Dušica Stojković, muzički pedagog: Kad vodiš sopstveni posao, brzo stekneš odgovornost prema svakom aspektu života

Novosađanka kojoj je muzika postala ceo život.

Dušica Stojković rođena je u Novom Sadu, na Salajci. Nakon završene niže i srednje muzičke škole, upisuje Akademiju umetnosti na smeru “opšta muzička pedagogija“. Posle godina lutanja i života u emigraciji, ona se vraća u svoj rodni grad, kreće da svira u reoformljenom novosadskom rok bendu Generacija bez budućnosti, i naposletku osniva veoma uspešnu i voljenu školu muzičkog za decu “Čarobna frula“, koja podiže mlade ljubitelje muzike i pruža roditeljima male dece alternativu za sedenje ispred televizije.

Da li se muzika oduvek slušala u tvojoj kući, odnosno – jesi  li odrastala okružena muzikom?

- Tata je malo svirao gitaru, a mama nikada nije bila previše zainteresovana za muziku. Tata je povremeno uzimao tu svoju gitaru, koju ja i dan danas koristim, i ponekad prebirao po žicama. Ali moja ljubav prema muzici uopšte nije došla iz porodice. Jasno se sećam i odakle je potekla – od vaspitačice iz vrtića. Jako sam volela dok nam je ona svirala harmoniku, pa sam želela da budem poput nje i da savladam taj instrument. Potom su me odveli u nižu muzičku školu, gde su mi rekli da sam previše mala da bih držala i svirala harmoniku, a u to vreme valjda nije bilo onih prilagođenih mlađima, pa su mi predložili da počnem da učim klavir. Zaista sam bila malo dete, od pet godina, pa je moja prva profesorka dolazila kod nas kući da vežbamo. Dve godine sam radila sa njom, pre nego što su me primili u nižu muzičku školu.

Jesi li od početka znala da će ti muzika postati glavni fokus u životu ili si je više shvatala kao hobi?

- Definitivno kao hobi. Nikada nisam postizala bog zna kakve rezultate, barem na početku, i nisam išla na takmičenja. Ali sam izuzetno volela sam čin sviranja i nastupanja. Imala sam malu krizu, u sedmom razredu mi se promenila nastavnica klavira, pa sam htela i da se ispišem iz muzičke škole i jako teško sam to preživela. Mama je insistirala da ne odustanem i nekako sam to pregurala.

I njoj je, kao maloj, ponekad bilo teško, ali je istrajala: Dušica i deca iz "Čarobne frule" na nastupu na Trgu slobode

Misliš li da je bitno da roditelji vrše pritisak na decu da budu uporni, bilo da je muzika ili sport u pitanju?

- Naravno, pogotovo ako se uoči da se dete bori i da odustaje zato što mu ne ide u tom trenutku jedan aspekat toga čime se bavi. Jako puno dece odustaje posle prve prepreke. U nižoj muzičkoj, na primer, mnogo dece zna da se pokoleba kada na red dođe na primer solfeđo – jako im bude to teško i apstraktno. Ne treba prosto praviti bauk od nekih stvari, samo pokazati deci da odustajanje nije opcija, sve dok postoji ljubav prema onome čime se bave. I meni je ponekad bilo teško, pa sam istrajala.

Šta je bilo presudno za tvoju odluku da nastaviš da se baviš muzikom?

- Zvučaće smešno, ali to je bila matematika. Uopšte mi nije išla i želela sam da upišem nešto gde ću se sa njom što manje susretati. Dvoumila sam se između muzičke škole i veterine, ali kada sam čula da se za prijemni na veterini polaže matematika, nije mi bilo potrebno previše vremena da se odlučim. Verovatno bih bila i dobar veterinar, ali ne znam da li bih položila prijemni.

Kako je izgledalo tvoje odrastanje u Novom Sadu i koliko je ono bilo različito od odrastanja dece danas?

- Odrasla sam na Salajci, u kući, a moji roditelji i dalje žive tamo. Čak nam se ni broj telefona nije menjao, od kako su ga uveli. Divno je bilo odrastati u kući, u pitanju je slepa ulica, pa sam većinu vremena provodila sa drugarima, igrajući se napolju. Ne u dvorištima, baš na ulici. Nije bilo saobraćaja i svi smo se non-stop družili, ne sećam se ni kada smo spavali, učili, jeli... Smatram da danas deca imaju mnogo više opcija. Dok sam odrastala, postojala je samo niža muzička škola i to je to. Danas deca već od godinu i po dana, kao kod nas, na primer, mogu da upišu pojedine sekcije, školice, vežbe, likovno, muzičko, strane jezike, računanje... Jeste bilo sigurnije tada, ne mogu da zamislim da deca danas izađu i ceo dan provedu sa drugarima na ulici.

Koji ti je bio prvi dinar koji si zaradila od muzike?

- Tokom studija na Muzičkoj akademiji, krenula sam da radim na Radio Vojvodini. Isprva sam radila kao organizator, javljala sam se na telefon, donosila sam vesti iz redakcije, namotavala reklame na magnetofone, pre uključenja sam pričala sa slušaocima, “mala od palube“, što bi se reklo. No, pošto su znali da pohađam Muzičku akademiiju, jedan od tadašnjih muzičkih urednika me je zamolio da ga menjam par smena. Menjala sam ga dva, tri puta pa sam vremenom uspela nekako da se “uguram“ među muzičke urednike.

Koju muziku si najviše volela u tom periodu?

- Najčešće sam pozajmljivala tatine ploče, tako da su The Beatles prva stvar koju sam baš zavolela. Kako smo u školi učili samo ruski, kroz muziku sam počela da učim i engleski. U svim tim pločama bio je i unutrašnji omot, na kom su bili tekstovi pesama, pa sam naučila kako se izgovaraju reči. Slušala sam i Radio 202, sećam se emisije Disko top 15, koju sam snimala pa preslušavala. Drugari pankeri iz škole su dosta uticali na mene. Jedina muzika za koju se nisam “zakačila“ bio je hevi metal. Na radiju je naš šef tražio da puštamo stvari koje publika zna i voli, a ne neku tešku alternativu, mada je to meni i odgovaralo pošto sam oduvek bila naklonjena pop muzici. Bilo mi je jako zabavno da idem u Fonoteku i da “trebujem“ sve te albume za emisije. Radio je ostao moja velika ljubav i žao mi je što od toga više ne može pristojno da se živi, a i atmosfera na radio stanicama se promenila, više te emisije nisu toliko edukativne za narod, već je strogo kontrolisan sadržaj koji se nudi. Postoji jedna plejlista koja se vrti danima, zbog autorskih prava.

Budući da radiš s mladima, čini li ti se da Novosađani danas manje ili više slušaju muziku,?

- Danas postoji jako velik izbor, zbog interneta i dostupnosti informacija. Nema se više vremena za slušanje čitavih albuma, uvek se samo skida po pesma, a i sami bendovi su skloni tome da izbacuju više učestalih singlova, nego da rade na albumima kao na jednoj zaokruženoj celini. Hiperprodukcija je uticala na to da se muzika sve više i više filtrira i da u centar pažnje dolaze samo hitovi. Mada, dok sam radila u Karlovačkoj gimnaziji, na zameni, primetila sam veliki broj dece koja i dalje vrlo posvećeno slušaju muziku. Verovatno i roditelji utiču na te muzičke izbore i količinu i kvalitet muzike sa kojom ti mladi ljudi odrastaju.

Potom je došla mala pauza u tvom radu sa muzikom?

- Da, posle bombardovanja, 2001. godine, otišla sam na letovanje u Grčku i tamo, prosto, ostala i provela narednih nekoliko godina. Radila sam za šankom u diskoteci, bavila sam se tetoviranjem kao dnevnim poslom, snalazila sam se kako sam uspevala. Nije mi bilo teško da ostavim sve za sobom, a često sam i dolazila ovde. Taj period mi je mnogo pomogao kao osobi... Naučila sam grčki, naučila sam da živim samostalno, bez pomoći roditelja. Mišljenja sam da je to poprilično dobro za mlade ljude, da se što pre odvoje i uzdaju samo u sebe. Posle Grčke, otišla sam da neko vreme živim u Londonu, koji je puno uticao na mene. Ulična moda, muzika, kultura, sve što me je interesovalo tamo je postojalo kao deo svakodnevice.

Šta te je podstaklo da se vratiš u Novi Sad?

- Nemogućnost da sredim papire – nisam želela nigde da boravim bez dozvole. Mada su mi nedostajali i prijatelji i porodica. U Novom Sadu volim što je sve blizu i što ljudi imaju vremena da se viđaju i druže. U Londonu se mnogo radilo i svako druženje se dogovaralo po šest meseci unapred. Čini mi se da su ljudi ovde ipak malo manje izolovani. Od Novoga Sada najviše volim Kamenjar, gde prijatelji imaju vikendicu, i tamo šetamo životinje, uživamo sa decom i vozamo se čamcem. Kod nas je sve ravno, svuda se može stići biciklom. Volim i Najlon pijacu, na primer.

Posle povratka počela si da sviraš sa Generacijom bez budućnosti? Kako je došlo do te saradnje?

- Moj dobar prijatelj Aleksandar Reljić Relja me je pozvao i pitao da li bih bila zainteresovana za tako nešto, što sam ja oberučke prihvatila. Nedostajalo mi je da nastupam na sceni.

Dušica sa članovima Generacije bez budučnosti, sasvim desno – Aleksandar Reljić Relja

NEZABORAVNIH 36 SATI DO BEČA: “Sigurno je da nikada neću zaboraviti koncert  u Beču, tj. sam put do te svirke. Naime, bila je zima, mart mesec, i sneg je toliko padao da nas je, negde oko Budimpešte, skroz zavejao. Bili smo u kombiju. Sećam se da smo 36 sati putovali do Beča. Prespavali smo noć u kombiju, dok nisu oslobodili put. Čak i kada smo uspeli da se probijemo samo do Budimpešte, kombijem dalje nije moglo. Mi smo se sa komplet instrumentima, bubnjevima, gitarama, klavijaturama potrpali u voz i napokon se dočepali Beča, posle sati i sati klackanja. Onako izmučeni, u Austriju smo stigli u ponoć. Bukvalno smo se sa puta popeli na binu,“ priseća se Dušica Stojković vremena provedenog u Generaciji bez budućnosti.

Svirala si u GBB, beogradskom power-pop bendu Lutke, Drum'n'Zezu, uglavnom si bila jedina žena u tim bendovima. Je li ti to predstavljalo problem ili si to više videla kao prednost?

- Definitivno sam to videla kao prednost. Čim sam počela da sviram sa Generacijom bez budućnosti, odmah sam se prijatno osetila u tom društvu. Od ostalih članova nisam poznavala nikoga sem Relje, ali smo se brzo sprijateljili. Imala sam tremu samo pred prvi nastup. Svirali smo pre engleskog benda Cockney Rejects, te sam morala po prvi put da izađem pred publiku od par hiljada ljudi, u dupke punoj Fabrici, na “To be punk“ festivalu. Ali, kako sam stupila na binu, sva trema je potpuno nestala, opustila sam se i odlično sam se osećala. Veoma mi je žao što više ne sviram sa tom ekipom, ali mi smo svi veoma zauzeti i imamo zahtevne poslove i karijere.

Generacija bez budućnosti ti je otvorila put za sviranje i sa još nekim bendovima...

- Sa Generacijom bez budućnosti smo vežbali u nekim prostorijama blizu Graffita, kultnog novosadskog kafića. Često smo svraćali posle probe i tu sam i upoznala članove benda Lutke, koji su iz Beograda, ali su bili radi da dolaze u Novi Sad i vežbaju sa mnom, pošto im je baš bila potrebna klavijaturistkinja. No i njih je stigla slična sudbina kao i GBB, previše obaveza druge vrste. A tada sam i ja krenula da predajem u muzičkoj školi “Melodium“, preko koje sam sam upoznala Voju i krenula da sviram sa Drum'n'Zezom.

Znači, pre nego što si otvorila svoju, zanat profesorke muzičkog deci si kalila u drugoj školi?

- Pošto sam se vratila iz Londona, tražila sam posao i našla sam ga – nećete mi verovati – u oglasima u “Dnevniku“! Videla sam da muzička škola za decu “Melodium“ traži nastavnicu muzičkog, otišla sam na razgovor i dobila posao. Oduvek sam volela tu igru u radu, što je tadašnja vlasnica prepoznala. Do tada nisam radila sa decom, ali sam odmah upala u tu priču. Tu je popriličan broj prijatelja dolazio sa svojom decom, pevala sam tada i u Vojvođanskom mešovitom horu, pa sam se tu sprijateljila sa Vojislavom Maleševim i njegovom ženom Sofijom, koji su doveli svoje dete kod mene na časove i sa kojima sam, nedugo posle toga, krenula i da sviram u Drum n’ Zez. Taman u momentu kada su prestali da sviraju drugi bendovi, uletela sam i u tu priču. Radila sam izvesno vreme u “Melodiumu“, pa sam odlučila da je vreme da se osamostalim.

 Kraj Dunava (l-d): Vojislav Malešev, Dušica Stojković i Sofija Stanić, članovi grupe Drum'n'zez

Sama si pokrenula posao?

- Ne, imala sam i veliku podršku sadašnje poslovne partnerke, Severine Miletić. To je tada bila njena organizacija “Dečiji kulturni centar“ i njoj je bio potreban neko ko će podeliti posao i trškove svega toga. Od tada ljubav prema muzici učimo decu od godinu i po dana, pa sve do srednje škole, a vodimo i hor. Od početka sam obožavala rad sa horom, tako da sada radimo i sa novoosnovanim horom za odrasle pod nazivom Pop hor "Radio". To me je baš osvežilo, preuzela sam taj hor na nagovor nekih polaznica, pošto im se dirigentkinja odselila za inostranstvo. Oraspoložio me je taj rad i dao mi je neku novu snagu.

Radiš dosta stvari – imaš sopstvenu školicu muzičkog, sviraš sa bendom, vodiš hor, puštaš muziku kao didžej svaki put kada ti se ukaže prilika – ali, ipak, koja ti je omiljena „aktivnost“?

- Hor mi je definitivno najdraži. Druženje, putovanja, to zajedničko provođenje vremena u kombiju stvara prijateljstva za ceo život. Volela sam da radim kao didžej u “Kaž’te baru“, i tu su bili zaista dobri provodi. Puštala sam disko i pop koji volim. Kada puštam muziku, uvek se trudim da se prilagodim, da biram muziku koja svima prija, a cilj mi je da se ljudi opuste, igraju i da se dobro provedu. Gledam kako ljudi reaguju, i na osnovu toga biram repertoar. Svaki moj rad mi pridonosi nešto novo životu, od “Čarobne frule“ dobijam sigurnost, stabilnost i materijalnu obezbeđenost i mogućnost da sama organizujem svoj život i vreme. Kada vodiš sopstveni posao, brzo stekneš odgovornost prema svakom aspektu života. Sa bendovima sam naučila da se oslobodim treme i da uživam na bini, u probama i putovanjima i samoj svirci pred publikom. Hor je moja velika ljubav, volim da sam okružena tim višeglasjem i zajednicom. Tu ima i puno posla, dirigentkinja sam, spremam se, analiziram svaki glas u horu, dorađujemo aranžmane za naše potrebe, učim dikciju i disanje našim polaznicama. Tamo, čini mi se, koristim sve što sam u školovanju naučila.

Koji ti je krajnji cilj u radu sa decom u “Čarobnoj fruli“?

- Mi se zaista trudimo da razvijemo ljubav prema muzici. Ne moraju ta deca kasnije da budu neki vrhunski muzičari, ali sa razvijanjem te ljubavi, neki od njih to možda kasnije u životu i postanu. Uči ih i nekoj disciplini i ispunjavanju obaveza.

PET ALBUMA KOJI SU DUŠICI PROMENILI ŽIVOT:

1. The Beatles, koje sam slušala na tatinim pločama

2. Michael Jackson – Bad

3. Električni orgazam – Letim, sanjam, dišem

4. Ian Brown – Fear

5. Daft Punk - Homework

Razgovarala: Biljana Kovačević Gošić