ali sam u jednom trenutku shvatio da stvaralac u meni preovladava i ta odluka je urodila plodom – u narednom periodu sam snimio dvanaest, trinaest albuma, projekata preko kojih sam odsvirao više stotina koncerata, i zaista sam ostvario svoje snove. Na primer, našao sam se za istim stolom u Moskvi sa svojim idolom Piterom Hemilom iz grupe Van der Graf Dženerejtor, pošto smo imali istog menadžera koji je rekao da sedi za stolom sa svoja dva omiljena muzičara na celom svetu… Nikada nisam želeo da budem “car u svom dvorištu”, želeo sam da pravim svetsku karijeru, ali kada se 2008. godine desila finansijska kriza, ona je u zapadnom svetu prvo počela da se reflektuje na “alternativnu” kulturu kojoj i ja pripadam. Rezali su se budžeti, pre svega za muzičare koji dolaze iz zemalja koje nisu članice Evropske unije. Vremenom sam prestao da se bavim svojom verzijom new world muzike, pošto se ona sasvim komercijalizovala. Vratio sam se kamernoj muzici, koju u stvari nikada nisam ni napuštao i koja je i najznačajnija za moj opus, ali joj je tržište vrlo limitirano. Srećom, ta moja muzika i dalje dolazi do publike, preko CD-ova koje izdaju specijalizovane disko kuće u svetu i danas, pogotovo, pomoću interneta.

Boris Kovač i New Ritual Group na koncertu u Budimpešti

Šta je to što Vam danas najviše zaokuplja pažnju?

- Pre dva meseca smo snimili album sa Stevanom Kovačem Tikmajerom, našim sjajnim kompozitorom koji godinama živi u Francuskoj, a inače je i klavirista. Kako imamo sklonost ka improvizacijama, a obojica smo i kompozitori, snimili smo gomilu fantastičnog materijala, jedva smo izabrali 76 minuta koje ćemo staviti na album. Seli smo i svirali, bez ikakvog dogovora. Neko ko sedne to da sluša, mislio bi da je to napisano, zato što mi prosto vladamo tim jezikom. Muzika koja je proizišla iz te improvizacije je vrlo apstraktna, mada nije neslušljiva. No, ipak mi je najbliža New Ritual Group, sa kojom sviram tu moju kamernu muziku, koja je ipak najbliža mojoj muzičkoj vokaciji.

Mislite li da ćete za deset godina, recimo, biti u nekoj sasvim novoj fazi, okrenuti nekoj novoj muzici?

- Poslednjih godinu dana pokušavam da nađem novi balans u životu – makrobiotikom, šetnjom, meditacijom... Vrlo malo sam se bavio muzikom i bio sam uglavnom posvećen sebi. Častio sam sebe prošle godine, posle trideset godina želje, vrhunskim klavirom koji držim u studiju i za sada uglavnom preludiram na njemu, više za svoju dušu. No, pre dve nedelje u Engleskoj je izašao moj dvadeseti album. Zove se The Path (Staza) i donosi moju najintimniju muziku do sada. Voleo bih da radim više ovde, u Novom Sadu. Jako volim primenjenu muziku, za film, pozorište, seriju... Međutim, u gradu je finansiranje savremene muzičke produkcije katastrofalno, jedino što će možda narednih par godina popraviti situaciju su te neke mrvice koje budu pale sa stola, pošto će sada na stolu biti dosta više hrane zbog proglašenja Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2021.

Razgovarala: Biljana Kovačević Gošić
Foto-portreti Borisa Kovača: Aleksandar Jovanović