Dr Stanko Čović, radiolog: Svake subote na doručku okupljam gradske face

Dr Stanko Čović, radiolog: Svake subote na doručku okupljam gradske face

Mlađe kolege mu pokazuju veliki respekt i zahvalnost, pa su mu i danas, kada je u penziji, ostali nadimci Šef i Učitelj. O njegovim doktorskim žurkama, koje organizuje već 20 godina, nadaleko se priča, a svoje prijatelje, Novosađane različitih zanimanja, redovno okuplja na subotnjem doručku. Zvanični je lekar OK "Vojvodina", izrađuje predmete od drveta i izuzetno je svestrana ličnost.

Dr Stanko Čović rođen je u Novom Sadu 1955. godine. Odrastao je na Detelinari, završio je "Jovinu" gimnaziju, a potom Medicinski fakultet. Četiri godine radio je kao lekar u Lovćencu. Nakon toga, specijalizirao je radiologiju a potom, do kraja radnog veka, bio zaposlen u Centru za radiologiju Kliničkog centra Vojvodine. Bio je šef odelenja interventne radiologije KCV. Od 2022. godine uživa u penzionerskim danima. Otac je ćerke i sina.


Sa sagovornikom portala Moj Novi Sad razgovarali smo o njegovom odrastanju u našem gradu, profesiji, odnosu sa kolegama, druženjima koja organizuje, drvenariji koju maestralno pravi, sportu, Novom Sadu danas i mnogim drugim zanimljivim temama.


Koje uspomene iz detinjstva biste podelili sa nama?

– Prvih pet godina života živeo sam u samom centru, u Laze Telečkog, gde smo bili podstanari u jednoj kući. Sećam se da je tada u uličici bio makadam. Kad je moj tata 60-ih godina kupio "fiću" i doterao ga, skupila se cela ulica koja je tada bila, da ne kažem, sirotinjska. Moji roditelji su bili geometri, otac je radio u "Dunav-Tisi", pa smo onda dobili stan na Detelinari. To su bile među prvim zgradama tamo, šezdesetih godina. Ne znam da li je tih godina bilo i deset autobusa dnevno od Detelinare do centra, trebalo ih je čekati i po sat vremena. Taj kvart je bio jedno interesantno podneblje, imao je svoj korzo, dom omladine i bioskop, što mnogi ne znaju.


Kakav je bio Novi Sad iz Vašeg detinjstva i mladalaštva? Gde ste izlazili?

– Sećam se tramvaja početkom šezdesetih, ni dan-danas mi nije jasno zašto su ih ukinuli. Sećam se i kad se provozao "londoner" i kad je saobraćaj prolazio kroz centar. Za izlaske je bila čuvena Pašićeva ulica, sa svojim kafanama: "Šaran", "Šumadija" i "Zlatna greda". One su bile kultne za nas gimnazijalce. U "Carigrad" smo išli na baklavu i sutlijaš. Imali smo igranke. Svirale su Neoplante u hotelu "Park", a muzika za ples je bila i na Tvrđavi i u bašti Doma vojske na Keju. Tada je bio popularan film "Groznica subotnje večeri", pa smo "skidali" delove plesa Džona Travolte i nas šestorica, sedmorica izađemo na podijum i budemo glavni. U gimnaziji je postojala škola plesa, pa smo stekli osnove svih plesova.


Šta najviše volite u današnjem Novom Sadu, a šta Vam se ne dopada?

– Novi Sad je jedan poseban grad i ja ga jako volim. Volim čak i taj SNP i Spens. Volim kej, koji bi mogao još da se produži. Sviđa mi se što grad ima dosta zelenila. Ne volim saobraćajnu gužvu. Radi se svuda ponešto, ali uvek može bolje. Recimo, poboljšao bih rad policije i menjao školski program, ali to je već globalni problem. Zatim, puno biciklista divlja po trotoaru. Nemam ništa protiv biciklista, i sam sam bio jedan od njih, i moja deca ga koriste, ali se mora malo voditi računa i o drugima.


Kako je, nakon "Jovine" gimnazije, došlo do odabira medicine?

– Želeo sam da budem arhitekta i rekli su mi da imam smisla, ali je trebalo dosta para za studiranje u Beogradu. Dvoje, troje mojih dobrih drugara iz razreda je odabralo medicinu, pa sam onda i ja. Među njima su bili prof. Tomislav Cigić sa neurohirurgije, pokojni dr Dragan Budakov sa ginekologije i dr Siniša Kuricin, ginekolog u Žablju.


Centar za radiologiju dugo je bio Vaša druga kuća. Šta sve pamtite odatle?

– U ono vreme, 80-ih godina, široko smo pokrivali ultrazvuk, skener i klasičnu radiologiju. Posebno mi se dopala interventna radiologija, koja podrazumeva preventivne preglede krvnih sudova. Tu smo više radili dijagnostiku, a manje intervencije. Sa dolaskom prof. dr Sanje Stojanović na mesto upravnika, a u tome je zajedno sa mnom pionir bio dr Viktor Til, koji je sada upravnik rendgena, krenuli smo da uvodimo sve metode koje se danas rade, kao što su stentovi. Radiologija je oblast koja je poslednjih 30 godina najviše napredovala svuda u svetu, a ja sam bio jedan od onih koji su sve to započinjali kod nas. Napravili smo jednu sjajnu ekipu koja je ostala. Na njihov zahtev, radio sam dve godine duže. Bio sam šef angio sale, ali su me tamo svi zvali "Šefe", i kome sam bio i kome nisam bio šef, čak je i pola KCV-a to znalo. I dan-danas me mnogi tako oslovljavaju. Moram da napomenem da mi imamo zaista vrhunske radiologe, ali bi bilo dobro da smo malo opremljeniji. U šali često citiram reči Duška Radovića, kojeg inače jako volim: "Da nema doktora, mnogi od nas ne bi imali pred kim da se skinu, ko da ih pipne, s kim da popričaju", ali i: "Vodite računa o svom prezimenu, ono živi mnogo duže od vas".

Mi imamo zaista vrhunske radiologe, ali bi bilo dobro da smo malo opremljeniji...


Osim kao vrsnog stručnjaka, pominju Vas i kao izuzetnog kolegu i učitelja mlađih generacija?

– U proširenoj verziji Hipokratove zakletve stoji da ću "sva svoja znanja preneti svojim učenicima i da ću biti ponosan kad me oni prevaziđu", što nije uobičajena pojava kod nas, ali sam se ja uvek trudio da tako bude. Mlađe kolege su se čudile kako im sve rado pokažem, ali ja nisam video razlog da to ne činim. Nije mi bilo teško ni da dođem noću, kad mladi kolega dežura, ukoliko naiđe na neki problem. Zato sam bio dobro prihvaćen i poštovan među njima. Jedno vreme je bio običaj da, kad god dođe neko nov, pa čak i volonter, pošalju ga kod mene u salu. Dvadesetak godina smo imali školu CT-a, gde su dolazili i profesori i učenici iz cele bivše Jugoslavije i u okviru toga smo uvek imali svečanu večeru, uz muziku. I tad sam uvek igrao, od valcera, do čardaša i kazačoka. Pokojna dr Slavica Seničar i ja smo uvek jako lepo igrali na raznim susretima.


Poznati ste i po tome što ste se uvek trudili da stvorite prijatnu i prijateljsku radnu atmosferu?

– Uvek sam voleo da atmosfera bude opuštena. Kao rezultat toga je druženje petkom na kraju radnog vremena, kod mene u sobi. Tu smo bili svi isti: i upravnik, i lekar koji je došao na specijalizaciju, i mi iskusniji... Tu je bilo razgovora na razne teme. Voleo sam da napravim situacije gde svako može da da neku svoju sugestiju. Zato sam smatran čovekom koji drži tu nit među kolegama, a vremenom sam stekao neku poziciju da moja reč vredi. A, ako je dolazilo do nekih nesuglasica, znali su da ću to regulisati na najfiniji mogući način. Smatrao sam da uvek treba opomenuti onog koji pogreši, ali ne po sistemu koji je kod nas klasičan, gde se to najčešće radi pred svima, već bih uvek nasamo pozvao tu osobu i podstakao je da sama nađe grešku. Verujem da mi je sve to zajedno donelo određeni ugled u tim krugovima.


Šta biste u svom poslu izdvojili kao najlepše?

– Ja sam voleo svoj posao, i onaj u selu i onaj u Kliničkom centru. Uvek sam govorio mlađim kolegama da ujutru ustanem i zviždući idem na posao. Tako je bilo 41 godinu. Žao mi je kad čujem da neki ljudi na posao idu kao na robiju, smatram da onda treba da menjaju oblast kojom se bave. Zavoleo sam jako tu interventnu, a išao sam i da edukujem neke moje kolege, recimo išli smo u Sombor, Sremsku Mitrovicu, Kikindu, Valjevo da ih tamo podučavamo korišćenju CT-a, jer ga je Novi Sad dobio među prvima u tadašnjoj Jugoslaviji. Voleo sam i skener, radio sam ga godinama.


Čuvene su doktorske žurke koje organizujete već dve decenije u svojoj vikendici. Ispričajte nam nešto o tome.

– U Čereviću imam vikendicu koju sam nasledio od oca, sa velikim travnjakom. Jednom prilikom sam pozvao kolege da se tu skupimo i družimo, bez ikakvog povoda. Sledeće godine taj krug se proširio i na kolege sa drugih klinika, sa kojima smo najviše sarađivali, a kroz nekoliko godina i na predstavnike raznih firmi od kojih smo nabavljali potrošni medicinski materijal. To su druženja jednom godišnje, u junu, uz muziku i hranu i, evo, traju već 20 godina, jedino smo preskočili godinu korone. Sada tu bude preko stotinu ljudi svih generacija, a druženje traje po ceo dan. Za njih se pričalo toliko da se kolege međusobno šale da nisi pravi doktor ako nisi bio kod Čove u Čereviću. Imali smo i goste lekare iz Beograda, pa iz Slovenije i Hrvatske. Umeju da svrate i ljudi iz drugih oblasti, moji prijatelji iz sveta sporta, recimo. Uvek su svi voleli da dođu, jer je opuštena atmosfera i nema priče o politici.


Zanimljivo je i da svake subote okupljate ekipu vrlo eminentnih gradskih imena na doručku u nekom od lokala?

– Moj drugar Viktor Til to zove molitveni doručak (smeh). Društvo čini nas sedamnaestoro: oko šest, sedam radiologa, zatim hirurg, takođe vaša gradska faca, dr Dragan Nikolić, pa dva, tri bivša odbojkaša, bivši fudbaler Zoran Marić, kompozitor Stevan Divjaković, slikar Radule Bošković, dirigent Mikica Jevtić, jedan arhitekta i još poneko. Dugo smo išli u gostionu kod, takođe gradske face, Stevana Jankovića Miše, sad smo prešli u odbojkaški klub, a ponekad dolazimo i kod nekog od nas, pa na Mrtvu Tisu u Čurug. Skupljamo se svake subote, ali nikad ne dođu svi, a cela ideja je krenula sasvim spontano. Ima i nas penzionera, ali i mlađih ljudi i mogu reći da je to pravi Novi Sad, u malom, prave gradske face.


Sport čini važan deo Vašeg života. U fudbalu ste bili 25 godina, a trenutno ste zvanični lekar OK Vojvodina. Kako je došlo do toga?

– Uvek sam voleo sport i bavio se njime. Fudbal sam igrao sam i kao junior i kao senior za FK "Trgovački", koji se nalazio iza helikoptera na Limanu. A, odbojku sam zavoleo jer su dva odbojkaša Vojvodine išla sa mnom u razred. Oni su me "zarazili", pa sam igrao i za školu i za fakultet. Kad se osnovao klub koji se zvao "Novosadska banka", a posle "Banatić", trenirao sam i s njima. Dr Miroslav Milankov je, kad je bio vaša gradska faca, stavio i jednu fotografiju sa Medicinijade, na kojoj sam i ja. Kad sam upoznao Čedu Sentina, koji je ranije bio fudbaler Vojvodine, on me je odveo u Veternik i upoznao sa Ilijom Pantelićem, našim velikim golmanom, koji je u FK "Vojvodina" vodio omladinsku školu fudbala. Tako sam postao deo ekipe, godinama sam išao na utakmice, sve dok nismo dospeli u reprezentaciju. Vrlo brzo, mislim 2011. godine, zvao me je Kolja Salatić, direktor OK "Vojvodina", sa kojim sam se znao odranije, da budem lekar kluba. Sa njima sam proputovao dosta zemalja i prošao svašta i, evo me još sa njima.


Imate i interesantan hobi – veoma ste vešti u pravljenju svega i svačega od drveta i, moram priznati, gledajući fotografije, sve izgleda vrlo profesionalno.

– Zanimam se time da svašta pravim od drveta, pošto sam uvek bio manuelac. Imam jednu lepu radionicu i mnogi se iznenade kad vide kakve sve mašine u njoj imam. Nikada nisam radio za novac, već nama, za po kući i na poklon bliskim ljudima. Dosta toga sam napravio za Rendgen, od polica do plakara. Pre nekoliko godina, kad smo renovirali stan, napravio sam kompletnu kuhinju sa frontovima od oraha. Između ostalog, tu je i stilski nameštaj, stočići, stolice markize... Onda, pravim neke zanimljive multifunkcionalne igračkice za decu, kao i stoličice – puzle. Mnogi su mi rekli da bih od toga mogao da napravim biznis, ali nisam to želeo.


Kakvi su, prema Vašem mišljenju, Novosađani?

– Nekad smo bili širokogrudi, multi-kulti, ali se sad malo menja struktura, a samim tim i stav, malo je više nacionalizma, koji baš nije karakterističan za Vojvodinu. Nazvao bih to lažnim nacionalizmom. Naravno, mnogi od nas još održavaju tu širinu i u kulturološkom i u etničkom smislu i drago mi je što je tako. Uvek smo svuda dobrodošli zbog svog lepog vaspitanja i kulture.


Imate li neku poruku za naše čitaoce?

Krenite od sebe, od svoje okoline i svog radnog mesta i probajte da tu napravite neku kulturnu sredinu, sa što prijatnijom atmosferom, i radnom i životnom. Ako to svi budemo činili, a ja sam se uvek trudio da činim, mislim da će nam tada svima biti bolje.


Razgovarala:
Svetlana Rajić Bogićević

Foto: Aleksandar Jovanović (mojnovisad.com), privatna arhiva dr Stanka Čovića

Oceni vest:
38
1

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Plakati za Novim Sadom

    pre 33 dana i 19 sati

    Svaka mu je kao u Njegoša.

    Oceni komentar:
    3
    22
  • Bisquiter

    pre 33 dana i 5 sati

    Dobar čovek, dobar lekar, zaista "gradska faca"!

    Oceni komentar:
    0
    17
  • NovoNaselje

    pre 31 dan i 2 minuta

    Sjajan tekst i sjajna gradska faca!

    Oceni komentar:
    0
    5