Dr Vasilije Topalov, kardiolog, pesnik i seksolog: Četvrtak ujutru je idealno vreme za vođenje ljubavi

Otkrivajući nam rezultate nekoliko zanimljivih seksoloških istraživanja, naš ovonedeljni sagovornik strahuje da bi Novosađani uskoro mogli početi masovno da kasne na posao.

Vasilije Topalov (71) jedinstven je kardiolog na svetu. Osim što je pomerao granice u medicinskoj struci kojom se bavio, napisao je 12 knjiga poezije. Kao načelnik na Institutu za kardiovaskularne bolesti Vojvodine ugradio je više od 6.000 pejsmejkera, uradio 1.000 elektrofizioloških studija, pregledao 50.000 pacijenata, te oživljavao više od 400 ljudi. Predavao je na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, gde je iza sebe ostavio osam naučnih knjiga i 132 naučna rada, a ove godine osnovao je i seksološku sekciju.

- Životni planovi svakog pojedinca su skopčani sa pojedinačnim željama i ostvarivanju istih. Ostvarivanju želja (postati nešto, biti porodičan čovek, raditi ono što voliš biti dobro nagrađen… i sve to u nekom očekivanom vremenu), dovodi do sreće i zadovoljstva. A kad snovi kasne ili se ne ostvaruju? I tada život za utehu ili za novu sreću uvek ima nepredvidive obrte koje je potrebno prihvatiti kao poklon sudbine, a ne okove koji vas sprečavaju da ispunite svoja očekivanja. Danas i svaki drugi dan su tu da ovekoveče naše prisustvo. Kada sutra ustanete i pogledate se u ogledalu, namignite i recite: 'Danas je prvi dan ostatka mog života' i budite srećni – tako govori naš ovonedeljni sagovornik, koji oživljava ljude, kako kaže, neke medicinom, a neke slobodnim stihovima.

Srce je polazna osnova vaše delatnosti, a nema čoveka koji je više puta u rukama prebacivao život i smrt od vas. Da li ste oduvek znali da ćete se baviti medicinom i pisanjem?

- Kada sam završio osnovnu školu, razmišljao sam gde da se uputim. Uvek sam bio dobar đak. Dvoumio sam se između književnosti i medicine. Na medicini sam morao da polažem prijemni ispit i odlučio sam da učim i tako je sve počelo. Kada sam položio prijemni, nisam bio prvi na listi već trideseti, među njih četiristo. Uvek sam smatrao da prema poslu treba da budeš uvek isti. Bilo da si književnik ili pesnik, ili prodavac, te da popravljaš automobile, uvek treba voleti to svoje zanimanje da bi bio srećan i zadovoljan. Ne radiš zbog drugih, već zbog sebe, a kada radiš za sebe onda si srećan i svi oko tebe su zadovoljni.

Kao načelnik na Institutu za kardiovaskularne bolesti Vojvodine ugradili ste više od 6.000 pejsmejkera i oživljavali više od 400 ljudi, kako sada gledate na taj period života?

- To je jedan od najlepših perioda u mom životu. Voleo sam da se bavim poremećajima srčanog ritma, jer malo doktora voli da radi taj posao. Zapravo, u kardiologiji nikada nije do kraja izučen taj problem poremećaja koji se svodi na iznenadnu smrt koja se dogodi unutar jednog sata od početka subjektivnih tegoba. Dosta sveta je preživljavalo iznenandu smrt ili je izgubilo svest. Ponekad je izuzetno teško razjasniti šta se dogodilo. Tako smo počeli da radimo određenu grupu pregleda, kako bismo mogli objasniti te probleme; zašto je neko bio u iznenadnoj smrti pa je oživeo, a kako bismo mogli da pomogemo. Bio sam na granici između života i smrti i mene je to privlačilo, jer u kratkom vremenu možete mnogo toga uočiti. Poruka tih istraživanja je da za takav posao čovek mora biti jaka ličnost.

"Privlačilo me je da budem na granici između života i smrti – jer u kratkom vremenu možete mnogo toga uočiti"

Prvi ste kardiolog u Jugoslaviji koji je ugrađivao pejsmejker samostalno bez hirurga i šta se promenilo od tada u medicini?

- Uvek sam želeo da iskoristim ono što sam negde učio. Tako sam u Zagrebu i Zapadnom Berlinu učio od drugih kolega. Konkretno u Zapadnom Berlinu sam 1984. godine video da kardiolog sam radi i hirurški deo posla oko ugradnje pejsmejkera. Kada sam se vratio na Institut rekao sam kolegama da treba uvesti slične inovacije, ali je nastala opšta frka oko toga i nije mi bilo dozvoljeno da primenim to znanje. U jednom momentu, kada se na kardiohirurgiji jako mnogo radilo, nisu stizali pa su rekli, “ma neka onaj Topalov počne s tim”... i tako je sve krenulo. Danas u celoj Srbiji kardiolozi ugrađuju pejsmejkere.

Planirali ste da organizujete simpozijum pod nazivom “Svi moji neuspesi”. Iz kog razloga ste želeli da govorite o takvoj vrsti teme?

- U svakom poslu postoje problemi, ali je jako važno da ih svako prepozna. To su zapravo komplikacije i to podrazumevam pod neuspesima. Kada bismo javno pričali o tome, lakše bismo ih prevazilazili. Nekada je dovoljna pomoć starijeg lekara kada se nađete pred nekim problemom i to lakše prevaziđete. Jako malo lekara koji su sujetni traže od starijih kolega ili nekog drugog pomoć pri izvođenju neke procedure, jer ih je sramota, ili se stide što nešto ne znaju. To je u celom životu tako, pa i u drugim profesijama i nije dobro, jer je razmena znanja veoma bitna za dalji napredak.

Kada ste počeli pisati i da li ste više doktor ili pesnik?

- Većina ljudi nešto piše, a svako od nas sa životom nosi neki deo duhovnost i taj deo želi da ispuni. Ja sam možda malo više egzibicionista od drugih ljudi, pa sam pisao i objavljivao. U medicini sam objavljivao mnogo stručnih knjiga i možda je pisanje pesama jedan lagani ventil. Zapravo, da se oslobodim od tog napornog rada. Da bih napisao članak u medicini, morao sam mnogo toga pročitati. Potreban je ogroman napor, a uspeh od toga rada je prevahodno na obogaćivanju mog znanja. Pesma je, pre svega, užitak za onog ko stvara, jer on uživa dok piše. Ukoliko mu se malo posreći, on može to i da objavi. Da li će se nekome svideti, to ne znam, ali sam zadovoljan što sam deo sebe stavio na papiru i što sam se oslobodio tog egzibicionizma, i došao do nekog zadovoljstva. Dileme u tome da li sam više lekar ili pesnik nema, jer nisam podvojena ličnost, a oba poziva me čine sretnim.

"Da nisam lekar, nisam baš siguran da bi recenzenti prihvatili da pišu o meni"

Recenzenti vaših knjiga bili su Draško Ređep, Puriša Đorđević, Laslo Tot i mnogi drugi, a na vaše stihove muziku su komponovali Ljiljana Petrovič i Hašim Kučuk Hoki. Kako je došlo do te vrste saradnje?

- Svi recenzenti su moji poznanici, prijatelji, i da nisam lekar nisam baš siguran da bi prihvatili da pišu o meni. Kažem im, “napišite nešto lepo o meni” i oni su to i činili. Šta je istina, ja to ne znam. Ne pišem pravilno, sa rimom, već stihove pišem po osećaju. Drugi su primetili da je na njih moguće komponovati. Taj period života je divan i to su divni trenuci, jer sam upoznao dosta zanimljivih ljudi. Možda najviše zbog boemskog načina života.

Gde pronalazite inspiraciju i da li su to žene ili nešto potpuno drugačije?

- Uvek sam pisao o ljubavi, ali su inspiracije razne. Da li su me inspirisale žene ili sam pisao o njima... to je lepo pitanje, a mislim i da je provokativno. Uvek ima žena i boemštine... Uz posao kojim sam se bavio, imao sam tu sreću da obiđem ceo svet, pa su neki putopisi time ispirisani. Recimo, u romanu Panamski kanal pisao sam o nekim istorijskim događajima u Panami, o tome kada je osnivana Panama i tražio paralelu između tih događaja i bombardovanja u Srbiji.
Prijavio sam se na i na konkurs za erotsku priču, koju sam pisao dok sam bio u Lisabonu. Nazvana je  “Ljubav u Lisabonu”. Pobedio sam na konkursu jer sam bio najbolji.

Iz kog razloga ste osnovali seksološku sekciju u Novom Sadu?

- Seksološku sekciju sam osnovao jer nema nijednog seksologa u Vojvodini, dok istraživanja pokazuju da upravo impotencija predstavlja rizik za dobijanje infarkta i šloga. Okuplja više stručnjaka iz različitih oblasti u medicini. Reč je o multidispisciplinarnoj sekciji u kojoj postoji desetak specijalista koji sinhorno moraju da rade. Jedna od osnovih delatnosti mora da bude edukacija, pre svega lekara, jer naši lekari nisu obrazovani da rešavaju seksološke probleme, jer se seksologija ne uči na fakultetu. Jedna od osnovnih ciljeva nam je da se seksologija uvede na fakulet i tu nam treba podrška kako stručne javnosti tako i političke, a i šire, jer je jako teško nešto novo uvesti u ove inertne sisteme. Istovremeno, prema onom što je dato deklaracijom o seksualnim pravima, a usvojeno devedesetih godina, stoji pravo na obrazovanje i edukaciju svakog živog bića iz oblasti seskologije. Mi za tim jako kasnimo i ne znam kada ćemo i gde ćemo stići.
 

"Naši lekari nisu obrazovani da rešavaju seksološke probleme, jer se seksologija ne uči na fakultetu"

Koja je veza između kardiologije i seskologije?

- Ušao sam u vode seksologije zbog velikog broja radova iz oblasti erektilne disfunkcije kod muškaraca, koja ukazuje na mogućnost neželjenih događaja kod muškaraca. Erektilna disfunkcija je faktor rizika za nastanak infarkta, iznenadne smrti i šloga. Naime, najnovija itraživanja pokazuju da 30 odsto muškaraca iznad trideset godina ima eritkilnu disfunkciju, 40 odsto od 40 godina, 50 odsto od 50 godina... Kada bi se te osobe javljale na pregled mi bi mogli da ispitamo koliki je njihov rizik za te neželjene događaje. Period od erektilne disfunkcije do neželjenih kardiovaskularnih događaja se kreće od tri do pet godina. Postojii mogućnosti da sprovodemo dijganostiku srčanog oboljenja, da preveniramo neželjene događaje ugradnjom stenta i ispravnim medikamentim putem.

Šta kažu istraživanja, koje je najbolje vreme za vođenje ljubavi?

- Istraživanja su pokazala da je seks najbolji ujutru i to četvrtkom. Bojim se da će sada mnogi kasniti na posao... To je veoma prosto, jer su oko pola osam nivoi testosterona i estrogena najviši, a energetski nivo kortizola zaslužan za seksualnu želju najveći četvrtkom. Istraživanja pokazuju da seksualnu želju kod žena inicira kada muškarac radi kućne poslove, posebno kada radi sa usisivačem. Istovremeno jedno od istraživanja rađenih u Engleskoj su pokazala da ljude najviše usrećuje vođenje ljubavi. Najvažniji deo života, koji ljudi neretko podcenjuju, jeste ono što ih čini srećnim, jer stalno vodimo brigu o problemima. Zapravo bi trebalo da bude obrnuto, odnosno – više bi trebalo da se bavimo onim što nas čini srećnim. 

"Istraživanja pokazuju da seksualnu želju kod žena inicira kada muškarac radi kućne poslove"

Čime se seksološka sekcija bavi?

- Trenutno radimo na edukaciji lekara kroz sastanke sa sekcijama kao što su psihijatri, urolozi i drugi koji se marginalno ili delimično bave seksologijom. Radimo na ujedninjenju naših interesa za osnivanje katedre za seksologiju na Medicinskom fakultetu. Borimo se protiv ilegalnog prodavanja stimulativnih sredstava, ali i želimo da edukujemo sve one koji žele da koriste vijagru. Svestan sam toga da ljudi žele da uživaju, a cilj našeg rada je da pomognemo, a ne da branimo, a i to radimo kada je neophodno.

Šta je vašoj generaciji lekara bilo najbitnije, i kako gledate na to što vaše mlađe kolege odlaze u inostranstvo?

- Uvek sam hteo da budem bolji od nekog ko sa mnom radi, a to je želeo i moj kolega. To je bila jedna trka u znanju. Danas mladi žele da nauče neke stvari kako bi mogli posle podne da rade privatno i da zarade neki dinar. Danas je novac sredstvo kome svi robujemo, te ako je to cilj, onda takav put poništava mnoge korisne i lepe stvari. Pozdravljam odlazak kolega na usavršavanje. Ko ima mogućnosti i znanja, treba da traži najbolje mesto gde će imati najviše koristi i gde će najviše moći da se iskaže.

Postoji li intelektualna elita i da li su oni dovoljno glasni?

- Pitanje je jako teško, jer ko su uopšte intelektualci u Novom Sadu i da li ih uopšte ima?! Intelektualci su se povukli, jer su se izgubili u ovom vremenu i u kovitlacu stvaranja novog kvaliteta života. Mislim da intelektualci nisu dovoljno glasni, ne samo u Novom Sadu, već u Srbiji. Zatvoreni su u neke institucije i kao da se skrivaju od običnog naroda. 

"Intelektualci su se povukli jer su se izgubili u ovom vremenu i u kovitlacu stvaranja novog kvaliteta života"

 
Šta biste savetovali mlađim kolegama?

- Poruka mladima je da treba znati, jer je znanje sloboda. Kada znate i kada ste svesni toga znanja možete da pomognete ljudima i da stvorite sebi zadovoljstvo i da lakše prevazilazite probleme u životu.

 
Čime se sada bavite i koji su vaši dalji panovi?

- Spremam predavanje za Kongres kardiologa Srbije na Zlatiboru. Otvaram kardiološku ordinaciju u Futoškoj 107, gde očekujem prve pacijente sa erektilnom disfunkcijom. Počeo sam pripreme za Evropsko prvenstvo u plivanju u Kranju 2018. Pišem nov roman, a pošto imam sedamdeset godina, a imam još toga, tu ću stati s nabrajanjem, jer teško da će mi čitaoci poverovati! 

Razgovarala: Slađana Aničić
Fotografije: Aleksandar Jovanović