Kako naše Gradske face vide 2022. godinu

Parna i turbulentna 2022. godina je na izmaku. Nekima je bila fantastična, mnogima naporna, a za dosta njih se nije razlikovala od prethodnih.

Novi Sad bi imao što šta da kaže o svom životu poslednjih godinu dana, ali je, kao i uvek, ćutljiv.

Stoga smo pitali novosadske face za mišljenje, kako su videli i osetili Novi Sad u 2022. godini, da li ih je nešto obradovalo i uznemirilo vezano za grad u kojem žive. U dva teksta predočićemo vam šta su rekli naši sugrađani.

Nataša Kovačev smatra da je 2022. bila godina velikih očekivanja iza koje, nažalost, umesto kulture, kao utisak ostaju slike ograde oko Skupštine Vojvodine prilikom usvajanja GUP-a, policije na Šodrošu, nepostojanje dijaloga, a Novi Sad je postao grad nerealno visokih kirija i cena kvadrata, u kom je sve teže pronaći stan, ali i parking.

− Godinu u kojoj se obeležava 80 godina od Novosadske racije, obeležila je i priča o podizanju spomenika žrtvama iz posleratnog perioda. Rasprava o tome da li će natpis  "Svim nevinim žrtvama iz 1944/45", bez navođenja imena, biti dovoljan argument da spisak na osnovu kog je podizanje spomenika inicirano, a gde se pored nevinih žrtava nalaze i osuđeni zločinci, zapravo nije značajan. Te su situacije preuzele vođstvo nad kulturnim događajima kojih je ove godine u gradu stvarno bilo napretek. Bar kada o utiscima govorimo. Spomenute ograde i privatno obezbeđenje oko skupštine u danu kada su se gradski odbornici izjašnjavali o GUP-u, mogla bih svrstati na prvo mesto. Ne sećam se takvih scena otkad pratim novosadsku politiku i skupštinske sednice. Činjenica da smo postali isključivi, da ne postoji volja za pronalaženjem kompromisa razgovorom, da se umesto dijaloga sve češće čuju optužbe, da smo postali podeljeno društvo u kom si "ili sa nama ili protiv nas", sve je to uznemirujuće. Iznervirali su me loše iskoordinirani radovi na rekonstrukciji ulica (inače potrebni i dobrodošli) i gužve u saobraćaju koje su stvorili, a obradovale su me sređene biciklističke staze na Futoškom putu. O EPK tituli mislim da je teško govoriti racionalno. Uglavnom bi se ocena svakog pojedinačnog građanina Novog Sada svodila na lične impresije o događajima koji su tokom godine organizovani. Ako pogledate ocene Evropske komisije ili nagrade koji su organizatori dobili, moglo bi se reći da je godina titule Evropske prestonice kulture bila uspešna. Ako pričamo o tome šta bismo sve voleli da je urađeno, onda ćemo ovu godinu pre doživljavati kao propuštenu šansu. Našem gradu u Novoj godini želim više razgovora i tolerancije, manje kriminala, manje loših urbanističkih rešenja. Jedan novi park – rekla je Nataša.

Dušan Radivojević svima znan kao Gianni Lestat ističe da je 2022. u Novom Sadu bila izuzetno turbulentna, od zvezda do blata.

− Obradovalo me je što se vidi neki napredak u podizanju svesti građana. Sve više se priča o bitnosti očuvanja životne sredine, sve više se potencira značaj planske izgradnje i proširenja grada. Nervira me, kao i svake godine, ta naša inertnost. Meni jedna od najbitnijih stavki je bezbednosti dece i usklađivanje zakona sa ostatkom sveta o tome. Imali smo prilike da vidimo, da je u Novom Sadu porast vršnjačkog nasilja i to nikako da dođe na red za rešavanje. Novi Sad je tu pre nekoliko godina dao taj bitan impuls u borbi za decu, ali je to sve nekako stalo. Pored toga, ono što me kao korisnika invalidskih kolica nervira je ovo raskopavanje grada svuda odjednom. Osobe sa invaliditetom su opet nekako skrajnute na marginu i na tome mora da se radi edukacija u oba smera. Uz sve gore navedeno smatram da Novi Sad nije opravdao titulu EPK, ali neki pozitivni pomak svakako postoji. U Novoj 2023. godini svima bih poželeo da se uozbiljimo i zanemarimo negativnosti kojima smo okruženi jer puno toga treba da se popravi i reši u ovom gradu, bez obzira na užasnu polarizaciju u svemu kojoj smo svedoci, jer ne gradimo mi ovaj grad, niti svet samo za sebe, nego prevashodno za one koji će ga naslediti. Morali bismo svi malo više da se potrudimo i da naučimo da saslušamo jedni druge. Menjamo svest da bismo promenili svet – poručio je Gianni Lestat.

Milorad Kapor je neko ko je mnogo radio i ove godine u inostranstvu, kada su mu obaveze u matičnom Srpskom narodnom pozorištu dozvoljavale i, kako kaže, nije sasvim upoznat sa svim, kako dobrim tako i lošim događanjima u gradu koji je nekada davno obećavao.

− Pri čestim vraćanjima svom Novom Sadu iz gradova koji pripadaju demokratski uređenim državama, gde postoji vladavina prava, odvojenost sudske, izvršne i zakonodavne vlasti, te poštovanje kvalitetno i profesionalno donešenog generalnog urbanistčkog plana, lako se da videti da Novi Sad deli sudbinu većine gradova u Srbiji gde partikularni interesi ljudi na vlasti i njima bliskih imaju privilegiju nad opštim interesima građana. Uznemirava me sve veća indoktrinacija mladih od strane zarobljenih medija, usmeravanje u pogrešnom smeru u svim vidovima u kojima bi mladi trebali da preuzmu baklju liderstva, organizovanje velikog dela njih u falange koje služe vlastima za kreiranje bolje prošlosti umesto realne sadašnjosti i lepše budućnosti. Nervira me urbicidni kontinuitet koji sada prelazi u katastrofalne razmere od kojeg se Novi Sad verovatno nikada neće oporaviti. Jedna od retkih stvari koja me je obradovala jeste recimo obnova Doma kulture u Rumenki. Ako bih proveravao da li je bilo zakonski propisanog i kvalitetno izvedenog tendera za njenu obnovu, pitanje je da li bih se i ovome obradovao. Izlišno je pričati o EPK tituli, u gradu u kojem privatna obezbeđenja batinaju protestante koji se bore za kulturniji, lepši i časniji Novi Sad, u gradu u kojem ti isti batinaši naređuju policiji koja bi morala da štiti grad i njene žitelje, u gradu u čijim su upravnim odborima kulturnih institucija postavljeni ljudi sa skromnim obrazovnim i još skromnijim profesionalnim i etičkim biografijama. S obzirom da sam jako dobro upućen kako je to bilo u prethodnim evropskim prestonicama kulture, odgovor bi se sveo na: Mnogo buke (dobro naplaćene) oko uglavnom ničega (isto dobro naplaćenog). U 2023. želim da vaskrsne pank u njenoj postojbini, u građanima Novog Sada – čuli smo od novosadskog glumca.

Slobodan Šušnjević navodi da je 2022, jedna od onih godina koje mislimo da ćemo upamtiti, a u stvari proći će i ostaće nam malo konkretnih uspomena.

− Vezaćemo se za neka opšta mesta poput: Jel se sećaš? ... a u stvari sećaćemo se sećanja. Događaji će potonuti u zaborav. Jedna od onih godina koje smo preživeli i godina u kojoj je "Dnevnik" otišao iz zgrade koja se tako zove. Veoma jak utisak je da sam se trudio više, a efekta je bilo manje. Snažan utisak je da pomeriti ljude iz stanja inercije i bespomoćnosti nije lako, a i sam polako odustajem. Rado ću se sećati nekoliko važnih, lepih susreta, nekoliko sadržajnih razgovora i par kreativnih akcija... Skromno za moju energiju i godine. Novi Sad je u protekloj godini bio šaren, pun događaja i pun raznih sadržaja koja su organizovana za neke ljude koji su zamišljeni u projektima, ali takvi ljudi ne žive u Novom Sadu. Svi kreativci misle da treba da dobiju neka materijalna sredstva, a utisak je da se na sve previše trošilo i da je puno sadržaja neoriginalno (uvezeno spolja). U nastupajućoj godini Novom Sadu želim da pohapsi sve investirorske hohštaplere i da se sugrađani smeše jedni drugima. Da shvate da žive u istom gradu, a da ga svojataju bez odgovornosti prema njemu – naveo je Šušnjević.

Novi Nebojša Milenković opisuje Novi Sad u 2022. godini kao grad u previranju i odumiranju. Kao grad koji se "razvija" uprkos i u inat sopstvenim građanima, gde se termin "razvoj" zapravo koristi kao eufemizam za besprizorno otimanje grada i ubijanje njegove urbanističke suštine koju najbolje sublimiše sintagma "Grad po meri građana", koju nosimo još iz vremena SFRJ. Prema njegovim rečima, ove godine smo prisustvovali besprizornom isporučivanju grada, praktično na tacni, urbanim predatorima koji se ovde od milošte nazivaju "investitorima", ali i godini u kojoj su se Novom Sadu dogodili građani, zapravo većinom građanke – odlučne, hrabre, spremne da vlastiti grad brane.

− Pre svega, uznemirilo me je usvajanje GUP-a i sa njim povezana besprizornost gradskih vlasti, konkretnije bivšeg gradonačelnika, u obračunu sa građanima zainteresovanim da participiraju u trasiranju strateških pravaca razvoja našeg grada. Ono što su vlasti, nažalost, zaboravile je da pobeda na (lažnim) izborima nikoga ne čini vlasnikom grada, a pogotovo im ne daje pravo da sa gradom čine doslovno šta im god padne na pamet. Takozvana godina kulture završava se pod senkom odluke gradskih vlasti da sinu Đorđa Balaševića dodele 15 miliona dinara za potrebe snimanja nekakvog filma. Kažem "nekakvog" zato što je reč o reditelju, moguće i scenaristi (kako bi svi novci ostali "u porodici") potpuno nepoznatih kinematografskih referenci. Ako među rezultatima konkursa pogledamo koliko je budžetskih para u godini kulture dobio naš najveći reditelj, Želimir Žilnik videćemo da je u pitanju petnaest puta manji iznos – otuda, sasvim pouzdano, tvrdim da je ovaj mladi "reditelj" od grada dobio više para nego Žilnik tokom čitave svoje kinematografske karijere. Mislim da taj slučaj najbolje ilustruje i čitavu "godinu kulture" koja se odvijala pod senkom (ne)skrivene korupcije sa jedne i želje da se ostavi utisak odnosno zaseni prostota, sa druge strane. Nekakvih programa je, svakako, bilo. Međutim oni su uvek bili revijalno/festivalskog tipa umesto da budu usmereni ka stvaranju novih kulturnih vrednosti. Pravi efekti titule EPK uvek se mere onim što izabranom gradu ostaje kao benefit kad ta godina prođe i plašim se da, s izuzetkom Muzičke škole (što opet nije samo kulturna već, pre svega, obrazovna ustanova), već za koji mesec ove titule ni po čemu posebnom nećemo moći da se setimo. Naravno, ovo je moj subjektivni osećaj i voleo bih da me kulturna stvarnost demantuje. U 2023, svima nama poželeo bih da konačno shvatimo kako ovaj grad nema nikog drugog osim nas, njegovih građana i kako svakim svojim naporom da odbranimo ono što je od grada uopšte preostalo zapravo činimo vrhunski patriotski čin – rekao je Milenković.

Robert Čoban veći deo radne sedmice provodi u Beogradu, ali vikende u Novom Sadu i kaže da svaki put uživa, da ne bi promenio grad nikad i pored svih njegovih mana i problema jer misli da Novi Sad ima puno potencijala na kojima treba još raditi. 

− Kao i sve ljude koji žive u centru iznerviralo me je raskopavanje Ulice Modene usred godine kada je grad Evropska prestonica kulture, mislim da je sa tim moglo da se sačeka bar pola godine. Znam da je problem parkiranja u centru velik i da su javne garaže neophodne, ali se nadam da radovi neće trajati predugo i da neće biti nekih neželjenih nuspojava. Uznemirilo me je kada sam video da je Petrovaradinsku tvrđavu opasno napala vlaga i da su potrebni hitni radovi na njenoj sanaciji, a pritom su gotovo pored svakog prozora postavljeni klima uređaji koji narušavaju izgled ovog objekta kulturne baštine. Mislim da bi Pokrajina, Republika i Grad morali konačno da se slože oko formiranja jedinstvenog preduzeće koje će se baviti Petrovaradinskom tvrđavom, da se ulazak na nju naplaćuje kao svuda u svetu (građanima Novog Sada može da bude besplatan ulaz ili uz simboličnu ulaznicu). Jednostavno ne smemo da dopustimo da se naš najveći istorijski aset ovako zapusti. Sa druge strane obradovalo me je, čini se, veoma kvalitetno uređivanje Podgrađa – naglasio je Čoban.  

Za njega je Novi Sad evropska prestonica kulture sa ili bez titule, a što se tiče same organizacije događaja, pored nesretnog spleta okolnosti sa pandemijom koja je pomerila sve za godinu dana, misli da nije dovoljno iskorišten potencijal lokalne umetničke scene kao ni bogate kulturne baštine grada.

− Predlagao sam da se dvorac Karačonji Marcibanji u Kameničkom parku sredi pošto je u solidnom stanju i pripada Gradu, a u njemu samo nekoliko kancelarija koriste "Vode Vojvodine". Imali bi atraktivan prostor za izložbe, koncerte i druge događaje na pet minuta od centra grada, i to u velikom parku. Međutim, nije bilo sluha za to. 

Bilo je i dobrih stvari, sređivanje Svilare je primer dobrog aktiviranja i uklapanja industrijske baštine u jedan kvart. Takođe, verujem i da je ideja o uređenju Almaškog kraja koje je upravo započelo, posledica te titule EPK. U svakom slučaju, mislim da je ova titula Novom Sadu donela mnogo više indirektnih koristi (i još će donositi) nego što su sami programi bili atraktivni i zanimljivi. Novom Sadu bih poželeo da u 2023. počne da unapređuje sve te potencijale o kojima sam govorio. Novi Sad je pored Beograda jedini grad sa pozitivnim demografskim potencijalima, u njega se i dalje dolazi, ove godine je došlo i puno Rusa i Ukrajinaca za koje verujem da će kao i Beli Rusi pre tačno 100 godina značajno doprineti razvoju grada. Istorijska baština, turizam, IT industrija, multikulturalnost, sve to čini Novi Sad idealnim mestom za život i rad. Želim novom gradonačelniku za kojeg sam čuo pozitivne prve komentare, da se uhvati u koštac sa svim tim problemima i počne da ih rešava – zaključio je naš sugrađanin. 

Zabeležio: Dejan Ignjić