Lazo Bakmaz, novinar: Ne delim sportove na velike i male, svi su podjednako važni

Jedan od naših najpoznatijih sportskih novinara govori o svojoj karijeri, odnosu prema sportu i ljubavi prema Novom Sadu.

Šanse da pratite domaći sport, a da ne znate ko je Lazo Bakmaz su zaista minimalne. Lako se prepoznaje po glasu i pojavi, a pamti po profesionalizmu i šarmantnim izveštajima, koji odlikuju samo strastvene i duhovite novinare. Svoj radni vek proveo je u Radio-televiziji Vojvodine, mada se pored televizije i radija oprobao i u štampanim medijima. Nije se libio ni da proba različite žanrove i formate televizijskog novinarstva, pa će njegovo ime ostati zabeleženo na emisijama različitih redakcija, kao i na više dokumentarnih filmova. Ovaj doajen sportskog novinarstva u Vojvodini, na svom radnom mestu provodi poslednje mesece pred odlazak u penziju. Četrdeset godina rada zaokružuje sveže pristiglom nagradom za životno delo Udruženja sportskih novinara, a za portal Moj Novi Sad napravio je osvrt na svoju karijeru.

Kada je i kako jedan Trebinjac zavoleo Novi Sad?

– Ja u Novom Sadu važim za novosadskog Trebinjca, rođenog u Dubrovniku. Moj otac je bio železničar, pa je tako po nameštenju bio u Dubrovniku, gde smo živeli do moje treće godine. Kako je on dobijao premeštaje, tako sam i ja stigao do Trebinja i tu odrastao, završio osnovnu i srednju školu. Za mene i dan danas kažu "Oteraše njega iz Trebinja ali Trebinje iz njega nikad i nikako" (smeh). Davne 1976. godine, na ekskurziji u srednjoj školi, imali smo organizovano putovanje po celoj Jugoslaviji, pa smo lepo iz Trebinja krenuli do Beograda, gde je bilo prvo noćenje, a sutradan smo došli u Petrovaradin i tu noćili. Uveče, oko osam, devet sati, dobili smo slobodno nekih sat vremena i ja sam izašao na bedeme Tvrđave. Kada je pukao pogled preko Dunava prema Novom Sadu, gde su svetla bila upaljena i pravila odsjaj na površini reke, rekao sam "Ukoliko zaista postoji raj, ovo su njegove dimenzije. Ja mogu živeti samo ovde i nigde više". Tako je i bilo. U Novi Sad sam se doselio nakon srednje škole, sa nepunih 20 godina.

Ne mogu reći da sam došao slučajno ali znam da sam ostao namerno

Kako je počela vaša karijera na televiziji?

– Javio sam se na oglas koji je izašao u "Dnevniku", u kojem su tražili honorarne saradnike realizatore, spikere i novinare. Ja sam se prijavio na sve tri pozicije, pa šta me zakači (smeh). Bilo je izazovno jer je Televizija Novi Sad bila mlada, to je bilo 1980. godine, i postojala je tek nekih pet godina. U to vreme nije iza svakog ćoška bilo televizijskih studija, već je u svakoj republici i pokrajni postojala samo po jedna televizija. Dobio sam poziv i ušao u najuži izbor između 250 kandidata, zajedno sa najboljom spikerkom u istoriji ove kuće, Snežanom Petović, udatom Živković. Bio sam na probnom radu neka tri meseca i u to vreme su bile Olimpijske igre u Moskvi, gde sam pomagao u sportskoj redakciji, mada sam uz to radio i neke druge stvari, poput prognoze vremena, na primer. Valjda su videli neki potencijal u meni pa su mi ubrzo ponudili honorarnu saradnju, što sam naravno oberučke prihvatio i tako ostao u televiziji. Ne mogu reći da sam došao slučajno ali znam da sam ostao namerno.

Kako je izgledalo vatreno krštenje na malim ekranima i kako su reagovali vaši ukućani? 

– Moje prvo pojavljivanje uživo na televiziji bilo je tri meseca nakon što sam počeo da radim i to je bila vest koja je glasila ovako: "Naša najbolja teniserka Mima Jaušovec nije uspela da se plasira u polufinale velikog turnira u Kelnu. Nju je u četvrtfinalu zaustavila Amerikanka Bili Džin King sa 6:4, 6:4" i maltene pao u nesvest. Onda mi je mama rekla – "Viđela sam te sinko moj na televiziji" – "I majko, jesam li nešto pametno rekao?" – "A ko te slušao moj sine, ja samo gledala u te’" (smeh).

Da li ste ceo radni vek proveli u sportskoj redakciji?

– Jesam. Sportska redakcija je moja matična redakcija, mada sam iz nje išao u različitim smerovima: od prognoze vremena, preko vojske i policije, do blokova iz politike. U ranom periodu mog novinarskog izazova sam bio i spiker u Dnevniku, a onda sam počeo da radim autorske emisije, poput "Nedeljnog popodneva". Uređivao sam i vodio emisiju "Srpska Atina noću", a svake nedelje sam radio i autorsku sportsku emisiju "Treće poluvreme", u trajanju od 100 minuta. Svaki novi posao sam prihvatao, uz uslov da mi sportska redakcija ostane matična. Kada sam dobio ponudu da radim jutarnji program, za mene je to bio veliki izazov jer kod nas, u to vreme, nije bilo jutarnjeg programa. S obzirom na to da su ga mnoge televizije uvodile i da se pokazao kao dobar način da se podigne gledanost programa, tadašnji direktor televizije Stevica Smederevac mi je ponudio da učestvujem u njemu, tako da sam od početka bio jedan od osnivača i utemeljivača tog dela našeg programa.

PESNIK JE ŽIV, A MI?

"Izdvojio bih dvadesetominutni dokumentarni film 'Pogled iz daljina – Pesnik je živ, a mi?', čiji sam autor. Radio sam ga za NS plus, a priča je o postavljanju spomenika Jovanu Dučiću u Trebinju ‘96 godine, četiri godine pre njegovog preseljenja. Jako sam ponosan na to svoje delo, zato što smo tom pričom nagovestili ono što će se desiti 2000. godine, kada je Dučić stigao u Trebinje i kada je napravljena hercegovačka Gračanica."– kaže Bakmaz

Godine 1987. ste se zaposlili u "Dnevniku" kao sportski urednik, i tamo se zadržali sedam godina. Šta su izazovi štampanog novinarstva u oblasti sporta, i na koji način vam je to iskustvo pomoglo u daljem radu?

– Tadašnji generalni direktor Jovan Smederevac je imao nameru da od "Dnevnika" napravi tiražni list. Subotu je zasnivao na TV dodatku, nedeljom je izlazio revijalni broj, a ponedeljkom je išlo devet strana sporta. Tražio je novinare sa kojima će moći da postavi osnovu za tu priču, pa je pretpostavio da bih ja mogao da budem jedan od njih. Tako sam dobio ponudu koja se ne odbija i iz televizije prešao u novine, što je bio obrnuti smer željama svih novinara u to vreme, jer je većini bila ambicija da iz novina pređu na televiziju. Meni je ovo iskustvo dosta pomoglo zato što sam razvijao stvaralačke mogućnosti u sopstvenoj priči, jer je na televiziji pisana reč u funkciji slike, a u novinama moraš čitaocu svojim rečima da dočaraš sliku, koju gledalac na televiziji vidi i bez tvoje priče. Tako se razvija dar za pisanje i mislim da je velika stvar za novinara da prođe svaki vid novinarstva – štampano, za elektronske medije i, u novije vreme, za internet portale.

Jedno vreme ste proveli i na radiju.

– U Radio Novi Sad sam otišao na poziv Lazara Kurteša, mog kolege, više da bih probao i tu vrstu novinarstva nego što me je nešto naročito privlačilo u radio. Naprotiv, tamo sam se zadržao samo godinu dana, tek toliko da bih video i upotpunio sve ono što sam o novinarstvu razmišljao i ono što sam želeo da postignem, dakle pisano, radijsko i televizijsko. 

Prvi sportista kojeg sam ispratio od početka do kraja njegove karijere jeste olimpijski šampion i prvak sveta u boksu, Slobodan Kačar

Karijere kojih sportista pratite od samog početka?

– Prvi sportista kojeg sam ispratio od početka do kraja njegove karijere jeste olimpijski šampion i prvak sveta u boksu, Slobodan Kačar. To je bilo jedno prelepo iskustvo. Najlepše trenutke sam doživljavao upravo u njegovim pobedama, a jedan od najtežih trenutaka mi je bio kada je u Veneciji nokautiran, dok je branio titulu svetskog šampiona. Svi smo očekivali da će pobediti, jer u polufinalu pobedio Engleza Osbija, koji je bio najveći izazov. Slobodan je zaista preživeo težak nokaut i to je bio kraj njegove karijere. Koliko god mi je bilo lepo dok sam ga pratio ranije, toliko mi je bilo teško tada. Nisam spavao celu noć i nije mi bilo nimalo lako da pošaljem izveštaj, ali sam uspeo objektivno da prenesem ono što se dešavalo u ringu.

– Ivanu Španović pratim od njenih početaka, iz osnovne škole, do bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Rio De Žaneiru, a u međuvremenu je postala četvorostruka evropska šampionka i svetska šampionka u dvorani. Prve informacije o njenim skokovima preko šest metara sam ja preneo i, još dok je bila učenica u Zrenjaninu, prepoznao u njoj buduću šampionku, zahvaljujući ljudima oko nje, pre svega velikom atletskom treneru Ferencu Kamasiju, koji je najavio njene uspehe. Ona je imala tu sreću ili nesreću, da se u isto vreme pojavila jedna odlična Ruskinja Darija Klišina i Ivana je redom gubila od nje. Šesti put su se sastale na zvaničnom prvenstvu, na Evropskom prvenstvu mlađih seniorki u Ostravi 2011. godine, i Darija je ponovo pobedila. Onda mi je Ivana rekla, parafraziram "Ja sam svesna da ispred sebe imam Dariju Klišinu i da je uz mene još nekoliko takmičarki, ali neću se smiriti dok ne preskočim Darijinih 7.05". Ivana je imala toliko snage, ne da preskoči tih 7.05 nego da doskoči do 7.24 na evropskom prvenstvu u Beogradu, osvoji evropsku titulu i onako sva razdragana, pored svih novinara koji su je čekali, prvo dotrči pred mikrofon Radio-televizije Vojvodine. To je bio jedan od najlepših trenutaka moje sportske novinarske pobede, jer je pored svih domaćih i inostranih novinara prvo dala intervju mojoj kući, mojoj ekipi i na kraju krajeva meni, i tek onda je otišla pred špalir gde je moderator postavljao pitanja za sve ostale novinare. To je za mene bila velika stvar. 

Za vas je karakteristično to što oduvek pažnju posvećujete mladim, neafirmisanim sportistima i manje popularnim sportovima. Zbog čega vam je to važno?

– Od školske olimpijade u Novom Sadu ‘85. godine i Radničke olimpijade u Vrbasu 1987. pa sve do danas, bio sam nosilac posla na svim školskim i radničkim olimpijadama. Ljudi me pitaju "Dobro šta ti to treba, već si profilisan novinar, zašto se još uvek baviš školskim i radničkim olimpijadama?", a ja se uvek setim Meše Selimovića koji je govorio "Nemojte mi poturati moju ružnu sliku pod nos, učiniću sve da bude još ružnija iz potrebe da budem još gori, kada već nećete da budem ono što jesam". Dakle ja sam taj, onaj koji ne deli sportove na velike i male. Svi su mi podjednako važni.

Za četrdeset godina karijere, posetili ste mnogo država. Koja putovanja su vam najdraža?

– Inače veoma volim da putujem i imao sam dve velike želje što se tiče putovanja – jedna je da odem u Japan, a druga da odem na karneval u Rio. U Tokio sam otišao ‘91. godine, na treće Svetsko prvenstveno u atletici, na kojem je Jugoslovenska štafeta osvojila četvrto mesto i trčala četiri puta četristo metara brže od tri minuta. U to vreme su svi mediji u svetu preneli da je to prva bela štafeta koja je trčala ispod tri minuta. Ta izjava bi danas prošla sa velikom osudom i smatrana rasizmom, ali se to fakat desilo prvi put u istoriji. 

– Kada sam već izgubio svaku nadu, do Rija sam stigao 2016. godine, ali ne na Olimpijske nego Paraolimpijske igre, zahvaljujući Paraolimpijskom komitetu Srbije koji mi je, za razliku od kuće u kojoj sam radio, dao podršku za put u Rio kao jedinom novinaru iz Srbije izvan Beograda, koji je prisustvovao tom velikom događaju. Tu sam doživeo jedan prelepi trenutak. Kada govorimo o stonom tenisu, prva asocijacija su Kinezi, kako među sportistima tako i među parasportistima. Tamo sam dobio mogućnost da izveštavam sa događaja na kojem je svirala srpska himna i na najvišem jarbolu se viorila srpska zastava. Borislava Perić Ranković je bila šampionka, a srebro i dve bronzane medalje su osvojile Kineskinje. To je bila jedna velika pobeda. U krugovima parasportista sam osetio mnogo pozitivne energije, od njih zaista može mnogo da se nauči i ja sa zadovoljstvom izveštavam sa svih događaja sportista sa invaliditetom. Dakle, doživeo sam i Rio De Žaneiro, iako ne tokom karnevala (smeh) i išao sam na vrh do statue Hrista. Kažu da je odozgo najlepši pogled na svetu, ali ja se ne bih složio, jer je meni lepši pogled sa Petrovardinske tvrđave ili sa Trebinjske Crkvine, pored Dučićevog počivališta.

Gde niste uspeli da odete, uprkos želji?

– Ostao je jedan veliki žal za evropskim prvenstvom u Švedskoj 1992. godine. Kvalifikovali smo se pobedom 2:0 u Beču, međutim, tada su uveli sankcije Jugoslaviji. Isprva je bilo reči da će iz toga biti izuzeti sport i kultura, da bi se na kraju ispostavilo da su sankcije uvedene za sve, pa i za sportiste. Naši fudbaleri su već bili u Švedskoj, pa su morali da se vrate nazad i pokojni Stevan Popov, naš čuveni pilot, je otišao da ih vrati nazad. Međutim, tada je izdata naredba da se zaplene jugoslovenski brodovi i avioni, koji su u tom trenutku zatečeni u inostranstvu. Stevan je poznavao aerodrome svuda po svetu i tačno je znao gde su mogli da drže naše fudbalere. Tamo su otišli, zaista ih pronašli i ukrcali ih u avion. On je znao da nema dovoljno goriva za povratak i radio vezom je dobio naređenje da ne sme da poleti. Odgovorio im je "Ja polećem, spustiću se na autoput kod Hamburga i čistim sve pred sobom". Oni nisu verovali da će to ostvariti dok nije zarolao po pisti i krenuo. Poslednji poziv je bio "Toči gorivo i neka te đavo nosi". Tako je on uspeo da spasi avion i da dovede fudbalere nazad, ali ja nisam uspeo da odem u Švedsku.

Kada smo kod anegdota, sigurno je bilo i nekih vaših "gafova". Koji biste izdvojili?

– Vojvodina je u Beogradu igrala finale Kupa u fudbalu sa Jagodinom. Mi smo ovde pravili plan realizacije i kako će izgledati izveštavanje sa tog događaja. Pravio sam dva plana. Ukoliko Vojvodina pobedi, plan A je podrazumevao praćenje i snimanje radosti u autobusu i doček na Trgu slobode. Sve je to već bilo organizovano i završeno, jer bi Vojvodina osvojila Kup po prvi put. Išli smo po trofej koji nedostaje u vitrini. Plan B je podrazumevao da Vojvodina izgubi, završetkom utakmice, pravimo izveštaj i idemo kući. Sutradan, mislim da je u Kuriru prvo izašlo, verujte mi na pola strane je bila moja glava gde je naslov bio "JAVILO MU SE: Novinar RTV zna da Vojvodina uzima Kup". Objavljena je fotografija mog plana A, ali niko nije objavio plan B već je rečeno kako je Bakmaz isplanirao pobedu Vojvodine i već proslavio titulu, a Vojvodina je izgubila u finalu. Vest su dalje prenosili drugi tabloidi i mediji su time bili preplavljeni. To je uradio neko iz naše kuće i ja sam bio besan u prvi mah, ali onda sam shvatio da su loše reklame najbolje reklame.

U vaše ruke došle su brojne značajne nagrade. Koje su vam najdraže?

– Kada sam imao 31 godinu postao sam dobitnik "Zlatnog pera", Udruženja sportskih novinara. To mi je jedna od najdražih nagrada jer sam ostao upamćen kao najmlađi dobitnik ovog priznanja u celoj Jugoslaviji. Te nagrade više nema, kao što nema ni Udruženja sportskih novinara Vojvodine, nažalost, esnaf se ugasio. Godine 1996. sam bio novinar godine, u anketi Sportske asocijacije Novog Sada, sledeće godine dobio sam nagradu za autorsko delo za dokumentarni film o Bojanu Cingi, kada je preplivavao Lamanš, a kada je ustanovljena godišnja nagrada Radio-televizije Vojvodine, bio sam prvi dobitnik. Najznačajnije društveno priznanje iz oblasti sporta i fizičke kulture je "Majska nagrada" Sportskog saveza Srbije, koju sam dobio 2012. godine, a tri godine kasnije sam dobio "Spartakovu nagradu". Na kraju, svodeći račune stigla je nagrada za životno delo Udruženja sportskih novinara Srbije, na predlog kolega iz Beograda.

Kojim sportom ste se bavili u mladosti a kako se danas rekreirate?

– Trenirao sam fudbal i bio sam golman omladinske ekipe "Leotara", a po dolasku u Novi Sad pokušao sam da igram u "Kabelu", ali nije mi išlo, znate kako to ide – došao u novu sredinu, devojke... Nisam imao vremena da treniram (smeh). Danas mi je omiljena rekreacija plivanje na bazenu u Spensu i u ovom vremenu pandemije, lako bih koroni oprostio policijski čas i zatvaranje raznih objekata, ali joj bazen ne mogu oprostiti. Godinu dana bez bazena je previše. Volim i da vozim bicikl i biciklizam je jedan od sportova u mom sektoru od ‘80. godine, kada sam prvi put izveštao sa trke kroz Vojvodinu. Tada mi je to ušlo u krv i do dan-danas sam ostao veran biciklu i biciklistima, tako da sam išao i na trke kroz Jugoslaviju, od Triglava do Đevđelije, kroz Srbiju, kroz Vojvodinu i jedino mi je ostala neostvarena želja da odem na "Tour de France".

A na pomen kog sportskog kluba vam srce zaigra?

– Bio sam vatreni navijač "Veleža" iz Mostara, to mi je bio omiljeni klub. Jednom mi se desilo da u Mostaru izveštavam sa njihove utakmice protiv "Vojvodine", i toliko sam bio protiv "Veleža" u želji da budem objektivan, da su mi oni rekli "Hajde malo nemoj navijati za nas, molim te" (smeh). Međutim, smrću Jugoslavije je umro i "Velež", sada to više nije klub iz tog vremena. Pošto sam veoma emotivan čovek i ne mogu bez izražavanja tih emocija u nekom smeru, pitao sam se za koga ću da navijam. Za "Partizan" i "Crvenu Zvezdu" neću, jer kao njihov navijač ne bih imao šta da poželim, oni su osvojili sve što se u ovoj zemlji moglo osvojiti. Ja želim da navijam za nekoga ko nije osvojio sve, a stremi ka tome. Šta ima logičnije od toga da navijam za "Vojvodinu", koja je u gradu u kojem živim i sa čijim se članovima uprave i fudbalerima družim? Tako sam počeo da navijam za ovaj klub i jako mi je drago kada čujem da je Lazo jedan od omiljenih novosadskih "Slaninara" (smeh).

Razgovarala: Sonja Slijepčević

Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva sagovornika