Lidija Stevanović, glumica: Srpsko narodno pozorište je oduvek bilo slika našeg društva

Na pozornicu je zakoračila pre tri i po decenije, a danas je jedno od najprepoznatljivijih lica novosadskog teatra. Kroz svoje uloge nas je bezbroj puta nasmejala, ali i naterala da se zamislimo. Sarađivala je sa značajnim rediteljima u pozorištu, na filmu i televiziji i glumila rame uz rame s velikanima srpskog glumišta.

Lidija Stevanović rođena je 1958. godine u Barajevu, a školovala se u Novom Sadu. Kao svršeni student Akademije umetnosti stalni angažman u Srpskom narodnom pozorištu dobila je 1989. godine, a danas je prvakinja Drame koja je u svom radnom veku odigrala preko 50 premijera.

Da je zajednički jezik pronašla i sa kolegama i sa publikom svedoče važna priznanja koja su pristizala na njenu adresu – od Sterijine nagrade, nagrade "Zoran Radmilović" i Godišnjih nagrada Srpskog narodnog pozorište za uloge Jelice u predstavi "Laža i paralaža" i Katice u predstavi "Kir Janja", do nagrade "Zoranov brk" za bravuroznu rolu Živke u predstavi "Gospođa ministarka". Pored našeg pozorišta, odomaćila se i u nekoliko drugih, u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Mađarskoj a svoju želju da stvara dokazala je i svojim rediteljskim prvencem, koji je pre deset godina izvođen u Muzeju Vojvodine.

Kada ste se i pod kojim okolnostima doselili u Novi Sad?

– Moj otac je rođen u Barajevu i tamo je radio kao mladi lekar, a moja mati je iz Novog Sada. Ja sam se tamo rodila, ali kada sam imala godinu i po mama je odlučila da dođemo u Novi Sad. Detinjstvo sam provela na Limanu 1 i 2, u osnovnoj školi "Jovan Popović", odakle je nekolicina nas prešla u Gimnaziju "Jovan Jovanović Zmaj". A iz "Jovine" – trista metara niže na Akademiju umetnosti u Nikolajevskoj porti. Tako da sam nekih osam godina provela u jednoj ulici, a evo i dan-danas se tuda najčešće krećem. U generaciji smo imali devet razreda i vrlo sam ponosna što među mojim školskim drugovima ima mnogo priznatih i poznatih lekara, koji se bave naukom i medicinom. Odatle je poniklo i nas nekoliko glumaca, dovoljno je samo da pomenemo Petra Kralja, Josifa Tatića, Radoslava Milenkovića...

Pričali smo ko je šta pročitao, poručivali smo ploče iz Londona, slušali muziku na gramofonima

Kako je bilo odrastati u našem gradu tih godina?

– Period do devedesetih je bio znatno bezbrižniji. Mi smo bili strašno željni znanja. Puno smo čitali, stalno smo odlazili u Maticu srpsku, pozamljivali knjige, kupovali ih. Ništa nam drugo nije trebalo. Vikendom, posle časova ili predavanja smo se nalazili i razmenjivali znanja i utiske. Pričali smo ko je šta pročitao, poručivali smo ploče iz Londona, slušali muziku na gramofonima. Onda bi došlo leto, ja bih bukvalno uzela pasoš i stavila ga u zadnji džep farmerki, a ranac na leđa, i krenula na put sa ISIC karticom (Internacionalnom studentskom identifikacionom karticom – prim.red.). Divno je bilo. Imam neverovatnu sreću da se i dan-danas družim sa nekim ljudima sa kojim sam se upoznala kada sam imala deset godina. Mnogo godina smo zajedno i mi naše društvo zovemo "Circle". Žao mi je što većina njih odavno ne živi u ovoj državi svetu, žive u Americi, Australiji i po Evropi. Stalno smo u kontaktu i vidimo se makar jednom godišnje.

Godine 1980.  ste upisali Akademiju umetnosti. Zbog čega ste se odlučili za glumu?

– Volela sam da čitam, volela sam poeziju, a i u gimnaziji smo imali glumačku sekciju koju je vodio naš profesor književnosti. Jednog dana sam mu rekla da želim da upišem glumu. Šta me je privuklo? Čula sam da će klasu otvoriti Branko Pleša. Ja se njega sećam više iz novina i mislim da sam ga videla samo u nekoj TV drami. Iako ga tada još nisam ni gledala na sceni njegov lik mi je toliko ulivao neko poverenje, elan, on je zračio plemenitošću i ljubavlju. Zbog njega sam i donela tu odluku. Kada sam primljena na klasu bila sam presrećna. Taj čovek mi je bio kao drugi otac, bio je moj idol. I dan-danas ga se sa radošću sećam, sećam se njegovih rečenica i načina na koji je govorio, gledam njegove drame. Bio je genijalan umetnik. Bio je glumac, reditelj, psiholog, pedagog, sve. Retko se sreću takve veličine.

Pleša je bio glumac, reditelj, psiholog, pedagog... retko se sreću takve veličine

Igrate u Srpskom narodnom pozorištu od 1984. godine, kakvi su bili počeci na "daskama koje život znače"?

– Ja sam tu nekako uvek bila na "stend baju". Tu je bio Dramski centar i mi smo kao svršeni studenti igrali po ugovoru. Međutim, kad je trebalo da me zaposle, nisu me primili iz njima poznatih razloga. Onda sam ja, tu preko puta pozorišta, radila u knjižari "Nolit", prodavala sam knjige i "Burde". Sećam se toga, kad su petkom stizale "Burde" da je bila navala tih žena, a ja sam samo gledala da izvučem živu glavu (smeh). Sada se smejem tom periodu, ali mi je tada bilo jako teško. Tu i tamo su me na TV Novi Sad zvali za neke male uloge i to je tako trajalo nekoliko godina, dok me moj kolega sa klase nije pozvao i rekao – Dođi u Pozorište "Duško Radović". Tada je Primož Bebler bio upravnik, ja sam otišla i odmah su me primili. Tamo sam radila jednu i po, dve sezone. Bilo je fino, tamo sam stekla neke drage kolege. Godine 1989. u SNP je za upravnika došao Ljubiša Ristić, otvorio je konkurs, i oko dvadesetak diplomiranih glumaca se zaposlilo u pozorištu. To je bio divan gest, tako nešto danas nije moguće. Osim u Srpskom narodnom pozorištu, radila sam u KPGT, u "East West center" u Sarajevu, u Zrenjaninu i gde god su me zvali.

Prva predstava koju ste igrali bila je Nušićeva "Protekcija", a on je umnogome i obeležio vašu karijeru. Bili ste i u predstavama "Ožalošćena porodica", "Ujež" i "Gospođa Ministarka", u kojoj ste za ulogu Živke pobrali najviše nagrada. Da li je Gospođa Ministarka još uvek aktuelna ili je stvarnost čak i prevazišla društvene izvitoperenosti predstavljene u ovom delu?

– U "Protekciji" sam statirala. Prošla sam dva puta po nekoj skeli, u polumraku. Eto, to je bila moja prva uloga (smeh). Prati me taj Nušić sve vreme. On je naš Molijer, jedan od najboljih komediografa. To što je onda on video, postoji i sada. On bi danas imao toliko posla... I ne bi tu mnogo bilo nekih korekcija, preslikavao bi stvarnost ili bi prosto rekao "Ja ovo više ne želim, ne mogu da postignem da napišem ludilo koje se dešava ovde". Sve o čemu je pisao postoji i danas: protekcija, korupcija, licemerje, sve te najgore ljudske osobine. Mi se smejemo tim našim ružnim osobinama i nasmejani odlazimo sa predstave, ali trebalo bi makar malo da se popravimo. Nušić je pisao komedije u nadi da će da nas pokrene, da će ljudi da se opasulje. A mi nikako da se opametimo.

Sve o čemu je pisao Nušić postoji i danas – protekcija, korupcija, licemerje, sve te najgore ljudske osobine

Tokom godina, najviše ste igrali u predstavama koje je režirao Radoslav Milenković. Kako biste opisali vaš odnos i saradnju?

– Rale i ja smo i školski drugovi i kao brat i sestra jako dobro se razumemo. Napravili smo divnu predstavu u Zrenjaninu, pre nekoliko godina, na koju sam jako ponosna – u pitanju je "Šuma" Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog. Napravili smo "Ministarku", "Ujež", "Nesporazum" Albera Kamija i još neke predstave. Prosto smo iz istog džepa. Na isti način promišljamo pozorište i sličnu literaturu čitamo tako da, kada se okolnosti nameste da on dobije režiju, zove me da radimo. Volela bih da još radimo zajedno, jer imamo energije, on pogotovo (smeh). Stvarno imam to zadovoljstvo da sam radila sa rediteljima koji spremni dolaze, znaju šta hoće i imaju poštovanja prema glumcima. Rale, Egon Savin, Predrag Štrbac, Nikita Milivojević, Dejan Mijač, Haris Pašović, uvek sam imala dobru saradnju sa njima. Ne pravim razliku u radu sa rediteljima. Oni dođu sa tekstom, sa svojom idejom i onda mi svi zajedno poniremo u temu. Ali oni biraju mene a ne ja njih. Glumci su kao konji na trkalištu ili kao kada biraš psa pa ti se svidi neki i onda ti i on sam pritrči. Tako i među ljudima, ljudi se osete, prepoznaju. Nisam radila ni sa jednim rediteljem koji je nipodaštavao glumce ili ih maltretirao, a ima i takvih.

I sami ste se oprobali u ulozi reditelja. Svoj rediteljski prvenac "Nastasja Filipovna", rađen po romanu Dostojevskog "Idiot", predstavili ste 2010. godine u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu. Otkud ovakav iskorak i šta je bila vaša ideja?

– Ja sam te 2010. došla sa nekog proputovanja po Italiji i bila sam puna energije. "Nastasja Filipovna" mi je još od studentskih dana stajala kao zamisao. Deo "Idiota" koji govori o ljubavi, odnosu između Nastasje, kneza Miškina i Rogožina, taj segment me je posebno intrigirao. Dostojevski je začudan kao pisac i teško ga je preneti na scenu. Veliki reditelji su se bavili dramatizacijom njegovih dela. Kada sam našla dramu "Nastasja Filipovna" pozvala sam četvoro prijatelja i otišla u Muzej Vojvodine. Tamo smo dobili prostor i počeli sa probama. To je zapravio bio ambijentalni teatar, znači nismo radili na klasičnoj sceni i samim tim je meni sve to bilo zanimljivije. Predstavu sam sama finansirala, moje kolege su besplatno glumile, ja sam besplatno režirala a tehniku – rasvetu i ton, nam je omogućio moj prijatelj iz Studentskog kulturnog centra. Scenografiju smo muž i ja sami pravili pomoću štapa i kanapa. Bila je gerila totalna (smeh). Predstavu smo odigrali nekoliko puta i publika je bila veoma zadovoljna. Taj prostor nas je zaveo, izgledao kao Rogožinova kuća, koji je Dostojevski opisao u svom delu. Desila se magija. Bilo je zanimljivo gledati kako muzej dobija novu namenu. Tu predstavu smo jednom igrali na klasičnoj sceni ali to uopšte nije imalo isti efekat. Režirala sam još nekoliko predstava u Srpskom pozorištu u Budimpešti i imam želju da režiram i dalje.

Vratimo se na početak vaše karijere. Kao tek svršeni student našli ste se i na filmskom platnu, igrajući uz najveća imena domaćeg glumišta. Da li je život bio lep kada ste snimali "Život je lep"?

– Jeste, život je bio lep, ali je na samom snimanju bilo veoma hladno, minus 25 stepeni. Bili su teški uslovi za snimanje, ali sećam se da je Rade Šerbedžija bio veoma raspoložen i stalno je dizao atmosferu. Naravno, pored njega i Dragan Nikolić, koji je bio jedna fantastična osoba. Toliko plemenit i dobar čovek, to je zaista retkost. Onda Ljubiša Samardžić i Paja Vujisić... stvarno sam imala taj jedan momenat da sam bila u društvu najvećih zvezda jugoslovenskog filma. Pre nekoliko godina sam ga ponovo pogledala, potpuno drugačijim očima nego onomad na premijeri. Sada mi je još bolji.

Uslovi za snimanje bili su teški, ali se sećam da je Rade Šerbedžija bio veoma raspoložen i stalno dizao atmosferu

Igrali ste i u tri filma Želimira Žilnika. Po čemu pamtite taj period i angažmane?

– Žilnika sam upoznala '85. ili '86. godine, kada mu je neko mene preporučio. Ili me je on video na sceni, više se ne sećam. Mi smo se lepo družili, s tim što je meni njegov način rada bio jako neobičan. Prvo taj rad sa naturščicima, sa ljudima koje je sretao na ulici, koje je upoznavao na pijaci ili železničkoj stanici. Kada smo počeli da snimamo "Vruće plate", to je prva serija koju smo zajedno radili, ja sam bila zbunjena. Nisam imala tremu, nego nisam znala kako da se snađem. Morala sam da "zaboravim" sve što sam naučila o glumi i režiji na Akademiji. Ti ljudi su zanimljivi po prirodi. Žilnik bi im postavio pitanje, dao situaciju, uključio kameru i oni bi krenuli sa pričom. Bili su spontani i voleli su da glume pred kamerama. Meni je trebalo dva, tri dana da se prilagodim njima, da improvizujem i da pričam. Bilo je mnogo mnogo veselja i smeha. To se više tako verovatno neće ponoviti. Neverovatno je bilo i na snimanju filma "Marble ass". To je bila ‘94. godina, sankcije, rat, glad i beda. Nismo imali ni kinte ali smo radili. Drago mi je da sam upoznala Vjerana i Sanelu, lepo smo se družili. Vrlo su bili otvoreni, jednostavni, znali su šta hoće i nismo imali nikakvih problema u komunikaciji.

 
Kada se osvrnete na svoju karijeru, koje su za vas najznačajnije tačke, odnosno prekretnice?

– Početkom devedesetih otišla sam u Los Anđeles. Prethodno sam konkurisala na nekoliko univerziteta. Želela sam da radim kao pedagog, asistent. Otišla sam na razgovor na "Yale University", tamošnji dekan me je savetovao da se posvetim glumi jer sam imala dobar CV. Smatrao je da još uvek ne treba da se bavim pedagogijom. Dobila sam posao asistenta na "California University" u Los Anđelesu. Plata je bila veoma mala tako da bih morala još neki posao da nađem kako bih mogla da preživim. Jednog momenta sam odlučila da se vratim. To je bio presudni i prelomni momenat. Ni dan danas ne znam da li sam donela ispravnu odluku.

Ne znam kome je Novi Sad prestonica kulture. Sve se vrti oko para. Hoćeš kulturu? Daj pare!

– Pozorište, zahvaljujući elanu i energiji glumaca i malog broja reditelja, mislim da i dalje ide napred. Predstave su tačne, kritičke, bez obzira o kom žanru se radi. Mislim da pozorište i dan danas uspeva da preživljava, i ne samo da preživljava, nego da bude odlično. Žao mi je što Novi Sad nema filmsku kuću kao što je ranije imao, nema televiziju, nema dramsku produkciju, nema ništa. Mi 20 godina nemamo produkciju, imamo samo Televiziju Vojvodine. Gde su drame i dokumentarci? U Vojvodini ima reditelja, glumaca, novinara, imamo likovnih umetnika i muzičara ali produkcija je sva centralizovana u Beogradu. A Novi Sad je kao prestonica kulture. Slatko ću se nasmejati, HA-HA-HA. Ne znam kome je Novi Sad prestonica kulture. Sve se vrti oko para. Hoćeš kulturu? Daj pare. A te pare koje su ušle, ne vidim da su uložene gde treba. Hajdemo iza pozorišta da vidimo kako nešto crno curi po zidovima, naša klima je pokvarena skoro 35 godina, nema novca ni to da se reši da se ne gušimo tamo. Ovo pozorište, u kojem radim 35 godina, je oduvek slika našeg društva. To je nacionalna kuća koju izdržava država, kako se menja vlast tako se promeni i odnos prema nama. Pa nekada bude bolje, nekada gore. Malo Pokrajina izdržava, malo Republika, sve tako malo po malo i onda dođemo do nule. Trenutno je potpuno haotično stanje u kulturi u ovoj državi. Zakon o pozorištu mogao bi da pokrene stvari na bolje.

Razgovarala: S. S.
Foto: Aleksandar Jovanović