Dr Andrija Šrek: Novi Sad je postao opasan grad najviše zbog srozavanja morala novih generacija

Dr Andrija Šrek: Novi Sad je postao opasan grad najviše zbog srozavanja morala novih generacija

Pored toga što je odličan stručnjak iz oblasti pedijatrije, naš sugrađanin je izuzetno svestrana ličnost: dugogodišnji je muzičar, vodi jednu novosadsku Fejsbuk grupu, ali i udruženje ateista, aktivno se bavi stonim tenisom... Potiče iz stare novosadske porodice, a njegova sećanja na nekadašnji Novi Sad su detaljna i zanimljiva.

Prim mr sc dr Andrija Šrek, specijalista pedijatar, subspecijalista iz ishrane zdravih i bolesnih ljudi, rođen je 1964. godine u Novom Sadu. Završio je OŠ "Žarko Zrenjanin" koja se nalazila prvo na sadašnjoj lokaciji gimnazije "Isidora Sekulić", a potom u staroj zgradi škole OŠ "Jovan Popović", u "rupi" na Limanu kod crvenih studentskih domova. Potom je išao u 9. i 10. razred u školu "Narodni heroji" koja se nalazila kod glavne pošte. Drugi deo srednje škole završio je u Medicinskoj školi "7. april", potom je upisao Medicinski fakultet u Novom Sadu, otišao u vojsku na godinu dana i diplomirao 1990. godine. Dve i po godine proveo je na volonterskoj specijalizaciji iz patologije, pa i predavao patologiju u Sanitetskoj vojnoj školi, da bi potom, pošto nije bilo mogućnosti za zaposlenje, kratko radio za UNHCR, a onda i kao nastavnik engleskog (sa Proficiency diplomom) u jednoj privatnoj školi. Na Klinici za pedijatriju se zaposlio 1994. godine, potom završio specijalizaciju iz pedijatrije, magistrirao na temu ishrane, završio i užu specijalizaciju iz ishrane zdravih i bolesnih ljudi, 15 godina proveo na Odeljenju za odojče i malo dete. Četiri godine bio je načelnik Odeljenja za gastroenterologiju, hepatologiju i ishranu, zatim četiri godine kao načelnik Odeljenja za opštu i adolescentnu pedijatriju i toksikologiju, da bi, konačno, nakon skoro 25 godina u državnoj službi, pre nekoliko godina dobio ponudu da pređe u privatni sektor, u DZ MediGroup, gde i sada radi.



Vaši roditelji, kao i deda i pradeda, su važili za poznatije Novosađane?

– Otac mi je bio arhitekta, takođe Andrija Šrek, jedan od, kažu, boljih i poznatijih stvaralaca iz te oblasti u Novom Sadu i šire (Bioskop Arena, nekadašnja Robna kuća "Ugled", adaptacija hotela "Varadin" na Tvrđavi, studentski domovi na Limanu, motel "Hiljadu ruža" na Avali, itd...) i direktor projektnog ateljea "Plan". Majka mi je bila Marija Maletić-Šrek, profesorka engleskog jezika (opet kažu jedna od prvih i boljih privatnih profesora u Novom Sadu). Deda sa majčine strane bio je dr Đorđe Maletić (sin uvaženog trgovca engleskim štofovima Luke Maletića), koji je završio medicinu u Pragu, potom se vratio u Novi Sad i, preko Begeča, postao lekar, kasnije i upravnik Pokrajinske bolnice, pa i pokrajinski Ministar za zdravlje. Od njega sam, kanda, nasledio sklonost ka medicini.


Gde ste odrasli, šta Vas veže za taj kraj, kojih uspomena se sećate?

– Celu mladost sam proveo u centru grada, u ulici Vojvođanskih brigada. Sećam se odlazaka kod "nađmame" i "nađtate" u njihovu kuću u Tolstojevoj ulici na Telepu, gde su uvek imali mačke, piliće i veliko dvorište i baštu, po kojim sam voleo da vršljam. Po smrti mog strica Pište, ta kuća je prodata, potom i srušena i tu je sazidana nova tipska, sterilna stambena zgrada, ali ja se sećam tog mesta vrlo živo, kao da i dalje postoji. Često smo odlazili i kod druge "make" i "deleta", u Pašićevu ulicu prekoputa Saborne crkve, gde nije bilo velikog dvorišta i životinja, ali se uvek dobro jelo! Idila mog ranog detinjstva trajala je do moje šeste godine, kada je, iznenada, moj tata Andrija umro u svojoj 39. godini, od akutnog pankreatitisa. Od tada se moja majka potpuno posvetila meni. Sa društvom iz komšiluka često sam išao da igram fudbal u obližnje dvorište "Radosnog detinjstva" ili na pomoćni teren stadiona Vojvodine, na mestu gde je sada TC Promenada. Vozio sam često i bicikl, "okolo", što znači oko kvarta, kroz Sremsku ulicu, pa Vase Stajića, pa kroz Pavla Simića nazad do kuće. Kasnije su se ti krugovi koncentrično širili... U osnovnoj školi nas je bilo stvarno sa raznim prezimenima, svi smo bili jednaki i nikome tada nije bilo važno ko je šta ni po nacionalnosti ni po veroispovesti. Ja sam se vodio kao Jugosloven, nisam kršten (što bi moja majka ponekad, u trenucima očaja rekla: "Vidi se..."), jer moji roditelji, tata Mađar i katolik, a mama Srpkinja i pravoslavna, nisu hteli nikoga da uvrede... Da, da, takva su to vremena bila i to je zapravo ispalo dobro! Ostala je jedna anegdota kako sam, kad me je neko u školi pitao šta je moj otac, misleći na nacionalnost, odgovorio, mrtav ozbiljan: "Pa, arhitekta". Nisam tada ni znao šta je to. Samo sam znao da ću dobiti poklone za oba Božića i oba Uskrsa. Plus za Novu godinu.



Šta Vam je ostalo urezano u sećanje u vezi sa periodom mladalaštva? Gde se izlazilo, kako se zabavljalo?

– Od pasioniranog skupljanja samolepivih sličica za albume fudbalera i timova "Panini", njihove menjaže i trampe, potom redovnih odlazaka na svaku utakmicu FK "Vojvodina", za koju bih i danas navijao kad bi naš klupski fudbal uopšte imao nekog smisla, neosetno sam, od klasične muzike, bivao nepovratno zahvaćen magijom rock’n’roll-a. Prve gramofonske ploče Toma Džonsa i Engelberta Hamperdinka kupila mi je majka, da bih potom na volšeban način otkrio Bitlse! Imao sam dugo gramofon Toska 10 koji je tada bio poslednja reč audio tehnike i odvrtao često muziku "do daske" (što je oduševljavalo đake moje majke, ali ne i nju), kasnije i Hitachi muzičku liniju koja je bila još moćnija. Redovno sam pratio sva nova izdanja i kupovao bukvalno sve što mi se sviđalo. Naravno, Bitlsi su neminovno vodili ka (i dalje mislim neprevaziđenom) Pink Floyd-u, a potom dalje, Bijelo dugme, Smak, itd ka Bouviju, Majklu Džeksonu i tu je došao i "novi talas" u koji sam, shodno godinama, upao. EKV, Partibrejkersi, Električni orgazam, Idoli, Prljavo kazalište, Parni valjak, Lačni Franz (ne i sarajevska scena, ne znam zašto) mogli su se tada meriti sa bilo kojom zapadnom muzičkom scenom. Oni su mi bili i putokaz čime bih se ja mogao muzički baviti, ali o tome kasnije... Što se izlazaka tiče, najpre se "blejalo" u Dunavskoj, pa ispred "Carigrada", pa na Bulevaru kod poslovnice JAT-a i na keju... Onda je za đuskanje postala aktuelna "Đava" i "Točak", pa su krenuli i kafići "Atrijum", "Miš" (gde smo bili "inventar"), "Garuda"..., odakle bismo često u povratku svratili kod "Violete" na burek.



Šta mislite o Novom Sadu danas? Koje su prednosti, a koje mane i šta bi se moglo "doraditi"?

– Moj osnovni utisak je, pre svega, da je Novi Sad nekada bio stvarno bezbedan grad. Mogli ste u sred noći sami prošpartati peške preko celog grada, a da vas niko ni popreko ne pogleda, a kamoli napadne. Sećam se da je glavni skandal bio kada je čuveni Gavra pokušao da opljačka neki kiosk pa ga je presreo milicajac, koga je ovaj ubio. To je svima bilo toliko strašno i nezamislivo, a danas se takve stvari – ubistva, premlaćivanja, podmetnute bombe, sačekuše, požari, dešavaju na nedeljnom nivou, čak i svakodnevnom. Dakle, Novi Sad je postao opasan grad, i to nije samo posledica dolaska mnogobrojnih "dođoša", kako bi neki voleli da pojednostave stvar, nego i celokupnog srozavanja morala, naročito novih generacija, kojima su uzori sasvim neki drugi i drugačiji likovi nego nama. Pa se onda čudimo kada vidimo da mladi danas više ne predstavljaju avangardu i ne vidimo u njima prosperitet društva, nego, naprotiv, uhvatimo sebe kako imamo liberalnije stavove po mnogim pitanjima, a oni su kruti, patrijarhalni, a s druge strane razulareni... Što se tiče samog grada i današnje građevinske "mafije", svuda u svetu se ruše stari objekti i zidaju novi (šta reći kada su i tradicionalni Englezi srušili čuveni stari Vembli, da bi napravili novi), ali čini mi se da se u Novom Sadu to radi nekako bez adekvatnog i na javni uvid stavljenog urbanističkog plana, samo na osnovu onoga "ko ima para, taj će da ulaže i da plati za dozvolu", pa to onda nekada stvarno izgleda groteskno (Pupinova palata) ili haotično, poput zidanja na Telepu...


Šta Novi Sad ima što drugi gradovi nemaju?

Katedralu koja to nije, Zmaj Jovinu i Dunávsku, (Tvr)Đavu i Exit, Štrand i tri bombardovana, srušena i obnovljena mosta.


Vodite i novosadsku Fejsbuk grupu "Rođeni Novosađani - zabrinuti za Novi Sad".  Odakle ideja za to, šta je cilj i kakva su iskustva?

– Napravio sam je jer je postojala već FB grupa "Rođeni Novosađani", gde su dominirale objave tipa "laste, cveće, ravnica, proleće", a nije postojala grupa gde bi se ukazivalo na mnogobrojne probleme u našem gradu. Citiraću opis grupe: "Otvorena grupa za rođene Novosađane i one koji se tako osećaju, koji su zabrinuti za naš grad. Za one, koji, kad se osvrnu oko sebe, sve teže prepoznaju Novi Sad u kome su se rodili, živeli niz godina... Za nas, Novosađane, koji ne žele da sakrivaju glavu u pesak Štranda od ružnih i opasnih stvari koje se dešavaju svuda oko nas...Za Novosađane koji ne žele više da ćute o kriminalu, korupciji, nepravdi..." Iskustva su da ljudi uglavnom prepoznaju o čemu se radi i postavljaju ono što ih brine u vezi našeg grada. Bilo je, naravno, i pokušaja promocije svega, od ličnih reklama do nacionalističkih i klerofašističkih ideja i takvi članovi su momentalno blokirani i odstranjeni iz grupe.



Kakvi su Novosađani?

– Teško pitanje. Sada nas ima stvarno raznoraznih i teško je i definisati "pravog Novosađanina". Ranije bi se često moglo reći da smo malo uobraženi, sa često neopravdano izraženim kompleksom više vrednosti u odnosu na ostale (a kad zagrebeš malo dublje, rupa!). Sada, a možda je to i veći problem, počinjemo sve više da ličimo na Beograđane, počev od divljaštva u vožnji, preko urlanja po ulicama, nepoštovanja dnevno-noćnog vremena za odmor, nenajavljenog upadanja u kuću, izuvanja pred vratima, itd. A možda je to i dobro, ko zna?


Šta karakteriše Vaš rad sa decom i sa kojim problemima se najčešće suočavaju mališani i njihovi roditelji?

– Tokom dugogodišnjeg rada na Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, imao sam priliku da se suočim i sa najtežim pacijentima, od prevremeno rođenih beba sa pratećom patologijom do onkoloških pacijenata. Lečenje dece je uvek specifično, jer su ona, čim im bude bolje, vrlo raspoložena, pa onda većina pedijatara vremenom i počne da liči na svoje male pacijente – većinom smo neozbiljni, skloniji humoru od drugih kolega, naravno uz ozbiljnost u radu, ali često ispoljavamo i one druge dečije osobine – skloni smo durenju, lako planemo i ponekad smo i osvetoljubivi, tako da to često pokvari odnose u kolektivu. Na klinici sam se, osim opštom pedijatrijom, bavio i planiranjem ishrane za razna specifična patološka stanja - za bubrežne, onkološke bolesnike, za prevremeo rođene bebe (parenteralna, enteralna ishrana), za hirurške pacijente, itd. Naravno, to je uključivalo i dijetoterapiju kod gojazne dece, kao i planiranje hiperkalorijske ishrane kod anoreksičnih pacijenata. Nakon prelaska u privatni sektor, i dalje se bavim kako opštom pedijatrijom, tako i problemima u ishrani. Tokom protekle pandemije korona virusa, roditelji su često bivali zabrinutiji za decu nego za sebe, kada bi svi bili pozitivni, ali deca su, srećom, mnogo lakše preboljevala ovaj virus, tako da nisam imao težih slučajeva među najmlađima.


Bili ste član radne grupe za izradu nacionalnog programa prevencije gojaznosti dece i omladine pri Ministarstvu zdravlja Republike Srbije. Kako stojimo sa gojaznošću danas?

– Prema poslednjim, alarmantnim pokazateljima, svako treće dete u Srbiji ima prekomernu telesnu masu, a svako dvadeseto dete ispunjava kriterijume za gojaznost. Osim naslednih, genetskih faktora, ovome doprinose najviše i stečene loše navike u ishrani u porodici, gde roditelji (često bar jedan od roditelja, ako ne i oba gojazni) svojim primerom ne pokazuju detetu kako da usvoji zdrave navike u ishrani, naprotiv. I onda misle da, ako im kažu da ne jedu toliko, a sami se nezdravo hrane, da je to dovoljno. A deca, kako volim da kažem, nas ništa ne slušaju, samo nas gledaju i imitiraju, jer smo im mi, od malih nogu, prvi uzori. Taj Nacionalni program prevencije gojaznosti kod dece, kog je sjajno osmislio i vodio izvanredni, nažalost od nedavno pokojni prof. dr Saša Živić i koji je okupio relevantne stručnjake iz oblasti ishrane dece i gde sam imao čast da budem uključen, uspeli smo da oblikujemo po najvišim evropskim standardima i prema najnovijim naučnim referencama. On je potom ostao u nadležnosti Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut" i planirana je njegova dalja implementacija, ali zaista nemam uvid dokle se s tim stiglo. Član sam i Izvršnog saveta Društva za ishranu Srbije, koje je interesantno po tome što okuplja stručnjake ne samo iz medicine, nego iz svih naučnih disciplina koje se bave hranom, proizvodnjom, kontrolom kvaliteta i pakovanjem hrane. Tako su naši naučni skupovi i kongresi vrlo interesantni i prilika su da čujemo nova saznanja od stručnjaka sa Poljoprivrednog, Tehnološkog, Farmaceutskog, Biološkog i Medicinskog fakulteta i sagledamo sve aspekte o hrani i ishrani.



Iz Vašeg iskustva, kako se danas Novosađani hrane i koliko vode računa o kvalitetu i kvantitetu obroka?

– Imam utisak da se Novosađani uglavnom hrane onoliko kvalitetno koliko im dozvoljava kućni budžet, a u skladu sa sopstvenim kućnim navikama. Ne vidim neku širu akciju u gradu za konstantno promovisanje zdrave ishrane, sve je prepušteno poluobrazovanim "stručnjacima" po fitnes centrima i "lajfkoučovima" koji nikakvo formalno znanje o ishrani nemaju.


Kakva ishrana je najzdravija?

– O ovome bi se moglo pričati i diskutovati danima... Ali, ukratko – čovek je, evolutivno, svaštojed i najzdravija je redovna, izbalansirana ishrana koja uključuje sve namirnice, sa pet obroka u toku dana (doručak, ručak, večera + dve voćne užine), s tim da za odrasle (pa i decu) važi da je najvažniji obrok doručak (kada možemo i najviše pojesti, to ćemo sigurno potrošiti do kraja dana), a potom postepeno smanjivati obroke do večere, koja ne sme da izostane, ali ne sme ni da bude najobilniji i najnezdraviji obrok u toku dana. Ne treba zaboraviti i važnost dovoljne konzumacije tečnosti, ali ne gaziranih napitaka nego vode, čaja... Uz to, vrlo je važna i redovna fizička aktivnost, bavljenje rekreativnim sportom, bar dva do tri puta nedeljno.


Šta sve možemo da regulišemo pravilnom ishranom?

– Takoreći sve. Od telesne mase, preko krvnog pritiska, dobrog varenja i metabolizma, šećer i masnoće u krvi, opterećenje bubrega...pa do raspoloženja!



Između ostalog, Vi ste i muzičar, roker. Kako je sve počelo i dokle ste stigli?

– Uz osnovnu školu, završio sam i nižu muzičku školu, svirajući klavir, u klasi nezaboravne profesorke Gabrijele Vukadinović. Upisao sam i srednju muzičku školu, završio prvi razred, ali sam već tada shvatio da se neću na taj način baviti muzikom. Kao što već nagovestih, u srednjoj školi me je rok muzika potpuno "uzela pod svoje". Umesto klavira, kupio sam u "Muzičkom magazinu" prave dvoredne električne orgulje marke "Tiger", koje sam odmah ukrasio fotografijama Keitha Emersona, Jon Lorda i Manfreda Mann-a. Prve stvari koje sam "skinuo" na orguljama su bile, naravno "Child In Time" grupe Deep Purple i "House Of The Rising Sun" od Animalsa. Posebno sjajno je bilo to što su te orgulje imale i ugrađenu ritam mašinu, pa sam mogao zvučati i kao "one-man band" i kao Jean-Michel Jarre. Prvi bend koji sam, sa braćom Mikicom i Baticom Mihajlovićem imao zvao se Domari, jer smo vežbali i svirali u kantini Medicinske škole u koju smo zajedno išli. U toj kantini smo tada i organizovali svirke novosadskih bendova koji su se probijali – Boya, Obojenog programa, Heroine, Kontra Ritma, Čiste proze... Imali smo podršku direktora i to je bilo sjajno! U vojsci sam takođe svirao u bendu gde je bubnjar bio fantastični Makedonac Dame, gitare su svirali Bane Pomoriški i Dule Marković, član više beogradskih novotalasnih bendova, a ja sam doneo svoje orgulje na somborski aerodrom i tu smo "prašili". Po izlasku iz vojske, prve godine medicinskog fakulteta su bile teške, a pri kraju studija sam sa Ducom Marićem, Bogdanom Garalejićem i Robertom Krkijem Glajhom napravio prvi ozbiljan bend sa autorskom muzikom, Sextet. Prve snimke smo napravili u čuvenom studiju "Barbaro" kod Borisa Kovača u Bukovcu, potom izdali i singl ploču, koja se 1991. štampala u Jugotonu i jedna je od poslednjih koja je stigla iz Zagreba u ove krajeve kad je već izbijao rat. Zaokret u zvuku benda su, tokom 1992. doneli duvači! Novi, "jazzirani" sound donose Dragomir Žižakov – klarinet i Petar Dragić – saksofon, kao i, naravno, Svetlana Ceca Slavković, tada mlada i talentovana pevačica, koja će kasnije otići u Beograd i najpre pevati u grupi Misija, a potom graditi i solo karijeru.

Tokom 1993. u studijima Radio Novog Sada snimili smo pet kompozicija. Snimatelj je bio Dušan Ševarlić, a producent gospodin Jan Šaš. Za ove snimke urađeni su i TV spotovi u produkciji TV Novi Sad. Nažalost, ovi snimci su i poslednje što je grupa Sextet u originalnom sastavu zabeležila u studiju. U vreme krize nikom od nas više nije bilo do svirke, teško se živelo, pozapošljavali smo se, neki i poženili, podobijali decu, pa je i rock’n’roll morao da trpi. Tek nakon petnaestak godina, ponovo sam zasvirao, ovoga puta u grupi Pacifik bend, uglavnom obrade stranih i domaćih hitova, potom je iz toga nastala i grupa Middle Age Crisis (shodno godinama koje su nas zadesile), s kojima je bilo više sjajnih svirki, uglavnom po moto skupovima širom Vojvodine. Nakon kraće pauze, našao sam se ponovo u jednom autorskom bendu, naziva LaLoši, sa braćom Gruber, sa kojima je bilo zaista dobrog druženja i svirki, po kafićima i većim, opet moto-binama, gde nam je na usnoj harmonici povremeno gostovao i legendarni, pokojni Žiksa iz Sing Sing Singersa i Šinobusa. Tada me poziva moj stari prijatelj (sad već takođe pokojni, božemeprosti) sjajni gitarista Miroslav Marelj i reče da im treba klavijaturista za bend Niagara, koja je u tom trenutku već neposredno izdala CD za PGP RTS. Tu upadam među braću Marković, Vidana i Batu, uz sjajnog basistu Mišu i starog poznanika, kantautora Jovana Coju Savina za bubnjevima. Odmah smo "kliknuli", uvežbali taj snimljeni materijal, uradili još par novih pesama (među kojima je i pravi biser, "Koračam polako") i krenuli sa svirkama, u Studiju M, po klubovima širom Vojvodine, na Grožđebalima u Sremskim Karlovcima i u Vršcu (po dva puta), u BitefAr kafeu i dva puta na Beer festu na Ušću u Beogradu. Kada je Marelj oboleo, i Niagara se primirila, ali ja nisam. Uspeo sam, uz njegovu pomoć i saradnju sa divnom pevačicom Dadom Keler, da snimim još dve pesme grupe Sextet koje do tada nisu zabeležene u studiju i da snimimo spotove za te pesme, a poslednju pesmu tog projekta nazvanog Sextet Revisited, uradio sam sa originalnim gitaristom Sexteta Krkijem Glajhom. Pesma se, simbolično, zove "Odlazim". U tom periodu kontaktirao me je i Zoran Ničić, odličan gitarista i lider grupe Marcipan, koji me je pozvao da učestvujem u obnavljanju tog benda. Našli smo se, uvežbali stari materijal i uradili još par novih pesama, nastupili na Gitarijadi Vojvodine u Kisaču i dogovorili se da se čujemo nakon letnje pauze. Nažalost, Ničić se iznenada teško razboleo što ga je fizički onesposobilo za sviranje i tako je završena ta epizoda sa Marcipanom.

Konačno, nakon kraće muzičke pauze, javio mi se kolega Sale Kopitović i takođe kolega psiholog iz nekadašnje firme Dušan Vuković, da im se pridružim u projektu INSX - INXS Tribute Band, što sam oduševljeno prihvatio, najpre iz razloga što je to bio zaista veliki bend iz perioda naše mladosti, što je baš klavijaturista Andrew Farris bio glavni autor muzike i što, mislim, u celoj Evropi ne postoji ni jedan INXS Tribute Band. Našli smo se i, sa ostatkom sjajne ekipe uvežbali njihov koncertni repertoar pa krenuli na svirke: "Gerila bar" dva puta... i tu nas je zadesila pandemija korone! Sve svirke su stale, karantin....ali mi smo vrebali svaku priliku da opet nastupimo, pa smo imali svirku na otvorenom ispred Kulturne stanice Svilara, a kad je pandemija uminula i na Ribarskom ostrvu, a poslednja svirka je bila nedavno, u Domu kulture. Dakle, to je bend u kome i trenutno sviram.



Kakva je sadašnja domaća muzička scena? Takođe se možemo osvrnuti i na novosadsku...

– Ako govorimo o rok muzici, tužno je što mladi i dalje slušaju te neke "metuzaleme" iz naše mladosti, kako žive, tako i pokojne, a da je sve manje mladih bendova sa kojima bi se mogli identifikovati. Mislim da su krivi i mejnstrim mediji, koji forsiraju šund muziku koja podilazi onim najnižim porivima i koja nema veze ni sa buntom koji bi trebalo da karakteriše mladost, a pogotovo sa umetnošću i kulturom. Na prste jedne ruke bi se mogli izbrojati novi kvalitetni bendovi – padaju mi na pamet Artan Lili, E-Play (ni oni više nisu toliko mladi), Zemlja Gruva... I u Novom Sadu, zamislite, ima dosta mladih bendova koji rade, često i virtuozno tehnički sviraju, čujemo ih često po studijima za probe, ali, ponavljam, niko ih ne "gura" u medije, a često su i sami hermetični, sviraju dark metal i sličnu muziku, verovatno imaju i svoju vernu, ali nažalost malobrojnu publiku.



Osnovali ste udruženje "Ateisti Srbije". Kako deluje ova organizacija i šta joj je cilj?

– Sve je počelo tako što sam 2009. godine, iritiran sve većim prodorom SPC u nastavne i naučne institucije, gde joj, po mom mišljenju, nije mesto, na Fejsbuku pokušao da nađem grupu ateista kojoj bih se priključio. Shvativši, na svoje zaprepašćenje, da takva grupa u Srbiji ne postoji, odlučio sam da je osnujem. Vrlo brzo su se prepoznali ljudi različitih obrazovnih profila, nacionalnosti, političkih uverenja i počeli, najpre neobavezno, da razmenjuju foto-grafije, video-snimke i citate na temu besmisla religije i verovanja u natprirodna bića bilo koje vrste. Posle izvesnog vremena, u tako opuštenu atmosferu počeli su da "uleću" i javljaju se i navodno iritirani vernici, koji su počeli da prete i vređaju svakog od nas. U početku smo pokušali sve da okrenemo na šalu, ali smo vrlo brzo shvatili da se oni ne šale i da je vreme da i mi sebe shvatimo ozbiljno. Tako smo odlučili da se nađemo na neformalnom sastanku u Beogradu, gde bismo videli najpre ko se usuđuje da dođe, a onda i da se dogovorimo o budućem delovanju. Zaključili smo da treba osnovati udruženje građana kako bi naše buduće akcije i aktivnosti imale mnogo veću težinu. Potom je pokrenut i zvaničan sajt ateisti.com, koji je postao otvoren za svakoga s prostora bivše države ko želi da se priključi ateističkom pokretu i uključi u diskusije. Krenuli smo u akciju protiv uticaja crkve na državna pitanja, protiv pravoslavnog katehizisa u školama i protiv nametanja religije, u ovom slučaju pravoslavne, kao podrazumevajuće i obavezne za sve građane Srbije. U početku smo imali redovna druženja u Novom Sadu i Beogradu, potom smo organizovali i tribine, prvu u novosadskom "Radio kafeu", potom kod Borke Pavićević u CZKD u Beogradu, gde smo imali mnoge uvažene goste, kao što su prof. Ljubiša Rajić, prof. biologije Biljana Stojković, tvorac Galaksije Voja Antonić i mnogi drugi. Tribine su potom redovno održavane u Domu omladine u Beogradu, ali i u drugim mestima – jedna od zapaženijih i u Kovačici, i uvek po pozivu. Često smo gostovali i na medijima, koji su tada još bili otvoreni za sve vrste sadržaja. Tribine nisu uvek bile vezane samo za ateizam (to bi bilo dosadno), nego za sve ono što nas potencijalno može omesti na putu saznanja i usvajanja naučnih istina i dostignuća. Uvek smo imali eminentne goste iz određenih oblasti, uvek smo se trudili da zovemo i "drugu stranu", ali oni se redovno nisu odazivali na pozive, verovatno zbog nesposobnosti za argumentovanu diskusiju. Na redovnom popisu stanovništva 2011. imali smo aktivnu kampanju na bilbordima i u medijima, ukazujući građanima da imaju pravo da se izjasne kao nereligiozni, ako ne veruju u bogove, da određena nacionalnost (mada je i to izmišljeno) ne mora da znači i pripadnost određenoj religiji, itd. Imam utisak da je ovo imalo određenog uspeha, da je bar podstaklo da ljudi razmisle da li stvarno veruju ili se samo tako izjašnjavaju po navici. A to je vrlo bitno, jer se državna politika kreira prema rezultatima popisa i nije isto ako imate oko 5% ateista u zemlji (kao što je kod nas) i ako imate 20% onih koji ne veruju. Udruženje izdaje i online časopis "Veliki prasak", u kom se mogu naći vrlo interesantni naučni tekstovi, intervjui, ali i ateistički humor. U Ustavu Srbije, (čl.11) i dalje piše da je Srbija sekularna zemlja, što znači da je crkva odvojena od države, a skoro svakodnevno vidimo da i najviši državni službenici krše Ustav.



Imate li još neke hobije?

– Kao da ono što sam do sada ispričao nije dovoljno (smeh). Ali da, od pre nekoliko godina se aktivno bavim i stonim tenisom. Dugo me je moj kolega i prijatelj Bora Prokić nagovarao da se uključim, da je to idealna rekreacija u ovim godinama i konačno sam ga poslušao. Počeo sam da igram na poziv starog poznanika Atile Šandola (zlatara) u ekipi sa njim i njegovim sinom, u VI Restlins rekreativnoj ligi Novog Sada. S obzirom na to da je ekipa bila dobra, a ja najslabiji u njoj, Atila mi je savetovao da se javim Đorđu Staniću i njegovoj sestri Maci Dimanić Stanić, da treniram. U početku mi je išlo kilavo, jer je u ovim godinama dosta teško ispravljati neke stare navike ako ne igrate kako treba. No, s vremenom, počeo sam da napredujem sve bolje i sada mogu reći da sam sasvim solidan. Atila je prepustio ekipu meni, kroz nju je prodefilovalo dosta ljudi da bi se ove godine iskristalisala standardna postava nas petorice, zovemo se Namćori, igramo u skladu s tim i plasirali smo se u viši rang takmičenja - V Restlins ligu! Naravno, kada stignem, volim da pročitam i dobru knjigu, da spremim interesantnu hranu, da pratim sport, kvizove, gledam dobre filmove i bindžujem, sa suprugom Tanjom, dobre serije na Netflixu. I volim, najviše volim, putovanja! Malo li je?

Oceni vest:
59
13

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • U svetskom ratu propovedaj moral

    pre 45 dana i 17 sati

    Pa, to je deo kosmičkog plana. Nije samo moral srozan kod novih generacija, već skoro sve.
    Dobrim delom za to je zaslužan zapad i njegov specijalni rat.
    Počev od kladionica do rijalitija i folk zvezdi. Planirano oglupavljenje.
    U svakom slučaju,deca su spremna za ono što nas čeka sutra. A to nije etika, moral i humanost, niti brastvo i jedinstvo sa narodima oko nas koji nas mrze i pevaju šta žele - a niko im ne staje na put u toj vajnoj demokratskoj Evropi koja otima tuđu imovinu.
    Bežaće kod nas.

    Oceni komentar:
    20
    23
  • NV

    pre 45 dana i 7 sati

    Strasno je sto je ovakav strucnjak napustio deciju bolnicu u Novom Sadu

    Oceni komentar:
    6
    28
  • Joca

    pre 44 dana i 21 sat

    Andrija je super lik!

    Oceni komentar:
    5
    21
  • Dax

    pre 44 dana i 16 sati

    Vidim u sve se razume i sve ga iritira, uglavnom.

    Oceni komentar:
    23
    14
  • Andrija

    pre 43 dana i 20 sati

    @Dax
    Naravno da se ne razumem u sve. Pojma nemam o ekonomiji (naročito agroekonomiji), političkim naukama i pravu, tehnologiji, mašinstvu, animaciji i vizuelnim efektima...Jako slabo crtam. Ne razumem se uopšte u tajne automehaničarskog, autolimarskog, električarskog, molerskog i vodoinstalaterskog zanata. Ne znam apsolutno ništa o programiranju, meteorologiji, skoro ništa o astronomiji.
    Ali zato, ono što znam, to znam da znam. (a ni tu ne znam baš sve, jer je to nemoguće)

    Oceni komentar:
    4
    41
  • Boki

    pre 43 dana i 15 sati

    Tolstojeva je na Grbavici :)

    Oceni komentar:
    2
    8
  • Andrija

    pre 42 dana i 22 sata

    @Boki
    Sada jeste, ali nekada je i Tolstojeva spadala u Telep (mađ. "mesto", sajt), što se i danas može primetiti po nazivima ulica na Grbavici - Dože Đerđa, Lasla Gala (nisu baš sve ruski pisci), a uostalom tu je i Katoličko groblje.

    Oceni komentar:
    2
    20
  • Goca

    pre 42 dana i 3 sata

    Pomirite se jednom sa tim da struktura svih gradova je promenjena.Ne krivite vise dodjose za sve ....Mnogo bi srecniji bili da smo u svim i na svom,a ne vjeciti krivci za sve.I generacije vase djece su postale agresivnije sklone svemu i svacemu.Pocelo mi je uzasno smetati ovo prozivanje.Drugu zemlju nemamo.Stavite se u nas polozaj.

    Oceni komentar:
    20
    7
  • Dax

    pre 27 dana i 3 sata

    @Andrija- dobro je znati da nisi sujetan..

    Oceni komentar:
    0
    7
  • Bio u Radničkoj

    pre 19 dana i 18 sati

    Moj čovek, bez obzira što prvi put čuh za njega

    Oceni komentar:
    1
    4
  • Bilo

    pre 17 dana i 1 sat

    Provela sam skoro 3 godine baš u toj kući u Pašićevoj koja gleda na Sabornu Crkvu. Svaki radni dan sam pomno pratila dešavanja ispred crkve, koja su me izluđivala. Onda sam čula da je Šrek, u čijem je najamu naša kancelarija osnivač Ateista Srbije, gde sam se potpuno oduševila, mislila sam kako je on gledao isto što i ja svaki dan i da je iz tog razloga pokrenuo sve. To verovatno nije istina, ali od tada ja se samo divim ovom čoveku, a posle ovog teksta još više. Svaka čast!

    Oceni komentar:
    1
    3